foneti

Маји и Виктору

ЧАРОТАНКЕ(фонети: 1971 – 1991)

ЧАРОТАНКЕчарају чарају чини чарнечаралице и чаротанкечарају чини чини чарајучаропојке и чаробајкечаралом чарају чаралицеи гласом чарају чаровитимсве чаробније чарке варкечарају чарају чаротанкечаралом чарају чини чарнедок поганица лије лијепред чардацима црним чарајунајчаровитије чаролијеу тмуши грози у мрклиничарају чаротанке чини

КУКУТКАбезнад у тмушикукутка тужитужи тужицрна кукуткау тмастој тмицитмоло кукабескрајно тужнабезнадницаопако времетморна сликакукутка кукатужноликабезнад у тмушикукутка тужи

ЧЕТИРИ ЧАВКЕчетири чавке на чунку чучечуче чуче чавке четиричавке чуче чуче чавкена чунку чуче четири чавкеустока хуче а чавке чучеи чуче чуче чуче чучечетири језе четири стравкена чунку чуче чавкечетири четири четири четиричавке чавке чавке чавкету чуче још од јучедок чактар чамотно гучебез писка и без јавкечуче четири чавке

КОБАкобљив Коба кобе зобазоба зоба кобљив КобаКоба зоба Коба зобакобљив кобљив кобљив Кобакопце копце зоба кобаи кобасе у кобачукобљив Коба зоба зобаколбасе и колбасарезоба зоба зоба зобакобаш и кобиљњак Кобазоба зоба зоба зобаи гробове и гробарегробови се гобињајунов ће Коба да их зоба

ЗГОН(Конкретна и звучна поезија: 1971 – 1991)

О КОНКРЕТНОЈ ПОЕЗИЈИРади се о песништву које нерепродукује семантички или естетски смисаосвоји елемената, на пример речи суобичајеним настанком одређених садржајаправилно и граматички, већ се игравидљивим везама и повезаностимаповршина. Не супротставља речи једнедругима у мисли, већ њихова испреплетеносту перцепцији представља конструктивноначело ове поезије. Реч није у првом редуискоришћена као интенционална везазначења већ као материјал за приказивање,тако да се значење и приказивањеусловљавају реципрочно. Симултаностсемантичке и естетске функције речи темељисе на истовременом коришћењу свимматеријалним димензијама тих језичкихелемената, који се могу разбијати на слогове,звукове, морфеме, слова, тако да изразеестетско стање језика у независности одњегових аналитичких или синтетичкихмогућности. Само у том смислу начелоконкретне поезије подудара се сматеријалним богатством језика. Оно штосадржи знакове може бити пренесено, дакле

подлеже емитовању, перцепцији иаперцепцији, дакле поседује схемукомуникације, која може бити типична занарочити сплет знакова, као што је топредстављено у конкретном песништву. Даби конкретни текстови засад прошириликонцепт такве поезије, често се приближавајурекламним текстовима због својетипографске и видљиве зависности. Њиховаестетска схема комуникације често и радоодговара схеми рекламне технике: средишњизнак, најчешће једна реч, преузима функцијуслогана. Конкретна поезија поседујеспособност фасцинирања и то фасцинирањеоблик је концентрације која се у једнакојмери протеже на перцепцију материјалног иаперцепцију свога значења.Према томе конкретно песништво недели језик него га сједињује стапањем. Ако јеконкретна поезија за први пут пробудилаједно аутентично и интернационалнопесничко струјање, она дакле општи сасвојом лингвистичкоминтенцијом.Макс Бензе

СЕМАНТИЧКА ПЕСМАСемантичка песма не користи сејезиком као експресијом нечега...илиекспресијом за...већ на уобичајени начинсадржи индикативни назив попут упутстава,лекарских рецепата, наредби. Језик је усемантичкој песми у знатној мери потцењен,јер он више није индикација за...индикацијапрема...Следе сигнали, панои, упутства да сепоживи неколико тренутака у поезији. Овапоезија не тежи за иновацијом већ заиницијацијом.Резултати семантичке песме биће,дакле, више статичке (стање душе) или вишегестуалне (телесни или психички покрети)нарави.Семантичка песма је ритуал: читаоцису постали интерпретатори – реализатори –извођачи поезије.Семантичка песма је индивидуална иликолективна игра. Она је упутство. Може битиправило неке игре.Тако поезија више није ритам, трајање,квантитет строфе, слике, итд. већ онанаговештава трајања, ритмове, квантитете,цезуре, слике...

