Hana Arent ili revolucija kao sloboda - komunikacija

Evo još jednog paradoksa na koji podseæa Hana Arent u razmišljanjimao revoluciji. Premda neuspešna, premda izopaèenje osnovnogpolitièkog ideala slobode, Francuska revolucija, a ne Amerièka,presudno je uticala na kasnije revolucije i revolucionarnu tradiciju.Objašnjenje Hane Arent za to što je Amerièka revolucija uspela dauspostavi poredak slobode, za razliku od revolucije u Francuskoj, le`iu tome što je prva revolucija bila i ostala politièka, zaokupljena slobodomi oblicima vlade, dok je Francuska revolucija završila u neslobodii diktaturi, jer je bila i socijalna revolucija. Francuska revolucijazavršila je u tiraniji zato što su u njoj politièki razlozi i razmišljanjavrlo brzo bili potisnuti iskljuèivo socijalnima, nastojanjem masa da seišèupaju iz okova bede i siromaštva. Dok su u Evropi 18. veka širokemase bile izlo`ene pritisku nemaštine i materijalne bede, u Americi,zahvaljujuæi njenom prostranstvu i materijalnim bogatstvima, siromašninisu `iveli u bedi. „Društveno stanje“ Amerike uticalo je i nanjeno „politièko stanje“. Lišeni zahteva i pritiska sirotinje da zakonodavnimmerama odmah reše socijalno pitanje potpunim preureðenjemdruštva, uèesnici Amerièke revolucije mogli su da se usredsredena politièka pitanja – kako da se izgradi i raspodeli vlast u novoj dr`avi.Društvene prilike i odnosi u Americi imali su uticaja i na prilike uFrancuskoj u vreme revolucije: ako je primer Amerike francuskumasu upuæivao na to da beda nije neizbe`na sudbina èoveèanstva,istovremeno je francuske revolucionarne voðe, pod pritiskom zahtevamasa, navodio da poveruju da sva pitanja treba podrediti jednomjedinom pitanju: kako narod osloboditi materijalne bede. Nasilje itiranija u Francuskoj revoluciji bili su, prema Hani Arent, neminovnaposledica neuspeha da se reši socijalno pitanje. 4Preduslov za slobodu, smatrala je zato Hana Arent, jeste da èovekprestane da bude potèinjen nu`nosti, tiraniji prirode. Èovek èijise `ivot odvija na granici materijalnog opstanka i neizvesnosti nije ustanju da slobodno dela, odnosno da procenjuje vrednost slobode.Kako je skoro celo njegovo iskustvo u podruèju materijalne nu`nosti,kada se i pokrene, pobuni, njegovo delovanje nije zasnovano naprethodnom promišljanju i razlikama u stavovima koje karakterišu4On Revolution, str. 59-114.142

slobodne ljude, veæ je to delovanje samo deo jedne šire celine masovnogdelovanja, koje pred sobom poput bujice nosi sve preprekešto mu se naðu na putu. Sa izlaskom masa na politièku pozornicu,politika, koja je ranije predstavljala autentièno podruèje slobode,poèela je da se do`ivljava i tumaèi posredstvom pojma nu`nosti.Najviše je tome doprineo i najdalje je u tome otišao Marks. On jeskrenuo pa`nju sa podruèja politike, na kojem su ljudi delovali kaoslobodni pojedinci, na podruèje privrede, gde je carevala nu`nost. Usvom objašnjenju društva i istorije on je politiku postavio u drugiplan, u oblast tzv. društvene nadgradnje. Marks je, kako piše HanaArent, konaèno „više od bilo koga drugog osna`io politièki najpogubnijudoktrinu modernog doba, da `ivot predstavlja najviše dobroida`ivotni proces društva èini samo središte ljudskog nastojanja.Tako uloga revolucije više nije bila da oslobodi ljude od nasilja njihovihbli`njih, još manje da se zasnuje sloboda, veæ da se oslobodi -`ivotni proces društva od okova oskudice tako da bude ponesen strujomobilja. Ne sloboda veæ izobilje postalo je sada cilj revolucije.“ 5Preobra`aj prava èoveka u prava sankilota predstavljao je prelomnitrenutak ne samo u Francuskoj revoluciji veæ i u svim potonjim revolucijama.Najveæi teoretièar revolucije, Karl Marks, poveo se zaovim shvatanjem ljudskih prava stavljajuæi u prvi plan gvozdeneistorijske zakonitosti i ekonomski determinizam, zanemarujuæidrevni nauk i iskustvo da je postojbina slobode u svetu politike. Takoje „trebalo da protekne nešto više od pola veka da bi preobra`aj pravaèoveka u prava sankilota, abdikacija slobode pred diktatom nu`nosti,našla svoga teoretièara. 6Podreðujuæi slobodu nu`nosti, Marks je tako uèinio ono što jepre njega uradio njegov veliki prethodnik Robespjer i što æe poslenjega uraditi njegov najveæi uèenik, Lenjin. Lenjin je bio ubeðen daneobrazovan narod u zaostaloj zemlji nije u stanju da savlada siromaštvou uslovima politièke slobode, a još manje da uspostavi poredakslobode. Kao poslednji naslednik francuske revolucionarnetradicije, bez mnogo smisla i oseæaja za teorijski pojam slobode, on je56Isto, str. 64.Isto, str. 61.143

