radoman kordiÄ subjekt teorijske psihoanalize

RADOMAN KORDIĆ 

SUBJEKT 

TEORIJSKE 

PSIHOANALIZE 

CIP - KaTajiorH3auHJa y ny 6 JiHKaiiH jH 

Bn6jiH0TeKa MaTnue cpncKe, HOBH Ca/J 

159.964.2 

KOP/JMTi, Pa^oviaH 

Subjekt teorijske psihoanalize / Radoman 

Kordić. - Novi Sad : vSvetovi, 1994 (Sremski Karlovci : 

Art print). - 228 str. ; 20 cm. - (Posebna izdanja 

/ Svetovi) 

ISBN 86-7047-168-X 

a) Psihoanaliza 

SVETOVI / NOVI SAD

2 

ELEMENTI ZA PREVRAT 

Psihoanaliza nije mogla ni htela da zaobiđe problem subjekta. Morala je da 

ga promišlja na svojim počecima, promišljala ga je, bila je sa subjektom, u vreme 

kada je filosofija proglasila njegovu smrt, čak i u vreme kad je za nju samu, kao 

supstanca, bio mrtav. Po teorijskoj psihoanalizi subjekt ne prethodi sebi, sem, možda, 

kao pretpostavljeni subjekt što svoju subjektnost očekuje od označitelja kojemu 

je potčinjen, u kojemu je i nalazi. U smrti subjekta, međutim, po logici, što ju je 

sama uspostavila, po kojoj, na primer, Ja u gubitku objekta nalazi smrt (Ja u tom 

gubitku nalazi, otkriva, spoznaje i sebe), teorijska psihoanaliza bi morala otkriti 

svoju smrt. 1 Prema tome, psihoanaliza je bila prinuđena da sprovede, i izvede, prevrat 

subjekta, i na taj način - ne samo na epistemološkoj ravni - raščisti stvari sa sobom. 

Frojd je taj prevrat pripremio, Lakan ga je artikulisao i sproveo. 

Sudbina psihoanalize zavisi, dakle, od sudbine subjekta. Zavisnost subjekta 

od psihoanalize, ne toliko od njene emancipatorske prakse, koliko od njene, 

ipak, ontologizacije subjekta i sebe same, skrivene ontologizacije (koja je i subjektu i 

svojstvena i skrivena i koja je efekat iste simboličke sheme, automatizma ponavljanja 

i automatizma ponavljanja te sheme, čiji je efekat i ontologizacija psihoanalize), 

zavisnost subjekta od psihoanalize tek bi valjalo raskriti i to iz dezontologizacije 

koju je, napadno temeljno, dovršila teorijska psihoanaliza; započeo ju je, 

razume se, Frojd. Sledstveno samoj psihoanalizi, ovakva, doslovna, dezontologizacija, 

na prvi pogled, jedino i vidna u njenom promišljanju subjekta, zapravo skriva 

njenu zavisnost, i sigurno zavisnost analitičke prakse, od subjekta. 2 Psihoanali- 

1 . I otkrila ju je. Subjekt koji ona otkriva uvek bejaše, bejaše imperfekat. Od nje se, ipak, 

očekuje da omogući upravo taj subjekt, da (mu) omogući pređašnje nesvršeno vreme. Pri tome, ona je 

diskurs toga subjekta. To dalje znači da je njeno vreme imperfekat, i da ona ide za tim vremenom, za 

sobom. Psihoanaliza, dakle, treba istodobno da bude proizvod imperfekta/subjekta i sam taj imperfekat. 

Rečju, ona je paradoks. Razumljivo, paradoks je svaki govor o subjektu nesvesnog - i sam 

nesvesni subjekt. Za psihoanalizu, ipak, nema dvojbe da "misleći subjekt" mora biti prognan (već ga 

je izguralo nesvesno) iz lože u filosofskom pozorištu. To, naravno, nije moglo proći bez lomova u 

samom subjektu, ionako naprslom. Psihoanaliza, međutim, nikada nije ni pokušavala da zagladi 

naprsline na subjektu. Naprotiv, ona ih pretvara u otvorene lomove, ona je diskurs tog subjekatskog 

zeva. 

2 . Naravno, ovde je pretpostavljena i zavisnost analize od prvotnih subjekatskih stanja. 

Lakan, istina, kao mlad analitičar (u tekstu u kojemu njegovi tumači traže i, jasno, kako bi drugačije 

bilo mogućno, nalaze zrelog Lakana), prepoznaje u prvotnom zasićenju kompleksa "metafizičku 

utvaru univerzalne harmonije, mistički ponor afektivnog stapanja, društvenu utopiju totalitarnog 

okrilja, sve vrste saletanja izgubljenog raja pre rođenja i najmračniju težnju prema smrti" (Les 

copmlexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p.35). Psihoanaliza se, nema nikakve sumnje, ne može u 

tom pogledu razlikovati, recimo, od metafizike, iako zna da se ne razlikuje, te da je po tome što zna 

drugo. Štaviše, moglo bi se reći da psihoanaliza nasleđuje i odražava upravo subjektovu težnju prema 

smrti, ukoliko se odista sklonost prema smrti može objasniti "na zadovoljavajući način" činjenicom da 

"kompleks, funkcionalna jedinica psihičnosti, ne odgovara životnim funkcijama no urođenom 

nedostatku ovih funkcija" (p. 33). A psihoanaliza, zbilja, kao funkcionalna jedinica znanja, odgovara

3 

za, naime, hoće da bude subjektivizacija subjekta, njegovo mesto transsupstancije - 

u subjekt. 3 Otuda je potpuna obnova, potpuno uspostavljanje istorije subjekta, 

prema prvobitnom Frojdovom zahtevu, podjednako, strukturni i konstitutivni 

element napredovanja analize, tj. strukturni i obrazovni element same psihoanalize 

(kao prakse simboličkog i, čak, nekog oblika simboličkog kao takvog). Uspostavljanje 

subjekta u njegovoj subjektnosti, mogućnost analize subjekta - koji je, kod 

Frojda, i ako bez supstancijalnosti, ipak, nezavisna bit, kao u klasičnoj ontologiji, i 

kome, u isti mah, tu nezavisnost omogućuje psihoanaliza - paradoksalno, pretpostavka 

je mogućnosti psihoanalize. Ovaj rascep, shize, u samoj psihoanalizi, naročito 

uočljiv, i raskriven, u teorijskoj psihoanalizi, 4 omogućuje joj, zato što je i shize subjekta, 

da u isti mah bude praksa i učenje o singularnosti subjekta i praksa i učenje 

singularnosti subjekta. 

Subjektova reinterpretacija vlastite prošlosti, između ostalog i 

zahvaljujući paradoksu psihoanalize, seže do "dimenzije koja znatno prelazi 

individualne granice", 5 rekao bih do sheme subjektnosti, te s one strane 

simboličkog, time i s one strane sheme, dakle, do čistog automatizma ponavljanja i, 

dalje, do realnog. Prema tome, subjekt je u stanju da reintegriše onu bit koja ga čini 

nezavisnim od spoznaje, koja mu daje spoznaju. Štaviše, subjekt svagda mora biti 

ta bit (Lakan bi, pre, rekao znanje, znanje koje je subjekt) - po njoj ga i klasična ontologija 

supstancijalizuje - subjekt, dakle, uvek mora biti ono što (već) nije, što ne 

može da bude, što je ispred ili iza njega. No nema mu druge ako, uistinu, jeste bit 

nezavisna od spoznaje, koja mu je, pri tome, otkrila tu (njegovu) dimenziju subjektnosti, 

koja ju je uspostavila. 6 Ni teorijska psihoanaliza, dakle, ne može da se odrekne 

nekog oblika supstancijalizacije subjekta, makar kao nemogućnosti - tako reći 

jedina autentičnost koju ona subjektu dopušta jeste ono nema mu druge (koje bi, po 

stupnju negativiteta, trebalo razlikovati od načela nužnosti), sve ostalo je diskurs 

isključivo manjku subjekta. 

3 . Psihoanaliza tako, i ne hoteći, dolazi na mesto imaga majke, koji, pokazala je upravo 

analitička praksa, čovek traži i u smrti. Lakan čak kaže da je to rodna odlika čoveka (p. 34). Dokaze 

nalazi u pogrebnim ritualima. Neki elementi pogrebne prakse, kaže, imaju psihološki smisao 

povratka u majčino krilo. 

4 . Lakan ga, jednostavno, nije krio. Naprotiv, na njemu je, na nemoći psihoanalize (da leči, 

da bude išta drugo do diskurs, do psihoanaliza), među ostalim, temeljio, gradio psihoanalitičku zgradu, 

njenu statičku nesigurnost, koja bi, naravno, magijski, ipak, trebalo da se pretvori u sigurnost. 

5 . Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 18-19. Razume se, preko 

individualnih granica tumačenje prevode upravo te granice i to baš zato što je uvek reč o 

razumevanju pojedinačnog slučaja, što je, dakle, reč o univerzumu pojedinačnog slučaja. Konačno, 

slično, slika bližnjeg, slika sličnog omogućuje, čini pojedinačnost, različitost. Lakan, čak, o sličnom 

govori kao o mentalnoj jedinici (Les complexes familaux, p. 42), koja mora biti i jedinica subjekta. 

6 . No on tada ne bi morao biti nezavisna od sebe bit? Nije, međutim, jasno: šta bi uopšte u 

tom slučaju bio. Šta je, najzad, subjekt u realnom, šta je realno subjekta, sem što je nemoguće (koje, 

naravno, može biti nemoguće jedino ako je moguće, ako je moguće barem za nekoga ili za nešto)? Da 

li takvo nemoguće uopšte jeste? No, zar subjekt/realno nije samo ne-biće? S one strane svake 

dvojnosti, svakako, jeste. Po tome bi, jedino, mogao biti ni biće ni ne-biće. Lakan je, izgleda, na svoj 

način dakako, ne pokazujući to nedvojbeno, imao u vidu tu formulu. Ali, ona, ipak, i u originalnom 

kontekstu, pretpostavlja i biće i ne-biće. I realno podrazumeva simboličko i imaginarno.

4 

jedinke na putu k subjektnosti, na putu k Drugom; i nema mu druge je diskurs u 

kojemu se objavljuje nužnost, i zato slabost, manjkavost, postojanja Drugog, pa 

ipak, diskurs, jedan među inima. Zašto onda psihoanaliza ostavlja, priznaje 

subjektu sposobnost istorizacije prošlog u sadašnjosti: zato "što je doživljeno u sadašnjosti", 

7 zato što se moć pamćenja, te doživljavanja prošlog sastoji u sposobnosti 

uma, ograničenoj na sadašnjost, da konstituiše prošlo, ili, ipak, zato što je to prošlo, 

i za psihoanalizu, metaforički efekat i, naravno istovremeno, potpora supstancijalizacije 

subjekta. 

Subjekt koji obnavlja, uspostavlja, stvara vlastitu istoriju, koji je, 

prema tome, nepotpun, ne-ceo, a iz psihoanalitičke, perspektive on je uvek ne-ceo 

(subjekt, uz ostalo, nikada nije on lično i niko drugi i ništa drugo; uvek je, naime, 

sin, ćerka, brat, sestra, otac, majka, uvek je vlastiti drugi i drugi drugog; pri tome, 

on nema drugog identiteta, nije drugo do ono što jeste i što, u suštini, nije - nema 

lažnog identiteta subjekta, jer nema ni istinitog, jer nema ni drugačijeg, konačno, ni 

bilo kakvog, subjekta), subjekt pokazuje, zahvaljujući upravo ne-celosti, sposobnost 

(re)integracije, i rekreacije odsutnog. Obnavljanje prošlosti pre je, stoga, ponovno 

stvaranje odsutnog no što je sećanje na stvarne događaje, čak i ako na mestu realnog 

događaja treba videti samo predstavu događaja. Ipak, ovo stvaranje, to se ne 

sme izgubiti iz vida, stvaranje je stvorenog. Subjekt ne stvara ex nihilo, ne zato što 

njegova supstancijalnost nije transcendentalna, no zato što je vlastiti manjak; iz 

njega, iz odsutnosti, subjekt i stvara. No to tek treba pokazati. 

Manjak subjekta mora biti manjak onoga što prethodi svakom 

iskustvu i što u isti mah jeste iskustvo, subjektovo iskustvo sebe (samosvest, očito, 

nije neukorenjena), manjak same transcendentalnosti, onaj manjak koji, i u kojem 

se, simboličko artikuliše. No zar se tako psihoanaliza, ipak, ne vraća 

transcendentalnom koje je ostavila za sobom? Zar ovaj svemoćni manjak ne postaje 

transcendentalna kategorija, čak sam transcendentalni subjekt s osloncem, povrh 

svega, u realizmu, ponajpre zato što se ispoljava, gotovo krijumčari, u artikulaciji 

simboličkog koje pro-izvodi, postavlja u stvarnost. 8 Vidi li se ta opasnost dovoljno 

jasno u teorijskoj psihoanalizi? Simboličko, nesumnjivo, nije dostatna brana od 

metafizike, tim pre što se manjak može pokazati, znati samo po njegovim pretpostavkama, 

što ono, zapravo, omogućuje artikulaciju i potpuno usvajanje, u suštini, 

epifenomena manjka - recimo, materinskog imaga koji se nalazi u osnovi subjektove 

težnje prema smrti, koji je pokreće (ova je, opet, okrilje pod kojim je simboličko 

mogućno) - i, na neki način, usvajanje praznog totaliteta bića; simboličko nije pouzdana 

brana od metafizike i zato što ono samo donosi, ontologizuje manjak i konstituiše 

subjekt kao biće za smrt i time kao subjekt, koji, razumljivo, manjak, tačnije 

diskurs manjka, ukoliko je poslednji (ili prvi) u univerzumu diskursa koji se 

7 . Les écrits techniques de Freud, p. 19. 

8 . Moglo bi se reći, isto toliko opravdano, da se simboličko krijumčari, da krijumčari svoju 

tvoračku moć, u ispoljavanju manjka, u dijalektici nagona smrti koje je ono efekat.

5 

prikrivaju, i ne može da artikuliše, ne može da artikuliše sebe. (Subjekt ima posla 

samo s diskursima, mora se zaključiti sledstveno Lakanu; u diskursu, naime, on 

otkriva da je uvek neko drugi, to će reći, u diskursu on otkriva jedinu svoju 

izvesnost: nije ni onaj koji misli ni onaj koji hoće da bude - prepoznavanje mu više 

ne otkriva.) U psihoanalizi on ne može da bude samosvesni subjekt; i kad se saznaje, 

zapravo, kad se prepoznaje, on je diskurs manjka, čak, čisti manjak, ni nalik 

na subjekt filosofije koji sebe postavlja. Postaje li na taj način, pre no samosvesni 

subjekt, što, kao diskurs manjka, nikada ne može postati, valja to ponoviti, sposoban 

da sintetiše vlastitu istoriju, postaje li prazno mesto subjekta i, naravno, 

prazno mesto mišljenja subjekta? 9 

Lakan, uostalom, od početka vidi i pokazuje na sve načine da subjekt 

kod sebe nije i kod kuće, tj. da na taj način jeste, čak da jedino tako može biti. Jer, 

on se "utoliko više otuđuje ukoliko se više potvrđuje kao Ja". 10 To je i razumljivo. Ja 

je korelat drugog i obrazuje se u odnosu na drugog, koji je, na neki način, uslov subjektove 

veze s vlastitim Ja, čak i postojanja onog (dela) subjekta koji se otuđuje. 

Psihoanaliza, stoga, ne može ukrepljivati Ja bez posledica upravo po subjekt. 11 Ali, 

ona inače ne može ništa da učini za subjekt a da ga to što čini i ne otuđuje. Mora 

zato sebi vezati ruke da bi bila efikasna, da bi subjekt na njenom mestu (gde je 

došao po vlastitu subjektnost), u njenom diskursu govorio, što za teorijsku 

psihoanalizu znači bio u strukturnom zevu, te bio na način na koji jedino može biti. 

9 . U seminaru Frojdovi tehnički spisi, prvom seminaru (1953 - 1954), Lakan tek 

nagoveštava mogućnost prevrata subjekta. No neki elementi budućeg velikog zaokreta već su 

naznačeni. Treba ih zato i pomenuti. Prema teorijskoj psihoanalizi subjekt o kojemu govori klasična 

filosofija ne postoji - sem u toj filosofiji; nema ga ni u njoj, ako se njeno mišljenje, odista, obrazuje kao 

paranojički sistem, drugim rečima, ako potrebu za takvim subjektom strukturira kakva prisila, 

najzad, ako je i samo filosofsko mišljenje proizvod subjekatskog manjka. 

Doduše, u psihoanalizi se ova logika može okrenuti - u prilog filosofije razume se, 

ukoliko njeno mišljenje, paranojički strukturisano, otkriva one objekte koji "manifestuju prvotna, 

konstitutivna svojstva ljudske spoznaje: formalni identitet, osećajnu istoznačnost, učestalo množenje 

i antropomorfni simbolizam" (Les complexes familaux, p. 79), tj. one objekte čiji odnos prema ličnosti 

ne može biti zanemaren ni u filosofiji ni u psihoanalizi, rečju, ni na jednoj mentalnoj ravni, ni u 

jednom obliku fikcije, diskursa. Lakan ove objekte nalazi u psihozi, razumljivo, u sleđenim oblicima, 

ali stoga i naglašene. Tu vrstu naglašenosti, spram ličnosti, ponekad, ovi objekti imaju i u filosofiji. 

No ja sve to pominjem zbog toga što je i psihoanaliza sklona zaboravu zbog kojega optužuje filosofiju. 

10 . Les écrits techniques de Freud, p. 62. Ukoliko se više potvrđuje kao oblik koji ga, na 

neki način, pred-stavlja, u kojemu on i mora biti. Subjekt je iščezavajuće. Ono u čemu se on ispoljava 

i u čemu nestaje postaje objekt u svetu objekata. I Ja se objektivizuje i otuđuje u tom svetu. Subjekt, 

praktično, ne može da postavi pitanje identiteta, zato što je unapred objektivizovan, ili identifikovan, 

kao sin na primer. Ništa ga bolje ne očekuje ni u psihoanalizi, ako to nije spoznaja, uvid da ga ništa 

bolje nigde ne očekuje. Istina, psihoanaliza može da mu pokaže koževljevsko čudo, postojanje 

diskursa kao čudo postojanja čoveka u svetu. 

11 . Lakan se, između ostalog, i zbog toga žestoko obrušuje na takozvanu Ja-psihologiju, tj. 

protiv onoga što on zove American way u psihoanalizi. I tamo gde je sve, na prvi pogled, svedeno na 

Ja, Lakan nalazi neodređenost koja odlikuje subjekt, nalazi subjekt nesvesnog. Doduše, i po 

Frojdovoj drugoj topici Ja je usađeno u ono, u nesvesno, Ja je delimično nesvesno. No Lakan, izgleda, 

ovde, pre no nesvesnu dimenziju Ja, ima u vidu strukturni zev koji nesvesno raskriva i u kojem je 

subjekt implikovan. Nesvesno narušava jasnost, prozirnost implikacija Ja i psihološke i filosofske 

misli koja se oslanja na tu prozirnost, nesvesno, naime, otkriva da Ja nije gospodar u vlastitoj kući, 

da subjekt ne zna misao koja ga određuje.

6 

Govor, tvrdi Lakan, obrazuje subjekt i sjedinjuje ga s drugim, 12 mogu 

li reći, i s analizom kao drugim (analiza je drugo subjektnosti, to će reći, ono drugo 

koje subjektu otkriva, pokazuje njega samog, razume se, pod uslovom ako nema ni 

lažnog ni istinitog identiteta subjekta), obrazuje ga, zapravo, simboličko samim tim 

što se artikuliše kao ono što pokazuje na nešto izvan sebe, od sebe i što, lakanovski, 

ali i hegelovski, rečeno, pre no što je tako obeleženo nije ni postojalo; subjekt, dakle, 

obrazuje nemoguća referentnost. 13 

U opšteprihvaćenoj tvrdnji da je govor posrednik između subjekta i 

drugog, 14 Lakan otkriva ono što je očigledno, i što do njega, ipak, nije bilo uočeno, 

otkriva konstitutivnu važnost principa formalizacije, same sheme formalizacije. S 

mesta na koje se on izmakao jasno se vidi da govor nije isključivo ni prevashodno 

posrednik između subjekta i drugog, subjekta i analitičara; govor, u prvom redu, 

kako Lakan, s razlogom, tvrdi, "pretpostavlja ostvarenje drugog u samom posredovanju". 

15 Rezultat ovog i ovakvog viđenja mora biti domišljanje, uvid - što najpre 

znači raskrivanje svih posledica, učinaka pojave novog označitelja - da se subjekt 

može ujediniti s drugim zahvaljujući mogućnosti modelovanja koja je sadržana i 

prizvana u formalizaciji, pre no u samom ostvarenju drugog u tom posredovanju. 

Subjekt, i to je ovde važno, u tu dimenziju neprekidno odlazi, 16 prelazi kao biće 

kojemu je potreba za formom svojstvena, kojemu, stoga, ona (forma) predstoji, kako 

bi valjalo zaključiti iz njegovog primarnog i, da li, odnekud samorazumljivog 

prepoznavanja u ogledalu, to će reći, iz njegovog prepoznavanja ulaska u formu, 

prepoznavanja subjektivizacije oblika. U toj dimenziji se subjekt zamenjuje sa drugim, 

što je, na izgled, suprotno njegovom singularitetu, no što njegovu pojedinačnost 

potvrđuje; princip formalizacije nije narušen, uvek, naime, ostaje zahtev (kao znak 

jedinosti) za zamenom sa drugim, koji je drugi onog jednog, drugi koga on pro- 

12 . Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983. U 

kasnijim seminarima odnos govora i subjekta biće predmet Lakanove posebne pažnje. Posebno će, 

kasnije, o tom odnosu biti govora i u ovoj knjizi. 

13 . Ovo, naravno, nije Lakanov zaključak, ali jeste u duhu njegovog propitivanja, 

istraživanja, isticanja, dubljenja neodređenosti, onoga što je ne-rečeno, dakle, jeste (lakanovsko) 

zazivanje, objavljivanje onoga što je u ne-rečenom rečeno, pokušaj gledanja na stvar s mesta s kojega 

se obično ne gleda. Kopernikanski obrt psihoanalize se, ponajpre, i pokazuje u premeštanju gledišta 

(sa njim se, hteli to mi ili ne, preseljava i objekt gledanja) izvan ograničavajućeg opsega modela 

mišljenja, u ovom slučaju, evropske kulture. 

14 . Subjekt je, naravno, u ovom slučaju prevashodno tehnički termin. Uostalom, Lakan ga 

tako često i upotrebljava. No i tehničke termine, pa i simbole svojih matema, po pravilu, Lakan upotrebljava 

u senci diskursa neodređenosti, čak kao znakove tog diskursa, što znači da je strukturni zev 

subjekta ako ne pretpostavljen ono uvek pozvan (kao odsutno) i u mišljenju ovakvih odnosa; pozvan 

je u matemama i grafovima koji formalizuju, na primer, neka subjekatska stanja. 

15 . Les écrits techniques de Freud, p. 59. Govor se, naravno, okačinje o drugog, identifikuje 

ga kao drugog. Tako on subjektu omogućuje da se sjedini s drugim. Jer, suštinski "element ostvarenja 

drugog je to što nas govor može sjediniti s njim", što nam tako obezbeđuje dimenziju u kojoj 

inače stalno prebivamo, što nam tako jamči subjekatsku dimenziju. 

16 . Lakan upotrebljava izraz se dйplacer, koji još znači promeniti mesto, poremetiti se, 

udariti drugim pravcem, promeniti smer. Neka od ovih značenja otkrivaju šta se doista zbiva sa 

subjektom. Ne treba ih, stoga, zanemariti.

7 

izvodi, ostaje težnja prema...Drugom. Lakan na mestu razmene vidi Velikog Drugog 

(Autre); jedino se tu subjekt i može prepoznati, na mestu na koje svaki subjekt dolazi 

po vlastiti identitet. 17 

Za Lakana je odnos subjekta s drugim bitan u prvom redu zato što u 

sebi sadrži, što raskriva "temeljni, prvotni element poricanja", 18 istina, pod uslovom 

ako se u tom odnosu ispoljava subjektova iskonska želja, želja ni za čim, ili želja 

želje. Ovaj je uslov presudan, prosto zato što je želja osnov Lakanovog prevrata 

subjekta, te post-filosofije koju taj prevrat podrazumeva i koju Lakan artikuliše. 19 A 

može li ona da bude neosetljiva na mnesičke tragove koji izbijaju na površinu u 

odnosima s drugim, koji se pokazuju u shemi odnosa subjekta i drugog, koji, čak, 

nikad i nije pravi drugi? Ovde je važno imati u vidu da žrtve mehanizma poricanja, 

na različitim ravnima realnosti, a to znači u raznim egzistencijalnim prilikama, 

mogu biti, i jesu, i subjekt i drugi, subjekt čim pokuša da se ispolji. A ispoljava se u 

organizovanom diskursu u kojemu je on (subjekt) predmet poricanja. 

Drama subjektovih odnosa sa drugim počinje, čak se i uobličuje kao 

drama (čija se intriga neprekidno drži određenih elemenata, ali i redosleda 

zbivanja), u dubokoj disimetričnosti dualnih odnosa edipovske strukture, u 

razaznavanju odatle da je drugi drugo, da je to drugo nedostupno. Lakan veli da se 

subjektovi odnosi s majkom razlikuju od odnosa s ocem. No, s obzirom na iskonsku 

želju subjekta, nesumnjivo, incestuoznu želju, ovde je bitnije, što je Lakan propustio 

da pomene, da se u edipovskoj strukturi aktualizuje prvotni element poricanja u 

17 . U ovom prepletu odnosa mogućno je, s razlogom, prepoznati i buberovsku varijantu Ja, 

njegovog konstituisanja; ona se, možda, i nalazi u pozadini Lakanovog domišljanja. Ipak, ishod tog 

skrivenog sučeljavanja, interakcije mišljenja koje uvek radikalizuje drugo, čisto je lakanovski: odnos 

Ja i drugog odslikava "odnos subjekta sa drugim njim samim" (navedeno delo, p. 64), dakle, odslikava 

odnos subjekta sa sobom koji nije nigde. 

Ne znam, u stvari, da li je Lakan tada, 1954, kad je izgovorio ovu odrednicu, 

poznavao neki Buberov spis u kojemu se nešto slično nalazi; uostalom, takvu je odrednicu mogao da 

pročita i drugde. Na kraju, to nije ni važno. Nije bilo važno ni za Lakana. Filosofsko polje i filosofiju 

on je uzimao kao nešto što mu je posve prirodno pri ruci. S tog, ili s nekog drugog razloga, tek on 

često ne navodi odakle i šta je uzeo, citirao; ne navodi izvore, u čemu njegovi tumači, među ostalim, 

prepoznaju duh lakanizma. 

Lakan veli, i to je ovde bitno s obzirom na moguće efekte, da je subjektov odnos 

prema drugom njemu samom, prema bližnjem suštinska struktura ljudske naravi, ljudskog svojstva, 

koje je, očito, bez postojane realnosti. Štaviše, ljudskom biću njegovo svojstvo, ljudsko svojstvo dolazi 

spolja. Psihoanaliza će ustvrditi, i u tome nije bila ni sama ni prva, da to svojstvo ljudskom biću 

dolazi od jezika. Sama, međutim, tvrdi da čovek govori ukoliko odgovara jeziku. Na taj način je čoveku, 

ipak, ostavljena izvesna autonomnost. On može jeziku da odgovara samo ako čuje šta mu jezik 

kaže. No može se takođe reći da jezik od čoveka, kao odgovor, prima svoju poruku u izokrenutom 

obliku. Bilo bi to lakanovski. 

18 . Navedeno delo, p. 72. U poricanju se integriše njegovo Ja, i Ja drugog. Važnije je, 

međutim, da je poricanje, negativitet prirodna i subjektu neophodna okolina; on mora biti subjekt 

procesa poricanja da bi uopšte uspostavio neke odnose koji ga održavaju u njegovoj subjektnosti, 

recimo važan odnos sa Ja-idealom. Subjekt, naime, sa Ja-idealom može da uspostavi odnos samo u 

izokrenutom vidu. 

19 . Termin post-filosofija sve češće se zamenjuje izrazom postmodernistička filosofija, ili 

meka, slaba misao. Lakanu, njegovom shvatanju želje, te načinu mišljenja uopšte, pristaje i ta odrednica.

8 

svoj njegovoj dramatičnosti. 20 Subjektov odnos s majkom povrh toga što se razlikuje 

od odnosa s ocem zahteva i poricanje oca, koje je potrebno kao osnova, neizbežne 

svakako, dimenzije mogućnosti, i ništa više, autonomije subjekta. Zato, naravno, i 

sam subjekt postaje žrtva tog istog poricanja. On ne može poreći oca, princip 

realnosti, a da unapred, pre no što je i počeo da nastaje, ne naruši vlastiti integritet, 

štaviše, a da ne ošteti mogućnost tog, i bilo kakvog, integriteta. 21 Praktično, subjekt 

ulazak u svet iščitava (i ispisuje) u inhibiciji subjektnosti i kao tu inhibiciju. Iz edipovske 

strukture je jasno da subjekt može računati jedino s mogućnošću 

subjektnosti koja zauvek ostaje samo mogućnost. Nikada, zapravo, on nije unutra, 

nikada ne dobija stvarnu mogućnost da bude, nikada zato i nije drugačije do tako 

što nije. Ali, subjekt, paradoksalno, mada je taj paradoks u prirodi njegove 

ekscentričnosti, mora lično da overi, autentifikuje to svoje stanje, da autentifikuje 

vlastitu nemogućnost. Lakanova tvrdnja valjda i znači, nesumnjivo je, iz nje se 

nešto tako može zaključiti, da subjekt potvrđuje izvornost analitičke rekonstrukcije 

njegove istorije, njegove subjektnosti; on je prinuđen da je potvrdi, overi upravo s 

razloga s kojih se i našao u tom stanju. Nije, ipak, jasno, i teško da bilo kako to 

može biti, odakle on zna zakone analitičke rekonstrukcije (ako nisu i zakoni 

subjektnosti), kako može da zna (vlastitu) subjektnost, ako nije (tradicionalni) 

samosvesni subjekt. Je li subjektu za analitičku rekonstrukciju dovoljno znanje koje 

mu pribavlja, na primer, princip homeostaze? Možda njegova subjektnost, znanje 

koje je subjektnost, i nema potrebu ni za kakvim znanjem koje ne bi bilo ona sama? 