Семантичка поезија уцртава маршруту.Песник даје упутства за путовање. Сценскаупутства у позоришту нису намењенагледаоцима већ читаоцима и редитељима. Усемантичкој песми упутства означавајусерију акција које се испуњавају путемпримаоца.Име упозорава, семантичка песма јеиндикација деловања, она рашчињава тело ичитаочев психизам на одељке, на механизме,на гестове; она провоцира радње унутар телаи духа: унутарње акције – акције које сеиздвајају.Поезија више није онтолошка, она јечисти семантизам што говори да она вишеније биће, да она више није знак, већ сигнал –сигнал-комуникација.Пјер Гарније

КОЈИ ЈЕ САТ У СВЕМИРУ(варијације : 1986 – 2004)

АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ(По Змају)ал је леп овај световај свет ала је лепонде поток овде цветала је леп овај светлеп је леп овај световај свет овај световде поток онде цветала је леп овај светсвет је леп леп је светено сунца ево хладала је леп овај светлеп је свет леп је гадтамо њива овде садала је леп овај свет

РЕЧИ ВИШЕ НЕМАМ(По Бранку Миљковићу)на обичнена обичнена обичне речивише немамвише немам правоправо правона речи обичнена обичне речивише немамнемам вишенемам више речиречи речиречи немам више

НОЋАС(по Дису)ноћас ноћаспришли су ми мртвимртви мртвипришли су ми ноћаси вековии векови старинова гробљаи векови стариноћас ноћаспришли су ми мртвипришли пришлипришли као жртвикао жртвипришли су ми мртвикао бојипролазности ствари

ДУНАВ(По Змају)тамо дунавдунав тамодунав тамотамо дунавтамо тамодунав дунавдунав дунавтамо тамоонде травадунав тамоовде жбундунав дунавтамо тамозлата пун

ЉУБИМ(По Лази Костићу)љубим ти љубимљубим љубимкајан ти љубимљубим скутеи љубим љубимљубим ти љубимопрости љубимвекујем у теSanta Mariadella Salute

ГДЕ ВЕЛИКО РУДИ(По Душану Срезојевићу)у дубинигде ВЕЛИКО рудигде ВЕЛИКО рудисве људско у насмрзне се и ледимрзне се и ледис дахом богованисмо више људинисмо више људиу дубинигде ВЕЛИКО рудигде ВЕЛИКО рудис дахом богованисмо више људи

КАД СВЕ ОВО СВЕНЕ(По Милошу Црњанском)лутам још витакса сребрним лукоми шапатом страсними шапатом страснимлутам још витакал полако слутимкад све ово свенекад све ово свенетишина ће стићии менеи мене

КОБ(По Настасијевићу)родна роднакорени ме кобсве дубље и дубљекоб ме кореникоб у мениу мени је кобсве дубље и дубљесве дубље и дубљекоб ме корениродна роднакорени ме кобкорени кореникоб у мениу мени корени

ЗБОГОМ(По Бранку Радичевићу)збогом зорозоро зорозбогом збогомзбогом данчебели данчезбогом збогомзбогом санчемој прелепизбогом збогомзбогом житкужиткужиткузбогом збогом

ОПЕЛО(По Милутину Бојићу)стојте галије царскена гробљу браће мојена гробљу браће мојеопело гордо држимстојте галије царскебуктиње нек утрнубуктиње нек утрнугалије царске стојтестојте галије царскеа кад опело свршимса гробља браће мојеса гробља браће мојеклизите у ноћ црнуклизите у ноћ црну

КОЈИ ЈЕ САТ У СВЕМИРУ(По Јовану Дучићу)који је сат у свемирудан или поноћ шта ли јекоји је сат у свемирукоји је сат у свемируизгубих у том немируизгубих другове, галијекоји је сат у свемирукоји је сат у свемиругосподе твоје проваледан или поноћ шта ли језлатне ме чаше тровалеизгубих све у немирукоји је сат у свемирукоји је сат у свемиру

ВРЕМЕ ЗЕМНО(По Његошу)време земноземно времеи судбинаи судбинаљудска људсказемно земновреме времевреме земноземно времеи судбинаи судбинаи судбинаљудсказемна

ИЗ КРИТИКА“Прве покушаје на графичкомпредстављању структуре песме каоартефакта у ово време код нас чиниМирољуб Тодоровић, у склопу опсежногпројекта трансформисања песме и њеногјезика. Не доводећи у питање експресивнепотенцијале језика као комуникационогсредства, Тодоровић је језик излагаоразличитим експериментима: један од њихбила је и конкретна песма, која се могла ичитати и гледати. Слутња уметника изпериода историјске авангарде – да уметностинашег века морају да се равнају премазначењу глагола ИЗГЛЕДАТИ обистиниласе: наш век је окренут визуелном(фотографија, плакат, колаж, филм,телевизија, видео). Тодоровић је имао слухаза ове слутње: конкретном песмом присилиоје језик не само да саопштава поруке, како јето било уобичајено у поезији и литератури,него да буде ВИДЉИВ, да ИЗГЛЕДА и дасаопштава и иначе вербално (не) саопштиве(или у основним порукама песменесадржане) информације. Поставшивидљив, језик је и песму учинио видљивом.

