Kuća kraj njive uzorane kistom - Magazin

NajlepšistanoviPiše: Anita Panić, fotografije: Zoran Mirčetić, privatna arhiva (2), B.M. (1)Giga Đuragić Dile (64)je akademski slikar itapiserista. Do sadaje priredio preko 60samostalnih izložbi uzemlji i inostranstvu,učestvovao na više od 500kolektivnih izložbi, za svojstvaralački rad dobio 26nagrada i priznanja, delamu se nalaze u privatnimkolekcijama od Japanado AmerikeŠta se dešava kada vam postane tesno u velikomgradu, ili u sopstvenoj koži, kada ste depresivni,tužni, kada vas uhvati strah od klaustrofobijesopstvenog stana u nekoj novobeogradskoj zgradisa malom terasom? U takvim trenucima okrenetetelefon prijatelja i jednostavno kažete: Ja dolazim!A on vas ništa ne pita, ni zbog čega dolazite takoiznenada, jer on sve razume. Samo vam odgovorina poruku: spremio sam ti sobu, muziku, jutarnjukafu u obližnjoj kafani i sagovornike, obične, normalneljude, seoski život, sklad sa prirodom! Valjdato tako rade pravi prijatelji! I uputih se tu, nadomakBeograda, u bajkovito selo Kovilj, prvo posle mostapreko Dunava u Beškoj.Kada neki putnik namernik priupita seljake počemu je selo poznato, oni kažu - po manastiru Kovilj,vladiki Porfiriju, divnom jezeru, zemlji crnici iGigi Đuragiću Diletu. Dovoljno je reći samo Giga isvi znaju gde mu je kuća. I tako sam uživala nekolikovrelih letnjih dana pod senkom žalosnog dudai vinove loze u domu koviljskom umetnika Đuragića,u dvorištu koje svojim izgledom više podsećana Provansu nego na Bačku. Uz miris i ukus lubenice,kukuruza, koviljske ribe i krompira, provedohdane u miru koji gradski čovek smatra čistimluksuzom! I družila sam se sa Diletom, čovekompitomog pogleda, sede brade, slikarem ravnice, zaljubljenikomu svoj rodni Kovilj, koji kaže:- Mi smo u ovu kuću došli kada sam ja imaopet godina. Kada sam pošao u prvi razred, onda je2 l Ona www.onamagazin.comU rodnom Kovilju: Giga Đuragić-Dile,slikar ravnice i jedan od najvećihlikovnih umetnika VojvodineKućakraj njive uzorane kistomwww.onamagazin.com Ona l 3

Najlepšistanovi1 234 5otac napravio od stare novu kuću, na šop, što bi sereklo, dva prozora sa ulice, dve sobe sa ulice... Tusmo svi živeli zajedno, otac, majka i tri sina. Tu samodrastao i najveći deo života proveo.- To je seljačka kuća bila, imali smo njive,štale, konje... Otac je radio za zadrugu, a kasnijeje imao i svoju prozvodnju: paprike, paradajz...Povrtarstvom se bavio - objašnjava Dile. - Voleoje i drveće. Posadio je pre mnogo godina tuu dvorištu i ispred kuće žalosne dudove. I eto,oni već decenijama prave hladovinu, neobičnoizgledaju i potsećaju me na oca.- Kako smo mi kao deca stasavali, kako je kopristizao za školu, tako smo odlazili. Najstariji bratje otišao na zanat, učio je za metalogledača, a posleza poljoprivrednog tehničara. Ja sam prvo završiograđevinsku školu u Novom Sadu... Ako postojigenetski kod, onda moram da kažem da je mojotac bio naklonjen umetnosti. Pravio je specifičnevaljkove, mustre na ter papiru, koje su žene pozajmljivale,pa ukrašavale hodnike. Otac je, inače, sampravio nameštaj, kapije. Brat moje babe bio je slikari moler iz Žablja. Zahvaljući njemu dobio sam jednomprilikom veliki posao. On je naime pozvan daradi floder za sinagogu u Novom Sadu.To je intervencijana drvetu, zaštita, ali kako je deda bio jakostar, pitali su mene da li bih ja to umeo da radim, pasam preuzeo taj posao sa svojim timom, a deda jebio savetnik. Mada imam taj nasleđeni talenat oddede i oca, mislim da se sama umetnost najviše zasnivana visokoj senzibilnosti pojednica. I sam samvisoko senzibilan čovek koji ima komunikaciju sauniverzumom i zato moram da radim to što radim- kaže Giga Đuragić Dile.U avgustu je kao značajni vojvođanski umetnikobeležio jubilej - 40 godina umetničkog rada sa triizložbe koje su bile istovremeno otvorene u jednomdanu. Moto tih izložbi je glasio: ‚‘Vojvodina kojusam oduvek voleo‘‘. U Muzeju tapiserije na