Subjekt mora imati nekakvu predstavu (predstavu samosvesnog 

subjekta, i ona je nesvesna 22 ), neku šifru iz koje saznaje da je on to što se u psihoanalizi 

uspostavlja (kao njegova istorija, kao njegova subjektnost) - što psihoanaliza 

uspostavlja, što jeste psihoanaliza. Za tu šifru psihoanaliza može biti podesan ključ. 

(Za sada, uostalom, drugog i nema, nema prikladnijeg, ni boljeg.) Ovo znanje, opet, 

pretpostavlja neki oblik (neka i nesvesni) teorijskog koncepta, te subjektovu 

sposobnost interpretacije prema tom konceptu, subjektovu metodičnost; ovo znanje 

podrazumeva sve što implikuje ideja transcendentalnog subjekta. Nije od nje daleko 

ni psihoanalitičko razlikovanje, koje je sprovedeno i u kantovskoj tradiciji, subjekta 

i onog što se označava zamenicom ja. Lakan, međutim, veli da nas psihoanalitičko 

20 . Aktualizuje se on u tom vidu i, može biti, s istom snagom u psihoanalizi, u kojoj subjekt 

nalazi svoju želju i, što je, barem isto toliko važno, želju analitičara, "koja nije takva da se može 

zadovoljiti dualnom referentnošću" (Le transfert, Seuil, Paris, 1991. p. 82), koja, dakle, nije samo 

želja drugog. želja analitičara sadrži, naime, nešto intrapersonalno. Po tome bi ona trebalo da bude 

želja psihoanalize, te želja s kojom se subjekt suočava, znao ili ne znao. 

21 . Motivi poricanja oca svakako su isprepleteni sa subjektovom težnjom prema smrti, 

možda od nje nisu ni odvojivi. Poricanje oca, sigurno, utire put toj težnji, ako već nije, na edipovskoj 

ravni, efekat dijalektike nagona smrti. 

22 . U teorijskoj psihoanalizi je mogućno dopustiti i razabrati (bez obzira na jezičku prirodu 

nesvesnog) postojanje nesvesnog diskursa, koji, na izvestan način, posreduje i zna diskurs svesti, koji 

je s diskursom svesti u interferentnom odnosu. Razumljivo je onda da je taj nesvesni diskurs krivac 

svih promena u diskursu svesti. Ali, moralo bi biti i razumljivo (u filosofiji svakako) da diskurs svesti 

to mora uzeti u obzir.

9 

iskustvo "ja" "suprotstavlja onoj filosofiji koja proizilazi neposredno iz cogito-a", 23 

što je, i za samog Lakana, tek delimično tačno. On, ipak, pretpostavlja postojanje, 

doduše, Lakan veli, ispoljavanje, simboličke matrice "u kojoj se ja sedimentuje u 

prvobitnom obliku", 24 koji onda mora biti oslonac svih mena Ja, njegove nepostojanosti. 

Ispoljavanje simboličke matrice i sedimentacija ja elementi su 

strukturne funkcije nesvesnog. No iz ponešto radikalizovane perspektive 

Lakanovog koncepta, jasno se pokazuje da je simbolička matrica ujedno i matrica 

nesvesnog; naime, kao nesvesno, pre simboličkog ono nije ni artikulisano, a simboličko 

jeste odmah. Jeste odmah i nesvesno. I dalje, simboilička matrica na ovom 

nivou korenspondencija (poslednji, tj. prvi nikad ne dosežemo) spada u objektivnu 

realnost, ali i u onu realnost koja nema fenomenalnu ravan, nema odraza u ogledalu, 

rekao bi Lakan; simbolička matrica, naime, raskriva (i, da li, uspostavlja, 

omogućuje da se uspostavi - sledstveno Lakanovom shvatanju simboličkog tako bi 

valjalo zaključiti) postojanje čiste predmetnosti, realnog (koje, valjda, tako jedino 

možemo i znati, svejedno, makar samo kao mogućnost), simbolička matrica 

garantuje nemoguće vlastitim postojanjem. 

Ogledanje, ogledalna slika i dete pred ogledalom elementi su 

strukturalnog modela vremenitosti subjekta (shema je ista u svim ključnim 

situacijama subjektivacije subjekta, isti je i ishod 25 ), elementi su i uslov dramatizacije 

ispoljavanja simboličke matrice, u meri u kojoj ova prirodna scena proizvodi 

odgovor u malom biću (na kantovska pitanja koja je simboličko u njemu i za njega 

postavilo). Ali, da bi taj odgovor bio moguć mora biti nemoguće realno. Drugim rečima, 

ako je realno oduvek već tu, i simbolička matrica je oduvek već tu (stadijum 

ogledala je samo posreduje stvarnom svetu, prikazuje je svetu - i u svetu koji je 

artikulisan zahvaljujući toj matrici). Za ljudsko biće realno je koncept koji mu omogućuje 

da govori o ispoljavanju simboličke matrice i, nadalje, o sedimentaciji ja, u 

krajnjem slučaju, o njegovoj (bića) diskursnosti. No isto tako mogu ustvrditi da 

23 . Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom 

iskustvu, Spisi, str. 5. O kartezijanskom subjektu u teorijskoj psihoanalizi u ovoj knjizi će biti posebno 

reči. Za razumevanje suprotstavljanja psihoanalitičkog iskustva i kartezijanske filosofije 

dovoljno je istaći razliku između frojdovske sumnje, koja pretpostavlja nesvesnu misao, i sumnje kartezijanske 

filosofije u kojoj se subjekt nalazi i otkriva kao subjekt. Nesvesno ne jamči subjektu ništa 

do da nesvesna misao postoji na rubovima označitelja, u međama između diskursa. 

24 . Navedeni tekst, str. 6. 

25 Nije drugačije ni i u filosofiji, kod Sartra i Hajdegera recimo. Pominjem samo njih dvojicu zato što 

se efekti njihovog mišljenja subjekta, na ovaj ili onaj način, neposredno prepoznaju kod Lakana. 

Doduše, mogućno je ustvrditi i da Lakan, iz perspektive teorijske psihoanalize, odgovara na ista 

pitanja na koja su odgovarali Hajdeger i Sartr. Temporalnost Lakanovog subjekta, na primer, 

implikovana u navedenom modelu, najbliža je temporalnosti Hajdegerovog bića za smrt i Sartrovog 

subjekta koji nije svoje prošlo zato što je bio svoje prošlo, iako je artikulisana nezavisno od Hajdegera 

i Sartra. Doduše, isto, ili gotovo isto, što i Sartr, verovatno i imajući na umu njegovu formulaciju, 

Lakan, kasnije, izriče tvrdnjom da je istorija prošlost "ukoliko je istorizovano u sadašnjosti - istorizovana 

u sadašnjosti zato što je proživljena u prošlosti" (Les écrits techniques de Freud, p. 19).

10 

simboličke matrice nema izvan njene aktualizacije; ona je čisti nedostatak, čak čisti 

negativitet, ili barem njegov efekat - po tome je i sama realno; po tome je i s one 

strane rada nesvesnog. 

Simbolička matrica se ispoljava, aktualizuje (iz realnog i sa njim, kao nemogući 

označitelj, nemogući subjekt realnog, koje postavlja u vlastitoj aktualizaciji, koje je 

aktualizuje u njenoj aktualizaciji; simbolička matrica, zapravo, postavlja u 

stvarnost ono što nju postavlja u stvarnost - valjda stoga i jeste "maska nagona 

smrti" 26 ), simbolička matrica se ispoljava u trenutku subjektovog poistovećenja sa 

svojom slikom, dakle, u trenutku subjektovog usvajanja forme svake forme, te sebe 

samog, rečju u trenu (koji ne prestaje) ispoljavanja protivurečja istog, rađanja, na 

trasi automatizma ponavljanja, označitelja subjekt, u trenu njegovog usvajanja, 

prepoznavanja protivurečja istog. Lakan zato stadijum ogledala razumeva kao "preobražaj 

koji se zbiva u subjektu kad usvaja sliku". 27 Valja uočiti da subjekt jeste i 

pre tog preobražaja. Konačno, nešto mora postojati da bi se imalo šta preobraziti. 

No ovde je važno da vreme ispoljavanja simboličke matrice, bez obzira na 

temporalnost subjekta u psihoanalizi, praktično, nije mogućno utvrditi, da ono i ne 

postoji kao neko referentno, istorijsko vreme, čak ni u stadijumu ogledala, gde ga 

Lakan nalazi, i to u tačno određenom dobu života. 

Shema subjektovog "usvajanja" subjektnosti u teorijskoj psihoanalizi, 

na izgled, posve je ista kao i ona iz tradicionalne teorije samosvesti: Ja = Ja; subjekt 

= subjekt, bez obzira na to što ga nema tamo gde bi trebalo da se nalazi i u vreme 

kad bi trebalo da se tu nalazi. Scenario pokretanja sheme je različit. Razlikuju se i 

veličine (znanja) koje ispunjavaju jednačinu Ja = Ja. Može li onda rezultat ostati 

isti? Subjekt teorijske psihoanalize zna nesvesno. Stoga je za njega pitanje da li je ja 

= ja, da li sam ja = ja, koje samosvesni subjekt mora da postavi, iako još ontološko, 

u suštini, pitanje funkcije simboličkog sistema koji ga konstituiše kao subjekt. U 

stvari, subjekt teorijske psihoanalize - i kad je reč o ontološkim osnovama - 

postavlja (istorično) pitanje kako sam to ja = ja, kada, gde? Ne treba, naime, izgubiti 

iz vida da Lakan govori o preobražaju koji se zbiva u realnom subjektu kad 

usvaja svoju sliku, kad, zbilja, postaje subjekt, Lakan, dakle, bez obzira na 

naglašeni intelektualizam, te konstrukcionizam koji mu je svojstven, govori o istorijskom 

vremenu i, implicite, o istoriji realnog subjekta, s kojim psihoanaliza, kao 

praksa, isključivo i ima posla. Ali, to znači i da nekakav subjekt - možda bi trebalo, 

26 . Maska nagona smrti je i psihoanaliza, i po istoj shemi. Ona subjektivizuje subjekt koji 

nju promoviše u psihoanalizu, i sve to zahvaljujući zaštiti nagona smrti, protiv kojega, navodno, psihoanaliza 

radi, protiv kojega bi, kao tehnika lečenja, iz humanističke perspektive, čak i kao diskurs, 

trebalo da radi. Lakan, razume se, ne misli tako, ali ne samo zato što život ne želi da ozdravi, no zato 

što psihoanaliza ne želi da on ozdravi, što psihoanaliza ne može da želi nešto drugo do (vlastiti) 

nedostatak, sebe samu. To, naravno, ne znači da ona zbog nečega ne zna da ne može sebe da označi. 

27 . Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcije Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom 

iskustvu. Ovde bi trebalo pomenuti da dete svoju sliku vidi, praktično od rođenja, s prvim svojim pogledom, 

u majčinom licu, kako se tvrdi u jednoj grani, klajnijanskoj, psihoanalize, što, zacelo, nije 

neispravno, iako je tu uzeta u obzir samo jedna dimenzija vremenitosti pogleda.

11 

prosto, reći: subjekt - prethodi činu subjektivacije, da kažem paradoksalno; 28 

nekakav subjekt, dakle, prethodi aktu nesvesne samosvesti, nastajanju samonesvesnog 

subjekta. Razume se, prema tradicionalnoj teoriji samosvesti 29 tako što je 

nemogućno. Ja, misli se u ovoj teoriji, postavlja sebe apsolutno. No, s one strane 

vremenitosti, bez koje psihoanalize, svakako, nema, moglo bi se reći da i samonesvesni 

subjekt sebe postavlja apsolutno? 

Stadijum ogledala, i u tom pogledu, ima egzemplarnu funkciju, "zato 

što otkriva izvesne odnose subjekta sa njegovom slikom kao Urbild Ja", 30 te odnose 

subjekta sa njegovom odsutnošću, rečju, zato što, u shematskom obliku, otkriva 

obrazovne elemente subjekta: manjak i predujmljivanje nadopune tog manjka; 

otkriva, prema tome, i projekt dramatične budućnosti subjekta. Stadijum ogledala, 

uz to, obeležava, otelovljuje trenutak dijalektizacije i podruštvljenja subjekta, 

stadijum ogledala je jedan prizor te dijalektizacije, koji, međutim, nije posve čist, 

razbirljiv i koji Lakan, ipak, odgoneta, delimično makar, u kontekstu i ključu 

tradicionalne teorije samosvesti, ali i u kontekstu i ključu empirijskih izvora 

pozitivne nauke. Iz sedimentovanog Ja u prvotnom obliku, iz kojega je odista "pre 

no što se objektivizuje u dijalektici poistovećivanja sa drugim" 31 mogućno izvesti Jaideal, 

Lakan izvodi i neku vrstu autonomije Ja, instance koja "nikad nije svodljiva 

na samu jedinku". 32 To je, valjda, i jedini put da on na tako što i pomišlja. Reklo bi 

se, istina, da se, ponekad, i kolebao:"...vrlo je teško odrediti Ja kao autonomnu 

funkciju" 33 . Kasnije, međutim, takve ga sumnje neće uznemiravati, neće ni postavljati 

takvo pitanje, ne barem pitanje autonomije Ja kao trajne, nepromenljive psihičke 

instance. Doduše, moglo bi se reći da se o tome više nije ni mogao pitati zato 

što je očigledno da neka vrsta autonomije Ja u strukturi subjekta proizilazi iz suštinske 

nepostojanosti toga Ja, dakle, iz negativiteta koji ga neposredno podržava i 

na koji se, na negativitet kao takav, Lakan oslanja u svojoj teoriji subjekta. Nepostojanost 

je, to treba istaći, svojstvena instancama imaginarnog gde je Lakan 

smestio i Ja. Uz to, on je, ipak, morao priznati da Ja u analizi i u velikoj filosofskoj 

tradiciji ima funkciju nepoznavanja, funkciju još jedne, za samog Lakana, naravno i 

28 . Neće, naravno, biti prvi put da se u ovoj knjizi, za razjašnjenje onoga što mora ostati 

mutno, oslanjam na nedorečenost paradoksa. Uostalom, imam za to barem dva razloga: Lakanovu 

sklonost paradoksima i, pre svega, veliku informativnu vrednost paradoksa. Ne treba zanemariti ni 

slobodu uznačenja koje upotreba paradoksa pretpostavlja i zahteva. 

29 . Po Fihteu na primer. 


31 . Stadijum ogledala kao tvoritelj funkcija Ja kakva nam se otkriva u psihoanalitičkom 

iskustvu, str. 6. 


33 . Les écrits techniques de Freud, p. 76. U stvari, teško da je ovde odista reč o kolebanju. 

Lakan je od početka bio svestan nepostojanosti Ja, koje se, pre no što potvrdi svoj identitet, meša sa 

slikom "koja ga oblikuje, ali i prvotno otuđuje" (Les complexes familaux, p. 45). Tu će neodređenu 

strukturu, veli Lakan, Ja sačuvati i neprestano ispoljavati zavisno već od konteksta u kojem se 

artikuliše. Konačno, autentičnost, autonomnost Lakan i ne može drugačije da misli do kao varijante 

diskursa gospodara, tj. varijante izvesnosti, koju tradicionalno filosofsko mišljenje ustanovljuje i koju 

postfilosofija razgrađuje.

12 

za njegovu teoriju subjekta, značajne, psihičke konstante. 

Autonomija Ja, i kao promenljive instance, zavisi od situacije subjekta, 

koju "suštinski karakteriše mesto u simboličkom svetu, drugačije rečeno, u svetu 

govora." 34 Ovo mesto je, pre svega, svagda dato - subjekt, zato, ukoliko jeste jeste u 

simboličkom. No, to mesto je, potom, svagda i promenljivo - subjekt se uvek nalazi 

na drugom/istom mestu. 35 Govor ima svoju istoriju i svoju geografiju. Zato i 

određuje subjekt, barem dvostruko, načelno (po tome što je govor) i kao pojedinačni, 

stvarni govor (kao iskaz i iskazivanje). Od ovog ili onog lanca označitelja, od strukturnih 

veza lanca, zavisi i subjektov odnos prema imaginarnom i realnom. Objektivnost 

tog odnosa i samog subjekta predujmljuje sistem odnosa u lancu označitelja; 

u lancu je, kao njegov strukturni zakon, ona uvek unapred upisana. Objektivno, 

dakle, postoji samo taj sistem odnosa, koji, treba li to reći, svaki novi označitelj u 

lancu prestrukturira. Valja iskoračiti i naredni korak, Lakan ne bi mogao imati 

ništa protiv takve radikalizacije mogućnosti njegovog mišljenja, i ustvrditi da objektivno 

postoji jedino ono što ne postoji - simbolička shema. Naravno, simboličke 

sheme nema bez subjekta (bez onoga za koga je ona simbolička shema). Psihoanaliza 

ne sme da zaboravi taj korektiv svoga mišljenja. Konačno, ona i nema 

smisla ako ga ne uspostavi i ne održi, ako sebe ne zna kao tu shemu koja se, u neku 

ruku, preontološki postavlja, koja sama nema smisla. 

Subjekt nema homogenu strukturu. Lakan je to odmah znao. U 

psihoanalizi i prema psihoanalizi subjekt, sem kao patološka tvorevina, i ne može 

biti homogen, naročito ne u teorijskoj psihoanalizi, već stoga što je Ja funkcija 

imaginarnog i posebno stoga što subjekt ni simboličko potpuno ne izražava. Taj 

preostatak, taj subjekt s one strane, izvan simboličkog, Lakan je uglavnom, začudo, 

zanemario, iako je znao da govor nikada ne uspeva da posve izrazi biće subjekta. 36 

Govor zahvata i strukturira izvesne odnose, recimo odnose subjekta i 

34 . Les écrits techniques de Freud, str. 95. 

35 . U govoru se, moglo bi se reći, ponavlja situacija subjekta pred ogledalom, tj. 

dramatizuje se suparništvo subjekta sa sobom koji se oformljuje i pokazuje u ogledalnoj situaciji. 

Naime, ogledalna slika omogućuje, tačnije, posreduje subjektu identifikaciju sa vlastitim telom, sa 

onom jedinstvenošću (tela) koju slika prikazuje. Istovremeno, ta identifikacija strukturira subjekt 

kao suparnika upravo njemu samom. 

36 . Navedeno delo, p. 125. Još je čudnije što se nije pitao šta znači ta tvrdnja za njegovo 

učenje o simboličkom, za teoriju označitelja, te za mogućnost prevrata subjekta, koji je pripremao. Je 

li uopšte bio svestan njenog useka u simboličko, u njegov determinizam? Teško je prevideti da iz 

perspektive navedene tvrdnje s one strane simboličkog ostaje sama bit subjekta, ono po čemu on jeste, 

po čemu ga čak simboličko određuje, što očekuje simboličko i što od njega simboličko očekuje. Je li, 

onda, makar jezgro subjekta homogeno? Kakvo je to jezgro što ostaje simboličkom nedostupno? Mora 

li se teorijska psihoanaliza, da bi izašla iz ćorsokaka koji je na pomolu, na kraju, zadovoljiti nekim 

oblikom transcendentalnog subjekta? 

Odgovor na ova pitanja, za sada, mogu odložiti i odustajanje od daljeg propitivanja 

zakloniti iza paradoksa govora, koji ne može bez ostatka ni sebe da izrazi; ovaj je paradoks u prirodi 

simboličkog; manjak se, u suštini, ne može drugačije ispoljiti do kao manjak. U svemu što on gradi ta 

se strukturna dimenzija prepoznaje. Najzad, samo se minus-konstitutivna diferencija i može pokazati. 

Apsolutno celo je filosofsko ništa.

13 

drugog. Njegova sinhronijska i dijahronijska dimenzija, bez obzira na 

hermeneutičke nedoumice, ipak, ima granice. Deo istine mu mora biti skriven. No 

zahvaljujući strukturaciji u govoru, simboličkoj razmeni, veli Lakan, mogućno je 

identifikovati subjekt - izgleda, po istom načelu po kojem ga identifikuje tradicionalna 

teorija samosvesti. 

Subjekt, kaže Lakan, "vidi svoje biće u odrazu ako ga usporedi s drugim", 

37 ako odraz uporedi s drugim. Razume se, taj odraz mora biti zahvaćen i 

određen simboličkom razmenom, on je, čak, ono što se razmenjuje. Razumljiva je, u 

tom kontekstu, i Lakanova odrednica nesvesnog kao diskursa drugog. No ovde je 

važno da razmena (formi), zavisnost subjekta od samog čina simboličke razmene, 

unapred osujećuju povratak tradicionalnoj teoriji samosvesti. 

37 . Navedeno delo, p. 145.

14 

EKSCENTRIČNOST SUBJEKTA 

Svest o sebi subjekt dobija od želje, dobija je u željenju, nesumnjivo, 

kao svest, tj. preontološko znanje želje – svest o sebi subjekt stiče s prepoznavanjem 

želje (za drugim) i s prepoznavanjem svoje želje u želji drugog, koji (njegovo telo) posreduje, 

potura subjektu izvorno prepoznavanje želje, omogućuje mu, navodi ga da 

razume i usvoji njeno preontološko znanje, da otkrije, prepozna načelo, potrebu, 

shemu prepoznavanja, svejedno što je on (drugi) u tom procesu stvarni objekt i 

uzrok želje, što je u željenju implikovan i kao stvarni drugi. Dakle, u trenutku 

prepoznavanja želje, svake želje i svaki put, i iz tog prepoznavanja, "kod ljudskog 

bića se izdvaja svest kao svest o sebi". 1 

Ljudsko biće s prepoznavanjem želje asimiluje i telo drugog (asimiluje 

drugo, razliku, sebe kao drugog, samu drugost, funkciju simboličkog, te sposobnost 

suđenja) i prepoznaje se kao telo i njegova shema u granicama koje određuje samosvest 

rođena iz želje. No te granice dovode u pitanje i želju i samosvest koju ona 

(sokratovski) porađa. Očito, frojdovska, samosvest ne ograničava to što ljudsko biće 

od sebe i sveta prima kao vlastito bivstvo, kako su savremeni filosofi skloni da je 

protumače; ona je, ovde valja imati na umu Lakanovu bliskost Hajdegeru, izraz i 

efekat tog ograničavanja, koje se uvek kao prvi put dešava, izraz konačnosti ljudskog 

bića, manjka bivstva, dijalektike nagona smrti. 2 Može se to videti tek iz dijalektike 

želje, koja je (želja) kod Lakana, ipak, hegelovska svest o sebi (Lakan dijalektiku 

prepoznavanja, implicite, izjednačuje, stapa s dijalektikom želje) i kojoj je 

inhibicija svojstvena. 3 

1 . Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 169. Subjekt, međutim, drugog kao 

takvog (ono biće koje prepoznaje kao drugog) unapred već zna i traži, i u sebi. Zna (nesvesno) temeljni 

manjak bivstva. Ne pokazuje li to i čovekov poseban, ritualan odnos prema vlastitom telu, koji se 

(odnos), veli Lakan (L'agressivité en psychanalyse, Ecrits, Seuil, Paris, 1966, p. 104-105), ispoljava u 

obredima tetoviranja, prorezivanja, obrezivanja kod primitivnih društava, te u nekim oblicima i 

upotrebama mode kod savremenih društava kao vidovima postizanja onog iluzornog jedinstva koje 

subjekt otkriva u stadijumu ogledala. Prepoznavanje želje, kao ispoljavanje i prepoznavanje manjka 

bivstva, unapred demontira tu iluziju, ali i omogućuje subjektu da predstavi (i iskaže) to prepoznavanje, 

time i sam manjak bivstva. 

2 . Iz te perspektive agresivnost u fantazmima dece na primer (kod sasvim male dece, od 

druge do pete godine, česti su fantazmi o otkidanju glava ili paranju stomaka; ove fantazme prate i 

igre čija destruktivnost nije mogla ostati nezapažena), mogućno je, makar na ontološkoj ravni 

njihovog smisla, razumeti kao izraz istovremenog usvajanja i odbijanja otkrića manjka bivstva, te 

kao svojevrsno overavanje identiteta u tom manjku. 

3 . U filosofiji značaj želje nije bio nezapažen. Spinoza je, čak, ustvrdio, Lakan ga navodi, da 

je želja suština čoveka. Na tome se, manje-više i ostalo. Problem želje je morao sačekati psihoanalizu 

(i Lakanovo poznavanje Koževljevog tumačenja želje kod Hegela) da bi se s mesta želje pokazalo 

prazno mesto subjekta i prazno mesto filosofije. U tradicionalnoj teoriji subjekt je, što traje od Dekarta, 

izjednačavan s nematerijalnom supstancom, tj. sa subjektom unutrašnjih stanja, u koja bi upravo 

prema toj teoriji, valjda, trebalo da spada i želja, iako neprepoznata kao konstitutivni činilac subjektnosti.

15 

Prepoznavanje želje omogućuje, priprema, posredno, i označiteljsko obrazovanje 

subjekta, koje (obrazovanje) postaje znak za projekciju želje napolje, čime 

otpočinje "nemogućnost bilo kakve ljudske koegzistencije". 4 Projekcija, ma kakva da 

je, sapliće drugog, tako recimo što mu stavlja do znanja da, na neki način, polaže 

pravo na njega. Istina, ova patologija postojanja, bez obzira na to koliko može biti 

dramatična, omogućuje subjektu da ostane na putu, da se odazove na poziv manjka, 

što znači da ostane nasvagda otvoren subjektivizaciji. Ali, na taj način subjekt 

pristaje da učestvuje u opasnosti s kojom je suočen, zabranjujući sebi, za uzvrat, "u 

simboličkom ili sublimisanom obliku", pristup realnosti. 5 Za Lakana, međutim, 

konstituisani subjekt je mrtvi subjekt. Od takvih izgleda, doduše, on je unapred 

spasen već stoga što se, "hvala Bogu", svagda, na ovaj ili onaj način, nalazi "u svetu 

drugih koji govore" i time u simboličkom svetu, u kojemu se i želja i njeno 

zadovoljenje artikulišu i, najzad, zato što nikada i nema pristup realnosti, ni mestu 

gde bi konačno bio konstituisan – takvo mesto i ne postoji. Subjekt, naime, svoju 

želju zadovoljava, Lakan kaže realizuje (réalisé), u drugom i zahvaljujući drugom, 

koga, takođe, kao drugog, drugi subjekt, konstituiše simboličko. U stvari, želja, 

budući želja želje, nikada se i ne zadovoljava. 

I samosvest koja proishodi iz želje pretpostavlja subjekt - objekt model, 

dakle, model odnosa tradicionalne samosvesti. No i ako ne može bez tog modela, 

samosvest koju rađa želja ne poriče objektu subjekatsku nezavisnost. Time ujedno 

priznaje da je i ona efekat te nezavisnosti, priznaje svoju uslovljenost, relativnost; 

jedinstvenost, svoju i onu objekta/subjekta, svodi u okvire datog diskursa. Lakan 

izričito kaže da je subjekt "ono što je u razvoju objektivizacije izvan objekta", 6 ono 

što se ne zahvata u linearnim (komunikativnim) odnosima, kakve je ustanovila 

nauka. Mora onda biti i izvan odnosa s drugim, koji – budući da je u svakidašnjici 

nužno zahvaćen procesom objektivizacije, i svagda prisutne naučne slike sveta 7 – 


5 . Les complexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p. 91. Lakan, treba to naglasiti, ima ovde 

u vidu pojavu simptoma, koji u subjektu (i za subjekt svakako) predstavlja onaj trenutak njegovog 

iskustva u kojemu se on (subjekt) ne prepoznaje. Simptom, dakle, razdvaja, komada ličnost. Od te 

opasnosti subjekt se brani, pokušava da se brani tako što pristaje na opasnost, što učestvuje u njoj. 

Razume se, on tako prihvata simptom i njegovo posredovanje, oblikovanje stvarnosti. 

6 . Les écrits techniques de Freud, p. 218. Objekt o kojemu ovde Lakan govori nije, razume 

se, bilo kakav objekt iskustva, realni objekt, ponajmanje redukovani objekt nauke. "U krajnjem 

slučaju", veli, "takav je samo za nauku". Organizovano biće može, naravno, biti objekt, i objekt 

nauke, ali ono čuva pojam i svojstva subjekta, među ostalim i to da je uvek u sukobu s okolinom, sa 

fizičkom i društvenom stvarnošću, što se u nauci mora očistiti, zaboraviti. To što se u nauci zaboravlja, 

dakle, ono nešto izvan objekta, negativitet želje (želja je kao želja nezadovoljiva), Lakan je 

sklon da odredi kao subjekt. 

7 . I magiju, te svaku umnu praksu koja, na osnovu prihvaćenog, enkodiranog razumevanja, 

pokušava da upravlja, i koja upravlja, svetom stvari, i subjektovim odnosom prema tom svetu, 

mogućno je shvatiti kao svojevrsnu nauku. Slika sveta koju je artikulisala magija, u svakom slučaju, 

funkcionisala je kao što danas funkcioniše naučna slika sveta.

16 

makar u jednoj ravni strukturacije subjekt - objekt odnosa, pripada, kao subjekt, 

svetu objekata. Element objekatskih odnosa je, naravno, i Ja, koje, bez obzira na to 

koliko je nepostojano, predstavlja subjekt (za neko drugo Ja). Očito, samosvest (koju 

zasniva prepoznavanje želje) ne uspeva i, može biti, ne želi da se otrgne iz objekatskih 

odnosa. 

