Rezime - komunikacija

NADNACIONALNA ISKUŠENJA EVROPE NACIJA: NACIONALNA VEĆINA I STRATEGIJE...nego da se taj identitet ukazuje u umnoženom, dakle razlikujućem liku. S druge strane,identitetni atom složenog molekula u polju političke i kulturne moći je identitet manijnekoji je nerazloživ. Šta, onda, ishodi, iz takve “nauke”? Raznovrsne i raznolike manjine,tobože, poseduju nerazložive identitete, koji u jedinstvenom obliku manjkanacionalnoj većini. Nacionalna većina se, u takvom slučaju, i sama umnožava ubezidentitetnu plazmu etnonacionalnih varijacija. U jednom narodu biva više naroda,pa taj narod - recimo srpski – više nije jedinstven. Nacionalna većina upostmodernističkoj dekonstrukciji gubi singularni identitet i supstancu. Nacija se naistorijsko pozornici pojavljuje u sve mutnijem neesencijalnom liku.Identitet na rasklapanjeNavodeći tri paradoksa odnosa nacionalnog i nacionalističkog, koji se sastojeu kontradikcijama nacionalne modernosti i drevnosti; nacionalnoj univerzalnosti ipartikularnosti; velikoj političkoj moći i misaonom, tj. filozofskom siromaštvunacionalizma - Benedikt Anderson u “antropološkom duhu” predlaže definicjusavremene nacije “koja je istovremeno “ograničena i suverena” i koja ispoljava sledećasvojstva. “Zamišljena je zato što pripadnik čak i najmanje nacije nikad neće upoznativećinu drugih pripadnika svoje nacije, pa čak ni čuti o njima, no ipak u mislima svakogod njih živi slika o zajedništvu. (...) Nacija se zamišlja kao ograničena jer čak i najvećenacije koje broje i milijardu ljudi, imaju odreñene, iako rastezljive granice, s one stranekojih se nalaze druge nacije. Nijedna nacija ne zamišlja da se poklapa sa ljudskimrodom. (...) Nacija se zamišlja i kao suverena jer se taj pojam pojavio onda kad suprosvetiteljstvo i revolucija razbili legitimitet hijerarhijskog dinastičkog kraljevstva kojevlada po milosti božjoj. (...) Naposlijetku, nacija se zamišlja ko zajednica zato što se bezobzira na stvarnu nejednakost i izrabljivanje koje u njoj mogu vladati, ona uvek primakao snažno horizontalno drugarstvo.” 262 U postmodernističkom ljuču nacionalniidentitet je lišen prethodne jasnosti, toliko karakterisitične za razdoblje Moderne.Akcenat nacionalne konfiguracije se pomera iz državnog centra ka razdržavljenojperiferiji i marginama tzv. četvrtog sveta. Reč je o krizi nacionalne države u, kako kažeJirgen Habermas, “postnacionalnoj konstelaciji”. 263 Slave se “razlike” a zapravo se -nijednog časa ne zaboravljajući imperium - proslavlja deoba nacija i država.Novomanjinski poredak, koji nastaje u tranzicionim zemljama, niukoliko nijeanacionalan, štaviše, uopšte nije anacionalan. Nacionalni karakter manjinskihrevandikacija zaklanja ideologija multikulturalizma. Politički filozof Slobodan Divjak jeprecizno uočio kontradikcije ekstremnog multikulturalizma, koje vode u radikalnupolitizaciju kulturno-etničkih zajednica: “Ideologija maksimalističkogmultikulturalizma zapravo teži da rehabilituje čisti kulturno-etnički pojam nacije kojizahteva ne multikulturnu već monokulturnu državu i tako ugrožava elementarnepretpostavke za opstanak kulturno-etnički heterogenih zemalja – kao prvo, minimum262 Benedikt Anderson, Nacija zamišljena zajednica, glava “Pojmovi i definicije”, str. 17-18, Plato, Beograd,1998.263 Habermas Jirgen, Postnacionalna konstelacija. Politički eseji, glava “Postnacionalna konstelacija i budućnostdemokratije”, str. 64-116, Otkrovenje, Beograd, 2002.384