foneti

“Највећи број фоничких (звучних)песама Тодоровић је објавио у збирциСтепениште (1971). Поред цитиране, ту сујош и песме: Хладно, Блебетати, Шаптати,Тише, Звизни, Сањах сан, Грохот,Клокотати, Мрзим, Жамор и друге. У овимостварењима, за разлику од сличне поезије уисторијској авангарди и каснијем летризму,постоји снажно значењско језгро обавијеноакустичком и ритмичком ауром, која додатноувећава његова основна смисаона и звуковнасвојства. Неке од песама Тодоровић је токомседамдесетих година јавно изводио накњижевним вечерима, чиме се звучна поезијаприближила гестуалној.Више од двадесет година наконпубликовања збирке Степениште, МирољубТодоровић ће у књизи Дишем. Говорим(1992) објавити циклус песама насловљенЖмара, с поднасловом Фонети. Поднасловјасно указује да се у овим песмама деловањезаснива на учинку одређених гласоваодносно звукова. У циклусу најпренаилазимо на еуфонијске песме сличнегласовне, интонацијске и значењске фактуреса онима у збирци Степениште, само што сусада песме Шишмиш, Жмара, Шкамутати,