Reklo bi se, uprkos tome što su, prema teorijskoj psihoanalizi, 

uglavnom, već sva važna subjekatska mesta, ako ne raskrivena ono naznačena, da 

se još dobro ne vidi gde se nalazi, gde ga treba tražiti, šta je stvarno, šta je drugo, 

subjekt psihoanalize (šta je ono što ostaje nezahvaćeno i u psihoanalizi, i što ona 

tako zna, što je, dakle, zahvaćeno kao nezahvaćeno). 8 Lakan pouzdano zna da to što 

subjekt jeste valja tražiti u Frojdovoj psihoanalizi, tj. tamo gde ga je ona tražila, nasuprot 

tradicionalnoj teoriji subjekta i, izrično, nikako tamo i onako gde ga i kako 

ga traži savremena nauka, koja, po Lakanu, subjekt shvata kao "odraz, ogledalo, 

oslonac objekatskog sveta", 9 objektivnog sveta. I u tradicionalnoj teoriji subjekt je, u 

neku ruku, shvaćen kao izraz objekatskog sveta, izraz sebe kao objekta, iako, pri 

tome, taj objekt on stvara. Time je, navodno, napetost, antinomija između subjekta 

i objekta neutralizovana. Lakan, naravno, zna da je taj mir lažan. Nesvesno ne poznaje 

i ne priznaje to pomirenje. Ono potpuno spokojno čoveka vodi u neprijatnosti, a 

da ovome ne pada ni na pamet da te neprijatnosti pripiše nesvesnom. 10 

U savremenoj nauci i u tradicionalnoj teoriji svest, manje-više, bez 

rezervi prema konačnom rezultatu i, naoko, bez protivurečnosti između 

pretpostavki i ishoda njihovih kombinacija razrešava sve nedoumice koje izaziva 

konstituisanje objekta i, pre svega, subjekta. Ipak, sve to nije moglo proći bez 

samoobmana, iskrivljavanja, zatamnjivanja bitnih, ili barem važnih, subjekatskih 

elemenata, na primer, mesta s kojega subjekt govori, rečju, bez patologije subjekta. 

Da bi se subjekt sebi pokazao, u nauci ili u tradicionalnoj teoriji, potrebno je bilo, i 

nužno, da sebi bude objekt (da sebe proizvede u objekt), koji to nije, s obzirom na to 

da se postavlja kao subjekt i, ponajpre, zbog toga što sebe nikada ne može redukovati 

bez ostatka. Stoga se on, da bi se video, morao (i hegelovski) podeliti. 

8 . Lakan u fazi učenja koje ovde, u ovom poglavlju, propitujem, što će reći, u tekstovima koji 

su nastali do 1950. i u seminaru Frojdovi tehnički spisi, tek naveštava šta je i gde se pokazuje 

prevrat subjekta (i prevratnički subjekt) psihoanalize. Prevrat je, ipak, temeljno pripremljen. Subjekt 

sada, nakon svih Lakanovih preokreta, u teorijskoj psihoanalizi sвm, kroz svoje zahteve, koje više 

ništa ne skriva, omogućuje da bude spoznat; pokazuje se, naime, u svojim prvotno neverbalnim 

zahtevima. 

9 . Navedeno delo. 

10 . Propos sur la causalité psychique, Ecrits, p. 159. Uslov je da ovaj čovek može da prihvati 

nesvesno onako kako psihoanaliza očekuje da ga treba prihvatiti. Ni takav odnos prema nesvesnom 

neće, međutim, ovog čoveka sprečiti da se prema drugom ponaša, recimo, kao pravi egoista. 

Psihoanaliza razara iluzije, mora da ih razara, ako hoće da bude dosledna sebi. Lakan je i u tome 

radikalniji od drugih analitičara.

17 

Frojd je otkrio da subjekt nije izjedna, da ne zna ko je, da ne zna ko 

govori kao on, subjekt, ko govori njegov govor, ko je stvarni subjekt govora, da ne 

zna ni to šta govori, ali otkrio je i da neko govori, da neko/nešto jeste. Otkrio je, 

dakle, veli Lakan, "da ima u ljudskom subjektu nešto što govori, što govori u punom 

smislu reči, tj. nešto što laže, poznavajući stvar, i mimo priloga svesti". 11 Jednom 

rečju, otkrio je, kako proizilazi iz Lakanovih izričnih tvrdnji, ono po čemu subjekt 

jeste subjekt, što je, barem, važan uslov njegovog obrazovanja i neophodan uslov 

svakog govora o subjektu. Lakan kaže ljudski subjekt, i time naglašava njegovo (i 

ljudsko) bitno svojstvo - govor, koji je ishodište (čovekove) subjektnosti, ali i ono u 

čemu se, na kraju i potpuno, subjektnost ispoljava. Ovo ishodište svest, koja je i 

svest tog ishodišta i svest o njemu, ne nadzire, niti ga može posve dokučiti, što je posebno 

važno, ako se ima na umu da se u njemu aktualizuje sve ono što subjekt jeste, 

što subjekt može postati. 

Zašto, ipak, subjekt koji govori (koji upotrebljava znakove) moramo 

prihvatiti kao jedini subjekt u čiju nepatvorenost ne treba sumnjati? Zašto govor 

ima tako povlašćenu ulogu (i retku moć) u svetu živih bića? Razlog je vrlo prost, 

misli Lakan: subjekt koji govori je sposoban da laže (što će reći nekako zna istinu). 

Ono što on jeste "razlikuje se od onoga što kaže", 12 od onoga što kaže da jeste, i 

načelno: ono što kaže da jeste razlikuje se od onoga što jeste. 13 Tu provaliju, taj zev 

između govora i onoga što jeste po sebi (Lakan će to što jeste, i što je nemoguće, 

kasnije zvati realno), čini se, neočekivano, ispunjava subjektivacija subjekta, ispunjavaju 

je njegova istina i njegova laž, njegovi koncepti, zapravo, diskursi u kojima 

se on nalazi. I samosvest je samo jedan diskurs, ni preči ni istinitiji od drugih. 

Postmodernizam je to, lakanovski, i posle Lakana, otkrio i potvrdio. 

Govor, naravno, nikad ne skriva nešto drugo, preostatak subjekta, ono 

što se u njemu (govoru) ne ispoljava, ne otelovljuje, i što takođe jeste subjekt. Filosofija 

to nije mogla izgubiti iz vida; ona je oduvek nekako znala da postoji neizrecivo i 

da je ono u biti jezičke prirode, da je neizrecivo jezika. Ipak, tek je psihoanaliza, 

odista, otkrila, razumela i razastrla smislenost razlike subjekta, razlike između 

11 . Les écrits techniques de Freud, p. 218. Frojd je otkrio subjekt nesvesnog, ili nesvesni 

subjekt. Tako bi valjalo zaključiti iz ove lakanovske inkantacije o subjektu koju sam upravo artikulisao. 

U stvari, subjekt nesvesnog je Lakanov izum. Frojdu ga on potura prosto zato što je odista 

kod njega moguće naći pretpostavke za jednu ovakvu konstrukciju, ali i zato što tako pokazuje legitimnost 

svoga frojdovskog mišljenja, dakle, svoga odstupanja od Frojda – i o tome je, naravno, reč. 


13 . Subjekt, međutim, ne mora znati da laže. Često i ne zna, s različitih razloga, sigurno. Ni 

njih ne zna, ili ne mora da zna. Psihoanalizi to ne može promaći. Ona je odmah razabrala da subjekt 

živi neke svoje relacije kao ono u čemu on suštinski jeste, i što jeste. Lakan je otkrio da su običaj i 

zaborav, na primer, "znaci integracije u organizam nekog psihičkog odnosa" (Propos sur la causalité 

psychique, Ecrits, p. 182), koji subjektu može biti nepoznat, ali koji mu je, istovremeno, isto toliko 

bitan kao i telo recimo.

18 

onoga što subjekt jeste i što se ispoljava kao subjekt - onda kad je razložila govor, 

ono što subjekt govori, što govor govori i ono što ne govore ni jedan ni drugi. 14 Zbog 

toga joj se može prigovoriti, što se, kadikad, u filosofiji i čini, da, ipak, ostaje u okvirima 

tradicionalne teorije samosvesti, navodno zato što samosvest, ne-htenje da se 

zna, nepoznavanje rekao bi Lakan, Frojd shvata kao čin jedinke koja postavlja granice 

onome što hoće da primi, da usvoji kao svoje bivstvo. No psihoanalizu i zanimaju 

te granice, zanima je ono što je iza njih, što ih, može biti, postavlja, zanimaju 

je zato što su granice jezika, govora bez kojih subjekt ne može ni pokušati da 

postavlja granice bilo čemu. U stvari, jezik ih za njega i postavlja. Razumljivo je 

stoga što je Lakan u onome što govor ne istura ispred sebe i na šta, ipak, pokazuje 

prepoznao strukturno jezgro subjekta. Štaviše, i intersubjekatske odnose strukturiše 

ono što nije manifestno u govoru, razlika govora, čija je konstitutivna funkcija 

zasenjena. 

Realnost govora zavisi, ipak, od realnosti subjekta koga on, govor, 

14 . Govor je, makar u jednoj ravni, mogućno shvatiti i kao lanac označitelja, sled reči, gde se 

ništa ne da izdvojiti kao nekakva samostalna bit i koji (sled), prema tome, sam po sebi nema 

značenja. Takav govor, posudiću ovde jednu Lakanovu formulaciju značenja u označeniku, prožet je 

nečim "što ćemo privremeno nazvati osećajna masa toka diskursa, zbrkana masa u kojoj se pojavljuju 

celine, ostrva, slika, objekt, osećanje, krik, poziv" (Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 296). 

Praktično, ono što je izgovoreno, i na drugoj sceni, iako je efekat govora, ili baš zato što je njegov efekat, 

stalno uklizava pod govor kao ono što mu je na izvestan način spoljašnje, no što je, ipak, s njime 

neraskidivo povezano, što se ne artikuliše izvan tog i takvog govora. 

Ja sam, u stvari, ovde parafrazirao Lakanovu parafrazu Sosirove sheme odnosa označitelja i 

označenika. U gornjem delu sheme Sosir je situirao misli, u suštini, amorfnu masu misli. Donji talas 

označava, po Sosiru naravno, amorfnu masu zvuka. Dakle, val A predstavlja označenik, val B 

označitelj, Lakan je barem to tako shvatio. Za moje tumačenje odnosa govora i subjekta bitno je da između 

ova dva talasa (dva talasa govora koji mene zanimaju, odnosno, talasa subjekta i talasa 

govora) nema nikakve dvostrane korespondencije. Čak, uočljiv je samo diskontinuitet. Neizrečeni i 

iskazani subjekt se, dakle, međusobno ne poveravaju. Govor im to ne omogućuje. Rascep u subjektu, 

međutim, nije konačan zbog toga što ovaj odnos podrazumeva dijahronijsku dimenziju (implikovana 

je ona, po Lakanu, i u Sosirovoj shemi) u koju uklizavaju subjekatski elementi, označenici. Valjda je 

to i razlog što Lakan, navodno, govor više koristi u teološkom (preciznije, augustinovskom) no u sosirovskom 

smislu.

19 

uspostavlja. 15 Ovaj paradoks, jedan od mnogih u teorijskoj psihoanalizi, treba, pre 

svega, da raskrije različite nivoe i načine veza u simboličkom, različite nivoe 

zakonitosti i delovanja zakonitosti simboličkog, čije se strukturno ishodište (u 

dijalektici nagona smrti), izgleda, otkriva jedino mističkom participacijom u toj 

dijalektici; mesto (simboličkog) zakona otkriva se, dakle, jedino mističkom uvidu. 16 

U filosofskom diskursu ovakve preokrete, te formulacije koje ih prate, valjalo bi 

čitati kao znak radikalnog raskida s tradicionalnim mišljenjem; u Lakanovom 

slučaju reč je i o raskidu s tradicionalnim predmetom tog mišljenja. Iz te perspektive, 

subjekt teorijske psihoanalize nije i ne može biti subjekt tradicionalnog mišljenja. 

Znači li onda to da za teorijsku psihoanalizu nešto tako kao (tradicionalni) 

subjekt i ne postoji, da je on, prosto, samo stvar mišljenja; ono postavlja taj objekt 

koji misli? Lakan će doći na sličnu pomisao. Uostalom, za nju se i pripremao 

radikalno dovodeći u pitanje utvrđena mišljenja u filosofiji, psihologiji, i 

psihoanalizi; pokušao sam da to pokažem. 

Radikalnost mišljenja subjekta na počecima teorijske psihoanalize ponajpre se 

pokazuje u otkrivanju i sučeljavanju različitih registara (jezičkog) smisla, rečju, u 

hermeneutici subjekta kao, primarno, hermeneutici jezika, govora. Jasno je stoga 

da psihoanalitička hermeneutika pretpostavlja (i postavlja) radikalnost drugog, 17 

drugog subjekta, onoga koji misli da govori u jednom registru dok govori u drugom. 

Već je, na primer, sv. Augustin znao da je subjekt sposoban da ispovedi istinu na 

koju sam nije pristao, da, dakle, kao što tvrdi tradicionalna teorija, postavlja 

granice onome što hoće da primi - i kaže. Tradicionalna teorija samo ne vidi da je 

taj rascep u subjektu njegova suštinska odlika. Lakan pominje Augustina, ali ne 

zato što mu se po logici filosofskog diskursa vraća kao izvoru svoga mišljenja subjekta 

i govora (iako se kod Augustina, to, ipak, treba reći, dosta zadužio), no zato da 

kaže da to što i kako on, Lakan, misli nije sasvim ludo, da govori ono što ne znamo 

da znamo (što on sam ne zna da zna), da govori kao subjekt: istinu. Jer, govor subjekta 

je govor istine koja ispred sebe, na površinu diskursa istura laž kao znak da 

15 . Odnos subjekta i govora prema Sosirovom grafu, u kojemu Lakan vidi figuraciju 

neprekinute rečenice, mogao bih, ako odista jeste figuracija neprekinute rečenice, svesti na shemu 

odnosa amorfnih masa ideja i zvukova. Pri tome, istovremena segmentacija ovih masa, upravo kao 

kod Sosira, tj. kao u njegovoj shemi, praktično, oformljuje subjekt i govor, već zbog toga što ih skandira, 

oforomljuje neprekinutost odnosa između njih. 

16 . Razumljivo je onda, barem iz ove perspektive, naglašeno interesovanje teorijske 

psihoanalize za mistiku, iako ovo ne može biti jedini razlog njenog bavljenja mističkim praksama. 

Ipak, on otkriva imanentnost mističkog uvida (modela uvida koji mistika jasno, shematski 

aktualizuje) nekim oblicima psihoanalitičkog raskrivanja stvari. 

17 . Teorijska psihoanaliza neprekidno koristi ovu vrstu veza sa drugim, međuzavisnosti 

graditelja smisla, recimo, premeštanje gledišta na mesta po redu koji je predvidljiv (i ne-predvidljiv), 

slično premeštanju svetla u kompjuterskoj memoriji - Lakan je ovo poređenje iskoristio da bi objasnio 

premeštanje, funkcionisanje označitelja. To premeštanje uvek pokazuje drugu stranu istog, na rad 

koji se uvek iznova, na svakom novom mestu obavlja.

20 

je moguća. Lakan nikad nije poricao da govori više no što zna. 18 Konačno, govorio je 

i predsimbolički, svojim telom i, možda, nije znao, kao što ne zna ni subjekt, da je 

govor njegovog tela označitelj koji je podređen čisto formalnom i objektivnom determinizmu, 

determinizmu tela u stvari, možda nije znao da je govorio tuđ govor - 

ni on, Lakan, koji je otkrio šta govor govori u njemu, u subjektu, koji, iako je govorobiće, 

govori tuđ govor (govor označitelja). Subjektu njegov govor, dakle, a da to ne 

zna, dolazi s mesta na kojem, na izgled, ne besedi i zalazi iza mesta na kojem 

stvarno besedi, ostajući, veli Lakan, "u granicama govorećeg subjekta". 19 Subjekt, 

prema tome, prevazilazi vlastite granice, ostajući, ipak, u njima, ostajući u paradoksu 

subjektnosti. Ipak, subjekta nema nigde, on je nemoguć. 

Kad se u teorijskoj psihoanalizi kaže da subjekta nema nigde, to 

zapravo znači da on, sem toga što nije celovit, što nije uvek sačinjen na isti način, 

nema ni neko svoje stalno mesto gde se strukturiše, gde se svagda može naći. Subjekt 

teorijske psihoanalize nikad nije na istoj osi, rekao bi Lakan, ukratko, ne postoji 

kao supstanca. Rečju, subjekt je nemoguć (moguća je, međutim, njegova strukturacija), 

ne može se, nema gde, ni kako zahvatiti (osim kao odsutnost). Subjekt 

koji se strukturiše na drugom mestu nije sebi transparentan, ni kao apstrakcija. 

Nema ga ni u transparentnosti svesti, kojoj, uostalom, drugačije ne može biti dat do 

kao objekt, ili, prema psihoanalizi, kao individualni bridovi, čiji broj nije ograničen 

da bi iskustvo iz njih moglo sintetizovati nekakvu predstavu subjekta. Nemoguć je i 

zato što na neki način jeste kao što realno jeste (a realno je nemoguće), i to kao ono 

realno koje ne zna da zna da jeste. Ipak, ni subjekt teorijske psihoanalize nije lišen 

svake izvesnosti – "u odnosu na jedinku subjekt je decentriran". 20 Subjekt je, dakle, 

18 . Pesniku se to može oprostiti (makar u platonističkoj tradiciji), mnogo teže, ili nikako 

analitičaru; od Frojda je to znano i prihvaćeno. Lakan se, ipak, nikad nije libio da mogućnosti 

pesničkog govora, što znači i mogućnosti jezika, iskoristi u svom mišljenju. Uostalom, to je jedna od 

tačaka u koju se on izmiče i iz koje stvari vidi drugačije, iz koje vidi drugo. No to mu, ipak, nije 

oprošteno. Zbog toga se preuveličava i značaj njegove nadrealističke prošlosti, čak, značaj 

nadrealizma za strukturalizam. Po nekim mišljenjima nadrealizam najavljuje strukturalizam, 

njegovo jezgro, odnos prema jeziku. Po istom tom mišljenju nadrealisti su u Francuskoj, to će reći u 

krugu u kojem je Lakan živeo, pre Koževa počeli da čitaju Hegelovu Fenomenologiju duha. Lakan je, 

dakle, po ovim tumačenjima, veliki dužnik nadrealizma, i njegova žrtva. Dokaz bi, po ovim 

tumačima, trebalo da bude i to što on mahom pominje nadrealiste, naročito Magrita i Dalija, i nikad, 

na primer, Barta ili Kristevu. 


20 . Lacan, Jacques: Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la 

psychanalyse, Seuil, Paris, 1978, p. 17. Moglo bi se, čak, reći da ovaj subjekt nalazi najveći stepen 

izvesnosti koji konačno biće može očekivati – negativitet, onaj koji se nalazi u suštini hrišćanstva, i 

onaj koji je efekat dijalektike nagona smrti. I negativitet na kojemu se hrišćanstvo zasniva i održava 

efekat je dijalektike nagona smrti. Samo ona, uostalom, može proizvesti privilegovane označitelje 

hrišćanstva. Proizilazi to i iz Lakanovog tumačenja Rasionove Atalije (Le Psychoses, 297-306), tj. 

uloge straha od Boga u ovoj Rasinovoj drami. Lakan, pomenuću samo to, za strah, strah od Boga, 

kaže da je privilegovani označitelj, prošivak (le point de capiton), dakle, označitelj oko kojega se sve 

organizuje, prema kojemu se sve sliva, sva značenja, na primer reči strah.

21 

decentriran u odnosu na ono što bi mogao biti (u odnosu na nekakav subjekt kao 

takav), ali i u odnosu na onaj krug sigurnosti, poznatog, iskustvenog, u kojemu je 

otuđen, no po kojemu, po čemu se jedinka prepoznaje kao Ja. 

Decentriranost subjekta u odnosu na jedinku Lakan objavljuje 

formulom ja je drugi (autre), 21 koja, najpre, prikriveno, ali odlučno, da ne kažem 

cinično, kazuje da se ne poklapaju realnost subjekta i realnost individue; ova, pri 

tome, nije svedena na biološki supstrat. No razlika koju Lakan ovde utvrđuje, u 

prvom redu služi kao lozinka za ulazak u značenjstvo odnosa jedinke i subjekta. 22 

Formula ja je drugi, pošto autre znači i drugo, može da znači, a kod Lakana sigurno 

i znači, 23 i ja je drugo, nešto drugo no što je individua, nešto drugo no što stvarno jeste, 

ali i, prosto, neodređeno, nešto drugo. Ovo ja se nalazi izvan polja sigurnosti 

svesti, utvrđenog poretka; izvan toga polja se nalazi "nešto što ima sva prava da se 

izrazi kao ja". 24 To nešto se ne poklapa ni sa jednim subjektom, niti sa bilo kojim 

bićem koje to nešto izražava sa ja. Ono, očito, ima one ontološke odlike iz kojih je 

klasična filosofija izvela supstancijalnost subjekta, ali i sveobuhvatnost transcendentalnog 

subjekta. Uočljivo je to u Lakanovom iznalaženju i pokazivanju prava tog 

nečega "u činjenici da se obelodanjuje izražavajući se kao ja", 25 u formulaciji tog 

prava čija je referentnost, na prvi pogled, prilično jasna. Lakan odatle, suprotno logici 

klasične filosofije, izvodi zaključak da subjekt zbog toga i ne može biti um, ni na 

istoj osi; naprotiv, zbog toga je ekscentriran. Prema tome, kod Lakana transcendentalni 

subjekt može biti samo ovo ja je drugi, zakon strukturacije, razume se, 


22 . Služi i za ulazak u značenjstvo Lakanovih formula i retorike kao što je njegova. 

23 . On ne propušta takvu mogućnost za otvaranje novih slojeva značenja, za igru sa 

značenjem; višesmislenost, neodređenost, pa i namerna zamračenost smisla karakterišu njegov govor, 

koji je po tome, odista bi se moglo reći, racionalni oblik organizacije nadrealističkog govora. 

24 . Navedeno delo, p. 10. 

25 . Navedeno delo, p. 16. To nešto se nalazi izvan kruga izvesnosti u kojemu se čovek 

prepoznaje kao Ja i izvan kojega se nalazi i nesvesno. Je li onda nesvesno to nešto što ima prava da 

se izrazi sa ja? (Izražavanje sa ja ovde bi trebalo shvatiti kao svojevrsno pokazivanje subjekatskog 

identiteta. Nesvesno, s tog gledišta, može polagati pravo na takvo izražavanje, na ja subjekta.) 

Lakan veli da to nešto dokazuje svoja prava time što se izražava kao ja. Navodno, to, 

način na koji nešto dokazuje svoja prava, ne zna se u polju Ja. Zna se, međutim, u polju tradicionalne 

filosofije. Sve ovo, ipak, liči, ako ne na preformulaciju tradicionalnih stavova, ono na formulaciju 

druge strane, druge scene stavova klasične filosofije, recimo Fihteovog shvatanja Ja koje sebe postavlja 

bez posredovanja, koje postaje samopostavljanjem. Razlika, naravno, postoji, no, začudo, pokazuje 

se tamo gde je ne bismo mogli očekivati i na način koji, na izgled makar, nije primeren 

Lakanovom mišljenju, koji pre pristaje klasičnoj filosofiji no teorijskoj psihoanalizi, iz te je filosofije, u 

suštini, i preuzet. Fihteovo Ja nije neka supstanca pre no što se, lakanovski rečeno, izrazi kao Ja. 

Lakanovo nešto, međutim, u trenutku kad se izražava, već jeste nekakva supstanca, jeste čak ja, 

doduše kao ne-ja, ali jeste i (lakanovsko) drugo. Lakan, dakle, iako je ovo drugo realnost bez realnosti, 

ne dopušta iznenađenja.

22 

ako uopšte ovde ima smisla upotrebljavati pojam transcendentalni subjekt 

drugačije do kao kontekst, neizbežan, jednog drugačijeg mišljenja. 

Formula ja je drugi pripada osnovi simboličkog sistema, zapravo, ona 

označava, otkriva delovanje simboličkog zakona, strukturaciju u jednom sistemu 

simbola, koji, istina, zahvata samo deo subjektiviteta. Lakan, naime, određuje 

subjektivitet kao sistem simbola koji "pokriva totalitet iskustva, oživljuje ga, daje 

mu smisao". 26 Ovaj sistem, prema psihoanalizi, nije jednom za svagda strukturisan, 

štaviše, on se neprekidno restrukturiše - razumljivo, totalitet iskustva se nikada ne 

ostvaruje: kao totalitet. Sistem simbola subjektiviteta, uostalom, i ne postoji drugačije 

do kao mogućnost strukture, mogućnost interakcije, igre simbola, koja (igra) čoveka 

i čini decentriranim subjektom, veli Lakan. 27 Prema tome, ono (simboličko) što 

subjekt subjektivizuje to ga i decentrira. Struktura subjekta, jednostavno, zavisi od 

igre simbola, čiji udeo u strukturaciji subjekta, ma koliko da je mali, ne može biti 

zanemarljiv. Naglašavam to zato što je postojana jedino shema igre, shema simbolizacije. 

Aktualizacija te sheme je uvek istorijski određena, individualizovana; 

istorijski je određena i igra simbola bez obzira na to što se mora igrati po izvesnim 

pravilima koja, praktično, nije mogućno izmeniti. 

Tek iz scenarija subjektiviteta, koji sam upravo naznačio, postaje 

jasno šta Lakan podrazumeva pod decentriranjem subjekta u odnosu na jedinku. 

Ova, naime, može biti samo ulog u igri simbola, doduše, postojan, nezaobilazan, 

presudan ulog, koji se, pri tom, može naći na različitim mestima u sistemu, ali 

nikada na mestu koje bi određivalo subjektivitet subjekta. Ne treba, međutim, 

izgubiti iz vida da je jedinka 28 neophodno i jedino moguće mesto igre simbola, te da 

kao taj realni prostor mora uticati na samu igru, štaviše, da postaje element organizacije 

igre bez kojega igra nije ni mogućna. Je li to Lakan prevideo? 

Model odnosa koji je on otkrio u igri simbola, aktualizuje se već u 

26 . Navedeno delo, p. 56. Lakan podseća da je za Frojda subjektivitet nešto što prevazilazi 

prosti zbir individualnih iskustava i što po tome označava liniju razvoja individue. Taj Frojdov stav 

Lakan artikuliše u svojoj tezi o subjektivitetu kao organizovanom sistemu simbola. Treba, međutim, 

reći da njegovo mišljenje simboličkog u ovoj fazi ne odudara suštinski od Frojdovog mišljenja. Istina, 

antropološka dimenzija u Lakanovom mišljenju je prikrivena, ali delotvorna. Na antropologiju, čak i 

na socijalne činjenice, on se u to vreme i oslanjao. U Porodičnim kompleksima Frojdov opis Edipa 

dokazuje pomoću Frejzera, u tekstu "Teorijski uvod u funkcije psihoanalize u kriminologiji" od 

Marsela Mosa traži potvrdu za nesvesni simbolizam, itd. 

27 . Navedeno delo, p. 63. Patološki oblik ove decentriranosti, na izvestan način shematski, 

pokazuje korelacija između perverzija i seksualnog karaktera kriminoloških slučajeva, koja (korelacija), 

Lakan veli, može biti psihoanalitički procenjivana "u funkciji objekatske fiksacije, zastoja u 

razvoju, implikacije u strukturu Ja, neurotičnih potiskivanja koja čine individualni slučaj" (Fonctions 

de la psychanalyse en criminologie, Ecrits, p. 148), a to znači da može biti procenjivana i kao efekat 

odnosa prema zakonima simboličkog, pa i kao reakcija subjekta na decentriranje u svetu simbola. 

28 . Ovde imam na umu jedinku u ljudskom simboličkom poretku. Uostalom, samo o njemu i 

može biti reči, on se aktualizuje i u ovom diskursu, on je taj diskurs, ova realnost pisma koje se ne 

može ukinuti, razume se, za sam taj poredak.

23 

stadijumu ogledala, aktualizuje ga dijalektika koja konstituiše taj stadij, koja se 

pokazuje u odnosu jedinke, nekog trenutka njenog života - "iskopčanog, neusklađenog, 

iskomadanog" života, koji pomalo uvek takav ostaje - i izvesnog "jedinstva s 

kojim se meša i sparuje". 29 No i u stadijumu ogledala jedinka je mesto subjektivacije, 

praktično, i osa (za koju Lakan kaže da ne postoji) strukturacije subjekta, ako ni 

zbog čega drugog ono zato što je prostor na kojemu se pokazuje da je manjak svojstvo 

subjekta. Ovde je važno da se u igri simbola subjekt prvi put prepoznaje kao jedinstvo, 

kao celo, da se uopšte prepoznaje kao nešto što jeste. Ali, istodobno, prvi 

put se on prepoznaje i kao otuđeno jedinstvo. Igra simbola ga otuđuje. Subjekt se 

prepoznaje u manjku subjekta i kao taj manjak u kojemu se konstituiše. Otuđenje 

subjekta u igri simbola otkriva razložnost, neophodnost uvođenja jedinke, kao prostora 

igre, u strukturaciju subjekta. Mora, naime, nešto najpre postojati da bi se 

moglo otuđiti. A to nešto u strukturaciju subjektiviteta može uneti samo jedinka - i 

to kao čistu mogućnost subjekta. 