Petrovaradinskojtvrđavi otvorena je izložba Diletovihtapiserija velikog formata koje je radio s početkakarijere, izložba slika otvorena je u tamošnjoj Galerijia velika retrospektiva ulja na platnu u MuzejuVojvodine. Trostruku izložbu otvorio je vladikaPorfirije iz manastira Kovilj a svojim divnim devojačkimglasovima umetnički ju je uobliočio ženskihor iz rodnog umetnikovog mesta. Bilo je svečano,puno uzbuđenja, divljenja prema slikama ravnice.Svi su došli. Prijatelji iz Beograda da podrže umetnika,kolege, porodica, Diletova deca koja su se nakraju večeri fotografisala za porodični album krajumetničkih dela njihovog oca.- Meni se u detinjstvu veoma svideo tekstil, jersam video kako moja majka, babe, komšinice tkajuplatno i krpare... Onda sam se i ja, kada sam započeolikovne studije, posvetio tapiseriji, pošto jemoj profesor Boško Petrović bio čuveni tapiserista.I sada strašno volim ćilime. Na izložbi koju samimao u Muzeju tapiserije u okviru obeležavanja jubilejamog stvaralaštva, nalazi se i fotografija majkeza razbojem, koju veoma volim. Otuda moja inspiracijai ljubav prema tkanju - objašnjava umetnik.- Mene su još kao dete zanimale i ikone iz crkvegde sam kršten, u Gornjem Kovilju. Gledao sam telikove svetaca, ikonostas koji je radio Rafailo Momčilović,Sveti Rafailo Šišatovački.- Uvek sam se drugačije odevao. Po starim fotografijamavidim da su braća bila u jednoj vrstiodeće, a ja sam uvek nekako bio drugačije odeven.Nisam bio fizički naročito jak, nisam mogao da setučem, ja sam više čitao, više slušao... Prvo je bilootpora, ali su roditelji kasnije prihvatili da moguda imam i farmerice i šimike i dugu kosu, kožnujaknu. Samo im je bilo bitno da nisam bećar, seoskiđilkoš koji se tuče po kafanama. Prvi sam imaoploče Bitlsa, Rolingstonsa... Odreknem se hrane, pakupim ploču! Interesantno je i da sam uvek imaodobru komunikaciju sa ženama, volele su me devojke.Verovatno ih je privlačila ta osobenost. Biosam vrlo romantičan, dopisivao sam se, pisao samim dugačka ljubavna pisma, pa čekam sedam, desetdana odgovor. Nisam nikada prepisivao ničijestihove, misli, uvek sam bio originalan.- Ja sam se zapravo opredelio da u životu budemsamo slikar... Da imam jednu sobu u ciganmali,ali da imam platna i boje, ništa me drugo nebi zanimalo. Nisam zamišljao da ću imati svoju porodicu,mislio sam da ću tu ljubav ispoljavati premadeci od moje braće. E sad, da li je to neka karma,sudbina, tek morao sam da promenim svoje krute1. Gledajući majku kako tka, u Gigi se začela iskra budućeg tapiseriste 2. Iako je samu kući, slikar boravi u svim prostorijama 3. Biblioteka 4. Rustični kredenac daje toplinudnevnoj sobi 5. Oslikan WC, što da ne? 6. Presoblje kao mini galerija 7. Srećnavremena: Giga u Kovilju sa roditeljima, decom i suprugomstavove i da prihvatim da će se nešto i po tom pitanjudogoditi... Nisam želeo da se ženim prvi put, pasam posle pristao. Eto, imao sam dva braka i imamčetvoro dece, a da to nisam planirao. Sin Neven ima25 godina, a imam i tri kćeri: Dunju (16),Tanju (35)i Maju (36). Meni se jednostavno život događao!-Ta odluka da budem slobodni umetnik mnogoje skupa. Mogao sam da putujem, da idem pokolonijama, ali sam uskraćen da nisam imao platu,godišnje odmore, letovanja... Ali, moji prijatelji kojisu živeli u organizovanom sistemu sada mi se dive67i čude kako sam opstao sve ovo vreme, napraviokuću, vozio kola, obezbedio atelje u Novom Sadupreko puta Petrovaradina, a stalno sam bio na iviciegzistencije. Moji su prohtevi uvek bili skromni, nikadanisam imao puno para, ali nisam se ni ludirao.- Moji su se odvajkada bavili zemljom, mi zemljunasleđujemo. Ja tu ravnicu dobro poznajem,tu sam odrastao, tu živim, tu dišem. Opredelio samse da radim tu istu zemlju, ali na slikarski način. Poznajemmiris zemlje, mirise jutra, sutona, olovnihoblaka. Mi, Vojvođani, genetski u sebi nosimo setu.4 l Ona www.onamagazin.comwww.onamagazin.com Ona l 5