dobro i brzo shvatio da je potrebno `rtvovati sovjete, koji su za HanuArent „nova ustanova slobode“, i svu vlast naravno prepustiti partiji. 7Shvatanje Hane Arent o revoluciji i slobodi, meðutim, nije bilosamo antipodno pogledima francuskih sankilota i ruskih boljševika,veæ je upereno i protiv uobièajenog liberalnog gledanja na valjanostustanova predstavnièke demokratije i borbe politièkih stranaka. ZamerkeHane Arent upuæene politièkim strankama kao osnovnim polugamamoderne masovne demokratije nisu nove, a još manje sunove u taboru njenih marksistièkih oponenata. Ono što obele`avamodernu partiju jeste njena autokratska i oligarhijska struktura, nedostatakunutrašnje demokratije i slobode, njena ili njihova sklonostda postanu totalitarne, polaganje prava na nepogrešivost. 8 Teško dase bilo koji od pravih privr`enika Marksove ili Lenjinove doktrine nebi sa ovim ocenama slo`io.Hana Arent je manje oštar kritièar stranaèke politike i `ivota uzemlji u kojoj je prva moderna revolucija okonèana uspostavljanjemporetka slobode, Sjedinjenim Dr`avama. Po njoj, i Sjedinjene Dr`avei Velika Britanija su zemlje u kojima sama forma stranaèkog sistema,dvostranaèje, obezbeðuje i odgovarajuæu kontrolu i odgovornostvlasti, ali i postojanost samog politièkog poretka. U ovim zemljama,kao i u nekoliko drugih dr`ava koje povezuje ista politièka i kulturnatradicija, na delu je jedan sreæan i delatan spoj sistema vlasti (podelevlasti) i stranaèke strukture (dvostranaèkog sistema). Takva politièkastruktura u najboljoj i najpotpunijoj meri zajamèuje i štiti pravaèoveka, kao što i ostvaruje kontrolu nad onima koji vladaju. HanaArent ide dalje i tvrdi da razlika izmeðu dvostranaèkog i višestranaèkogsistema nije samo ili pre svega formalna i tehnièka, veæ da uosnovi ta dva razlièita oblika stranaèkog sistema stoje radikalno razlièitekoncepcije vlasti. Ako bismo klasifikovali savremene politièkesisteme prema principu vlasti na kojem poèivaju, onda je, po mišljenjuHane Arent, razlika izmeðu jednostranaèkih diktatura i višestranaèkihsistema daleko manja od razlike izmeðu ove dve vrstesistema, sa jedne, i dvostranaèkih sistema, sa druge strane. 9789Isto, str. 65.Isto, str. 268.Isto, str. 268.144

Ukazujuæi na prednost angloamerièkog dvostranaèkog sistema,Hana Arent ne mo`edaneuka`e i na bitnu ogranièenost amerièkogsistema vlasti. Mada je to sistem vlasti koji odlikuju postojanost ièvrste garantije ustavnih sloboda, reè je i o sistemu koji nije uspeo dagraðanima omoguæi da u odgovarajuæoj meri uèestvuju u javnom -`ivotu. Najviše èemu se mogu nadati graðani u ovakvom sistemu jesteda budu predstavljeni, mada je oèigledno da se mogu predstavljatisamo interesi biraèa, ali ne i njihovo delovanje i mišljenje. Uovakvom sistemu skoro da je nemoguæe utvrditi mišljenje naroda, jerono ne postoji. Mišljenja se formiraju u procesu otvorene javne rasprave,a tamo gde ne postoje uslovi za formiranje mišljenja – a oni nepostoje u okvirima predstavnièke demokratije – moguæno je utvrditijedino raspolo`enja masa i pojedinaca. Dok pomoæu razlièitih grupaza pritisak biraèi mogu uticati na delovanje svojih predstavnika radizaštite svojih interesa, za politièke stranke Hana Arent smatra da, zahvaljujuæimonopolu nad kandidovanjem, predstavljaju efikasnasredstva pomoæu kojih se ogranièava i kontroliše vlast naroda. Savremenupredstavnièku vladu ona smatra oligarhijskom zato što unjoj mali broj upravlja u interesu mnogih. Èak i amerièki sistem podelevlasti, za koji je Hana Arent imala samo lepih reèi u pogledukontrole vlasti, nije bio u stanju da narod saèuva od politièke apatije.Jer je i taj sistem, kao i mnogi drugi demokratski poreci, otvarao javniprostor samo za predstavnike naroda, a ne i za sam narod. 10Za razliku od politièkih stranaka, moguænost slobode i slobodnogdelovanja u politici pru`ali su, po Hani Arent, samo kratkoveènirevolucionarni saveti i sovjeti koji su nicali tokom revolucija, da biubrzo bili ugušeni od partijske birokratije. Takvi oblici postojali su iu Francuskoj revoluciji, u Pariskoj komuni, u ruskim revolucijama,savetima radnika i vojnika u Nemaèkoj posle Prvog svetskog rata i uMaðarskoj revoluciji 1956. godine. Hana Arent podseæa na to da je isam Tomas D`eferson u svojim poznim godinama bio zabrinut nadmoguænošæu da se uguši duh Amerièke revolucije, pa je predlagao dase cela zemlja podeli u dovoljno male teritorijalne jedinice u kojimabi graðani mogli stalno da uèestvuju u upravljanju. Za pisca knjigeO revoluciji jedini politièki oblik koji omoguæuje slobodno politièko10Isto, str. 238.145