Ekscentričnost subjekta Lakan je, dakle, naslutio već u vreme kad je 

formulisao stadijum ogledala, 30 i najavio je u samom stadijumu ogledala. To, 

međutim, ne znači da je taj stadijum i početak ekscentriranja subjekta. Nije, 

uostalom, ni iz perspektive simboličkog poretka, mogućno dedukovati momenat 

kada subjekt postaje subjekt. Doduše, sigurno je da on, načelno, postaje subjekt u 

trenutku kad se pojavljuje simbolički sistem, kad simbolički poredak počne da 

deluje. No ova teza, neosetno, prevodi psihoanalizu u raspru koja pripada teologiji, 

ova teza, naime, implikuje teološko shvatanje apsolutnog početka. Tvrdnja da se 

pojavljuje simbolički poredak (koji stvara po slobodnoj volji, s one strane smisla) 

pretpostavlja da "postoji apsolutni početak, postoji stvaranje". 31 Ali, možemo li mi o 

tome išta znati, a do to što znamo ne bude znanje jezika? Postoje, izgleda, dva načina 

da barem nešto naslutimo: mistički uvid i svojevrsno samorazumevanje, ono 

samorazumevanje koje omogućuje psihoanaliza i koje čine stvaranje i razaranje. 

29 . Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 66. Lakan s 

razlogom poređuje igru simbola s mašinom. "Simbolički svet je svet mašine", kaže (p. 60). Mašinu, 

doduše, valja ovde shvatiti kao strukturu koja se odvojila od subjekta, koja se razdvojila sa 

subjektom. To je važno zato što se s ovakvim razumevanjem mašine otvara pitanje bića subjekta. 

Šta, odista, u svetu kojega je značajan deo mašina, čini biće subjekta? Lakan ne odgovara na to pitanje. 

Jasno je, međutim, da biće subjekta ne može biti u mašinskom delu strukture. 

30 . Lakan je "Stadijum ogledala" pročitao na XIV međunarodnom kongresu za psihoanalizu 

u Cirihu 1949. godine. Iste godine je i objavljen. Ovaj podatak ne ističem posebno zato da bih, kako je 

to u ovakvim prilikama uobičajeno, pokazao prisustvo bitnih ideja zrelog Lakana već kod ranog 

Lakana, no zato da bih naglasio rad i logiku nesvesnog, nesvesne racionalnosti koju je Lakan 

postepeno razumevao i objavljivao, konačno, da bih naglasio znanje nesvesnog, kome, izgleda, ništa 

što se tiče ljudskog bića nije skriveno i koje je nevremeno. 

31 . Navedeno delo, p. 337. Lakan je, razume se, znao smisao veze svoga mišljenja 

simboličkog i Boga. Zato je i pokušao da izrično odbije takve implikacije. "Neki su vrlo zabrinuti zbog 

toga što se pozivam na Boga", kaže (p. 63). Razume se, ne bi on te implikacije odbijao da ih već nije 

našao.

24 

"Kada mislim na Ja, nikakvo razaranje Ja nije mogućno. Ali kad kažem ja, ne samo 

da je razaranje mogućno, nego u svakom trenutku postoji stvaranje", kaže Lakan. 32 

U svakom trenutku kad kaže ja (dakle, kad nastane), kad performativno u ja 

pokaže (i, naravno, ostvari) svoj identitet, subjekt stvara (sebe, subjekt). Razume se, 

ovde nije reč o apsolutnom stvaranju. Lakan to zna i kaže, ali zna i da se stvara 

neprekidno i da je to stvaranje jemstvo naše budućnosti, da je stvaranje predujmljeno 

u manjku. 

Mistika artikuliše, pokušava da artikuliše, ono što je mišljenju i jeziku 

nedostupno, što nisu u stanju da predoče drugačije do kao ne-bivstvo, onostrano, što 

je, prosto, ne-jezičko. U mistici se artikuliše misao tela, misao koja se ne misli, ono 

što nije simbolizovano, čistina stvaranja iz svakog trenutka (nesvesnog) postojanja, 

čistina subjektiviteta. Mistika, najzad, i tu smo najbliži Lakanovim očekivanjima od 

psihoanalitičkog uvida u Stvar, omogućuje neku vrstu samopokazivanja realnog; 

mistik i otkriva realno. No ove implikacije simboličkog poretka pominjem zato što 

one, mada usložnjavaju i onako zamršen odnos subjekta i simboličkog sistema, 

otvaraju nova polja subjektiviteta, ona koja simboličko ne okružuje. One, najzad, 

pokazuju da s one strane simboličkog, uistinu, ostaje jezgro subjekta, da 

dijalektizacija njegovih odnosa sa simboličkim nije jednosmerna. Da bi se subjekt 

pojavio, simbolički poredak već mora biti. Ali i subjekt već mora biti da bi se simbolički 

poredak pojavio. Razjašnjenje, logičnost ove nemoguće situacije, tačnije, njenog 

delovanja, Lakan nalazi u dijalektici mašine. Uređaj jedne mašine (mašine A) 

upućen je na uređaj druge mašine (mašine B), koja prvoj (mašini A) daje čak model 

i oblik njenog uređaja. Otuda će ono na šta je upućena mašina A zavisiti uvek od 

onoga na šta je upućena mašina B. 33 Odatle, veli Lakan, "ne proizilazi ništa manje 

do situacija ćorsokaka koja je situacija obrazovanja ljudskog objekta". 34 A on je, 

očito, uvek na gubitku, on mora biti na gubitku već i stoga što je objekt i što su 

objekt i subjekt uvek protivstavljeni; u frojdovskoj psihoanalizi, logično, tvrdi se, 

suprotstavljeni su i u autoerotizmu. 

Dijalektika odnosa subjekta i simboličkog poretka mogla bi biti osnova 

i pravi razlog subjektove ekscentričnosti, te njegove (višestruko motivisane) potrebe 

za totalitetom, njegovih stalnih pokušaja da obnovi totalitet (ovaj ili onaj, bilo koji i 

najpre vlastiti totalitet) - i to kao obrazac gubitka. Izgleda, naime, da se upravo ta 


33 . Zavisiće, dakle, od sebe. Jer, mašina B je upućena na mašinu A (ili, može biti na nju 

upućena), upućena je na ono od čega zavisi mašina A. 

34 . Navedeno delo, p. 67. Ljudski objekt je ovde sinonim za subjekt. Doduše, Lakan 

naglašava objektnost tog subjekta, objektnost koju pokazuje i inkompatibilnost svesti po tradicionalnoj 

psihologiji. Inkompatibilnost, prema Lakanu, ne znači da jedna svest ne može da razume drugu 

svest, nego da je jedno Ja okačeno za jedinstvenost drugog, striktno inkompatibilno s njim na planu 

želje, na kojemu se i pokazuje objektnost subjekta.

25 

dijalektika ispoljava kao izvorni gubitak koji subjekt konstituiše kao subjekt. Jer, 

on se ne može i nema odakle drugačije pojaviti do iz svog nedostatka. Manjak 

subjekta, dakle, stvara subjekt. A sam manjak, opet, otkriva, aktualizuje dijalektika 

odnosa još-ne-subjekta i još-ne-simboličkog poretka i, niže prema arheološkom 

dnu, dijalektika odnosa uopšte. 

U subjektovoj potrazi za totalitetom, koja počinje s gubitkom celine, 

nepostojeće celine, dakle, s nedostatkom (koji je, verovatno, ne samo iz perspektive 

dijalektike negativiteta, jedini totalitet koji čovek poznaje), Lakan kod Frojda prepoznaje 

metafizički trag. No ovde je važno, ono što je kod Lakana tako reći sablažnjivo, 

ali ne i nemoguće; on svoju vernost Frojdu izvodi odatle, iz tog metafizičkog 

okvira, kad postavlja pitanje, Frojdovo pitanje, "Šta je subjekt". 35 

Gubitak kod Lakana, bez obzira na metafizički prizrak, ima, 

psihoanaliza to zahteva, naglašenu dimenziju realnosti, imaju je njegovi efekti. Sve 

što se plodno čoveku dešava, dešava se "posredstvom gubitka objekta", 36 koji u 

mišljenju lako ostaje bez mase, bez čulnih svojstava, koji (objekt, pa ni gubitak) ni u 

psihoanalizi nema (ne mora imati) masu - realnost, međutim, ima. Dimenziju 

realnosti imaju i simboličke konstrukcije, makar u meri u kojoj je ljudski subjekt 

element u simboličkom lancu, a on to jeste. Čim je tu mora se obrazovati po 

izvesnim zakonima, logično, po zakonima po kojima se organizuju lanci simbola 

(kasnije će Lakan govoriti o lancu označitelja). Otuda je subjekt, "uhvaćen u mreže 

koje se ukrštaju", 37 rasturen na raznim ravnima postojanja i na raznim nivoima 

realnosti. Metafizički trag u psihoanalizi, prema tome, samo je trag prepoznavanja 

jednog nivoa realnosti subjekta, ekscentričnosti subjekta. 

35 . Navedeno delo, p. 165. Lakan vernost Frojdu dokazuje time što sledi metafizički trag 

psihoanalize. I u tom slučaju, i pod uslovom da je odista mogućna psihoanalitička metafizika, on vernost 

Frojdu, ako je sve tako kao što sam naznačio, dokazuje izneveravanjem vlastitog mišljenja, te 

samog Frojda. No tako, zahvaljujući tom paradoksu, on ostaje veran sebi. Valja, ipak, objasniti sve te 

zaokrete, tu, kako god da je mislimo, nedoslednost, utoliko pre što ona preti da uzdrma celu 

građevinu psihoanalize, pogotovu, ako Lakan nije mislio na metafizičko nasleđe, kojega se ni psihoanaliza 

ne odriče, u čijem je kontekstu Frojd mislio, koje, uostalom, i sam Lakan priziva. 

Lakan govori o Frojdovom metafizičkom dosegu. Moglo bi se reći da on ima na umu 

nekakve imanentne uslove metafizičkog mišljenja, u kojima Frojd ostaje, kojih se, čak, prilježno drži. 

Takvom tumačenju se opire sama priroda psihoanalize. No njen oprez spram metafizike može upravo 

biti znak sprovođenja naloga metafizike. U filosofiji novog doba tako što se dešavalo. Ima li Lakan u 

vidu to zaleđe psihoanalize? S tog se mesta, naime, psihoanaliza pokazuje kao metafizički projekt. 

Ona to, u neku ruku, odista jeste, iako ni Frojd ni Lakan to nisu priznali, nisu ni mogli priznati. 

Nemoguće je, opet, sva istupanja iz psihoanalitičkog polja svesti na Lakanovo igrivo očijukanje s 

metafizikom, kojemu je on bio sklon. No bilo kako da je s time, sigurno je da ideja gubitka, na primer, 

jedno od odredišta Lakanovog shvatanja subjekta, Lakanovog učenja uopšte, ima sve odlike 

metafizičke kategorije, recimo, jedne nove metafizike, koju je Lakan, reći ću za lakanovske vernike 

bogohulnu ideju, možda, gradio. 

36 . Navedeno delo, p. 165. Objekt u psihoanalizi, naročito kod Lakana, ipak, je pre koncept 

no realni objekt; on je potreba za objektom, nesvesni element, sposobnost preobražaja subjekta, identitetu 

neophodno nešto drugo. 


26 

JEDI SVOJ DASEIN 

Subjekt je, u teorijskoj psihoanalizi se to priznaje i naglašava, element 

simboličke mreţe, to će reći, što je, naravno, paradoks, konstitutivni element onoga 

što ga konstituiše kao subjekt. Moţda bi bilo tačnije reći, takođe u okviru ovog 

paradoksa, on je mesto u prostoru simboličkog na koje se nabacuje simbolička mreţa, 

dakle, ono mesto kojemu simboličko daje identitet što ga ono (mesto) već ima. Iz 

te je perspektive razumljiva, logična i čak nuţna Lakanova tvrdnja da subjekt obrazuje 

igra simbola u kojoj on ima ulogu jedinice u modelu te igre 1 . Lakan izričito 

kaţe da ljudski subjekt ne izaziva ovu igru. Ali, ona se igra za njega, čak, ona je 

njegova igra. 2 Simboličko za subjekt (iako u tome za nema nikakvog teleološkog 

smisla) razapinje svoje mreţe. Razapinje je između subjekata. Tako potvrđuje 

njihovo postojanje. U stvari, simboličko potvrđuje, stavlja pečat na pakt između 

subjekta i drugog, između subjekata. Međuzavisnost pojavljivanja subjekta i simboličkog 

sistema upisana je u igru simbola, u mogućnost te igre, u samu objektivnost 

simboličkog, sa kojom je (objektivnošću), kao osnovom svoje gradnje, Lakan, očito, 

računao. Pretpostavlja je i simbolički pakt (tako Lakan zove pakt subjekta i 

drugog). Jer, subjekt pristavši na razmenu reči, prihvata i da reč, pošto joj je 

zatupio rubove (pošto ju je pretvorio u reč), bude znak prepoznavanja, da bude 

simbol. 3 

1 . Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 

1978, p. 227. Lakan formalizuje svoju teoriju igre simbola znakovima + i -, na izgled, neutralnim 

matematičkim znacima. Jasno je, međutim, da se on nije lišio jezičkog značenja ovih matematičkih 

simbola; dijahroniju, uostalom, nije ni mogao da isključi iz jezičkog konteksta u kojemu se njegova 

igra prima. U Lakanovom modelu + i - jesu jedinice igre, čisti elementi modela. No, nesumnjivo, u 

modelu, plus i minus igraju uloge subjekata. To se ne moţe izgubiti iz vida ni u kakvoj prilici. 

Zakonitost koja se artikuliše u toj igri Lakan pokazuje uz pomoć tri grupe simbola, 

koje čine simbolički lanac. Naravno, ove grupe su organizovane po izvesnom redu koji već pretpostavlja 

subjekatski um. 

(1) (2) (3) 

+ + + + + - + - + 

- - - - - + - + - 

- + + 

+ - - 

Odavde, iz ovako uspotavljenog reda, "ništa više ne moţe da izađe" (navedeno delo), pošto je jedinica 

sleda na ovaj način, konstituisanjem lanca (koji se, čim je skopčan, organizuje po izvesnim zakonima), 

uvedena; uvedena je istovremeno i istim činom i izvesna značenjska jedinica. Valja dodati, ono 

na što Lakan ne propušta da ukaţe: subjekt se, budući da je uhvaćen u mreţe simbola koje se 

ukrštaju, nalazi na različitim planovima tih mreţa i, razume se, svih njihovih efekata, na različitim 

planovima diskursa na primer. 

2 . Mora je onda, bilo kako, i izazivati. Simboličko ne moţe igrati za sebe, niti, kao 

simboličko, sebe moţe pozvati na igru. 

3 . U stvari, čovekov pogled je prvi ovakav znak prepoznavanja, prvi znak koji je drugi

27 

Efikasnost i ustrajnost simboličkog poretka Lakan, implicite, pretpostavlja, 

moţe biti i stoga što subjekt u njemu lako pred-stavlja ţelje i osećanja, što 

se u njemu sam pred-stavlja. 4 Realni poredak, međutim, iščezava. Po tome bi ga 

trebalo vezati za dimenziju smrti i seksualnosti, što znači za onu dijalektiku koja je 

zapravo suštinski dijalektika simboličkog i koja Lakana, u biti, i zanima, utoliko 

pre, što, kako on veruje, simbolički poredak koincidira sa nesvesnim. 5 Razume se, 

simbolički poredak ne zamenjuje realnost. On je poredak samog zamenjivanja, ona 

(formalna) veza koja realnost, kao realnost, drţi na okupu. Simboličko proizvodi 

zajedno i značenje i realnost, u stvari, ono, između ostalog, i zbog svoje postojanosti, 

čini mogućim uređenje realnosti. Moglo bi se, istina, reći da simboličko uređuje 

realnost i na način na koji je uređuje simptom. Praktično, simboličko ograđuje 

subjekt od njega samog. Ali ono je i istina subjekta koja se iskazuje, istina koja se 

uobličuje. 6 

mogao da prepozna, koji je i prepoznao. Za Lakana je zato oko "simbol subjekta" (Les écrits techniques 

de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 94). Tumači vele da Lakan tom tvrdnjom zapravo usvaja, 

ponavlja koncept kartezijanskog subjekta. Tu pretpostavku potvrđuje i njegovo upozorenje da cela 

nauka svodi subjekt na oko. No Lakan, ipak, u pretvaranju reči ili pogleda u znak ne vidi samo, ni 

prvenstveno, svođenje na objektivnost nečega što moţe imati samo metaforičku vrednost. Znao je, 

uostalom, da zavisnost simboličkog (pakta) od subjekta ne moţe da zaustavi relativizaciju te objektivnosti, 

istine, koja se mora misliti u bilo kojem i bilo kakvom pitanju subjekta. 

4 . U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize Lakan problem subjekta 

uglavnom rešava po modelu Levi-Strosovog shvatanja simboličkog poretka, simboličke efikasnosti, 

koju, izrično ne pominje. No ona se prepoznaje u njegovom mišljenju statusa subjekta. Ovo se 

mišljenje, doduše, menjalo – i u zavisnosti od promene, pomeranja ideoloških pretpostavki. Tu razliku, 

koja, ipak, uvek ostaje u istom, lakanovskom, konceptu, otkrivaju sasvim jasno tumačenje Poovog 

"Ukradenog pisma" u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize (p. 207-241) i tumačenje 

iste te Poove priče u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" (Le séminaire sur "la Lettre volée", Ecrits, 

Seuil, Paris, 1969). U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize "Ukradeno pismo" i 

status subjekta koji je u toj priči dramatizovan Lakan tumači uz pomoć Levi-Strosovog lingvističkoantropološkog 

aparata, no još, moglo bi se reći, ipak, primarno fenomenološki. Samo godinu dana 

kasnije, 1956, u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" Lakan će svoje tumačenje Poove priče sasvim osloniti 

na de Sosirov lingvistički aparat, dakle, na čisti lingvistički model, na lingvistički sistem označitelja, 

na koji se, uostalom, i Levi-Stros oslanjao pri izgradnji koncepcije strukturalne 

antropologije i tako naznačiti, upisati (u tekst kao realnost) prelazak u primarno strukturalističku 

fazu svoga učenja. 

5 . Ipak, izjednačavanje nesvesnog i simboličkog poretka kod Lakana ne treba prenaglašavati. 

To neki tumači čine, tragajući za sličnostima njegovog mišljenja sa Levi-Strosom, za 

koga je, zbilja, karakteristično to izjednačavanje. 

6 . Ova se istina uobličuje kao efekat crte (pregrade) Sosirovog algoritma 

Lakan ga preuzima i, naravno, menja; menja mu smisao. Sosir crticom između S i s označava arbitrarnost 

njihovog odnosa. Kod Lakana ta crta postaje pregrada između označitelja i označenika. 

Drugim rečima, označitelj, pregrađen, razdvojen od označenika, moţe da se odnosi samo ne neki

28 

Lakan će postojanost simboličkog proizvesti u zakon (čak u zakon oca). Ustrajnost 

(l'insistance) označiteljskog lanca "korelativna je eks-sistenciji (ex-sistence) 

(naime, ekscentričnom mestu) gde treba da situiramo subjekt nesvesnog". 7 Doduše, 

na tom mestu subjekt je i očekivan. (Psihoanaliza, kao diskurs, na tom mestu 

očekuje subjekt.) Ustrajnost označiteljskog lanca valja, prema tome, misliti kao ustrajnost 

subjekta nesvesnog, te kao znak stalnog izbivanja subjekta, razume se, i 

samosvesnog subjekta filosofije, izvan sebe. No ova ustrajnost ne supstancijalizuje 

subjekt nesvesnog. Njegovu sudbinu, prosto, određuje zakon lanca označitelja, koji 

je postojan samo kao zakon. Beočuzi lanca su izmenljivi, sa njima i njihovi efekti. 

To zatim znači da su promenljivi i razlozi ulančavanja nekog beočuga (označitelja). 

Zar onda, nakon apstrahovanja od realnosti (označitelja), ne treba priznati i da 

označiteljski lanac određuje sudbinu subjekta uopšte? Lakan, naime, veli da taj 

zakon uređuje "psihoanalitičke efekte koji su determinišuće za subjekt". 8 U te efekte 

on ubraja isključenje, potiskivanje, poricanje; svi ovi efekti, zavise od označitelja, 

njegovog mesta u lancu, sleda premeštanja označitelja, u koje je, u putanju 

premeštanja, dakle, upisana supstancijalnost subjekta, tj. to što bi se moglo nazvati 

i što se zvalo supstancijalnost subjekta, to što je, zapravo, prazno mesto subjekta. 

Put označitelja, sa svim skretanjima, obilascima, savladavanjima 

prepreka, sa tragovima probijanja kroz uslovljenosti koje istorija svojata, naravno, 

ne moţe biti drugačije određen do kao (istorijski) put označitelja. Zakon tog puta je, 

ipak, sinhronija, koja, doduše, ne isključuje dijahronijsku dimenziju označitelja (niti 

njeno učešće i iskustvo u krčenju šikare neartikulisane stvarnosti), a to znači da ne 

isključuje ni mogućnost subjekta kao takvog, na nekom od planova na kojem se 

subjekt nalazi. No dijahronija označitelja, niti subjekt kao takav, zapravo i ne postoje 

pre no što se pojave u sinhronijskom poretku označitelja. Subjekt je, prosto, 

efekat označitelja. Lakan veli da čak i premeštanje subjekta zavisi od mesta na 

drugi označitelj po sledu, tj. u lancu. Razume se, pregrada ne moţe da razdvaja označitelj i označenik 

ako ih i ne povezuje, na način na koji je uopšte mogućno dvoje povezati, stopiti. U lanac označitelja, 

čije uznačenje ustrajava u celini - ne, dakle, u njegovim sastojcima - zato moţe biti i jeste upisana subjektnost 

subjekta. Kako je upisana saznajemo naknadno, jer se naknadno, retroaktivno, saznaje i 

značenje lanca označitelja. Pri tom, poredak označitelja je postojan; postojana je shema uređenja, 

ulančenja označitelja. 

7 . Le séimnaire sur "la Lettre volée", Ecrits, p. 11. Ustrajnost označiteljskog lanca 

saodnosna je nečemu izvan subjekta, izvan mesta na kojemu se on nalazi, na kojemu mislimo da se 

nalazi. No subjekt se svagda nalazi na drugom mestu (izvan sebe), između ostalog, i zbog ustrajnosti 

označiteljskog lanca. Eks-sistencija subjekta je, međutim, garant ustrajnosti lanca označitelja. Ovaj 

obrat ne treba zanemariti pri promišljanju subjektovog izbivanja izvan sebe. 

8 . Navedeni tekst. Ovi efekti pokazuju subjekt i s one strane zadovoljenja nezadovoljenja. 

Naime, označiteljski lanac (nesvesni lanac) namernih ideja u analizi se ustanovljuje i izraţava s one 

strane veza sa zadovoljenjem - nezadovoljenjem. Štaviše, on, na izvestan način, već svojim 

prisustvom, navaljuje, nameće da se tako i čuje, da se čuje kao nesvesno koje, u suštini, izraţava 

samo interes bića. Doduše, zadovoljenje i nezadovoljenje je takođe mogućno razumeti kao diskurse 

interesa bića.

29 

kojem se označitelj nalazi, od premeštanja označitelja, koji, dakle, postavlja subjekt 

u njegovu subjektnost. Ova tvrdnja postaje vredna propitivanja tek u kontekstu 

teze o označitelju koji materijalizuje instancu smrti, 9 jednu suštinski ontološku 

instancu. Naime, iz te perspektive valja dokučiti da li se iza Lakanove lingvističke 

vizije subjekta, ipak, krije jedna negativna ontologija, ili u označiteljskoj materijalizaciji 

instance smrti treba videti tragove fenomenologije, u okviru koje je mogućno 

misliti da je subjekt efekat nečega (a to nešto, bez sumnje, ima metafizičku teţinu) 

što simbolički poredak samo posreduje? Ili je, ontologizacija označitelja, moţe biti, 

jedina mogućnost da se mišljenje subjekta uvede u strukturalizam? 10 

Simbolički poredak moţe da progovori, moţe da se ostvari (mada on, 

govorio ne govorio, čim postoji subjekt, uvek govori, uvek se ostvaruje), rekao sam 

već, samo ako mu to subjekt svojim postojanjem omogući, tj. ako mu omogući nagon 

smrti, koji dijalektizuje subjekt i koji je, čini se, maska simboličkog poretka nezavisno 

od ove dijalektizacije subjekta. Preokret u mišljenju subjekta – i subjektovog 

odnosa sa govorom i simboličkim uopšte – radikalan koliko je to kod Lakana 

uobičajeno, nije više mogućno previđati. Za razumevanje Lakanovog mišljenja 

subjekta vaţno je uočiti i upamtiti povezivanje simboličkog poretka i smrti. Izgleda, 

naime, da se simboličko i smrt nalaze na istom poslu. Moţe biti da je reč samo o 

različitim manifestacijama iste strukture bez središta, nepostojeće strukture, tj. o 

različitim registrima u kojima se isto, ne-smislena realnost, pokazuje i postavlja. 

Sigurno je, sem toga, da simboličko podrazumeva ubistvo stvari, čistote stvari, 

njenu stvarnosnost. Iz tog ubistva onda stvara realnost te stvari; sigurno je zatim 

da realnost, koju uspostavlja, dijalektizuje na način na koji je dijalektizuje nagon 

smrti. Ubija simboličko i subjekt koji artikuliše, koji uspostavlja - u smrti. Neću 

ovim razjašnjenjem metafore simboličkog uspostavljanja realnosti (smrti pšeničnog 

zrna) da teologizujem Lakanovo mišljenje, iako tako što ne bi bilo nelogično, 11 a 

9 . Navedeni tekst, p. 24. 

10 . Odnos smrti (dijalektike nagona smrti) i simboličkog poretka u ovoj fazi Lakanovog 

učenja nije posve artikulisan, čak je, i to što je artikulisano, protivurečno. U seminaru Ja u Frojdovoj 

teoriji i tehnici psihoanalize Lakan izrično kaţe da je instinkt smrti "samo maska simboličkog 

poretka", doduše, dodaje: ukoliko je ovaj, tj. simbolički poredak nem, ukoliko se ne ostvari (Le moi 

dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 375). No simbolički poredak je i 

kad se ostvari ili uvek nem ili uvek brbljiv, tj. on je nem kad je brbljiv i brbljiv kad je nem – i to 

upravo zbog toga što je nagon smrti njegova maska. U ovom seminaru Lakan, povrh svega, još ne 

pravi razliku između instinkta i nagona smrti. Kasnije će on tu razliku formulisati. Ovde je vaţno da 

će ona postati mogućnost za dalje i temeljnije izrazlikovanje teorijske psihoanalize. 

11 . Uostalom, bliskost Lakanovog mišljenja i teologije, u nešto drugačijem kontekstu to sam 

pominjao, pre svega, bliskost s teologijom koja podosta toga duguje platonizmu (Lakan je, istina, vaspitan, 

sam to naglašava, u strogo katoličkom duhu, što će reći, trebalo bi da mu bude bliţi teološki 

aristotelizam, kojega se, naravno, bez obzira na sklonost platonizmu, nije odrekao), bliskost 

Lakanovog mišljenja i teologije nije mogla ostati nezapaţena, čak i kad je reč o mišljenju subjekta, u 

prvom redu Drugog kao strukture subjekta, tj. Drugog koji konstituiše subjekt, naročito, kad je reč o 

manjku koji obrazuje subjekt i pomoću kojega, navodno, Lakan reartikuliše teologiju greha.

30 

moglo bi biti korisno. Više me, ipak, zanima da u psihoanalitičkoj misli, u, da tako 

kaţem, misli druge scene, otkrijem (eventualno) prisustvo (druge) druge scene, jedinstvenu 

pozornicu (depsihologizovanog), ipak, psihičkog rada (nijedna formalizacija 

ne moţe da poništi psihički karakter tog rada), čak, jedinstvenu pozornicu 

subjekta i simboličkog. 

Označitelj, razumljivo, ako, odista, materijalizuje instancu smrti, "po 

svojoj prirodi", moţe biti "samo simbol odsutnosti", 12 posednika moći koja se 

neopravdano pripisuje njemu i koje je on samo posrednik ili, moţda, izvršilac bez 

svojstava. Pominjem to ovde zato što moram da pitam: ne stoji li iza formalne 

objektivnosti lanca označitelja, objektivnost, takođe formalna, odsutnog, je li zakon 

označitelja otelovljenje zakona objektivnosti odsutnog? Ko tada, kako i gde (pitanje 

mesta je i pitanje porekla) konstituiše subjekt? Da li se psihoanaliza, zbilja, oslobodila 

transcendentalnog subjekta? Ima li, najzad, razloga za tako što? U mišljenju 

koje svoja načela ne primenjuje na sebe, koje ta načela najpre na sebi ne dokazuje, 

takvo pitanje bi imalo smisla. Psihoanaliza se, međutim, legitimizovala da 

ispočetka misli. 

Moglo bi se, doduše, reći da psihoanalizu prevashodno zanima, ili bi 

trebalo da je zanima, ispoljavanje subjektnosti subjekta u svetu; zanima je, dakle, 

realnost koja bi mogla imati nekakvu autonomnost. 13 Na taj način se transcendentalni 

subjekt pokazuje nepotrebnim. Ovaj obrat, uobičajen u mišljenju koje se 

zadovoljava predefinisanjem stvari i koje nije ništa drugo do jalovo preokretanje, 

često, praznog objekta, ne moţe biti dokaz da ni psihoanaliza ne misli ispočetka. Istoričnost, 

delotvornost prakse i istovremenu performativnost subjektiviteta pretpostavlja 

i Lakanova tvrdnja da subjekti, u intersubjekatskom odnosu, "modeluju 

svoja bića u trenu kada ih veţe (prođe) (parcourt) označiteljski lanac". 14 Subjektivitet, 

prema tome, postoji samo kao odsutno, razume se, i izvan performativnosti 

12 . Le séminaire sur 'La lettre volée', Ecrits, p. 24. No označitelj je, barem na jednoj ravni 

organizacije simboličkog, nezavisno od materijalizacije instance smrti, simbol odsutnosti stvari koju 

pred-stavlja, dakle, simbol odsutnosti stvari, ne i same stvari (to je vaţna razlika koju je teorijska 

psihoanaliza uočila, vaţna je i za praktičnu spoznaju i za teoriju spoznaje). Dijalektika nagona smrti 

čini da postane i simbol svake odsutnosti, odsutnosti kao takve. Odatle, međutim, naknadno, biva 

jasno da označitelj postaje simbol odsutnosti stvari koju pred-stavlja upravo zato što primarno 

materijalizuje instancu smrti, što materijalizuje samu odsutnost. 