Najlepšistanovi81312149101511Ravnica te utera u tugu i memlu.To je Vojvodina. Želeosam da svojim sredstvimanaslikam to što osećam.‚‘Đuragić je genetskipesnik zemlje i svih njenihmena kroz godišnja doba ismene boja. Sa puno osećajnostii stišanje žudnje, on slikapretežno ravničarske pejzaže... a to su oranice,kukuruzišta, žitišta, suncokreti, blagi obrisi salaša,okrečeno voće, drveće u daljini... On je odmerenilirik, bez naglih i jakih gestova, bez želje da začudi‘‘,zabeležio je Dragomir Popnovakov u katalogu posvećenomDiletovom slikarstvu.- Postoji jedan problem o kome razmišljam ihoću da ga jednog trenutka iznesem, bez straha daće neko pomisliti da sam ludak, čudak, ili ko znašta. Postoje noći kada misliš da spavaš... a one sepretvore u noći nesanice. To su noći kada čovek zapravonajviše stvara. Zagnjurim glavu u jastuk, držimse čvrsto za krevet, a ideje me bombarduju...Slikar se rađa, slikar se dogodi... i nije bilo šanse dau životu budem nešto drugo, već samo to što jesam!- Na zemlji se osećam sigurno, najlakše mi jekada radim sa zemljom. Normalno je kada čovektoliko dugo živi u jednoj sredini, kao ja ovde, da poželida vidi neka druga mesta, neke druge zemlje.Povremeno sam odlazio iz Kovilja, u Novi Sad, Beograd,Prag, Pariz, Budimpeštu. Probao sam da vidimkako je biti umetnik u drugim sredinama, ali,posle svih tih dilema i traženja, opredelio sam seipak da se vratim u Kovilj i na miru radim svojeslike. Ovde nemam potrebu nikome da se dokazujem,da se predstavljam ko sam, šta sam, ovde samkao i svi drugi ljudi, živim da bih uradio svoj posaokako najbolje umem - kaže Đuragić.- Pokušavao sam u prošlosti da radim apstraktneslike i shvatio sam jednog trenutka da ja ne-mam ta iskustva koja bih hteo da realizujem. I tadasam se okrenuo onome što najbolje znam. Šta bihdrugo mogao lepše predstaviti nego tu zemlju kojutako dobro poznajem. Ta oranica, crnica i neki busenili drvo u daljini, za mene su takav događaj, takvouzbuđenje kojem ne mogu da odolim... Živimovde i razgovaram sa mojim seljacima i normalnoje da je njihovo poimanje zemlje blisko i meni. Jedinaje razlika što oni tu zemlju obrađuju, a ja tu istuzemlju prenosim na platno. Na istom mestu gde slikam,na terenu, uzimam materijal koji tu nalazim,mešam sa bojama i nanosim na platno. Time dobijampotrebnu strukturu za svoje slike!I tu u senci žalosnih dudova, uz miris koviljskeoranice, kraj obližnjeg jezera, provodi svoj životi pronalazi inspiraciju za svoja dela slikar Giga Đuragić.U jedan život je stalo puno slika ravnice, ljubaviprema ženama, putovanja, utisaka sa likovnihkolonija, brojna prijateljstva, nagrade, priznanja ijubulej. Četiri decenije slikarskog dosanjanog sna!A onda se u životu dogodi trenutak da se umetnikzamisli i da mu sopstvena kuća, nekada očeva8. Giga Đuragić u svom voćnjaku 9. Žalosnidud, koga je posadio Gigin otac 10.Atelje: ovde nastaju čarobne slike vojvođanskeravnice 11. Ništa lepše od prirodnoghlada ispred kuće 12. Originalniprostor u dnevnoj sobi 13. Uspomenana jednu od brojnih slikarskih kolonija14. Ručno rađen krevet u spavaćoj sobi15. Kuhinja - mesto za uspomenestara, a sada velika, prostrana koju je sam nadogradio,postane prevelika!- Jako sam imao težak trenutak kada su se decaselila iz kuće. Sećam se, došao je kamion, oni suutovarili stvari... Otišao je kamion, a ja sam odjednomostao sam u ovoj velikoj kući. To je takva tegobabila za mene, da sam hodao naokolo, po svimprostorijama i govorio glasno. Hteo sam da kućavidi da nije sama, da u njoj i dalje teče život. Poštoće uskoro moja ćerka Maja postati majka, velika mije želja da to dete dođe u ovu kuću, da tu trči, da seveseli, plače, da se igra. To čekam, taj trenutak, danova generacija dođe ovamo. Jer, ovo je naš koren imislim da će moja deca shvatiti da će jednoga danaovde da dolaze, da će ovde živeti ili makar boravitikao u vikendici.10 l Ona www.onamagazin.comwww.onamagazin.com Ona l 11