uèestvovanje pojedinaca u politièkom `ivotu èinila bi federacija savetakoji obuhvataju šira podruèja. Funkcije takvih saveta mogle bibiti jedino politièke, a ne i administrativne, i utoliko je njoj bila potpunostrana ideja o radnièkom upravljanju fabrikama.Sve u svemu, višepartijskoj demokratiji Hana Arent je suprotstavljalasavetsku demokratiju. Ne samo da je ona dr`ala da sumoguænosti slobode u savetskom obliku demokratije veæe, veæ jesmatrala da višepartijska, parlamentarna demokratija duhom partijskihborbi i monopola guši slobodu u javnom `ivotu. Kao i neki njeniistomišljenici, ona je meðutim svojom vizijom poretka slobode višeuspela da probleme pokrene nego da ih reši. Više od svega ona nijeuspela da èinjenièno doka`e valjanost svoje zamisli. Njeni istorijskidokazi (primer stare Atine kao autentiènog poretka slobode) neuverljivisu i njoj samoj zbog nedostatka pretpostavki neophodnih da bijedan takav politièki oblik mogao da se ostvari u savremenom društvu.Sve što joj ostaje jeste nada da kratkotrajna iskustva savetske demokratijemogu predstavljati ideju vodilju u izgraðivanju poretkaslobode. Ona je èak uverena da su ta iskustva „dovoljno dugotrajna“da bi nam mogla predstavljati putokaz: „Moramo se okrenuti Februarskojrevoluciji iz 1917. godine u Rusiji i Maðarskoj revoluciji iz1956. godine, koje su trajale dovoljno dugo da bi nam u osnovnimcrtama pokazale kako bi izgledala vlada i kako bi verovatno funkcionisalarepublika kada bi bile zasnovane na naèelima sistema saveta.“ 11Politièka vizija Hane Arent, naèin na koji je ona zamišljala da biporedak slobode trebalo i mogao da funkcioniše, spada iskljuèivo upodruèje utopijskog mišljenja. Knjiga O revoluciji steæi æe zato naklonostdanašnjeg èitaoca više kritikom revolucija koje su završile utiraniji i kritikom teoretièara ovakvih revolucija, nego koncepcijama igledanjima na buduænost demokratije u njoj iznetim. Èitav politièkirazvoj velikog dela Evrope koji je donedavno `iveo u razlièitim autoritarnimkomunistièkim re`imima, pokazuje da se prelazak iz autoritarnihporedaka u demokratske odvija na sasvim drukèiji naèin odonog koji je zamišljala Hana Arent. Višestranaèka, a ne savetska demokratijapredstavlja osnovni pokretaè tih demokratskih promena.11146Isto, str. 266.

Na odreðenom stepenu razvitka u savremenim, masovnim, visokorazvijenimdruštvima, politièki `ivot se ne mo`e zamisliti bezorganizacionih instrumenata kakve predstavljaju stranke. Nije spornakritika politièkih stranaka koju iznosi Hana Arent. Njen spisakprigovora na raèun demokratskih ogranièenja stranaka mogao bi se iproširiti. Pravi problem je u neèem sasvim drugom. Uz sve svojenedostatke, politièke stranke predstavljaju najozbiljniju preprekusvakoj diktaturi, ukljuèujuæi i diktaturu jedne stranke. Saveti i demokratijasaveta nikada nisu predstavljali delatnu prepreku diktaturijedne stranke, veæ su po pravilu završavali upravo u jednopartijskojdiktaturi. Zanimljiva u svim ostalim dimenzijama objašnjenja i kritikerevolucija, knjiga O revoluciji ostaje najslabija u pokušaju dadovede u pitanje stav koji je nesumnjivo alfa i omega moderne demokratsketeorije: demokratije nema bez slobodne utakmice politièkihstranaka.147