13 . Time bi i sama, bez velikih teškoća, istina, u duhu pozitivne nauke i kao pozitivna 

nauka, našla autonomnost. Tim je putem (Frojd je verovao da on vodi u prvom smeru) i bila udarila. 

Lakan ju je skrenuo i sa toga puta. 

14 . Navedeni tekst, p. 30. Lakan ove subjekte zove nojevima, koji, naravno, na neki način, 

znaju ono što neće da znaju, ono sa čim ne smeju da se suoče. Lakan, svakako zbog toga, dodaje novu 

metaforu koja bi to stanje trebalo da razjasni – kaţe da su subjekti poslušniji (prema pastirima 

označiteljima razume se) od ovaca. To, međutim, ne znači da se on na taj način buni, da zahteva slobodu 

za svoj subjekt. Ne moţe je subjekt ni imati izvan slobode označitelja, ne moţe imati slobodu 

koja ne bi bila i sloboda označitelja. Lakan, izgleda, misli da je i ne zasluţuje. U svakom slučaju, 

problem slobode subjekta Lakan ne misli.

31 

označitelja. To, najpre, znači da je subjektivitet i sam performativan, potom, da ga u 

svakom trenutku pro-izvodi/određuje neki označitelj: "...premeštanje označitelja 

određuje subjekte u njihovim činovima, u njihovoj sudbini, u njihovom odbijanju, u 

njihovoj zaslepljenosti, u njihovim uspesima i njihovoj kobi, bez obzira na njihove 

urođene darove i njihovo društveno iskustvo, bez obzira na njihov karakter ili 

spol." 15 

Ishod performativnosti označitelja – ukoliko je ona odista bezuslovna i 

ako je subjekt, i pored toga, još nešto drugo i različito no što je subjekt koji proizvodi 

performativnost označitelja – mora biti ludilo, ili barem ne-smisao, bez obzira na 

jezički zakon, ili baš zbog tog zakona; subjekt, ţrtva označitelja koji ga spopadaju, a 

svi ga spopadaju kad god im je na domaku, mora da onemi, ili da govori bez mere, 

da govori sve što označitelji ne znaju da oni govore, da produkuje neprekidne diskurse 

koji samo prividno ne bi bili ni laţni ni istiniti. Najzad, i s one strane laţi i 

istine oni su ili laţni ili istiniti. Jer, subjekt, ipak, govori – i kad govori, mogu li tako 

reći, govor označitelja, dakle, govor u kojemu je nemoguća ontogenetska dimenzija, 

bez koje je, opet, nemoguć subjekt. Pod velom apriorija simboličkog (a Lakanovo 

simboličko u neku ruku jeste kantovski apriori) subjekt uvek govori, u svakom 

govoru. Ili, moţda, nemaju svi označitelji tu moć? A moţda se transcendentalni subjekt, 

nekako, uspostavlja u realnosti lanca označitelja? 

Subjekt čim govori, laţe - to je izvesno, i izvesno je da dokle god laţe 

postoji istina kojoj teţi i koju doseţe – u laţi. 16 Subjekt se doseţe u laţi. Izlaz iz ovog 

ćorsokaka, mada ga namerno nije traţio, Lakan, ipak, predviđa. On, naime, tvrdi 

da za čoveka nije prirodno da samo podnosi teţinu označitelja. 17 Ne objašnjava 

zašto, niti dali to nešto zbog čega nije prirodno da čovek podnosi teţinu označitelja 

15 . Navedeni tekst. Označitelj, dakle, desubjektivizuje subjekt koji subjektivizuje. Tako se 

odavde mora zaključiti. No to je samo jedan stupanj, sada je očevidno, krajnje zamršenih odnosa označitelja 

i subjekta. Na ovom stupnju se, uz to, mešaju jezička i praktična akcija označitelja. Još 

jedan razlog za nejasnost. Drugi stupanj pokazuje da označitelj desubjektivizuje subjekt u samom 

subjektu. Označitelj ne određuje samo apstraktno sudbinu subjekta, neki načelni projekt sudbine u 

kojemu će subjekt naći mogućnost za delovanje, no upravo onu sudbinu koja pripada subjektu, koja 

je njegovo bitno svojstvo, nezavisno od istorijskog usuda, istorijskog dekora, trebalo bi reći, iz ove 

perspektive. 

16 . Postoji i istina (istina subjekta) koju ne kontroliše označitelj, iako se nalazi svuda gde se 

i on nalazi, iako se, čak, obrazuje na njegovim rubovima. No označitelj nema nadzora nad njom zato 

što je ona istina subjekta nesvesnog, one dimenzije nesvesnog koju sadrţi i u prvi plan ističe obrt: 

nesvesno je jezik. (Lakan, naime, iz svoje formule: nesvesno je strukturisano kao jezik izvodi formulu: 

jezik je nesvesno, a onda i tu formulu preokreće u formulu nesvesno je jezik. Taj obrt ja ovde 

imam u vidu. Sigurno je da je on u smisao nesvesnog uneo dimenziju koja je bila zaklonjena u drugim 

obrtima. 

17 . Navedeni tekst, p. 38. Nije, dakle, prirodno da subjekt pred označiteljem bude poslušan 

kao ovca. Prirodno je onda nešto drugo – da bude neposlušan, da, recimo, zahteva svoju subjektnost 

za sebe u subjektnosti koju mu uspostavlja označitelj. Od koga on to subjektnost zahteva, jedva da se 

moţe išta reći ? Ako simboličko nije kantovski apriori, nikoga naspram njega nema sem, potencijalno, 

psihoanalitičkog diskursa, ko bi bilo šta na njegov zahtev mogao da mu odgovori.

32 

moţe uticati na delovanje simboličkog poretka. Moralo bi, svakako. Ovde je vaţno 

da se zahvaljujući tom nečemu subjekt moţe suprotstaviti simboličkom, te da to 

nešto mora biti svojstvo subjekta, svojstvo koje simboličko niti postavlja, niti 

kontroliše. 

Ako za čoveka, odista, nije prirodno da podnosi teţinu označitelja, moram 

pretpostaviti da označiteljski zakon, ipak, nije svemoćan, da se moţe izigrati, da ga 

čovek uvek i izigrava, znao to ili ne. 18 Očito je da označiteljski zakon ne vaţi za ceo 

subjekt i da ovaj mora pokušati da oslobodi i onaj deo sebe koji postavlja simboličko, 

što, međutim, moţe učiniti na mestu gde nestaje zajedno sa simboličkim. Ali, to 

stanje stvari znači i da je subjekt podeljen. Lakan će, naravno, to i reći. Pocepanost 

će on proizvesti u suštinsku, ipak, ontološku odliku subjekta. 19 

Subjekt i simboličko vezuje krvna ţrtva, iz antropološke perspektive, 

to znači najčvršća spona. Subjekt je uloţio u simboličko, ţrtvovao mu, svoju 

predsubjekatsku subjektivnost, svoju prirodnost, svoju subjektnost, rečju, sebe, 

naravno, poradi potpunog poistovećenja sa simboličkim koje ova ţrtva obezbeđuje 

(trebalo bi da ga obezbeđuje). Zauzvrat je dobio zakon koji ga konstituiše na njegovom 

praznom mestu; zakon, dakle, subjekt konstituiše na praznom mestu subjekta, 

na praznom mestu manjka prirodnosti, čija potraţivanja od označitelja, 

međutim, ne prestaju, uz osećanje krivice dakako; za krvnu ţrtvu simboličkom subjekt 

je dobio pravu nagradu: otvoreno etičko pitanje vlastitog postojanja. Dar zahteva 

odgovarajuće uzdarje. Ovu vrstu veza običaji i mitovi dobro poznaju. Zašto bi 

se u tome razlikovao mit o označitelju? 20 Konačno, Lakan izrično i veli da su se prve 

reči prepoznavanja "ustoličile na mestu prvih darova". 21 Tvrdnju da za čoveka nije 

prirodno da podnosi teţinu označitelja valja zato obrnuti i reći: nije prirodno da pra- 

18 . Subjekt, svakako, to pokušava i svesno, psihoanalitičar na primer, ali i svaki subjekt 

psihoanalize. Psihoanaliza, uostalom, mora imati sposobnost kontrole nad označiteljima, čak i sposobnost 

manipulacije označiteljima. 

19 . O podeljenosti subjekta Lakan će raspravljati u kasnijim seminarima. Ovde ću zato 

pomenuti samo prvotni subjekatski rascep, koji otkriva nemoć označitelja i na koji pokazuje ta 

nemoć; ovde me, najzad, zanima otkuda ta nemoć, je li logično što se ona pokazuje u jeku Lakanove 

strukturalističke faze. Kod Lakana o svemu tome nema pouzdanih tragova. No mogućno je i korisno 

dalje misliti na pretpostavkama njegovog mišljenja. 

20 . Mit o označitelju, koji (označitelj) za sebe hoće sve znanje, svo značenje, čak, sve što 

jeste, u suštini je Lakanov mit o ocu prahorde, pre no efekat kantovskog apriorija. Nije, međutim, 

sigurno da će označitelj među subjektima i završiti kao otac prahorde među sinovima. Očito je da ga 

subjekti ne mogu ubiti a da se ne poubijaju. Lakan je otkrio ishodište realnosti. I u ubistvu oca sinovi 

su iskusili vlastitu smrt. 

21 . Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, 54. Lakan ovde misli na razmenu 

darova, koju, u različitim stupnjevima, prema antropolozima, poznaju sva društva. Jezička priroda 

darivanja naročito je vidna u primitivnim društvima; vidna je, naravno, i simboličnost tih darova, tj. 

vidno je značenje simbola kao pakta, kao zahteva za prepoznavanjem. Darovi, bez obzira na to da li 

je reč o stvarima ili rečima, označitelji su tog pakta, označitelji prepoznavanja. I to čini njihovu 

vrednost.

33 

zno mesto čoveka moţe prestati da postoji. Uostalom, simboličko od totalizacije i 

spasava ustrajavanje prvotnog rascepa u samom simboličkom, te u svemu što ono 

obrazuje. Iz tog rascepa subjekt mora da se pita o vlastitom subjektivitetu i zakonu 

označitelja. Ali i odgovor označitelja onome ko ga ispituje mora biti onakav kako po 

Lakanu i izgleda:"Jedi svoj Dasein." 22 

Odgovor označitelja, formalno hajdegerovski, zapravo je odgovor hajdegerovskom 

subjektu, bivstvujućem, koje iz nove, označiteljske perspektive, ni po Hajdegeru, ne 

moţe biti ontološki shvaćeno, no koje je, ipak, uprkos tom zahtevu, te hajdegerovskom 

mišljenju, ontološki shvaćeno. 23 Kako uopšte drugačije moţe biti 

pojmljen subjekt koji (nešto) poziva s one strane praznine psihoanalitičarevog 

govora, 24 s one strane onoga tu. A Lakanov subjekt poziva ono što se nalazi s one 

strane praznine i punoće govora analitičara, s one strane govora analitičara kao 

malog drugog i kao Velikog Drugog, poziva ono što govor čini punim ili praznim. U 

tom je pozivu, razume se, neposredno naznačeno i pozvano načelo istine, koje subjektu 

obećava i teorijska psihoanaliza. Lakan, čak, veli: mi subjekt učimo "da svoje 

nesvesno shvati kao svoju istoriju". 25 Time psihoanaliza formalno napušta i ne 

napušta ontološku poziciju. Lakan će kasnije ustvrditi da je zev nesvesnog 

preontološki. 26 

22 . Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 40. Priznaje li na ovaj način označitelj da 

onaj koji pita odista i ima svoj Dasein? Ili, ovaj odgovor treba shvatiti kao neukusni sarkazam, ako 

odista onaj koji pita nema svoj dasein? 

Šta, opet, ako je Dasein onoga ko pita u samom označitelju? Šta će biti onda kad 

subjekt pojede svoj Dasein/označitelj? Ko će da pretekne? Ko će posle da kaţe: jedi svoj Dasein? Ko 

uopšte (i ko prvi i poslednji put) moţe da kaţe:"Jedi svoj Dsein"? 

23 . Tako je shvaćeno, recimo, u tekstu Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi. Lakan, 

uostalom, ne uspeva da izbegne ontološku perspektivu. Nastojanje na realizmu subjekta psihoanalize 

poništava najpre apriori simboličkog, potom ustrajnost označitelja (koja je varijanta apriorija, te 

totalna istina čistog označitelja), a onda i ukupna artikulacija subjekta. Doduše, za Lakana je 

simboličko sadašnje i time realnost. No simboličko je realnost koja po svojoj prirodi unapred 

obuhvata sva moguća značenja. 

24 . Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 27. Govor poziva ono što je na 

neki način upisano u svet kao njegov (govora) horizont. Iz te perspektive, on poziva i prazninu koju 

sam upisuje. Poziva sebe, naravno, po modelu simboličkog, čija dijalektika pretpostavlja izlaganje i 

usvajanje vlastitog manjka, kastracije. 

25 . Navedeni tekst, str. 42. Subjekt treba da shvati nesvesno kao istoriju svoga punog 

govora, govornih činova u kojima se on prepoznavao kao ništa koje je on i u kojima je zahtevao od 

Drugog da ga prepozna. S tim zahtevom na umu (na umu nesvesnog) i na jeziku subjekt, u stvari, 

započinje svaki razgovor, svaku vrstu komunikacije. 

26 . "Zijev nesvjesnog mogli bismo nazvati pred-ontološkim", Četiri temeljna pojma 

psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 35. I subjekt, tačnije subjektnost, mogli bismo tada nazvati 

preontološkim. U zevu nesvesnog sadrţano je celo nesvesno, i subjekt nesvesnog razume se. 

Ontološka pozicija subjekta, izvesno je, zavisi od pozicije nesvesnog. (Uostalom, 

preontološko ne znači i neontološko.) Lakan diskurs subjektovog nesvesnog u tekstu "Funkcija i polje 

govora i jezika u psihoanalizi" određuje kao diskurs drugog, da li, i kao diskurs drugog u samom subjektu. 

Kako, onda, subjekt moţe da shvati takvo nesvesno kao svoju istoriju? Drugi (stvarni drugi,

34 

Tu-bivtsvovanje u ovoj fazi Lakan shvata, još hajdegerovski, kao tubivstvovanje 

jezika i govora. Paradoks odnosa jezika i govora, međutim, određuje 

kao paradoks subjekta, 27 koji gubi smisao čim se objektivizuje u tom sada, u sada 

diskursa, odnosa jezika i govora, u jeziku u kojem jedino i moţe da se objektivizuje. 

Jezik je tako mesto istine i kobi obmane. Subjekt je naveden da veruje u realnost 

koju mu jezik postavlja, u svoju realnost koja se navodno nalazi iza zida jezika. 28 

Efekat ovog ontološkog zeva, kao što pokazuje otuđenje subjekta u modernoj civilizaciji, 

u naporu moderne nauke da mu omogući da zaboravi svoju subjektnost, jeste 

"mahnitanje" diskursa. 29 Je li, onda, uprkos svim tim zaokretima, subjekt, mogao 

da ostane s one strane ludila diskursa? Gde bi tada mogao biti? On je govoren zato 

što ga govor govori i zato što mu (moderna) civilizacija nameće zahtev za istinskim 

govorom, za govorom dijalektike svesti, dijalektike racionalnosti, no on je govoren i 

zato što jeste. Ipak, subjekt bi morao da se opire svim tim zahtevima, ukoliko je 

odista on onaj "koji unosi podeljenost u pojedinca", u kolektiv, 30 tj. ukoliko je on 

barem jedno od ishodišta recimo činjenice da ga govor govori. A to mora biti već i 

zato što on govori jezik svoje ţelje, što se, dakle, iskazuje i u nepoznavanju sebe, rečju, 

zato što je svagda i svuda paradoks. Zahvaljujući tom paradoksu forma u kojoj 

se izraţava jezik i moţe da definiše subjektivnost i zato subjekt moţe da bira tu formu. 

31 

Ishodište paradoksa subjekta, ali i preokreta u Lakanovim formulacijama tog 

paradoksa, verovatno je nagon smrti, koji "izraţava granicu istorijske funkcije 

bliţnji, istorijski strukturisani drugi) zauvek mu ostaje nepristupačan. Samo iz ontološke 

perspektive, ukoliko se proteţe "onoliko daleko koliko i istina do koje uspeva da dosegne" (Funkcija i 

polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 46), subjekt nekako moţe naći drugog u sebi, moţe 

shvatiti (preontološko, ne-ontološko) nesvesno. Lakan upravo tako i određuje subjekt. 

27 . "Treći paradoks odnosa jezika (langage) i govora (parole) jeste paradoks subjekta, koji 

gubi svoj smisao u objektivacijama besede" (navedeni tekst, str. 64). Ali, on se u tim objektivacijama 

uspostavlja kao subjekt, doduše, subjekt koji je objektivizovan, no istovremeno i subjekt, koji 

mogućnost subjektnosti ne moţe da izgubi. 

28 . Jezik predstavlja nešto za nekoga, signalizira, prenosi nešto za nekoga. I po tome je on 

zid o koji subjekt udara. On, naime, zavodi subjekt da poveruje kako nešto (neki subjekt) postoji iza 

zida (jezika) koji je ispred njega isprečen. Drugim rečima, jezik nije zid zato što sprečava subjekt da 

zahvati samu stvar, no zato što ga na to navodi. 

29 . Postmodernizam će ovu osobinu diskursa (s Lakanom ili nezavisno od njega, ali, 

svakako, u kontekstu i kao odjek teorijske psihoanalize, duhovnog preokreta koji je ona pripremila) 

proizvesti u jednu od svojih ključnih odrednica. 


31 . "To jeste, ne samo da subjekt svaku iskazanu intervenciju prima zavisno od svoje 

strukture, već ona preuzima strukturišuću ulogu, saobrazno svojoj formi..." (navedeni tekst, str. 85), 

preuzima strukturišuću ulogu za subjekt, razume se. Odatle bi, sledstveno Lakanovom obrtu: jezik je 

nesvesno – nesvesno je jezik, valjalo ustvrditi: subjekt je jezik, odnosno jezik je subjekt.

35 

subjekta". 32 Lakan pominje i Hajdegerovu odrednicu te granice kao mogućnosti 

subjekta koja je "potpuno vlastita, bezuslovna, nezaobilazna, izvesna i kao takva 

neodrediva". 33 Prema Hajdegerovoj formuli nagon smrti nije samo granica istorijske 

funkcije subjekta, nego i granica na kojoj on spoznaje svoju istorijsku funkciju, 

dakle, granica same subjektnosti. I tu (treba reći, ko zna po koji put) lakanovsko 

mišljenje skreće s puta evropskog racionalizma. Granica istorijske subjektnosti, za 

ovo mišljenje, granica je tek jednog vida artikulacije subjekta, u najboljem slučaju, 

ona je mesto na kojemu se artikuliše diskurs, i diskurs kao odgovor na neki drugi 

diskurs, i na diskurs nagona smrti. Jezgro subjekta ostaje izvan fenomenološkog 

mišljenja. Razumljivo, nije dostupno ni simboličkom. 

Ko, u ovom kontekstu, subjektu odgovora na njegovo pitanje postavljeno 

označitelju? Prema Lakanovoj formalizaciji strukturacije subjekta valjalo bi da 

to bude zakon, objektivitet koji sebe nezainteresovano posreduje. To, međutim, 

treba proveriti, utoliko pre što takav zakon, izgleda, otelovljuje boţanski 

determinizam, nepotreban ni subjektu ni tumaču na ovoj ravni, i posebno s obzirom 

na formulu subjekatskog opštenja, koju Lakan neprekidno ponavlja, i po kojoj pošiljalac 

"prima od primaoca vlastitu poruku u izokrenutom obliku". 34 Sledstveno ovoj 

formuli, subjekt sam sebi poručuje da jede vlastito bivstvovanje, i, pri tom, zbog 

toga ne moţe biti optuţen za mazohizam; iako sebi kao objektu odgovara, nalaţe, s 

prezirom svakako: jedi svoj Dasein, on, ipak, govori tuđ govor, govor označitelja. 

Praktično, subjekt i pita ono što mu nalaţe označiteljski zakon, moţe biti, zakon 

označitelja koji se nalazi na periferiji aktuelnog sistema. No, ma s kojeg mesta ga 

govori, subjekt govori s mesta nekog označitelja. Utoliko, naime, jeste subjekt, ali 

otuđen već u trenu konstituisanja. 

Hoće li subjekt postati, bolje, ostati samo ljudska ţivotinja ako 

isklizne, bilo s kojih razloga, s mesta označitelja? Šta biva s ovim bićem kad se nađe 

izvan simboličkog determinizma? Moţe li se ono uopšte naći izvan simboličkog 

zabrana? Kao ljudsko biće, zacelo, ne. Lakan, doduše, veli da subjektivitet u 

početku nema nikakav odnos s realnim no "sa sintaksom koja mu stvara 

označiteljski beleg". 35 Ali, ova sintaksa, ukoliko nije simbolički overena, tj. ako 

uopšte nije sintaksa, moţe biti samo realno, ništa. Stoga, čim postoji sintaksa postoji 

i subjekt, čim postoji (artikulisani) odnos prema onome što jeste postoji i 


33 . Navedeni tekst. Ova formulacija, odista, tačno (što će reći i dovoljno neodređeno, kako se 

Lakanu i pristoji) kazuje ono što Lakan podrazumeva pod granicom nagona smrti, koju subjekt neprekidno 

obilazi, na koju dolazi po potvrdu da jeste. 

34 . Le séminaire sur 'La lettre volée', Ecrits, p. 41. 

35 . Navedeni tekst, p. 50.

36 

subjekt. Subjektivitet, prema tome, u početku - Lakan je, izgleda, prinuđen da misli 

početak - morao je biti samo subjektivitet - i u realnom, iako neizdiferenciran, 

neizdvojen iz realnog. Jedino u tom slučaju ima smisla govoriti o početku subjektiviteta 

u sintaksi, u simboličkom. Sam Lakan priznaje da na tom početku - na početku 

smeštanja, raspoređivanja po spratovima: u realno, imaginarno i simboličko - moţe 

funkcionisati samo simboličko i to "kao predstavnik prva dva sloja". 36 Konačno, 

jedino simboličko moţe postaviti, pro-izvesti stvar namesto stvari, dakle, stvar 

(realnost) moţe pro-izvesti samo ono što nije i ne moţe biti ona. Treba li, stoga, p- 

retpostaviti da simboličko, kao kantovski apriori, ili Bog, ispred sebe pred-stavlja 

ono što ne postoji, što neće ni postati. No i Bog i simboličko jesu samo za čoveka, 

odnosno, za neko takvo biće kao što je čovek, bez čije pomoći, i dozvole, ne bi se 

imalo šta razmeštati po spratovima realnog, simboličkog (onog, ako uopšte postoji, 

koje nema razloga i ne moţe da se poistoveti s kantovskim apriorijem) i imaginarnog. 

Ljudska ţivotinja se ne moţe naći izvan simboličkog zabrana. Lakan 

veli da čovek čim jeste jeste u simboličkom. 37 Ne objašnjava kako to jeste, iako se ne 

zadovoljava dostatnošću fenomenoloških evidencija. Zadovoljava se, u ovo vreme, 

hegelovskom dijalektikom; ona se i nalazi u pozadini Lakanove formule. Istina, očiglednost 

bivanja u simboličkom moţe se pokazati, i, čak, rekonstruisati. Podrţava 

je, na primer, automatizam ponavljanja, po Frojdu, preţivotni i transbiološki fenomen. 

Tvar determinizma strukture tog fenomena naveliko prevazilazi, veli 

Lakan, "domet tvari cerebralne organizacije", 38 mada su neki od efekata strukture 

automatizma ponavljanja povereni cerebralnoj organizaciji. Drugi, veli Lakan, strukturisani 

kao simboličko, drugačije se materijalizuju. Ovde je vaţno da je čovek na 

ovaj način uvek već u simboličkom, uvek već konstituisan kao subjekt, koji dobija 

odgovor: jedi svoj Dasein! Čovek misli simbolički poredak "zato što je u njemu 

najpre ukorenjen u svom biću." 39 U stvari, čovek misli simbolički poredak da bi se 

ukorenio u svom biću. Uostalom, iz vlastitog bića on ne moţe biti isključen ni u psihozi. 

Ponovo se, dakle, pokazuje da je i psihoanalizi potreban neki oblik samosve- 

36 . Navedeni tekst. Tragovi ovog prava predstavljanja, koje simboličko ima upravo kao 

simboličko, moraju se nalaziti u imaginarnom i realnom. Za imaginarno je to i razumljivo. Realno, 

međutim, ne moţe sadrţavati nikakve tragove koji ne bi bili samo realno. Simboličko, stoga, 

eventualno moţe predstavljati samo to odsustvo. 

37 . Štaviše, "mi smo toliko unutra da iz njega ne moţemo izaći" (Le moi dans la théorie de 

Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 43), toliko smo unutra simboličkog sistema, da iz 

njega nikad nismo ni izbivali. Simbolički sistem, praktično, funkcioniše s nastankom čoveka, od 

početka društva. 

38 . Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 52-53. 

39 . Navedeni tekst, p. 53.

37 

snog subjekta da bi uopšte mogla da misli subjekt? Potrebna joj je mogućnost 

koncepta subjekta (za koga se pretpostavlja da zna, da sebe zna). No i taj koncept 

mora imati nekakvu sposobnost samopredstavljanja. 

Lakan još tvrdi da subjekt ulazi u simbolički poredak kroz specifični 

zev "svojih imaginarnih odnosa sa bliţnjim" i, naravno, kroz govor "koji se 

reprodukuje, u potpunom obliku, svaki put kad se subjekt obraća Drugom kao 

apsolutu". 40 No subjekt nikada nije izvan zeva odnosa sa drugim, niti moţe da 

govori ako već nije u simboličkom. Lakan bi, stoga, morao da govori o ponovnom 

ulasku čoveka u simbolički poredak, o ponovnoj (u stvari, neprekidnoj) subjektivaciji 

subjekta, da nastavi s fenomenološkom redukcijom. Ali, on sada već zna da 

nema metajezika, da nema metaravni govora. Fenomenološka redukcija ne moţe 

pokazati strukturu strukture. 41 

Šta je, u stvari, to što simboličko sa realnim i imaginarnim, RSI dakle, 

obezbeđuje kao subjektnost subjekta? Na izgled, samo formalni okvir nečega što 

nije tu, u suštini, mogućnost organizacije toga što nije tu, mogućnost da to što nije 

tu bude, drugim rečima, mogućnost da subjekt uopšte bude. Kao formalizacija 

jednog stanja stvari RSI omogućuje subjektu odnos sa odsutnim, sa manjkom po 

kojemu subjekt i postoji. Lakan govori o manjku "po kojemu biće postoji". 42 Doduše, 

on taj opšti (filosofski) stav specifikuje sledstveno teorijskoj psihoanalizi, njenoj 

poziciji drugog gledišta, te tvrdi da biće postoji kao funkcija manjka, ali, i to je 

lakanovski zaokret, da je ova funkcija hteti biti biće. 43 

40 . Navedeni tekst. Razume se, specifični zev subjektovih odnosa s bliţnjim mogućan je 

samo u simboličkom, te subjekt u simbolički poredak, ipak, ulazi kroz (imaginarizovani) simbolički 

poredak. 

41 . I pri proširivanju, promeni polja uvida neke konstante Lakanovog mišljenja opstaju, 

recimo, nastojanje na objektivnosti, te pouzdanosti formalnog, koje funkcioniše jednako u dodacima 

"Seminaru o 'Ukradenom pismu'" iz kasnijeg vremena (1966) i u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i 

tehnici psihoanalize (1955), tj. i u fenomenološkoj i u strukturalističkoj fazi Lakanovog učenja o 

subjektu. Iz obe perspektive vidno je, na primer, da simbolička mreţa nije i jedina mreţa u koju je 

subjekt uhvaćen. Za sada ću, sledeći slagalicu Lakanovog učenja, pomenuti mreţe imaginarnog i 

realnog (one su i najvaţnije), što sa simboličkim čine sistem (kasnije poznat kao sistem RSI, kao 

magična formula RSI), koji, u suštini, obezbeđuje i čuva subjektnost subjekta. Raspad sistema RSI 

nuţno izaziva i raspad mogućnosti strukturacije subjekta, mogućnosti veze subjekta sa njegovim 

manjkom. Na planu imaginarnog, izdvojenom iz sistema RSI, subjekt je u stanju, recimo, da zahvati 

objekt samo kao "fantomsku celinu koja nikada ne moţe ponovo biti zahvaćena na imaginarnom planu" 

(Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 201). 


43 . Lakan, naime, kaţe (rekao je to svojim prevodiocima na engleski) da njegovo manque iz 

izraza manque а être znači isto što i englesko want. A want, među ostalim, znači i manjak i potreba, i 

nemati i potrebovati. Ali znači i ţelja i htenje, i ţeleti i hteti - reklo bi se, tipično lakanovski, prava 

zbrka (koju, zapravo, treba razumeti kao pokušaj artikulacije neke vrste mističkog uvida u stvar). 

Zar, na ovaj način, nije raskrivena početna otvorenost značenja u kojoj se odista pokazuje da manjak 

jeste potreba da se bude. A to je, valjda, Lakan i imao na umu kad je svoje prevodioce podgovarao da 

manque prevode sa want. Sigurno je da na taj način, još hajdegerovski, traţi mogućnost za pokazivanje 

neraskrivenog smisla.

