5 - Bunjevci

KULTURNA ISTORIJABUNJEVAČKE n o v i n ekić, Ostrogonac, Pertić, Perušić, Petrik,Pimisker, Poljaković, Prokeš,Rajčić, Rajšić, Rudić Vranić, Šarčević,Stipić, Sudarević, Sabo, Sebenji,Teleki, Tumbas, Varga, Vojnić,Vujković Cvijin, Zelić, Zedi itd.Ovi križovi su podignuti blizu kadgodašnjivašarišta, isprid crkava,kod Kalvarije, na javnim trgovima,u blizini groblja (Bajskog, Kerskog,Senćanskog, Šandorskog), na Bunarićui u Šandoru.Autor je u prvoj knjigi razvrstokrižove u one koji su nastali od1741. do 1848. godine, zatim od 1848.do 1918., pa od 1919. do 1944. Zanajnoviji period od poslidnji 60 godina,dr Čuso navodi da je podignutosamo 9 križova i to u perioduod 1975. do 2002. godine. Najstarijikrižovi su bili od drveta i nezna se ko ji je podizo, a kasnije odgvožđa, kamena i mermera. Ima iprimera da su se na mistu stari križovadizali novi, tj. da su ji obnavljalipotomci iz isti porodica, o čemusvidoči slideći natpis na križuisprid Franjevačke crkve: „KlanjamoTi se Isukrste i blagosivamoTe, jer si svojim svetim križem svijetotkupio. Obitelj Kujundžić podigla– stari križ 1861. a ovaj god.1930.”Isprid srpske crkve Sv. VaznesenjaGospodnjeg, na krstu ćiriličnimslovima piše: „Ovaj krst su podigliMatej Vojnić pl. od Bajše i suprugamu Ana rođ. Volarić god. 1832.Obnovila subotička Srpska pravoslavnacrkvena opština god. 1926.”Postoje, međutim, i primeri srušeniili oštećeni križova, čije fotografijesu u knjigi, naročito ako su joščitljivi njevi natpisi, ko u slučajukriža Gilicze, ili skroz uništeni -porodice Szerezla.Autor knjige biluži još jedan„običaj” bogatiji porodica na prilazuiz XIX u XX vik, a to je dablizu svoji veliki grobnica podignui jedan javni križ. Tako je postupioFabijan Stipić (1841-1909), zemljoposidnik,kad je blizu Vukovićkapele i svoje porodične grobnicepodigo javni križ 1898. godine.Za svaki tom ove knjige mož sekasti da je jako dobro ilustrovanfotokopijama dokumenata, crteža,Križ Stipićevicrno-bilim i fotografijama u boji,spiskom literature i izvora, kao i registrimakrižova na kraju svakeknjige i objedinjeno u četvrtoj. Autorkvalitetni fotografija je dr DežeČuso, što još više govori u prilog„dokumentarnosti” njegovi istraživanja,a spisak korišćene literaturei izvora je zavidan, s obzirom na toda ovaj istraživač ništa ne pripuštaslučaju ili proceni „od oka”. Takinačin rada je jako težak i vridansvake pofale, a i konačni rezultatise visoko cine.U drugom tomu na 220 stranaistraženo je 107 križova na Kelebiji,Šebešiću, u Tavankutu, Vanteleku,Đurđinu i Žedniku. Među porodicamačiji su članovi podizalikrižove nalazimo: Antunović Gergelj,Birkaš, Crnković, Čović, Dulić,Farago, Gabrić, Đukić, Hadnađ,Ivanović, Ivković Ivandekić,Jakobčić, Jaramazović, Kopilović,Kujundžić, Linzer, Peić, Piuković,Stantić, Skenderović, Stipić, Vermeš,Vojnić, Vuković i dr. Literaturaje dopunjena, a indeks križova islike u boji nalaze se na kraju.U trećem tomu ima najmanje križova(82) koji se nalaze na Verušiću,Zobnatici, Tompi, Paliću, Hajdukovui Ludašu. Bez obzira namanji broj križova koji su podignutiu ovim mistima, dokumentarnagrađa je bogata i obrađena na 215stranica. I ova knjiga je opremljenaindeksima, izvorima i literaturom,bez čega nema naučni istraživanjai rezultata.Četvrti tom (208 str.) ima jošbogatiji sadržaj jer pored uobičajeneobrade svi križova u Bajmoku iČantaviru, sadrži i poglavlja o rezultaimanajnoviji istraživanja, zatimindeks križova za sva četri tomai Rezime.Autor navodi sve promine što suse desile do izlaska njegove IV knjige– novi podaci koji su mu bilidostupni, nove knjige za literaturui obnavljanje križova: 2004. g. Đukićevkriž, u Tavankutu Vermešovkriž, Prokešov križ blizu salaša D.Stanojevića, koji je ustupio teren,Wolitz križ u Šandorskom groblju,Dulićev drveni križ u Kerskomgroblju itd. Možda će ove značajneknjige doprineti da se više čuvajumaterijalni spomenici naše prošlosti,istorije, religije i kulture, dase obnavljaju i trajno štite.U Rezimeu autor navodi da suza razliku od crkava koje su bileredovna, uobičajena mista za molitve,javni krstovi, kapelice i svetamista bila pravljena iz više razloga:na mistima veliki događaja, u vičnispomen Bogu, ili svom narodu,na „granicama” okruga, u obrazovnimobjektima ili zbog udaljenosticrkve. Nike od obrađeni križova možmouvrstit u više navedeni grupa, apojedini ne pripadaju ni jednoj –kod ti se ne zna ni ko ji je, ni kadpodigo. Većina, međutim, ima svojupredistoriju, svoje „graditelje” idonatore, a iznad svega skrušenevirnike koji će se uvik prikrstit kadnaiđu nuz nji i izmolit koji „Očenaš”,a naročito kad dođu „podkriž”.Pravi virnik koji „spominje” Boganikad ji neće oštetit, bez obzirakojoj viri pripada, jer su to svetamista i utiha mnogim nevoljnicimakad se nađu u najvećim nedaćama– naprotiv, pravi virnik, škulovan ikulturan, pa i običan čovik znaćeuvik da cini SVETA MISTA NAŠEUSRDNE MOLITVE.Godina III, oktobar 2007, broj 2811