kazali?te 37/38 - HC ITI

SIMON: E, jebi ga, to nisam bio dobar. To je vjerojatno natebe.MIRJANA: Vjerojatno.SIMON: Evo je Fani taman ušla.MIRJANA: Pozdravi je.SIMON: Dobro, kasnije.Tišina.MIRJANA: Ne zna s kim pričaš?SIMON: Išla je u sobu. Šta bi se bez veze živcirala.MIRJANA: Koji si ti jadnik. Žalim te, Simone. Stvarno mi ježao.Tišina.MIRJANA: Koliko je dugo ne voliš?SIMON: Neko vrijeme.MIRJANA: Nemoj me više zvati, molim te.SIMON: Mirjana…MIRJANA: Molim te, Simone. Molim te.Tišina.SIMON: U redu.Tišina.ANKICA: Evo, ja sam došla.MIRJANA: Bok, Ankice.ANKICA: Je li počeo domjenak?MIRJANA: Nije još.ANKICA: Donijela sam tortu. Ima mjesta u hladnjaku?MIRJANA: Naći ćemo.ANKICA: Baš si zlatna.MIRJANA: Lijepo izgledaš.ANKICA: Hvala.Tišina.ANKICA: Muž mi još nije došao?MIRJANA: Nije još gotov sa sastankom.ANKICA: Dobro onda. Da ti pomognem što?MIRJANA: Možeš složiti salvete.ANKICA: Dobro.Ankica sjedne. Ulazi Grozdana.MIRJANA: Ej, Grozdana, što ti radiš tu?GROZDANA: Ne znam. Došla sam.MIRJANA: Ankice, ovo je Grozdana.ANKICA: Drago mi je.GROZDANA: I meni.MIRJANA: Sjednite.Tri žene sjednu.ANKICA: Grozdana, imaš jako lijepe cipele.GROZDANA: E, baš ti hvala, jako ih rijetko nosim. Ana -tomske.MIRJANA: Mene moje žuljaju.GROZDANA: Kako ti sin?ANKICA: Dobro je. Znaš, nije lako kad živi tako daleko.Sam. Ali, nekako, bolje da je tako. On ima svoj život,mi svoj.GROZDANA: A ja svoj. Moj će kratko trajat. Šteta života.MIRJANA: Ma, ne brini se za život, bitno je da si ti dobro.ANKICA: To i ja kažem.MIRJANA: Ankice, ova torta ti je super.ANKICA: Je l’ da?GROZDANA: Meni kolači baš ne uspijevaju.ANKICA: Mlada si. Treba ti prakse.GROZDANA: Da, ali ja imam još samo dvije godine. Nećuse uspjeti upraksirati. Šteta.MIRJANA: Kolači se mogu kupiti. Ima vrlo ukusnih i jakojeftinih.GROZDANA: Danas mi je muž došao doma. Ja sam sebojala da će me pokušati ostaviti, ali bio je dobar. Čaksam mu malo psovala majku, ali nije pretjeranozamjerio. Volim ga, jesam to rekla?MIRJANA: Nisi.GROZDANA: Baš ga volim. Ništa mi više ne treba u životuosim njega. I on mene voli. Malo manje nego ja njega,ali i on mene voli. Problem je jedino što on voli i svojumamu. Staru nedojebenu kuju. I što ću ja početi njegasve više voljeti.ANKICA: Treba znati stati.GROZDANA: Da, ja glupača to ne znam.MIRJANA: Ajde, bit će sve u redu.ANKICA: A što ćeš ti, Mirjana, dalje?MIRJANA: Ja? Ja neću ništa. Ja ću samo živjeti. Kažu da ježivot dar, ali dar ti prije ili kasnije dosadi. Ne znaš višešto ćeš s njim, spremiš ga u ormar… znaš kako sekaže…ANKICA: Treba stalno razvjetravati ormare.GROZDANA: Je. Svašta se tamo nađe.ANKICA: I moljaca.GROZDANA: Da. I moljaca.MIRJANA: Baš smo lijepo razgovarale.ANKICA: Da, baš lijepo.GROZDANA: Šteta, Ankice, što