38 

Iz Lakanovog odgovora filosofiji bića (svaki diskurs, upravo prema 

Lakanu, odgovor je na neki diskurs) valja posebno promotriti način na koji on 

objektivizuje ontološki manjak. Objektivizacija se, naime, poklapa s formalnom 

konstrukcijom. Manjak biću posreduje njegova ţelja. A ova je, veli Lakan izričito, 

"odnos bića s manjkom", 44 tj. s manjkom bića, dakle, odnos bića sa onim što ono još 

nije i što mora biti da bi uopšte bilo, što samim tim jeste na putu prema sebi. U 

suštini, reč je o odnosu simboličkog s manjkom, o radu dijalektike simboličkog koji 

se ne moţe lokalizovati. "Ţelja se pojavljuje u trenutku utelovljenja u govoru, pojavljuje 

se sa simbolizmom". 45 Iskustvo sveta, iskustvo ţelja, otuda mora biti iskustvo 

simboličkog. Pre simboličkog, sem kao predsimboličko, ono nije ni postojalo. 



39 

SUBJEKT SHEME L 

Lakan je pojavu subjekta i sveta vezao za ţelju. Time je postavio i 

jedan od temeljaca svoje teorije subjekta. Ţelja, naime, mora biti prepoznata. U 

njenoj je biti da se ispoljava, u govoru naravno (i u govoru znakova), u kojemu i 

moţe biti prepoznata, u kojemu subjekt moţe da je prepozna. Razumljivo je onda 

što je to prepoznavanje jedina istina ţelje (subjekta), da li i jedina istina samog 

subjekta. 1 Naoko, sve je ovde, u ţelji ţelje i ţelji subjekta, bez reda, bez početka i 

kraja, sve je međusobno uslovljeno i zajamčeno. Manifestni nesklad ovog spleta međusobnih 

artikulacija poravnjava, izgleda spolja, označiteljski poredak, koji će 

postati ishodište mišljenja teorijske psihoanalize (barem u jednoj njenoj fazi). No 

strukturna dimenzija ţelje i nesvesnog u tom poretku nije iščezla. 2 

Prema Lakanovoj ontologiji samosvesti – koja raskriva i artikuliše 

funkciju manjka, funkciju hteti biti (biće) i koja je (ontologija) funkcija tog manjka, 

funkcija hteti biti (svest bića) – "u iskustvu ţelje biće stiţe do osećanja sebe u 

odnosu na biće", 3 do temelja samosvesti, do trenutka kad se budi kao biće. Lakan 

time, ipak, ne postavlja osnove nekakve eshatološke vizije bića. Na putu prema 

onostranosti, "koja je ništa" (ništa, ne-biće predsokratovaca), biće stiţe do osećanja 

"bića svesnog sebe, koje je samo vlastiti odraz u svetu stvari", 4 koje je, zapravo, 

1 . Lakan ţelju određuje, na izgled suviše formalno, kao ţelju da se prepozna svoja ţelja 

(Variantes de la cure-type, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 343). U toj je odrednici, međutim, implikovan 

i zahtev za istinom ţelje. Prepoznavanje treba da je (istinu) omogući. Odatle, naravno, proističu 

znatni problemi za ţelju subjekta. Ona se, naime, na putu prepoznavanja, otuđuje u ţelji drugog. No 

ona je, ako hoće da bude prepoznata, na to prisiljena, prosto zato što "čovekova ţelja nalazi svoj smisao 

u ţelji drugog, ne toliko što drugi drţi ključeve ţeljenog objekta, koliko stoga što je njegov 

primarni cilj da bude priznat od strane drugog" (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, 

Prosveta, Beograd, 1983, str. 50). 

2 . Po mišljenju koje Lakan izlaţe u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize 

biće dolazi do svesti o sebi preko iskustva ţelje. Lakan se nije mnogo trudio da to i pokaţe. Zadovoljio 

se modelom čija su pravila i pretpostavke srodni ako ne i istovetni s pravilima i pretpostavkama filosofskog 

diskursa. Zbog te srodnosti i bira ovaj model. Lakana sada, nakon tog izbora, logično moţe i 

mora da neposredno zanima ontološki karakter samosvesti. Time, naravno, ne tvrdim da je njegova 

misao od početka stupila na neki zaobilazni put strogo racionalne sistematičnsti, bez obzira na njenu 

nedvojbenu teorijsku narav i izrazitu, iako svojevrsnu, doslednost. Nesumnjivo je, takođe, da je ona 

paranojički strukturisana, što, po Frojdu, obeleţava filosofski strukturisani diskurs i što govori o naporu 

nesvesne racionalnosti da se predoči. Lakan, istina, i u psihozi otkriva pokušaj uspostavljanja 

izvesne strogosti. "U tom smislu", veli, "rekao bih da sam psihotik. Ja sam psihotik iz jednog jedinog 

razloga što uvek pokušavam da budem strog", kaţe Lakan (Yale University, Kanzer Seminar, 24 

novembre 1975, "Scilicet", No. 6-7, 1976, p. 9). Problem ţelje, uostalom, u psihoanalizi ustrajava uporedo 

sa zahtevom za bilo kakvom formalnom sistematičnošću. Ovde su zato i vaţni formalni razlozi 

Lakanovog menjanja mišljenja odnosa subjekta i ţelje. 

1978, p. 262. 

3 . Le moi dans le théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 

4 . Navedeno delo.

40 

parmenidovsko jedno. Lakanova ontologija samosvesti formalno je bliska fenomenološkoj 

ontologiji samosvesti (hajdegerovskoj varijanti), valjda i zbog duga predsokratovcima, 

koji on deli s Hajdegerom. Po Huserlu samosvest se pojavljuje u svom 

odnosu prema predmetu, koji (odnos) ona čuva i ponavlja. Iz lakanovske perspektive, 

iz perspektive Lakanove strukturalističke faze, i ova samosvest je odraz u predmetu. 

Interesovanje za fenomenologiju neće, ipak, sasvim iščeznuti iz Lakanove 

teorije, ostaće, pre svega, u njegovom shvatanju uzajamnosti jezika i samosvesti. 

I fenomenologiju i klasičnu teoriju samosvesnog bića, transparentnog 

sebi, Lakan napušta i preokreće stavljanjem u središte mišljenja bivstvovanje bića 

ţelje, koje se moţe znati samo kao vlastiti manjak, tj. kao hteti biti (biće), ali i hteti 

biti ţelja. Jer Lakanova ţelja ţeli sebe, ţeli da se ispolji u svojoj istinitosti. Iz te 

perspektive, odista, samosvest ne moţe biti drugo do način situiranja subjekta u 

svetu objekata bića ţelje, same ţelje. Model bića, i ovakav, izmenjen, i dalje ima 

nešto od modela koji oblikuje fenomenologija. Međutim, smisao koji ova formula 

bića kod Lakana otkriva potpuno je različit od smisla koji se pokazuje u fenomenologiji. 

Biće ţelje zamišlja sebe kao objekt, Lakan veli, zato što "ne vidi drugu 

razliku", 5 naime, zato što ne zna šta je, ne zna da "ţelja kao nesvesno" iskonski 

strukturiše ljudski svet. Praktično, ţelja prethodi svakoj konceptualizaciji sveta i 

subjekta, koji je, svagda, barem u jednoj značajnoj dimenziji, onaj, subjekt koji ţeli. 

Po tome je i subjekt koji čini da nešto jeste, da on sam jeste. U stvari, subjekt, to što 

jeste subjekt, čak i ako je ništa, raskriva se, stoga, za spoljnji svet. Istina, da bi 

stekao tu moć, koju oduvek već ima (pokazuje se to, recimo, u detinjstvu i u 

religijskoj praksi) on mora prepoznati svoju ţelju. Lakan kaţe svoju ţelju, to treba 

uzeti u obzir. Jer, prepoznati svoju ţelju znači i prepoznati sebe kao subjekt. 

Ţelja pretpostavlja određenu realnost sveta, čak određeni svet, moţda, 

svet koji još-nije, no koji, ipak, ima istoriju. Ovaj paradoks je prihvatljiv i razumljiv 

iz perspektive rekonstrukcije subjekta ţelje na osnovu onoga što se zbiva u analizi i, 

izgleda, samo za analizu. Ali, ako se analiza shvati, što bi bilo logično (i čak 

neophodno), kao (mitsko, prvo, izvorno) stvaranje, pokazivanje subjekta, jasno je da 

sve što se tu raskrije, desi mora da vaţi za svaki subjekt i svaku njegovu ţelju. 

Konačno, subjekt na analizi ne moţe ništa da stvori, što inače nije kadar da stvori, 

što u odgovarajućem kontekstu ne bi stvorio; subjekt na analizi ne moţe da postane 

drugo do ono što je oduvek mogao postati. 6 

5 . Navedeno delo. U manjku bivstvovanja (manque d'être) pokazuje se da samo biće sebi 

manjka, te da je biće tu, u svim stvarima koje ne znaju da jesu, veli Lakan. Ali, biće se, zapravo, kao 

takvo jedino i moţe videti u svom manjku. Među objektima ono se zamišlja kao još jedan objekt, "jer 

ne vidi drugu razliku". Zato što ne vidi drugu razliku i moţe reći ja sam onaj koji kaţe ja sam i 

misliti, verovati da to odista i jeste. Na taj način bi trebalo da potvrdi vlastito bivstvo. Za Lakana to 

neće biti ni dovoljno ni ubedljivo, sem kao negativna odrednica, koja pokazuje da, ipak, taj subjekt 

negde jeste. 

6 . Vidna je, uostalom, Lakanova aluzija na sličnost između Sokratovog metoda babičenja i 

psihoanalitičke rekonstrukcije realnosti subjekta, realnosti onoga ništa što je subjekt, te aluzija na

41 

Ovde je vaţno da subjekt, prepoznavši svoju ţelju, tj. imenovanjem 

svoje ţelje, sokratovski i hegelovski u isti mah, stvara, čini da se pojavi, ni manje ni 

više no "prisutnost kao takva", fenomenološka, stvarna, izvorna prisutnost, koju 

moderni tumači fenomenologije izvode iz ponavljanja, verovatno, u kontekstu 

Frojdovog iskustva i psihoanalitičkog koncepta automatizma ponavljanja - i kad 

toga nisu svesni. I Lakanovo imenovanje ţelje podrazumeva ponavljanje; da li i 

njemu svojstvenu idealnost? 

Psihoanaliza se ne odriče ni shema mišljenja ni shema postojanja, ali 

kao jezičkih znakova. Jer, ona zna da se ove sheme uvek aktualizuju u određenom 

kontekstu, odnosno da se nikad ne aktualizuju; psihoanaliza, stoga, i pokušava da 

misli ispočetka i onda kad događaje kojima se bavi (re)konstruiše. Na takvo stanje 

svari pokazuje i to što subjekt, istodobno sa stvaranjem prisutnosti kao takve "dubi 

odsutnost kao takvu", 7 dubi mogućnost sebe. U suštini, subjekt tako posreduje, 

iznosi na videlo rad simboličkog, rad koji je sam on, subjekt. Razumljivo, subjekt je 

vlastiti govor, (svoj) performativni govor, onaj govor koji ga uspostavlja u njegovoj 

subjektnosti, iako ga uspostavlja Drugi, iako se uspostavlja u Drugom, koji je onaj o 

kome "se radi u funkciji govora". 8 U funkciji govora radi se o strukturaciji, tačnije, 

strukturi subjekta. Lakan, doduše, još to ne kaţe izrično. Reći će, međutim, da je 

Drugi pravi subjekt, od koga je, opet, stvarni subjekt (prema shemi L) odvojen 

zidom jezika. U svakom slučaju, subjekt je u svakoj prilici ekscentrisan, uvek na 

putu ka vlastitom subjektivitetu, od kojega je beznadeţno odvojen, otuđen - subjekt 

je svagda ne-ceo. Subjekt otuđuju i performativan i konstativan govor. Razlika je, 

doduše, u tome što konstativan govor pre iskazivanja pretpostavlja izvesnu realnost 

subjekta, laţnu svakako. Eventualna istina subjekta moţe se, stoga, naći u čistoj 

realnosti diskursa. 9 

sličnost između Sokrata i psihoanalitičara, subjekata za koje se pretpostavlja da znaju. Uostalom, o 

sokratovskoj psihoanalizi Lakan nedvojbeno govori u Seminaru Transfer. 

7 . Navedeno delo, p. 267. Subjekt, zapravo, tako otvara mogućnost tumačenja. On imenuje 

nešto što nije tu i na taj način aktualizuje razliku. Na tom je nivou, veli Lakan, i razumljiva akcija 

tumačenja. 

8 . Navedeno delo. p. 276. Ovo je jedna od prvih Lakanovih odrednica Drugog. Sve će, 

međutim, na ovaj ili onaj način, sadrţavati dimenziju govora - i ona o Drugom kao strukturi 


9 . Ne-celost, otvorenost subjekta Lakan raskriva, materijalizuje u takozvanoj shemi L, i 

dramatizuje u smislu simbola, sigli, stvarnosti te sheme. Lakan, istina, kaţe, da tom shemom hoće 

da ilustruje, ne i da reši, probleme koji su pokrenuli: Ja, drugi, jezik, govor, sve elementi strukturacije 

subjekta.

42 

Lakan izjednačuje nesvesno i subjekt, u shemi L izrično, da li i prvi 

put. On, takođe, da bi objasnio pojam frojdovsko nesvesno, upotrebljava sliku subjekt 

bez glave; subjekt nesvesnog je subjekt bez glave, frojdovsko nesvesno je "subjekt 

koji više nema ego, koji je preţestok za ego, koji je decentrisan u odnosu na 

ego, koji nije u moći ega". 10 Subjekt bez glave je najpre subjekt bez središta, bez ose 

koja ga prema klasičnoj filosofiji predstavlja. Ali, pošto ništa, što Lakan kaţe, kako 

se i pristoji poetskom i pesničkom govoru, nema samo jedan smisao, slika subjekta 

bez glave označava i subjekt bez subjektnosti, prazno mesto subjekta, koje je, povrh 

svega toga, subjekt, onaj subjekt za kojim psihoanaliza traga i koji se upisuje na 

mesta subjektivacije subjekta. 

Shema L, shema intersubjekatske dijalektike, naravno, i dijalektike 

subjekta, pretpostavlja, poziva i formalno obnavlja model stadijuma ogledala. 

"Neizrecivo i nedopustivo postojanje" S (subjekta) raspeto je na četiri kraja sheme, 

nalazi se na svakom tom kraju, istovremeno i u različita vremena. Na različite 

načine i preko prepreka stiţe do (svojih) subjekatskih odredišta. Do A (na shemi), 

do simboličke realizacije, koja je nesvesna, na primer, mora da prođe kroz 

imaginarni odnos, da se suoči sa zidom jezika i da, uza sve to u A naiđe na manjak, 

koji će, doduše, budući da ja manjak kao takav, da omogući artikulaciju celog 

pomenutog putešestvija. Očevidno, to znači da subjekt nije mogućno zahvatiti na 

mestu na kojem se nalazi, da on sam sebe ne nalazi na mestu na kojem jeste - na 

Ja ovde, razume se, neću tumačiti Lakanovu shemu. Zanima me samo formalizacija 

situacije subjekta, koju (situaciju) objektivizuje slovo S, koju Lakan objektivizuje u slovu S, u apsolutnoj, 

ne-smislenoj formi, u formi koja postaje forma za mene. "S je slovo, ali takođe subjekt, analitički 

subjekt, tj. ne ukupni subjekt" (navedeno delo, p. 284). S je, dakle, subjekt, ne simbol subjekta 

kako bi ga po konvencijama obeleţavanja valjalo shvatiti. Ali, S jeste i mogućnost subjekta koju sigla 

S naveštava; analitički subjekt, naime, jeste mogućnost subjekta tu, prisutna odsutnost subjekta. 

Moţda je Lakan, najpre, i imao na umu S kao znak subjekta. Verovatno jeste i kasnije, barem u 

jednoj ravni smisla notacije sheme L. Ja ga, ipak, drţim za reč: S je subjekt, u stvari, subjekt je 

gramatička i pred-simbolička funkcija S. Zacelo je tako što Lakan i hteo da se misli. Jer, u ovom je S 

sadrţano (nemačko) es, ono, sadrţana je višedimenzionalnost jezika, Lakan bi kasnije rekao otvorenost 

jezičnosti (lalangue), sadrţan je način na koji jezik govori i postavlja subjekt. 

10 . Navedeno delo, p. 200. Subjekt bez glave, bez ega, ipak je "subjekt koji govori", zato što 

je subjekt nesmislenog diskursa u snovima, diskursa koji dobija smisao upravo iz svog nesmislenog 

karaktera. Subjekt bez glave tako je, na izvestan način, subjekt punog govora, dakle, govora koji ne 

predstavlja nikakvu realnost što prethodi iskazivanju, koji je samo govor i ništa drugo. Ne 

zaboravljam, naravno, na takozvane skorašnje misli sna, elemente stvarnosti koje on integriše u svoj 

govor. Ali, one nisu predstavljene u slikama, znacima koje san upotrebljava.

43 

mestu na kojem se nalazi u shemi. Po modelu stadijuma ogledala, u shemi L, "On 

se vidi u a", 11 u drugom, u drugom no što je on, u različitom, no zato da bi se video 

tamo gde jeste. Zato što se vidi u a (u drugom), Lakan kaţe, subjekt ima Ja, subjekt 

ima Ja zato što se prepoznaje - u drugom. Naime, u drugom on vidi odraz koji nije 

taj drugi, vidi odraz, formu, vidi odraz razlike; viđenjem, ogledanjem u a (u drugom) 

subjekt nalazi identitet, mogućnost da bude, tj. razliku koja ga ustanovljuje u 

subjektnosti, u kojoj Ja, opet, između ostalog, i zato što ga posreduje drugi, ne moţe 

biti drugo do imaginarna konstrukcija. Pri tom, Ja ostaje temeljni oblik za konstituisanje 

objekata (diskursa), što znači i objektivnosti tih objekata i, što je ovde posebno 

vaţno, prirode subjekt - objekt odnosa. 

Sledstveno modelu stadijuma ogledala subjekt do identiteta dolazi 

preko slike, forme, naravno, najpre slike drugog, preko forme drugog, druge forme. 

I vlastitu sliku subjekt prvo vidi kao sliku drugog, kao formu, mogu li reći, i kao 

shemu sopstva. U trenutku kad formu usvaja kao svoju sliku, s usvajanjem vlastite 

slike on usvaja i identitet (i identitet svakog identiteta), no uvek zahvaljujući slici 

drugog, formi realnosti sveta. S druge strane, subjekt drugog, bliţnjeg - kako ga 

naziva Lakan, veli zbog strukturalnih razloga - vidi kao ogledalnog drugog, tj. kao 

vlastitu sliku u ogledalu; u stvari, subjekt drugog vidi najpre kao formu, kao sliku 

po sebi, u kojoj, potom, prepoznaje bliţnjeg, u koju naknadno unosi crte bliţnjeg. 

Već stoga, ovaj drugi se naslojava sa subjektovim Ja. Pokazuje to i sigla (simbol) a' 

iz sheme L, kojom Lakan obeleţava ogledalnog drugog. Plan ogledala, odnos između 

a i a', koji je odnos Ja i drugog i odnos drugog i njegovog ogledalnog odraza, Lakan 

zove imaginarnim odnosom. Ovde je vaţno da osa a––a' posreduje subjektov odnos 

sa njim samim. Valja još jednom reći da se radi o osi imaginarnog na kojoj su odnosi 

suštinski nepostojani i da je ta nepostojanost jedina invarijanta tih odnosa. Nije 

teško zamisliti šta bi se desilo sa subjektom ako bi se oslonio samo na posredovanje 

te ose. No ona mu obezbeđuje dijalektiku poistovećivanja sa drugim i drugoga sa 

njim, obezbeđuje mu mogućnost intersubjektnosti. Dakle, osa imaginarnog je osa 

identifikacije, te time bitne dimenzije subjektnosti. Isto je toliko vaţno za identitet 

subjekta i intersubjekatske odnose da delovanje ove ose odnos S sa a, subjekta i 

drugog (objekta drugog), čini zavisnim od a', od mesta intersubjekatskog ukrštanja. 

Razume se, i odnos S sa a' zavisi od a, od nepostojane instance Ja, tačnije od 

odrţavanja njene nepostojanosti. 

Situaciju subjekta, po shemi L, čini razumljivom drugi plan njegove (u 

suštini, simboličke) realnosti i realnosti te sheme, Lakan ga zove zid jezika, plan 

11 . Navedeno delo, p. 285. Rekao bih da se subjekt u isto vreme zatiče i ne zatiče, doslovno 

po hajzenbergovskom principu indeterminacije, po kojemu se u isto vreme ne mogu odrediti mesto i 

impuls čestice. Pojednostavljeno rečeno, impuls čestice se ne nalazi na mestu na kojemu se ona vidi. 

Subjektnost subjekta, po ovom modelu, na shemi L se to jasno vidi, ne nalazi se na mestu na kojem 

se subjekt, navodno, nalazi.

44 

koji valja razlikovati od plana ogledala. 12 (U stvarnosti, ova su dva plana 

isprepletena; jezik navek funkcioniše kao ogledalo identiteta.) Tek na osnovu 

poretka i u tom poretku, koji određuje zid jezika, realnost što je uspostavlja imaginarno 

postaje laţna, patvorena. Ja, bliţnji, drugi, viđeni sa zida jezika su objekti 

(objekti jezika). Međutim, za subjekt koji govori običan jezik Ja je (artikulisana) 

realnost. Naime, jezik subjektu donosi Ja kao realni, svetski objekt (mada i kao 

stvar koju on, jezik, postavlja). Običan jezik – "drţi imaginarna Ja ne za stvari koje 

prosto eks-sistiraju (ex-sistantes), no za one koje su realne", 13 ne, dakle, za stvari 

koje se nalaze izvan diskursa, koje eks-sistiraju izvan jezika, kao realitet po sebi, no 

za stvari koje realnost stiču od govora, koje su pro-izvedene imenovanjem, koje je, 

štaviše, proizveo prazan govor. 14 

Iz ovakve funkcije običnog jezika i naročito punog govora, naravno, s 

pogledom na odnos jezika i subjekta u shemi L, valjalo bi zaključiti da je subjektu 

svojstvena psihotična struktura. Psihotik, naime, poznaje i ţivi realnost jezika, ţivi 

u realnom u kojemu reč ne pokazuje na odsutno, ne posreduje ništa, ne simbolizuje 

ništa - sem sebe i to kao čistu realnost. No reč psihotika ne ubija stvar koju nepredstavlja. 

15 Teorijska psihoanaliza u reči traţi i otkriva tragove njenog ubistva 

stvari, tragove označiteljskog preobraţaja, kao uslov razumevanja i stvari i reči, 

dakle, kao uslov razumevanja delotvornosti jedinstvenog, simboličkog zločina i, 

naravno, iz simboličkog pretpostavljive delotvornosti čiste predmetnosti. Ukoliko u 

tome ne uspe priča psihoanalize neće imati nikakvog smisla, Zalog nije nasumice 

izabran, te ni beznačajan. Tragove simboličkog ništenja (i istovremenog uspos- 

12 . "Na osnovu poretka koji određuje zid jezika imaginarno dobija laţnu realnost, koja je, 

ipak overena realnost", veli Lakan (navedeno delo, p. 285). Imaginarno stiče laţnu realnost zato što 

se jezik prikazuje kao znak koji nešto predstavlja za nekoga, drugim rečima, zato što se jezik 

prikazuje kao zid, što jeste zid. Međutim, po toj istoj osobini, dakle kao zid, on jemči overavanje 

realnosti, on je jedini jemac realnosti. Stoga, subjekt kad govori s bliţnjim, kad govori običan jezik, 

"drţi imaginarna Ja ne za stvari koje prosto postoje (ex-sistantes) no za one koje su realne" 

(navedeno delo), govori i jezik kojega je posednik Drugi. "Drugačije rečeno, jezik je tako sačinjen da 

nas utemelji u Drugom, kao i da nas radikalno spreči da ga shvatimo" (p. 286). 

Lakanov izraz ex-sistantes ja sam preveo, neprecizno, rečju postoje. Lakan, u stvari, 

hoće da kaţe postoje izvan (izvan sebe). S ovim dodatkom je jasno da smisao ovog Lakanovog iskaza 

upućuje na još nešto što elementarna dijalektika ne doseţe. 


14 . Prazan govor, na izgled paradoksalno, hoće nešto da kaţe. Pun govor, opet, neće da kaţe 

ništa i zato govori prazninu (istinu) subjekta, u meri u kojoj je govor uopšte moţe izgovoriti. Doduše, 

govor moţe istodobno biti i pun i prazan. (On, već zato što je govor, mora biti pun i prazan.) Moţe 

onda biti pun i prazan govor običnog jezika i govor koji se oslanja na običan jezik. Konačno, običan 

jezik laţi nije pošteđen, a to znači da mu ni istina nije nedostupna. 

15 . Lakan, naime, nakon Hegela, tvrdi da je reč ubica stvari koju uspostavlja kao stvar, u 

njenoj stvarnosti čak. Reč, da bi mogla da predstavi stvar, mora najpre da je ubije, da je poništi kao 

eventualni entitet, ili pro-izvede, svejedno je, kao stvar. Valja uočiti da reč, izgleda, nekako zna šta 

ubija, prema tome, i šta uspostavlja.

45 

tavljanja) čiste predmetnosti čuva i običan jezik. Štaviše, subjekt se razume i govori 

zahvaljujući tim tragovima; zahvaljujući njima on zna, moţe znati šta govori; 

zahvaljujući njima mogućna je, razloţna, neophodna i psihoanalitička hermeneutika. 

Reč ne pokazuje na odsutno u komunikaciji koju posreduje osa imaginarnog 

(aa'), osa psihotičke komunikacije, ne pokazuje ni na šta (sem na to ni 

na šta). Razumljivo, reč u komunikaciji ne moţe pokazivati samo na sebe, barem 

stoga što uvek upućuje na drugu reč, i u psihotičnom govoru. U pseudoapsolutnom 

diskursu koji se izgrađuje na toj osi nema, ipak, ni odsutnosti ni prisutnosti. Doduše, 

osa imaginarnog posreduje i komunikaciju bilo koja dva subjekta, posreduje 

simboličko. Tako je uvek, i tako mora biti, naporedo sa pseudoapsolutnom realnošću 

reči, prosto zato što je imaginarno mogućno samo kao član trijade (realno, simboličko, 

imaginarno). Nije, stoga, nelogično što se u ovoj komunikaciji (i u svakoj) pravi 

subjekt obraća drugom pravom subjektu, koga prvi zbog zida jezika, istina, nikada 

ne doseţe. Iz te perspektive, i u ovoj komunikaciji, na kraju krajeva, reči upisuju odsutno 

(ono na šta ne pokazuju) u čistu predmetnost. A ovo odsutno predujmljuje i 

omogućuje razumevanje govora. 

Lakan kaţe da je subjekt odvojen od Drugog zidom jezika. Razumljivo 

je onda što mu je Drugi nedostupan i što subjekt apriori teţi da ga dosegne, kao 

vlastitu strukturu koja je uvek ispred njega i koja je njegova mogućnost, ali, i ništa 

drugo. Nije, na izgled, razumljivo što i ispred zida jezika subjekt govori kao da je u 

Drugom. Ipak, to je prirodno stanje subjekta. On mora da laţe da bi govorio istinu. 

Štaviše, on uvek govori govor Drugog, koji mu (govor), opet, jemči da se Drugi nalazi 

sa njim, s ove strane zida jezika, da je, na neki način, subjektu svagda pri ruci. 

Ovu posvudašnjost, koja ga, izgleda, samo zaluđuje, subjekt dobija od simboličkog, 

od svoga govora. 16 

Budući u samom simboličkom, element i efekat njegove delotvornosti, 

subjekt moţe da radi što hoće (ili ne moţe da radi ništa). Ma šta da govori, on 

kazuje tuđe gledište, prosto zato što je govor utemeljen u Drugom. Jezik je, opet, 

stvoren da nas uputi objektivizovanom drugom (onom drugom koga je on 

objektivizovao, artikulisao kao drugog i kao subjekt), ali i da nas utemelji u Drugom, 

koji, naravno, ne postoji. Ova dvosmislenost odlikuje svaku upotrebu jezika i, 

razume se, zbunjuje, zaluđuje i, čak, izluđuje subjekt, koji ne zna šta govori, prosto 

"zato što ne zna ko je". 17 Subjekt se, dakle, otuđuje u jeziku, prema shemi L, 

16 . Govor, ţivu reč (parole) Lakan, naravno, razlikuje od jezika, zbora (langage), 

aktualizovanog sistema jezika (langue) čije mogućnosti značenja, smisla govor i jezik (langage) u 

određenim uslovima ostvaruju, koje se ostvaruju u posvudašnjosti subjekta. Taj proces neko ili nešto, 

a to ne moţe biti nijedan od pretpostavljena dva učesnika u svakidašnjoj komunikaciji, čiji identitet, 

kao sagovornika i subjekata, takođe treba potvrditi, mora da overi. Lakan je tu ulogu namenio Drugom, 

kome se kao pravom Drugom subjekt i obraća, od kojega traţi i dobija svoj govor, ali kao 

odgovor koji ga nikada neće zadovoljiti. 

17 . Navedeno delo, p. 286. Ovde bi trebalo napraviti lakanovski obrt i ustvrditi da subjekt

46 

otuđuje se na osi aa'. Zid jezika je, u tom slučaju, i zid koji razdvaja subjekt i 

subjektnost. Subjekt, stoga, ne razlikuje privid od stvarnosti; nije na mestu na 

kojemu se nalazi, na mestu Ja, na primer, koje se predstavlja kao subjekt. To Ja, 

subjekt, prvo lice iskaza, gramatički subjekt preuzela je klasična filosofija kao 

dokaz samopostavljanja subjekta, razume se, ne pomišljajući da je u njemu subjekt 

otuđen, da je Ja prvo utočište i prva maska u jeziku otuđenog subjekta. 

