pridstavljanje - Bunjevci

KNJIŽEVNA RIZNICAMARICA VUJKOVIĆ: ODLOMAK IZ ROMANA„Valjda je moralo bit…”Već je prošao Uskrs i sve seviše približavalo leto. Bio jelep topao dan. Cilika je napoljuu dvorištu, pod velikim dudomprala rublje. Antun, mlađi jojsin, igrao se na tavanu sa svojimgolubovima. Stariji – Pera – bio jeu školi. Cilika bi malo po malo,prekinuvši pranje, otrčala na ambetuš,odakle se dobro mogao videtisat i „oćel već dite doć iz škule”.Za nju je bilo nešto strašno što jemali morao i pre posle podne daodsedi u školi po dva sata. Ne samozato što je smatrala za nepravduda jadnu decu drže dnevno početiri sata kao u zatvoru, nego ježalila Peru što se toliko morao damuči, dok mu zadaće ne bi ušle uglavu. A to nije ni čudo – mislila je:- Kad dite mora da uči tuđ jezik.MARICA VUJKOVIĆRođena je u Subotici 1900.godine. Ode se škulovala izavršila Trgovačku akademiju.Jedno vrime radi uGradskoj biblioteki ko službenica,a onda poslom prilaziu Beograd, di je radilako privatna službenica.Marica Vujković, drugaje žena pisac, kod Bunjevaca.Iz tog razloga joj nijebilo lako, jel je u to vrimeMara Đorđević – Malagurskiveć bila afirmisana sasvojom prozom.Prvu knjigu, zbirku novela„Tereza se nije obratila”,objavila je 1931. godine.Vujkovićeva nije obrađivalateme iz sela, ostalaje na terenu koji joj je bijodobro poznat – grad.Analizirala je problemeu društvu, psihologiju ženei probleme u bračnim odnosima.Moglo bi se kazat,da su to tipične, bar za današnjevrime, teme „ženskogpera”. Što onda upućiva,da je bunjevačka književnostu ovom aspektuEto, ona je već skoro omatorila, panije mogla ni do dan danas da nauči,ama baš ni riči madžarski, a Peromora čitave pisme da zna napamet.Da je od nje zavisilo Pera sigurnouopšte ne bi pošao u školu. Jer,eto, ona nije učila, pa je zato živa izdrava. Ali je Luka uvrtio sebi uglavu da mu dica moraju naučitštit i pisat. Dosta je ona plakla, kadje Pero pošao u škulu i kad, ranomoja, cilu noć nije spavo, jer nijemogo da nauči pismu, koju mu jeučiteljica zadala. Ali za Luku sve tonije ništa. On, kad štogod odluči,to mora bit.– Rano moja, – uzdahnula bitužno setivši se sina, – baš kolikomu zadaje ta „Nenika”. Lako jenjoj, kad je ona rođena Madžarica,ženskog pisma vrlo napridna.Zato što se tek u novijevrime ovi romani javljaje uvećem broju.Drugi roman „Valjda je moralobit...” izašo je 1935.godine. U njemu je Vujkovićevaočla korak dalje, poredoslikavanja bunjevačkepatrijahalne gradske porodice,ona obuvaća i međunacionalneodnose u okvirujedne porodice, vrimenskiomeđeno do 1918.godine.Ostalo je još nikolikoneobjavljeni rukopisa, kojise čuvaje u Gradskoj biblioteki,a nikoliko novelaobjavljeno je u Hrvatskojriječi. Umrla je 1964.godine.Objavljena dila: „Terezase obratila”: Subotica : ŠtamparijaFischer i Kraus, 1931.godine, „Valjda je moralobit...” roman, Beograd,1935. godina, „Vera Novakova”,roman, 1934. godina,„Ispovest samoubice”,Letopis matice srpske, 1937.al’ šta će od racke dice?Samo kad bi ona znala divanit stom učiteljicom, već bi joj ona kazala.Al’ šta će, ona ne zna madžarski,a učiteljica ne divani racki,pa se tako nikako ne mogu sporazumit.Il’ kad bi bar Luka ‘tio dajoj kaže da ne muči tu dicu toliko,al’ Luka neće ni da čuje o tom daode kod učiteljice. On kaže, nek semalo muči i nek’ nauči, tako će odnjega bit čovik, a ne da bude razmaženababa, k’o ona.