se ne znamo.ANKICA: Šteta, da. Baš si dobra. Kako si ono rekla da sezoveš?GROZDANA: Grozdana.ANKICA: Grozdana. Bilo mi je drago.Tišina.VIOLETA: Mirjana?MIRJANA: Što ti radiš tu?VIOLETA: Neću dugo. Došla sam ti samo reći da ću danasoko 6 umrijeti.MIRJANA: Molim?VIOLETA: Da. Moždani. Tamo u bolnici.Tišina.MIRJANA: Neće te moći spasiti?VIOLETA: Nažalost, neće. Jadni, a tako su me dugo oživljavali.MIRJANA: Kad si rekla? U 6?VIOLETA: Da.MIRJANA: To je odmah poslije ovog domjenka. Neće mi seisplatiti ići do stana, krenut ću odmah do bolnice.VIOLETA: Ne trebaš žuriti, oni će se brinuti za mene.MIRJANA: Imaju moj broj?VIOLETA: Da. Ne brini. Naći će tvoj broj u mom kaputu.Nemoj žuriti, molim te.MIRJANA: Ma, dobro je. Nije mi teško.Tišina.VIOLETA: I tako.MIRJANA: Žao mi je.VIOLETA: I meni. Moja sućut.MIRJANA: Hvala.VIOLETA: Javiš tati?MIRJANA: Da, naravno. Čim saznam da si mrtva.VIOLETA: On će sigurno htjet doći ovamo.MIRJANA: Da, sigurno. Neka dođe. Ja ću spavat na kauču.VIOLETA: Kad bude sprovod… molim te, lijepo se obuci.MIRJANA: Hoću.VIOLETA: I nemoj se pričestiti, molim te.MIRJANA: Znam.VIOLETA: Znaš kakvi su ljudi…MIRJANA: Da.VIOLETA: Ništa, moram ići…MIRJANA: O.K. Hvala ti.VIOLETA: Na čemu?MIRJANA: Što si me rodila.VIOLETA: Ništa, ništa…MIRJANA: Volim te, to znaš…VIOLETA: Ne.MIRJANA: Volim te, mama. Plakat ću kad saznam.VIOLETA: Jako?MIRJANA: Jako. Prolaznici će mi pomagati da ustanem sceste.VIOLETA: Hvala. Idem.MIRJANA: Ajde, bok.VIOLETA: Bok.Mirjana sjeda na stolicu. Dolazi Veronika.MIRJANA: Ej.VERONIKA: Ej. Znači, istina je.MIRJANA: Da.VERONIKA: Grozdana mi je rekla.MIRJANA: Umrla je prije tri sata. Djed je krenuo, tu će prespavatdok se tijelo ne odnese.VERONIKA: Dobro. Ti si plakala?MIRJANA: Jesam, da.VERONIKA: Ja nisam kad sam saznala.MIRJANA: Nema veze.VERONIKA: Vjerojatno hoću kasnije.MIRJANA: Nemoj se forsirati, kad ti dođe.VERONIKA: O.K.MIRJANA: Jesi jela šta?VERONIKA: Jesam, u gradu. Ja bih išla u krevet. Je l’ toO.K.?MIRJANA: Umorna si?VERONIKA: Da.MIRJANA: Idi.VERONIKA: Ti nećeš dugo?MIRJANA: Mislim da neću.Tišina.MIRJANA: Veronika…VERONIKA: Da?MIRJANA: Tata je zvao. Kaže da je radio pločice u kupatilujednom poznatom njemačkom glazbenom producentu.Kaže da je čovjek jako dobar i da mnogi snimajukod njega. Jednom su on i Fani valjda bili kodnjega i na ručak. Ako hoćeš… Njemačka nije Amerika,ali… Simon ima sobu, praznici su brzo…Tišina.VERONIKA: Idem spavati. Vidimo se ujutro. Sutra neću uškolu, je l’ tako?Tišina.MIRJANA: Nećeš, naravno.VERONIKA: Laku noć.MIRJANA: Laku noć, zlato.Mirjana sjedi sama. Popije gutljaj kave iz šalice. Potomdoda malo mlijeka. Uzima kutiju cigareta i zapali jednu.Puši. U pozadini svira neka lagana glazba.Živi.KRAJ290 I KAZALIŠTE 37I38_2009291