Представљајући саму себе (свој изглед,структуру, ‘анатомску конституцију’),конкретна песма је, уз језике,читаоцу/гледаоцу понудила и ликовнесадржаје. Стекла је нову димензију.”Живан Живковић: Слово, реч, простор,у књизи “Сведочење о авангарди”, Београд,1992, стр. 153.“Основу конкретне поезије чинипридавање логичким кодовима функцијеестетичких кодова. Систем објективних,стварних и проверљивих односа, на којеупућују логички кодови у конкретној поезијилишен је реалности и ‘опскрбљен’естетичком функцијом (која упућује наискуство које је за логичке кодове уиконографској сфери неухватљиво, собзиром на њихово одговарајуће просторнопрограмирање и систем примаочевихмогућности, а не на логички смисао). (…)Тодоровић ту (…) додирује важанпроблем. Како у конкретној поезији, тако и улетризму, песма се заснива на демонтажи пресвега слова или појединачног знака (а ако каоматеријал користи речи онда ’изломљеном’

виду), у тзв. визуелној поезији песма сетемељи на експонирању потпуних речи,ретко деформисаних, у виду краткихреченица или синтагматских низова.Конкретна песма извлачи значење из језика,показујући његов унутрашњи, невербални исемантички ниво. Визуелна песма, која јеврста поетског плаката, третира језиксемантички, као допуну слике, иконичкогзнака, И из тог разлога смело можемо рећи даје конкретна поезија много вишерадикализовала форму поетског језика,продубљујући вербалну структуру.”Јулијан Корнхаузер: “Сигнализам –српска неоавангарда”, Ниш. 1998, стр. 98. и101.

“Највећи број фоничких (звучних)песама Тодоровић је објавио у збирциСтепениште (1971). Поред цитиране, ту сујош и песме: Хладно, Блебетати, Шаптати,Тише, Звизни, Сањах сан, Грохот,Клокотати, Мрзим, Жамор и друге. У овимостварењима, за разлику од сличне поезије уисторијској авангарди и каснијем летризму,постоји снажно значењско језгро обавијеноакустичком и ритмичком ауром, која додатноувећава његова основна смисаона и звуковнасвојства. Неке од песама Тодоровић је токомседамдесетих година јавно изводио накњижевним вечерима, чиме се звучна поезијаприближила гестуалној.Више од двадесет година наконпубликовања збирке Степениште, МирољубТодоровић ће у књизи Дишем. Говорим(1992) објавити циклус песама насловљенЖмара, с поднасловом Фонети. Поднасловјасно указује да се у овим песмама деловањезаснива на учинку одређених гласоваодносно звукова. У циклусу најпренаилазимо на еуфонијске песме сличнегласовне, интонацијске и значењске фактуреса онима у збирци Степениште, само што сусада песме Шишмиш, Жмара, Шкамутати,

и друге, организоване у сонетној форми; отуди неологизам фонети, створен ефектнимстапањем најмање приметног сегмента звукау говорном низу (фон) са једним однајстаријих метричких облика, веома строгекомпозиције (сонет). Остале песме у овомциклусу битно се разликују од претходних иуказују на еволутивни скок у звучној поезијисигнализма. Не користе се више самогласовне структуре, ономатопеја и слично,већ целе речи и синтагме са изразитофоничким особеностима и квалитетом.Миливоје Павловић: Звучна (фоничка)поезија, у књизи “Авангарда, неоавангарда исигнализам”, Београд, 2002, стр. 338.

Звучна песма, Дубровник, 1978.

Конкретна песма, Београд, 2004.Мирољуб Тодоровић ФОНЕТИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ • БиблиотекаИзвор • Издавач Ортус • Уредник Богислав Херцфелд •Рецензент Милослав Шутић * Графички уредник Ана Марковић• Библиофилско издање • Штампа Ra-print Веоград, 2005 •Примерак број: 71