– Uvik ona, i opet ona; – mislilaje, ali bez i malo bola ili srdžbe.Znala je ona da Luka to ne misliozbiljno i nije joj nikada bilo rđavokraj njeg.Iz tog razmišljanja trgle su je riči„Valjen Isus”.Luka se bio vratio kući iz varoši,kuda je otišao još rano ujutro.– A, ju, Jezus Marija! Ti već tu ajoš nisam ni užnu pristavila! – uzviknulaje setivši se da će sad Lukasugurno biti gladan a ona još nivatru nije naložila. Brzo je obrisalaruke, ostavila rublje na stranu, ičisto pravdajući se, rekla:– Iđem ja Luka, iđem , ne boj se,sad će bit užna! – i pošla je ukuhinju. Uzput ga još zapitala:– A šta si se ti tako rano vratio?Nisam mislila da ćeš već doć.– Svršio sam pos’o, pa se vratio;– odgovorio je Luka smeškajući senekako čudno. Cilika je odmahpogodila da se nešto desilo.– A šta? Je si l’ se pogodio s gazdom?– pitala je, jer je on jutrosotišao kod gazde, kod kojega suveć godinama radili preko leta„ris”.Luka je, smeškajući se i dalje,slegao ramenima.– Nisam – odgovorio je kratko.Cilika je uplašeno stala.– Nisi? – pitala je sva u strahu; -A ju, Bože, šta ćemo sad…?– Ništa! – odgovorio je Lukakratko sležući ramenima.Cilika je osećala da se tu neštokrije iza ove njegove mirnoće, ališta, to nije mogla da pogodi. A i biloje teško izvući nešto iz njega, kadon sam nije hteo da kaže. Ne dolikujeto čoviku da sve kaže ženi! –govorio bi Luka, no Cilika je ipakpokušala da sazna nešto više.– A šta nisi…? Valjda se nistemogli udesit…? – pitala je bojažljivoda ga ne bi razljutila svojim zapitkivanjimai radoznalošću.– Ne! – odgovori Luka kratko, azatim, videći njeno uplašeno lice,dodao smešeći se kao da je hteo daje malo razljuti:– I nećemo se pogodit!Cilika je sva prebledela.– A ju, Isuse slatki! Pa šta ćemosad…?Luka se smejao.– Ti ćeš pivat a ja ću s dicomigrat! – rekao je šaljivo.Ali Ciliki nije bilo do šale.– ‘Ajde molim te, ko je još čuo sgladnim trbuvom pivat i igrat…? –rekla je čisto uvređeno.– Neće bi bit prazan trbu’, neboj se.– Nije nego, ‘ist ćemo valjdaslame priko zime?Luka se uvređeno isprsio.– Kod Tumbasevi’ još niko nijeumro od gladi, nećeš ni ti, ne bojse. Znam ja šta radim.Zatim se okrenuo i ušao u kuću.Cilika je znala da je on sada uvređeni to jako, te se nije usudila dapođe za njim. Ta mora da on štogodkuje u svojoj glavi i samo jemuči a neće da joj kaže.– Ej, ej, Luka! – vrtela je glavom:– i ti si mi k’o svi drugi… Za svakogće imat lipu rič, samo za ženu svojune. Svaki će prije da sazna štogodod njeg, neg’ vinčana žena, kojabi ipak tribala da je najpriča odsviju.(nastavlja se)Godina VI, Septembar 2010, broj 63 29