Jezičkom otuđenju Lakan dodaje i epistemsko otuđenje subjekta u 

modernom naučnom diskursu, trebalo bi, svakako, reći u bilo kojem naučnom 

diskursu, čak, u svakom diskursu koji funkcioniše kao naučni diskurs i u meri u 

kojoj funkcioniše kao taj diskurs, prema tome, i u magiji ukoliko i koliko je ona 

odista oblik (razume se, primitivni oblik) "naučne" racionalizacija sveta. Naime, 

epistemska praksa, koja priznaje samo racionalni red stvari (red stvari koji 

uspostavlja episteme), praksa svesti isključuje nesvesni subjekt, čak ga i ne poznaje; 

epistemska praksa prekida vezu s preontološkim svojstvom subjekta, sa svojom 

neizvesnošću. Time je doveden u pitanje i epistemski subjekt i subjekt uopšte, ako 

je on, zbilja, i subjekt nesvesnog, što bi po psihoanalizi morao biti. Epistemski subjekt, 

praktično, isključuje ono što ne moţe da isključi (moţe zato da ga potisne 18 ) – 

jemstvo svoga postojanja: subjekt nesvesnog. Prosto, on je ţrtva zablude, ograničenja 

tačke gledanja, vlastitog ideološkog determinizma, krutosti svojih pravila i, pre 

svega, racionalizacije istine, praktično, racionalizacije svoga (i svakog) slepila. Ovo 

stanje stvari mora biti čitljivo u nesvesnom, ako ni zbog čega drugog ono zato što 

simboličko vaspostavlja i epistemski subjekt, koji, onda, mora biti podvrgnut, da 

tako kaţem, i izvornom determinizmu, onom univerzalnog diskursa i onom označitelja, 

koji ne određuje samo situaciju određenog subjekta, nego ga i konstituiše kao 

takvog. 

Univerzalni diskurs "se nastavlja od početka vremena". 19 Do njega (do 

diskursa svakog diskursa) moţemo ići, veli Lakan, da bismo odredili neke ideje; bez 

ne zna ko je zato što ne zna šta govori. Razume se, ne radi se u ovom premetanju o pukoj, ili sitničavoj 

igri sa mogućim smislom jezičkih formula. Ne treba, naime, izgubiti iz vida da subjekt svoju 

subjektnost dobija od jezika, od govora, što će reći da on, u neku ruku, najpre govori pa onda postaje 

(doduše, postaje ono što nekako već jeste). Kako onda moţe znati ko je ako ne zna šta govori. 

rigidnost. 

18 . Isključenje je odlika psihotičnog subjekta, sa kojim epistemski subjekt, eventualno, deli 

19 . Navedeno delo, p. 326. Lakan veli za ovaj diskurs da je "konkretan" i da traje od početka 

vremena, kao i boţja reč. U početku, dakle, trebalo bi zaključiti po Lakanu, bejaše diskurs. Da je tako 

Lakan mislio, ili da ovaj njegov iskaz tako treba shvatiti, dokazuje i njegova tvrdnja da se subjekt 

situira kao takav upravo u odnosu na to stanje stvari, u koje je on, štaviše, upisan i koje ga određuje. 

No ova se determinacija, veli Lakan, razlikuje od determinacije koja dolazi iz registra realnog. 

Lakana, uostalom, opseda ideja Jednog, početka (efekat te opsednutosti je i njegovo 

odbijanje da misli početak); kako i ne bi kad nagon smrti, ţelja za smrću u njegovom učenju (izgleda, 

i u njegovom ţivotu, naročito pred kraj, kako bar tvrde neki analitičari njegove orijentacije) zauzima 

jedno od odredišnih mesta u njegovom učenju.

47 

sumnje, ideje koje neposredno oblikuju realnost, tj. ideje koje joj, na izgled, 

pripadaju. Do njega je on morao otići zbog potajne sklonosti metafizici (čijem je prevratu, 

pri tom, znatno doprineo), do univerzalnog diskursa on je morao ići i zato što 

nije mogao prihvatiti Frojdov zahtev da svemu, i kakvom fantazmu, određuje istorijsko 

vreme nastanka i pouzdan, stvarni referens. Uz to, njegovo mišljenje, način 

na koji raskriva to što promišlja navodilo ga je na traţenje početka. 20 No mene ovde 

univerzalni diskurs (i univerzum diskursa) zanima kao determinativno načelo subjekta, 

koji u taj diskurs mora biti upisan; prema Lakanu, i jeste. Štaviše, u odnosu 

na univerzalni diskurs kao na logos, boţju reč, "subjekt se situira kao takav". 21 Nije, 

sledstveno teološko-psihoanalitičkoj logici koja je ovde uspostavljena, nerazumno 

pretpostaviti da subjekt dobija svoju subjektnost od toga diskursa i da njegov 

(subjekta) početak treba traţiti u početku reči, kako je to činila hrišćanska teologija, 

kako je to činio i Lakan. 

Lakan je, odista, bio sklon da zađe s one strane stadijuma ogledala, tj. 

imaginarne identifikacije kao ishodišta subjektivizacije subjekta i da početak 

subjekta potraţi u simboličkom zraku koji mu (subjektu) obasjava svet, stvarnost 

uopšte. Simbolički odnos, "koji uvodi dimenziju subjekta u svet", veli Lakan izričito, 

konstituisan je pre no što je subjekt učvrstio vlastitu sliku o sebi, pre prve strukturišuće 

slike Ja. 22 Ali, to, ipak, znači da uporedo sa simboličkim funkcioniše i 

imaginarno, te da i ono gradi nekakvu sliku subjekta, čak, da gradi simboličku 

sliku subjekta. I u tom slučaju moţe biti logično što univerzalni diskurs određuje 

subjekt. Razume se, ovaj se determinizam razlikuje od determinizma realnog, te od 

materijalnog metabolizma ţivota. Determinizam univerzalnog diskursa pretpostavlja 

da se subjekt, utoliko ukoliko nastavlja ovaj diskurs, nalazi na svom mestu, 

ne dakle, na mestu univerzalnog diskursa. 

Determinizam i univerzalnost univerzalnog diskursa ostvaruju se u 

determinizmu svakog konkretnog diskursa. Univerzalni su, dakle, konkretnost 

diskursa i njegov determinizam. Jedino tako subjekt moţe još pre rođenja biti 

situiran, "ne samo kao pošiljalac, no i kao atom konkretnog diskursa". 23 Štaviše, 

20 . Moţda u tom kontekstu treba podvrgnuti sumnji i stav da psihoanaliza misli iz početka, 

čak i da je ona mišljenje otvorenosti početka. Senka podozrenja prema ovom stavu, svakako, treba da 

ostane. U suštini, ona je i stvarna. 

21 . Navedeno delo. U univerzalni diskurs moţe biti upisan jedino neki transcendentalni 

subjekt. Ili, bliţe Lakanu, u univerzalni diskurs moţe biti upisana samo mogućnost strukture 

subjekta, još preciznije, s obzirom na to da ne postoji neka paradigmatska struktura, mogućnost 

strukturacije subjekta. 

22 . Lakan se nikada neće sasvim odreći frojdovskog realizma, bare, u nekom vidu i nikada 

neće bez velike sumnjičavosti na njega pristati. Otuda i nesklad kod Lakana između mišljenja nekog 

predmeta u čisto formalnim odrednicama i mišljenja tog istog predmeta na realističkoj ravni, po 

Frojdovom modelu. 

23 . Navedeno delo. Subjekt se nalazi u koraku, okretu igre ovog diskursa. Okreti su, 

naravno, propisani. No to ne znači da se uvek, u svim pojedinostima, izvode na identičan način.

48 

subjekt je "poruka" tog diskursa, poruka koja nikome nije upućena i koja je zato 

upućena samom subjektu, o čemu on nema pojma. O njegovoj samostalnosti, 

izgleda, ne valja ni trošiti reči, utoliko pre što determinizam univerzalnog diskursa, 

čini se, nije i jedini koji u svom kolu drţi svest ljudskog subjekta u nesređenom 

stanju. Pre no o determinizma univerzalnog diskursa, moţe se govoriti o tome, što 

Lakan i čini, da je za subjekt, čija se suštinska realnost "nalazi u spoju realnosti i 

pojave pregleda prisutnosti", kocka već bačena, igra odigrana. 24 

Mogu li, ipak, u ovoj odigranoj igri subjekta videti apriorni determinizam 

univerzalnog diskursa, ili je subjekt, apriori, ulog u svakoj igri? Moţda, 

Lakan u tom trenutku još nije video mogućnost artikulacije determinizma 

univerzalnog diskursa? Determinizam diskursa drugog, diskursa nesvesnog bio mu 

je poznat. Izričito veli da je reč o diskursu kruţenja "u koji sam integrisan", 25 u koji 

je subjekt integrisan. Subjekt je, čak, jedan od elemenata, jedna od suštinskih 

odrednica tog kruga. Očito, determinizam deluje na različitim ravnima, verovatno, i 

u različitim registrima. Ali, Lakan, katkad, upotrebljava i različita imena za istu 

stvar, zato što je artikuliše u drugačijem kontekstu i u drugačijoj svetlosti, ili zato 

što novi teorijski uvid zahteva razliku da bi bio spoznat. Tako, recimo, diskurs 

kruţenja, tj. determinizam diskursa nesvesnog (i diskursa nad-ja) postaje determinizam 

poretka označitelja, koji će Lakan promovisati u zakon, čak u zakon oca. 

Pošto, sledstveno teoriji manjka, nema totalnog subjekta ne moţe biti 

ni totalnog determinizma. No ova uzajamnost tek delimično potvrđuje da subjekt, 

ipak, predujmljuje zakon koji ga uređuje. U realnosti znakova, označitelja, simboličkog 

poretka, te realnosti sveta što se moţe naći na tom mestu "postoji svet 

istine potpuno lišen subjektiviteta". 26 Postoji ništa predsokratovaca u kojemu je za 

subjekt, zaista, igra odigrana. Ali, Lakan ne isključuje "istorijski progres 

Razume se, tako što nije ni mogućno. Subjekt je, prema tome, u drugom, različitom idealnog okreta 

igre univerzalnog diskursa. 

24 . Navedeno delo, p. 256. Ipak, postoje i kocke koje subjekt moţe da uzme u ruke i da ih još, 

sam on baca. Izgleda, međutim, da subjekt te kocke moţe bacati u okviru igre koja se već igra (i koja 

je za njega faktički odigrana). Nije mu, sasvim sigurno, ostavljen bogzna kakav izbor. 

25 . Navedeno delo, p. 112. Ovaj diskurs Lakan izvodi, barem na jednoj mogućoj egzegetskoj 

ravni, iz činjenice da je nesvesno diskurs drugog, koji, pri tome, nije ni apstraktni drugi ni subjektov 

sagovornik. I opet bi trebalo da bude upravo taj sagovornik, makar u nekom registru njihovih 

odnosa. Jer, diskurs kruţenja obuhvata subjektovog oca, čije greške subjekt mora da ponavlja (da 

okajava kao u antičkoj tragediji). Potpunu disperziju smisla svih ovih preokreta Lakan sprečava 

jednostavno tako što ih sve stapa u glavni psihoanalitički rukavac strukturacije zakona: nad-ja. Diskurs 

kruţenja je, prema tome, diskurs nad-ja. 

26 . Navedeno delo, p. 329. Lakan ne kaţe kako je mogućno taj svet istine znati i odrediti kao 

svet istine. To što je različit od sveta subjekta, istine subjekta ne moţe biti dokaz i da je odista reč o 

svetu istine potpuno lišenom subjektiviteta. Istina, Lakan veli da je prema tom svetu istine, istine 

simboličkog, usmeren "istorijski progres subjektiviteta", svakako, prema nekim korespondencijama 

koje se odmah ne otkrivaju.

49 

subjektiviteta jasno usmeren prema ponovnom nalasku (retrouvaille) istine, koja se 

nalazi u poretku simbola". 27 Istina ovog poretka, međutim, istina je smrti. Doduše, 

tek ta istina, prema Lakanovom hajdegerijanizmu, subjektu daje pravo na igru (sa 

ţivotom i smrću). Bez tog prava subjekta, koje je pravo na apsolutnu igru, ni psihoanaliza 

ne bi imala pravo na igru. No ne treba izgubiti iz vida da psihoanaliza daje 

subjektu pravo na ponovnu igru, na ponovni nalazak istine nađene u realnosti 

znakova, označitelja, simbola... Valja, međutim, reći da mu to pravo, pravo na 

suočenje s nuţnošću, na poistovećenje shvatanja nuţnosti i osvajanja slobode nije 

uskraćivala ni filosofija. 

Na nuţnost, naravno, subjekt ne moţe da deluje, ni shvativši je. Ne 

moţe izmeniti ni označiteljski zakon, to će reći ne moţe zaustaviti simbolički 

poredak da ga stvara, da ga stvara kao objekt koji, istina, zaposeda označiteljski i 

time subjekatski poloţaj, ne moţe sprečiti ni rad nesvesnog u simboličkom 

stvaranju. Subjekt, dakle, ne moţe da ne bude nesvesni subjekt, ono što jeste. No 

razumevanjem označiteljskog zakona moţe da predupredi ulančenje označitelja na 

način na koji to ulančenje ne bi narušilo izvesnu ravnoteţu artikulacije subjekta, 

recimo, ravnoteţu njegove otvorenosti. Očito, situacija subjekta, po Lakanu, nije nimalo 

izgledna, ne moţe ni biti ako je za svako subjektivno stanje, "za svaku subjektovu 

situaciju", po shemi L, suštinski "odnos koji ide od A prema S", dakle, odnos 

koji ide od Drugog prema subjektu. 28 


28 . Navedeno delo, p. 370. Lakan će u različitima fazama svoga učenja različito određivati 

značenje A. No njegov odnos sa S (čiju sam kombinaciju smisla već naznačio) nikada neće ni zaboraviti 

ni prenebregnuti, bilo da to A znači radikalnog Drugog, kaţe onog "iz osme ili devete Parmenidove 

hipoteze" (p. 320), koji je i realni pol subjektivnih odnosa i ono za šta Frojd vezuje instinkt 

smrti, ili poredak označitelja, tj. simbolički poredak, zakon oca, zakon konkretnog diskursa, pravila 

igre kombinacija, mesto istine. itd. Ovaj odnos ostaje već stoga što je ljudsko biće bačeno u jezik; 

ljudsko biće je uhvaćeno u sistem zupčanika jezika, čiji rad, doduše, ma koliko da je autonoman, sledi 

liniju odnosa koja ide od A prema S, sledi, u krajnjem slučaju, liniju jezika.

50 

TO SI TI a TI SI ONO 

Psihoanaliza nalazi, zatiče subjekt u trenu kad on govori, kad se artikuliše 

kao subjekt, drugim rečima, kad ga govor obrazuje, u suštini, kad ga je govor 

već obrazovao. Međutim, pošto je (raz)govor, pun govor, između subjekta i Drugog 

navek prekinut, pošto je, dakle, prekinut jedini govor koji je subjektu potreban, koji 

počinje, očekuje, čak govori (paradoks je neizbeţan), psihoanaliza nalazi samo 

mogući subjekt, nalazi odsutnost subjekta. 1 Jasno je da taj prekid (veza između 

subjekta i Drugog nikada nije ni bila uspostavljena, ona je samo idealni projekt; 

Drugog obeleţava manjak – s tim manjkom subjekt je jedino u stanju da uspostavi 

veze, faktički ih i uspostavlja) prekid govora između subjekta i Drugog nije mogao 

proći bez posledica za subjekt, koji taj prekid niti prihvata niti razume. Drugo i ne 

moţe. Jer, istina punog govora jeste da on (govor) ne kazuje ništa drugo do "biće ili 

ništavilo". 2 Nakon ovog prekida – koji se, zapravo, nikada nije ni zbio, nikada nije 

1 . Pun govor, već sam to na drugom mestu i u drugačijem kontekstu u ovoj knjizi pominjao, 

zapravo, ne sadrţi ništa, on nije pun bilo čega što ima identitet. Mogu, formalno, reći: on je pun ničega. 

Ništa i ne saopštava, tj. saopštava ništa. No i "ako ništa ne saopštava beseda pokazuje postojanje 

komunikacije" (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 32). 

Pun govor, dakle, saopštava samo postojanje komunikacije, ali, samim tim, saopštava i ono najviše 

što moţe – postojanje istine (subjekta). Beseda, naime, "potvrđuje da govor gradi istinu" i kad poriče 

ono što je očigledno. (Lakan upotrebljava izraz l'évidence – Fonction et champ de la parole et du 

langage, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 251 – verovatno, aludirajući na funkciju evidencije kod Huserla, 

to će reći na manjkavost fenomenoloških pretpostavki.) Tu istinu, međutim, treba raskriti, verovatno 

istom takvom istinom, tj. istinom punog govora, koji, pri tome, neće i ne moţe biti metagovor. Lakan 

je to pokušao, na primer, neočekivanim prekidima, punktuiranjima seanse (skraćenim seansama), 

što, razume se, nije bilo shvaćeno i što je izazvalo pravu pobunu tehničara psihoanalize, tj. 

uspavanog, prikrivenog pozitivističkog duha u psihoanalizi. 

2 . Les écrit techniques de Freud, Seuil, Paris, l975, p. 297. Biće i ništavilo su, veli Lakan, 

suštinski vezani za fenomen govora. S druge strane, u dimenziji bića situirano je i delenje natroje 

simboličkog, realnog i imaginarnog, dakle, u dimenziji bića situirano je i ono za šta je ono, navodno, 

suštinski vezano. Sem toga, Lakan biće, na izvestan način, preteţno vezuje za realno. Prirodu tih 

odnosa trebalo bi da pokaţe graf koji Lakan zove dijamant. 

Dijamant je oblika dijedra, šestostranog klina. Lakan, zatim, naglašava da nije reč o 

pravilnom poliedru (zato i moţe da predstavi prividno suprotne mogućnosti), iako su mu sve strane

51 

ni vođen pun (raz)govor subjekta i Drugog; mogućnost, teorijska naravno, takvog 

(raz)govora ne moţe se, ipak, dovesti u pitanje – pun govor se obilazno vraća subjektu 

"preko dva Ja, a i a', i njihovih imaginarnih odnosa", 3 vraća se kao prividno 

pun govor, ali i kao stalna mogućnost govora subjekta s Drugim, kao, sada sasvim 

sigurno, otvoreni kanal komunikacije između njih. No to samo pokazuje da u 

izricanju istine, barem u jednom pogledu, čak, sa stanovišta same istine, nema razlike 

između punog i praznog govora. I prazan govor, čak i kad očito treba da 

prevari, govori istinu, upravo zato što laţe. 

Kanalom komunikacije između a i a' prolazi i psihotički govor istine, 

uznačenje reči, koje u psihozi upućuju jedino na sebe (no, ipak, upućuju na nešto); 

prolazi tim kanalom i svaki verbalni delirijum. Reč, međutim, proizilazi to iz 

strukturacije psihotičnog govora, ne moţe upućivati samo na sebe ako već nije 

upućivala na nešto izvan sebe, ako ne pamti i ne upisuje (u svoj trag) načelo 

referentnosti, te činjenicu da jeste reč. U realno se vraća ono što je isključeno iz simboličkog 

– da li bez tragova simbolizacije na sebi. Subjekt te tragove pretpostavlja, 

oni su mu, kao znakovi odanosti, jemstvo da se moţe dopasti Drugom, ali, upravo 

stoga, i signal da subjekta nema ni u kakvom idealu. (Morao bi onda biti sumnjiv i 

Drugom.) Tragovi isključenja iz simboličkog, ako se biće odista nalazi u rupi realnog, 

zato su i tragovi subjektnosti. U neku ruku, zbog tih tragova subjekt nikada i 

nikome i ne govori, nikome sem Drugom, od koga dobija one poruke koje mu sam 

šalje i koje ga onda uveravaju da postoji, da jeste – da jeste subjekt. Njegovo Ja govori, 

drugom, i govori "o subjektu, subjektu S, u trećem licu". 4 

Apozicijom subjekt S Lakan naglašava (svoju) redefiniciju subjekta, 

njegovu faktičku posebnost, koju psihoanaliza artikuliše i po kojoj se subjekt 

psihoanalize razlikuje od subjekta filosofije. Apozicijom S Lakan naglašava i različite 

registre u koje se subjekt upisuje, ali i, ako tako mogu reći, njegovo ne-subjekjednake. 

Pretpostavimo, veli dalje, da plan na kojemu se situira trougao koji ovu piramidu deli na 

dva dela predstavlja površinu realnog, ili prosto realno, preko kojega ništa ne moţe preći. Ali, na 

drugom spratu, kaţe Lakan, sve je izmenjeno, jer tu reči, simboli prave šupljinu, dube rupu, što 

omogućuje svako moguće prekoračenje. "Stvari postaju razmenjive" (p. 297). Tu rupu u realnom 

Lakan i naziva bićem ili ništavilom. Očevidno, biće je ono što moţe biti strukturisano. 

3 . Lacan, Jacques: Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 23. Prema shemi L, koju je Lakan 

koristio u različitim tekstovima, navodi je i u ovom seminaru (i o kojoj sam ja raspravljao u prethodnom 

poglavlju), a je drugi u kojemu subjekt vidi svoje Ja, zahvaljujući kojemu nalazi svoje Ja; treba 

istaći: subjekt nalazi svoje Ja, dakle, ne prosto Ja, koje, odnekud spolja, pridolazi i drugom i njemu, 

no ono Ja koje mu već pripada, koje je, mogu li pretpostaviti, sadrţano u strukturnoj otvorenosti bića. 

Na ravni sheme, međutim, a je drugi, budući da je drugi Ja. 

Ovde ću samo napomenuti da se priroda odnosa subjekta i Drugog, bolje no na shemi 

L, vidi u Lakanovom grafu ţelje, što će biti predmet posebne rasprave. 

4 . Navedeno delo. Do ovog skretanja govora dolazi zato što, kako se to vidi na shemi L, 

dolazi do prekida punog govora subjekta i Drugog (pokušavajući da uspostavi komunikaciju sa 

Drugim subjekt nailazi na zid jezika, o koji se razbijaju njegove iluzije) i zato što a i a'i njihovi 

imaginarni odnosi upućuju govor na stranputicu.

52 

tivno, ne-psihološko, njegovo označiteljsko stanje, naglašava objektivnost subjektiteta, 

njegovu ontološku ne-smislenost, rečju, naglašava realno subjekta. S, u trenutku 

kad ga preuzima, artikuliše, ispisuje simboličko, čista je predmetnost, čista subjektnost, 

eventualno, i znak koji još ne pokazuje ni na šta, koji još nije otkriven. U 

tom ga trenutku psihoanaliza i traţi. No simboličko s ovim S (sa subjektom) uvek 

artikuliše i crtu tj. pregradu, kako je Lakan zove, iz Sosirovog algoritma označitelja 

i označenika, S/s. Crta (–) između S i s (između označitelja i označenika), po 

lakanovskom razumevanju opsega ovog odnosa, pravi usek u znak S (u subjekt). Na 

taj način ona postaje prepreka uznačenju, značenju uopšte. Lakan je (pregradu), 

doduše, čisto formalno, u ravni odnosa označitelja i označenika, i određuje kao otpor 

značenju – ovde značenju subjektnosti S bez sumnje, dakle, onom značenju 

subjekta koje psihoanaliza treba i hoće da iznađe i obrazuje i koje nalazi na toj 

pregradi. 

Subjekt se govori, i kad Ja govori (umesto njega), i kad Ja govori o njemu, 

Lakan veli, on se govori "sa svojim Ja", 5 to će reći, on govori svojim Ja i Ja ga 

govori, ono Ja čije funkcije imaju značajnu, ako ne i suštinsku ulogu u ogledalnoj 

slici. Ova, naime, funkcioniše kao prvotni oblik idealnog Ja, pa i onog Ja koje govori 

za subjekt, koje je ponešto nezavisno od subjekta. Ali, subjekt se i razgovara sa svojim 

Ja, na način (nemoguć) na koji čovek, prema Aristotelu, Lakan kaţe, misli 

svojom dušom. Odnosi Ja i subjekta, očevidno, ni na jednoj ravni, nisu posve bistri, 

Lakan misli da su temeljno dvosmisleni, neodređeni. Ne mogu se, stoga, sasvim ni 

izreći, ne moţe se izreći takozvano normalno stanje odnosa subjekta i njegovog Ja. 

Moţe svako odstupanje od pretpostavljene normalnosti, bilo bi tačnije, reći, moţe se 

izreći svaka potpuna, shematska strukturacija tih odnosa. Psihotički subjekt, na 

primer, dokraja se poistovećuje sa svojim Ja, to znači sa nizom svojih Ja. Ovde je, 

pre svega, vaţno to što u psihozi, i u svim verbalnim halucinacijama (gde, naravno, 

spadaju i neka takozvana normalna stanja, gde spada svako ideološko ludilo), i, 

zašto ne, u svakom diskursu, subjekt govori o svom Ja, i to subjekt kao "inicijal S i 

nemačko Es". 6 U delirijumu govori subjekt koji ne govori. Ali, taj subjekt govori i u 

5 . Namerno, naravno, ovu formulu prevodim bukvalno. Takav prevod, naime, otkriva i 

jednu dimenziju značenja i uznačenja koja bi u tačnom prevodu ostala skrivena. 

Lakan ovu formulu gradi prema Aristotelu, koji je, veli (navedeno delo), primetio da 

ne treba reći da čovek misli, no da čovek misli svojom dušom, i da dodam: sa svojom dušom. Za 

Aristotela je to premetanje, bez sumnje, nešto i značilo. Za teorijsku psihoanalizu bi trebalo da nešto 

znači ovo prekoračenje norme. Lakan je, međutim, pošto je lišio čoveka duše od Aristotela, iako je 

računao s tim prekoračenjem, uzeo samo sintaksu njegovog iskaza. Drugo ga nije ni zanimalo. (Od 

ostaloga se što sadrţi Aristotelov iskaz, po svemu sudeći, branio.) 

6 . Navedeno delo. Nemačko Es zapravo znači id, ono. Lakan, razume se, ima u vidu to 

značenje. No on ovde, pre svega, misli na subjekt nesvesnog. To, međutim, izričito ne kaţe; kaţe 

figurativno, pesničkim jezikom, dakle, jezikom koji kazuje i ono što subjekt ne zna da zna, jezikom 

nesvesnog. Lakan pušta da nesvesno govori na njegovom mestu (hteo bi da ga pusti). Tako on 

artikuliše (tako bi mogao da artikuliše) one uvide koje subjekt nije u stanju da ispolji u razumljivom 

obliku. Lakan ne pominje subjekt nesvesnog i zbog teţnje depsihologizaciji nesvesnog. Nesvesnom on 

oduzima dubinu s koje je bilo prokaţeno. Inicijal S i korespondentni deo nemačkog Es, doduše,

53 

filosofskom diskursu na primer, on govori i u Lakanovim formulacijama subjektnosti. 

Štaviše, subjekt tako kaţe da postoji čisto značenje; kakvo, razume se, ne 

zna, mada ga razume, što je samo na izgled nemoguće. Subjekt je efekat diskursa, 

mora biti i efekat diskursa čistog značenja, ako se ono uopšte na bilo koji način 

moţe iskazati – valjda, takvog diskursa ponajpre, tek onda moţe biti i efekat svakog 

drugog diskursa. Sem toga, u teorijskoj psihoanalizi, kao u kakvom mističkom 

učenju, tvrdi se da znanje prethodi subjektu (transfer, naime, pretpostavlja da se 

subjekt nalazi "u znanju iz kojega se on obrazuje kao subjekt nesvesnog" 7 ). 

Subjektu, dakle, prethodi znanje koje se nalazi u realnom. I tog znanja nema 

znanja, da parafraziram Lakanovu formulu: nema Drugog Drugog, to će reći, ne 

postoji u tom znanju poslednja istina koju bih hteo da saznam i koja ne bi bila samo 

to znanje. Lakan, doduše, pretpostavlja da se subjekt nalazi u tom znanju, da po 

njemu i u njemu dela, psihoanaliza bi trebalo da raskrije i kako. No ovde je, za 

sada, vaţno da značenje ne moţe da postoji ako ne postoji subjekt (za koga je ono 

značenje). Lakan ne izvodi takav zaključak. Jasno je, međutim, da je značenje (koje 

upućuje na neko drugo značenje) projekt subjekta i projekcija tog subjekta u 

značenjstvo, u koncept značenja, koje, po Lakanu, u nekim situacijama, na primer u 

psihotičkom ili verbalnom delirijumu, ne upućuje ni na šta drugo do na sebe samog, 

na značenje kao takvo. 8 Upućuje još na subjekt, naime, od njega zahteva, njemu 

pokazuju na drugu vrstu dubine nesvesnog, na dubinu označiteljske montaţe: S, Es, S1..., dubinu 

realnog, koja, istina, mora biti i čista površnost; u toj dubini sve mora biti odjednom dato. 

7 . Lacan, Jacques: Télévision, seuil, Paris, 1974, p. 49. To znanje se prenosi i na analitičara, 

razume se, ukoliko (znanje) ne misli, ne računa i ne sudi, dakle, ukoliko se prenosi kao neko čisto 

(nevino) znanje. Pri tome, efekat njegovog rada nije zanemarljiv. Ne moţe ni da bude, jer, transfer je 

i stvar ljubavi. Stoga, i analitičar tu moţe da govori "samo ako ostaje u zoni on nije znao. Čak i da 

zna, on ne moţe da govori sebi o onome što zna, te mora učiniti da govori neko ko ne zna" (Le 

transfert, Seuil, Paris, 1991, p. 157), bez sumnje, subjekt koji svoje znanje prenosi analitičaru i koje 

onda autentično govori. 

