BROJ 107 (.pdf) - Taboo

Posmatrač scene(Press, 26.04.2010)od TV stanica, čak i urednici pojedinih medija,uvaženi analitičari društvenih pojava čijase reč sluša!Bogoljuba prvo „razume” vlasnik novina kojesu „umrle”. (Pošto je vlasnik već dugo usukobu sa državnim organima, neću gaspominjati.) Angažuje istraživačku kuću ivlasnika kao i interpretatora istraživačkihrezultata. A tek preporuka! Pošto je uvaženistručnjak, u međuvremenu, stvarno i umro,njihova imena ne spominjem.Praksa ima svoj kontinuitet. Vrlo uočljiv.Jasno, onima koje to zanima. Dnevne novinePres angažuju agenciju Politikum.(Znam, odmah ste rekli: Nikad čuo za njih!Mislim na agenciju.) Firmu koja nema zaposlenih!Nula! A ima status društva saograničenom odgovornošću. Znači, po zakonu,morala bi da ima najmanje jednog zaposlenog(u zavisnosti od oblika vlasništva,možda i čitava dva). A u firmi je NULA!Uvid u rezultate saopštava vidno, na trećojstrani svojih novina. Sa mnogo grafikona ipodataka. Vrlo sofisticiranih. U kontekstupolitike nekih. Pres ukazuje na to da određenepojave, „naučno” istražene, ugrožavajupostojeću vlast. Može i drugačije. Danema postojeće vlasti, rezultati bi bili drugačiji.Sada slede tri od više mogućih, krucijalnihpitanja:Ko je vlasnik medija?Ko je finansijer istraživanja?Ko je rukovodilac projekta kadanema zaposlenih?Koji je vaš odgovor na pitanje iz naslovaovog priloga? Sebi saopštite odgovor. Nijejoš vreme za javno saopštavanje. Ili sevaram?Tragom Katarine Rebrače i novinskih napisaInformacija informišea oglašavanje motivišePovod nije Katarina Rebrača i njeni mogući finansijski nestašluci.To je posao nekog drugog.Povod je zanimljiv pokušaj opravdanja njenog ponašanja kvantifikujućidobijeni publicitet vrednosnim izražavanjem.Poodavno je zapaženo da u Srbiji pojedine agencije koje se bave, ilikoje misle da se bave, odnosima sa javnošću (javnostima), klijentimapodnose izveštaje u kojima je glavni kriterijum uspešnostisaradnje pretvaranje dobijenog medijskog prostora u sekunde ilism/stubac i izražavanje toga u finansijski izraz koliko bi koštao tolikizakupljeni oglasni prostor. Zaključak se sam od sebe nameće:Ne treba vam oglašavanje, ovo je jeftinije, uštedeli smo vam novac!Ovo nije slučajno napisano. Ovo je u Srbiji stvarnost, pa često čujemdilemu oglašivača: koga da sluša? Kako da poveruje u to da razvojodnosa sa javnostima doprinosi minimum isto (poneko mi kaže dadobijaju uveravanja da su doprinosi veći a ostvarena „ušteda” unovcu tolika da treba samo da koriste pi-ar!) kao kod klasičnog (!)oglašavanja. (Klasično oglašavanje nije moj izraz. Tužno ga prenosimjer se i to sve češće čuje.)Svestan da su to glupa pitanja jer smo to znanje „apsolvirali” joškrajem šezdesetih i tokom sedamdesetih, svesno sam zloupotrebioljubaznost dr Galjine Ognjanov koja mi je omogućila susret saameričkim profesorom Denisom Vilkoksom, autorom udžbenikaOdnosi sa javnošću – strategije i taktike, uglednim stručnjakom kojije tokom nekoliko boravaka u Beogradu pokušao da nesebično prenesesvoja znanja iz umeća razvoja javnih odnosa (Andrea, vidimje, viče: Žozefe, odnosi sa javnostima!. A ja polagao predmet kodprofesora – legende Sergeja Lukača, zvao se Odnosi sa javnošću, idobio osmicu uz njegov sarkastičan komentar: „Kolega, ne moguda Vam upišem više od osam jer moja skripta, očito je, niste ni pip-17