8 . Les Psychoses, p. 43. Lakan do takvog zaključka dolazi, nakon analize, Frojdovim 

tragom, Memoara predsednika Šrebera, koja je (analiza) raskrila da reči u delirijumu upućuju na 

značenje kao takvo. Ovo otkriće valja promotriti, najpre zbog tvrdnje da postoji značenje kao takvo, 

makar i u delirijumu, što će reći kao nekakvo relativno kao takvo, te da je moguć odnos reči (u čijoj se 

pozadini nalaze konkretna značenja) i tog značenja. Usek u logiku koju je sam Lakan formulisao 

mora da se produbi. Jer, ako postoji značenje kao takvo logično bi, onda, bilo da postoji i reč kao takva; 

uz to bi, povremeno barem, ta reč trebalo da deluje i kao arbitrarni znak. Moguć je, zatim, i odnos 

subjekta i značenja kao takvog, artikulisan odnos naravno. Postoji, najzad, u tom slučaju, i subjekt 

kao takav, svejedno što se pokazuje u delirijumu. 

Je li moguće sve ove implikacije osloniti na tezu o ludilu kao jedinom autentičnom 

postojanju? Ova teza nije nepoznata, barem u knjiţevnosti i mitu. Ali, i sama pripada sferi mita, i za 

psihoanalizu. Teorijska psihoanaliza, uostalom, ne poznaje autentično postojanje. Uz to, sve ovo je 

suprotno znanjima do kojih je došla lingvistika, i koja sam Lakan usvaja, na kojima je gradio svoju 

teoriju. Ili, moţe biti, sve ovo vaţi samo za delirantna stanja, što, prosto, nije mogućno. 

Moţda je Lakan imao u vidu jedan vid, jedan nivo apstrahovanja od realnosti i teorije 

koju je za nju postavio. Njegova tvrdnja, naime, nije nelogična ako iskaz značenje kao takvo shvatimo 

kao oblik doslovnosti. Drugim rečima, reči u psihozi doslovno znače ono što kazuju – ništa i sve, baš 

to što kazuju. No i to moţemo razaznati samo ako, odista, "značenje uvek upućuje na drugo značenje", 

tj. ako se reči nikada ne iscrpljuju u upućivanju na jedno, na isto značenje. Mogu, ipak,

54 

šalje poziv da bude shvaćeno, poziv na koji se subjekt unapred odaziva, zato što je 

sposoban i spreman za endoskopiju svega što se zbiva u njemu. 9 

Moć endoskopije vraća pred nas problem duše, kojega se Lakan 

hteo osloboditi, 10 olako, prilično jednostavnom tvrdnjom da se, shodno Frojdu, ta 

stvar moţe rešiti ako se pitanje "postavi u registru u kojem nam se fenomen pojavljuje, 

tj. u registru govora", 11 koji jasno pokazuje ono što Lakan stalno ponavlja i što 

takođe lingvistika ponavlja, da govoriti znači govoriti drugom, ali koji ne pokazuje i 

šta se tada zbiva s fenomenom duše koji se pojavljuje u registru tog govora. 

Konačno, izvesnost da govoriti znači govoriti drugom, jedna je od retkih izvesnosti 

govora, i sama po sebi vrlo oskudna, nevelike je i moći. Njenu ulogu, zato, u konstituisanju 

subjekta ne bi trebalo precenjivati, bez obzira na strukturnu funkciju koju 

drugi (zapravo predstava drugog) zbilja ima za subjekt. Suština govora je, ipak, neizvesnost, 

ne-izvesnost onoga što kaţe, i onoga kome govor govori – i, razume se, 

onoga ko govori. Po ne-izvesnosti se, zapravo, i prepoznaje odnos subjekta sa subjektom. 

"Vi ste suočeni sa subjektom zavisno od toga da li se moţe pretpostaviti za 

ono što kaţe i čini – što je isto – da je rečeno i učinjeno da vas zavara." 12 Suština 

govora je, dakle, da zavara, da ne saopšti ono što saopštava i, mogu li reći, da ne gopretpostaviti 

(uz razumnu sumnju) da upravo zato Lakan i uvodi izraz značenje kao takvo, to će reći, 

značenje koje sadrţi sva značenja, koje i nije značenje, s obzirom na to da se nalazi s one strane 

svakidašnjeg jezika, s one strane doslovnosti – i s one strane značenja. 

9 . Problem endoskopije nije mogao zaobići ni Frojd. Lakan veli da je on, mada je tom 

problemu "pristupio suptilnije no drugi" (Les Psychoses, p. 45), ipak, bio prinuđen da dopusti 

postojanje subjekta negde, na nekom povlašćenom mestu na kojem (se) moţe videti šta se u njemu 

zbiva. Dopustio je i postojanje znanja iz kojeg subjekt moţe i videti i znati šta se sa njime dešava 

(dopustio je oblik samosvesti). Ima autora koji subjektu čak dopuštaju i mogućnost endoskopije nervnih 

vlakana. 

10 . Lakan je hteo da se oslobodi problema duše zbog metafizičke dimenzije svake rasprave o 

duši (nepristajanjem na metafiziku, uostalom, potpuno se pribliţio savremenoj misli, ako već nije po 

onome što misli), ali i zbog toga što je odbacivanje duše implikovano u teorijskoj psihoanalizi, pa, 

moţda, i zato što je psihoanalizu trebalo zaštiti od opadanja da se bavi sumnjivim, zastarelim idejama, 

šamanskim poslom. Konačno, o samom Lakanu stvoren je mit kao o vraču, magu, mit koji je on 

svojim ponašanjem sam pothranjivao. 

11 . Navedeno delo, p. 46 

12 . Navedeno delo, p. 47. Znak odnosa subjekta sa subjektom, znak po kojem se taj odnos 

razlikuje od odnosa subjekta i objekta jeste hinjenje, naličje vere. Perspektiva je, u osnovi, hopsovska, 

moţda, donekle ublaţena, u svakom slučaju, ishodište je isto. Kod Lakana bi, umesto borbe svih sa 

svima, ipak, trebalo govoriti o ostacima efektima te borbe, ili o njenoj pervertiranosti, koja je, doduše, 

promovisana u jednu dijalektiku što čak podrazumeva da subjekt govori istinu da bi njegov sagovornik 

poverovao da laţe. Lakan je, istina, ovu dijalektiku pokušao da autentifikuje u prirodi 

simboličkog i da je na taj način oslobodi mrţnje koju hopsovski model podrazumeva. 

Lakan ovu dijalektiku formuliše prema Frojdovoj priči o dva Jevrejina, koji, i jedan i 

drugi, znaju i dramatizuju odnos istine i laţi govora. Jedan od njih kaţe svom saputniku da putuje u 

Krakov. Ovaj mu odgovara da mu on (prvi) kaţe kako putuje u Krakov samo zato da bi on poverovao 

kako putuje negde drugde. Prema ovoj dijalektici (ipak, dijalektici igre simboličkog) istina subjekta je 

mogućna ako je moguć njen preokret u okviru strategije igara.

55 

vori. 13 Prema tome, formula govoriti znači govoriti drugom, koju Lakan ponavlja, 

obeleţava samo apriori smisla govora uopšte, ona je transkripcija dijalektike 

govora, koja u stvarnosti prolazi kroz niz odstupanja, koju odstupanja i čine i 

potvrđuju. Ova dijalektika pretpostavlja i jednu vrstu indeterminacije, kao transcendentalnu 

kategoriju izgleda, koja, naravno, suštinski određuje odnose subjekta i 

njegovog diskursa, koja, zapravo, relativizuje diskursno određenje subjekta. 

Subjekt ne moţe zavarati drugog a da i sebe ne zavara, prosto zato što 

svoju poruku, u izokrenutom obliku, prima od tog drugog, od predstave drugog. 14 

Subjekt odasvud i uvek prima poruku o vlastitom manjku. Dijalektika istine 

govora, razume se, ne moţe da ublaţi ovu pukotinu u njemu, ovu neizvesnost, 

štaviše, dijalektika govora je totalizuje. No govor, i takav kako ga Lakan određuje, 

govor koji zavarava, ipak, zasniva koliko-toliko postojanu poziciju subjekta koji 

govori. To za Lakana nikad nije bilo sporno. Nije, doduše, jasno kojega subjekta 

govor utemeljuje poziciju. Ne krije li se, ipak, iza takvog subjekta iz savremenog 

mišljenja i, posebno, iz teorijske psihoanalize prognana duša, ili bilo šta drugo što 

se moţe supstancijalizovati, ili naći na mestu supstancije, pomenuta indeterminacija 

na primer? Zebnja koju ovo pitanje pokreće i pred-stavlja, i koja je uvek tu, s 

kojom počinjemo ovakvu i svaku teorizaciju subjekta, čak i ako zastupamo ideju o 

supstancijalnosti subjekta, pokazuje zašto teorijska psihoanaliza svagda nailazi na 

negativne nepromenljive, zašto ih traţi, zašto se na njih mora osloniti. Ono što 

subjekt kaţe moţe biti shvaćeno samo ako je strukturisano kao prevara, tj. ako 

subjekt zbilja na neki način vara. 15 Zauzvrat, po ovoj shemi, prevara subjektu 

omogućuje njegovu subjektnost. Sa stanovišta teorijske psihoanalize, to govor čini i 

mogućim registrom razumevanja subjekta; govor uvek pretpostavlja istinu i laţ 

subjekta, istinu i laţ koje on govori, dakle, dve nepromenljive odrednice. Pokazuje 

se to na više mesta i u različitim oblicima ispoljavanja subjektnosti, na primer u 

13 . Moţe li i biti drugačija ako i Drugog, mesto identifikacije govora, obeleţava označitelj 

manjka, Drugog koji je trezor označitelja. Zar, u tom slučaju, i trezor ne obeleţava označitelj manjka? 

Je li, najzad, trezor označitelja, u stvari, trezor manjka? Jeziku ne preostaje ništa drugo do da govori 

ne-izvesnost, manjak – i ne-izvesnost označiteljskog predstavljanja subjekta drugom označitelju, i 

njemu samom. 

14 . Nije jasno zašto subjekt uopšte zavarava drugog, zašto to redovno čini, je li to 

zavaravanje kulturni ili ontološki fenomen, ili je sve to tako zato što je istini govora svojstvena inhibicija, 

koja je, recimo, simboličkom potrebna da ga zaustavi i odrţi na izvesnoj granici, na mestu na 

kojemu se razgraničava i uspostavlja RSI na primer. Potiskivanje, u ovom slučaju, ukoliko nije vezano 

za automatizam ponavljanja, ne bi mogla ništa da objasni, iako ovo zavaravanje ima nekakve 

veze sa predačkim znanjem, te i sa potiskivanjem. 

15 . Jevrejin iz Frojdove priče razumeće da njegov saputnik odista ide u Krakov pod uslovom 

ako je u govoru njegovog saputnika, u govoru uopšte, implikovana prevara kao model organizovanja 

govora. Taj model on moţe da razume, za njega ima i odgovor. U njegovom horizontu očekivanja, u 

sintaksi koju on poznaje nema drugog modela govora. Na tom istom horizontu, međutim, mora 

postojati i mogućnost za drugačiju sintaksu. Štaviše, ta je mogućnost u neku ruku jemstvo 

funkcionisanja modela koji je strukturisan kao prevara.

56 

razlici između ja iskaza i ja iskazivanja, u razlici između ja različitih iskaza, itd. 16 

Između istine govora i istine stvari, koju (istinu stvari), doduše, 

moţemo znati samo iz istine govora (simboličkog), čak iz performativnosti 

simboličkog, i dalje ostaje pukotina, zev, zbog kojega subjekt nikada ne sme uzeti 

ozbiljno izvesne realnosti, čak ni realnost vlastitog govora, sem kao onu realnost 

koja moţe da bude još nešto drugo, neka druga realnost, koja se ne odaje. Govor 

spada u realnosti od kojih subjekt mora da zazire, koje ga iskušavaju, već stoga što 

je njegova (govora) primarna funkcija da zavara, bez obzira na to što mi primamo 

nešto stvarno (u lakanovskom duhu, i tačnije, trebalo bi reći: materijalno) kad primamo 

govor, i onaj koji hoće da zavara. To stvarno, materijalno što subjekt u 

govoru prima s paţnjom zapravo je manjak. Rekao bih, i to je posve u skladu s 

Lakanovim mišljenjem, s njegovom simbolizacijom smrti, 17 da subjekt samo vlastitu 

smrt moţe i mora uzeti ozbiljno – i to u meri u kojoj je ona jemac istinitosti – i 

istinitosti prevare govora, istinitosti materijalnosti manjka, tj. u meri u kojoj 

između nje i subjekta nema nikakvog zeva. U njoj subjekt nalazi ono što jeste, svoju 

istinu, ništa. No zar smrt za subjekt, dogod je u simboličkom, a on je u simboličkom 

dogod je subjekt, nije čista, apsolutna struktura manjka, onaj označitelj koji se 

nalazi u temelju svake predstave manjka, onaj označitelj koji, zaista, predstavlja 

subjekt kod svakog drugog označitelja? Između subjekta i smrti zato faktički zeva 

samo fantazam o subjektnosti. 

Smrt obeleţava svaki označitelj i na taj način svaki označitelj postaje 

označitelj manjka. Subjekt se, prema tome, u svakom označitelju suočava sa svojom 

istinom. Valja, međutim, i da je prepozna, što je najpre uslov za subjektivaciju subjekta 

i potom za fantazmatizaciju te subjektivacije. (Redosled, doduše, nije baš jasan, 

ni vaţan.) Naravno, objekt ove fantazmatizacije mora biti ono što je subjektu 

na neki način smrt već oduzela, što je od njega otpalo, gubitak, objekt a, lakanovski 

rečeno. Očito, ovako shvaćena smrt, dijalektika nagona smrti, duguje nešto onoj 

tamnoj predstavi duše, koje psihoanaliza, uostalom i nije imala naročitih razloga da 

se odriče. 

16 . Odatle je trebalo napraviti samo korak do osporavanja Dekartovog mislim dakle jesam, 

tj. do odbacivanja kartezijanske teorije subjekta. I Lakan ga je iskoračio. Dekartovo ja jesam, iz 

perspektive koju otvara Lakanovo mišljenje subjekta, nije mogućno prosto zato što ništa ne dokazuje 

da su ja iz ja mislim i ja iz ja jesam isto ja. Po slovu lakanovske psihoanalize, ne mogu ni biti. Druge 

dokaze ovde neću pominjati. 

17 . Frojd je simbolizovao seksualnost, tj. u seksualnosti je otkrio ishodište simbolizacije, 

jednog mogućeg simboličkog sistema. I izbor tog gledišta na svet bio je dovoljan da psihoanaliza 

izvede prevrat u mišljenju subjekta. Dovršetak tog mišljenja trebalo bi da omogući simbolizacija 

smrti, tj. razumevanje smrti, dijalektike nagona smrti, kao ishodišta simboličkog poretka. Doduše, i 

pre psihoanalize i Lakana smrt je mišljena. Hajdeger ju je mislio kao jedno od odredišta svoga tubivstvujućeg. 

Ipak, tek bi psihoanaliza mogla i morala da pokaţe na koji sve način smrt artikuliše 

subjekt. Pre toga bi, doista, valjalo utemeljiti simbolički poredak u dijalektiku nagona smrti, 

dokončati ono što je Lakan, ipak, samo započeo.

57 

Govor, zahvaljujući raskolu između onoga što kazuje i onoga što je 

trebalo da kaţe, ponajpre saopštava da subjekt nije našao objekt svoje ţelje, da ga 

nikada neće ni naći na mestu na kojemu ga traţi, u stvarnom objektu na primer. Po 

tome je govor sličan principu realnosti, u ponečemu i funkcioniše kao taj princip. 

Ţelja subjekta je ţelja Drugog (mesta na kojemu se govor artikuliše), a objekt ţelje 

mora onda biti objekt ţelje Drugog. U tom slučaju, subjekt, da bi uopšte mogao 

imati objekt ţelje, što znači da bi mogao ţeleti i, naizgled, biti subjekt, mora pristati 

na objekt ţelje Drugog, mora doći na mesto objekta koji Drugom manjka. 18 U 

govoru i govorom (praznim govorom) subjekt ga (objekt ţelje, njegove i Drugog, tj. 

objekt koji Drugom nedostaje) neprekidno traţi (na mestu na kojemu nije), praznim 

govorom on, dakle, odrţava, čuva i overava stvarno stanje stvari, svejedno što i 

tada vara dok govori. Mogao bih reći da subjekt vara da bi bio; on, naime, tako vara 

(misli da vara, na neki način stvarno i vara) i manjak. A varanje manjka mogućno 

je shvatiti kao njegov način postojanja (laţnog postojanja, dakako). Jer, na kraju, 

nakon prekopavanja po svim preokretima situacije subjekta i zavirivanja u 

ćorsokake psihičkog rada, koje je psihoanaliza napipala, valja videti, izreći, priznati 

(Lakan, doduše, to nije rekao): subjekt je subjekt Drugog, dakle, ono što se u teorijskoj 

psihoanalizi odmah slutilo. 

Subjekt mora da vara (manjak, što će reći manjak subjektnosti), već 

stoga što svagda nalazi neki drugi objekt, nešto drugo, različito od onoga što traţi, 

što je pred njim; prisiljen je da vara zato što postoji samo drugi objekt, i da kaţem 

izrično, što postoji samo drugi subjekt. Prinuđen je po prirodi stvari u simboličkom, 

čak, da se otuđuje u označitelju koji ga određuje i koji mu, zauzvrat, raskriva tek 

deo stvarnosti, deo one celine što je on, subjekt zna, koju za njega čuva predačko 

znanje. No, posve u skladu s tim paradoksom, valja reći da subjekt, ipak, uvek 

nešto nalazi. I to je bitno. Jer, to što je nađeno mora biti i nešto od onoga čemu je 

subjekt teţio, što je, odista, traţio, što je upisano u apriori traţenja, što on suštinski 

jeste. Veza sa sopstvom 19 i veza sa stvarnošću zato se, praktično, nikada ne kidaju, 

bez obzira na sva odstupanja, na broj i vrstu ortopedskih dodataka, na njihovu 

funkciju u stvarnosti, i bez obzira na to koliko ona otuđuju subjekt. 

Status subjekta u govoru, u izvesnoj meri, odraţava njegovu (subjekta) prirodnu 

iskomadanost; on, drugim rečima, govori svoju iskomadanost, iskomadanost svoga 

18 . Drugi, razume se, nije nezavistan od simboličkog poretka. Štaviše, on je potčinjen 

operaciji simbolizacije. A to znači da nije apsolutan, da mu nešto manjka. I taj manjak suštinski 

određuje poziciju subjekta (stvarno stanje, prirodu subjekta određuje dijalektika nagona smrti, 

određuje i stvarno stanje Drugog, recimo to što ne postoji). Taj manjak, označitelj manjka subjektu 

će, na izvestan način, jemčiti subjektnost. Naime, manjak Drugog omogućuje subjektu da bude subjekt 

svoje ţelje u fantazmu. Ali, taj manjak čini i da subjekt ne razlikuje san i javu. 

19 . Sopstvo nije Lakanov termin. Teorijska psihoanaliza bi, ipak, mogla da ga usvoji, 

između ostalog, i zato što bi on mogao da obuhvati sve prestrukturne elemente subjektnosti, rasturene 

od realnog do automatizma ponavljanja.

58 

prestrukturnog bivstvovanja, svoju ontološku ne-celost, potvrđuje je, ozakonjuje 

govorom zato što je u njemu i njime artikuliše. Ili, ontološka ne-celost govori 

subjekt. U svakom slučaju, iskidan, izdeljen u svojoj biti, on se pouzdaje u imaginarnu 

celinu, u imaginarno jedinstvo, dakle u Ja, "u kojemu se prepoznaje i ne poznaje". 

20 Valjalo bi istraţiti zašto subjekt, ako je mogao da izabere neku drugu 

instancu, bira baš Ja za svoj nesigurni oslonac, zašto bira sliku, koja pothranjuje 

disperziju strukture subjektnosti i koja je (slika), stoga, budući smetnja sabranosti 

duha, na primer u hrišćanstvu, uvek prva podvrgnuta disciplinovanju, pročišćenju. 

Ima li subjekt uopšte izbora ako apriori treba da se pokaţe, da se 

artikuliše, da se samopotvrdi, ako je sebi zadat, ako je zadat? Postoji li za izbor Ja 

još neki razlog, sem njegove funkcije u imaginarnom? Moţda to što "ego nikad nije 

sasvim samo" i što subjekt s njime bira i njegovog blizanca. 21 Ali, to Ja nikad nije ni 

gospodar u vlastitoj kući. Rekao bih, ipak, da subjekt bira Ja zato što ono ima uši da 

ne čuje, 22 da ne razabere ni vlastitu poziciju, niti poziciju stvarnosti, ni stvarnosti 

koju govor uspostavlja. Kako onda moţe razabrati da subjekt o njemu govori? 

Doduše, ni sam subjekt, u verbalnom delirijumu, ne zna o kome govori, ne zna 

kome govori, "pošto ne zna ni ko u njemu govori". 23 No moţda zato apsolutno zna 

ono što njegov govor (njemu) kazuje i što subjekt psihoanalize, subjekt na analizi ne 

zna, iako, poput subjekta verbalnog delirijuma, ne zna o kome govori. Razume se, 

subjekt na analizi (i, u izvesnom smislu, subjekt psihoanalize) ne zna ni da je 

subjekt nesvesnog. Na analizu dolazi da bi to saznao. 24 Subjekt na analizi je, prosto, 

20 . Navedeno delo, p. 181. Dijalektiku prepoznavanja i nepoznavanja Lakan je navestio već 

u "Stadijumu ogledala". U ovom ili onom vidu, ona će se javljati kad god govori o subjektu. Pri tome, 

prepoznavanje je (kao kod Aristotela i u antici uopšte) uvek ključna kategorija subjektivacije 

subjekta. Zanimljivo je da prepoznavanje prati izvesno zadovoljstvo. Moţda bi se moglo govoriti i orgastičkom 

karakteru prepoznavanja subjektnosti. Funkcija nepoznavanja, razume se, suprotna 

prepoznavanju, uglavnom se odnosi na stanje subjekta, te i na prepoznavanje ukoliko ga na neki 

način treba zamračiti. Nepoznavanje je, doduše, mogućno shvatiti kao neku vrstu odbrane od smrti 

(prepoznavanja nema bez prepoznavanja smrti), od apsolutnog gospodara. Funkcija nepoznavanja 

zato određuje i stanje subjekta. Iz tog stanja prepoznavanje i izvodi subjekt. 

21 . Navedeno delo, p. 165. Ja, naime, uvek sadrţi, obuhvata i svog čudnog blizanca, veli 

Lakan, Ja-ideal, koji govori čak i u psihozama (i kao neka mogućnost subjektnosti). Subjekt, odista, 

moţe poţeleti, svagda je i ţeli, makar fantazmatski, laţnu potpunost Ja-ideala; moţe je poţeleti i kao 

obećanje subjektnosti. Ali tada, pošto je i subjekt nesvesnog, valjalo bi očekivati da prozire i zna da 

nigde nije kod kuće, tada bi morao da zna kako zbilja stoji stvar sa njim. I on to uvek zna, nesvesno 

zna, razume se, što ne znači i da je to znanje nedelotvorno. 

22 . Lakan veli da ovu, naravno, nešto izmenjenu, jevanđeljsku formulu treba doslovno shvatiti, 

što znači bez prizvuka paraboličnosti koju ona ima u hrišćanstvu i koju ima u Lakanovoj preformulaciji. 

No on je morao znati, sam je to rekao, da se ono što je isključeno iz simboličkog vraća u 

realno. Uostalom, metaforičkog smisla ove formule Lakan se nije ni mogao, verovatno, ni hteo rešiti; 

samo ga je malo otklonio – i da bi privukao paţnju na njega, razume se, preko doslovnosti formule. 


24 . Pojam analiza ovde treba shvatiti kao sinonim svakog oblika subjektivacije subjekta.

59 

simptom (subjekta), koji treba da nestane, nakon temeljnog razumevanja uzroka 

simptoma, po razumevanju, usvajanju ontološke pozicije simptoma/subjekta. 25 Lakan, 

naime, osvešćenje shvata kao prevladavanje i destrukciju kojima se izlaţe hegelovska 

svest (svest gospodara), kojemu se izlaţe i svaka mistička svest. Subjekt 

na analizi treba da sazna o kome i ko u njemu govori, da oslobodi govor tog nekog, 

da oslobodi govor uopšte i time da stekne pravo, ako tako mogu reći, na pristup 

realnom, u stvari, da zadobije svoju subjektnost. Cilj analize je ako uopšte postoji, 

pretvaranje realnog u objekte, dakle, onaj preobraţaj koji se dešava u umetnosti, 

drugačije rečeno, cilj psihoanalize je preobraţaj subjekta, 26 valja dodati preobraţaj 

koji sam subjekt mora da pripremi, na hegelovskom putu, kroz smrt, do hajdegerovskog 

pesničkog prebivanja na zemlji. 27 

Izgleda da se teorijska psihoanaliza spotiče upravo o prepreke koje je 

htela da izbegne. Naime, njen krajnji cilj nije, ne moţe biti u okviru pomenutih 

odrednica, preuređivanje subjektovih odnosa sa drugim, sa bliţnjim (sigurno ne ono 

što se obično zove prilagođavanje), no sa mrtvima, sa smrću. Tako bi valjalo misliti, 

na primer, prema Lakanovom tumačenju Frojdovog mita o oceubistvu. Put uređenja 

odnosa sa mrtvima je dugačak, nesiguran, bez kraja. 28 Subjekt počinje da govori 

u analitičkoj situaciji 29 o onome o kome ne zna da govori, počinje da govori kao 

prvi put, na granici simboličkog. I tada ne govori analitičaru, još ne prepoznaje u 

njemu Drugog, koga traţi i za koga zna da je tu; prepoznaje na mestu analitičara 

25 . Simptom/subjekt treba da nestane nakon razumevanja, rastvaranja ontološke pozicije 

metafore (subjektnosti). No nakon tog razumevanja ne bi moglo da preostane ništa, ni razumevanje. 

26 . Reč je o preobraţaju subjekta koji (preobraţaj), kod Lakana, nema emancipatorsku 

dimenziju, kakvu u frojdovskoj psihoanalizi nalaze neki filosofi moderne i socijalnih praksi. 

27 . Lakan veli da cilj psihoanalize nije lečenje, te da psihoanaliza nije ništa drugo do 

psihoanaliza (rečju, diskurs). Izlečenje do kojega, ipak, dolazi samo je njen sekundarni efekat. No 

valja reći da zbog tog sekundarnog efekta ljudi primarno dolaze na analizu. Tako stoje stvari na 

socijalnoj ravni, koju Lakan nikada ne gubi sasvim iz vida. Doduše, ne bi trebalo zaboraviti ni potrebe 

subjekta nesvesnog. Verovatno mu treba priznati, ili barem pripisati i sposobnost za kantovska 

pitanja. 

28 . Po istom, ili sličnom projektu krčilo ga je i istočnjačko mišljenje. Lakan je to, zacelo, 

znao. Ali znao je i da zapadna misao nije, zapravo, simbolizovala smrt. Doduše, u evropskoj 

knjiţevnosti postavljeno je pitanje, koje, prema psihoanalizi, postavlja opsesivni neurotičar: jesam li 

ţiv ili mrtav. No na to pitanje psihoanaliza nije sasvim spremna da odgovori, ni lakanovska. Lakan, 

naime, potpuno u frojdovskom duhu, u duhu primarnosti seksualnosti, misli da je diskurs analize 

srodan diskursu histerika u kojemu se takvo pitanje uopšte ne postavlja, sem, moţe biti, posredno. 

Histerik pita: jesam li ţena ili muškarac - i tek u pitanju je li ţena tendira u mitološko-antropološkoj 

perspektivi pitanje smrti, ono pitanje koje ostaje s one strane simboličkog poretka čiji je osnovni 

označitelj falus. Doduše, Lakan najavljuje i mogućnost drugačijeg simboličkog poretka, no ne 

artikuliše je. 

29 . Ovde imam u vidu analizu kakvu je, recimo, organizovao Platon u Gozbi, koju je artikulisao 

u Gozbi kao elementarnu ţivotnu situaciju. Lakana će, između ostalog, i to opčiniti u ovom 

Platonovom dijalogu.

60 

mogućnost preobraţaja subjektivnosti, iako ne zna kuda vodi put kojim se zaputio. 

Ipak, u analitičkoj situaciji, koja pretpostavlja zahtev ljubavi, 30 tako je organizovana, 

subjekt se otuđuje u označitelju zahteva (otuđuje se kao prvi put); zbog zahteva 

ljubavi on iščezava, obeznanjuje se. Naravno, ne poznaje tada ni onog o kome govori. 

No, zahvaljujući upravo tom radu, koji, očito, nije isključivo psihički rad, u 

analitičkoj situaciji, kao označiteljskoj montaţi, struktura subjekta nameće, 

zahteva nuţnost promene subjektnosti. 

Psihoanaliza subjekt dovodi samo do trenutka u kojem mu moţe reći: 

To si ti, u kojemu moţe reći ono što mu je, već rečeno u Upanišadama; iz njih 

Lakan i preuzima formulu: To si ti. Kod Lakana, međutim, ovo To si ti, mogućno je i 

treba shvatiti i kao Ti si ono, 31 ti si nesvesno, ti si subjekt nesvesnog, ti si ono 

znanje koje oduvek imaš. U "Stadijumu ogledala", Lakan "Tu est cela", 32 nesumnjivo, 

upotrebljava i u tom smislu. Teško da je mogao propustiti, ako ništa drugo ono, 

takvu mogućnost za dvosmislenost, za poetsko oslobađanje kristala jezika. 33 A i 

sama formula izvorno ne pokazuje na nešto što je određenije od nesvesnog. Ne 

treba, ipak, izgubiti iz vida neku vrstu redosleda značenja, dvostruki navod ove formule: 

znaci navoda i kurziv, tj. njeno primarno i izvedeno značenje, ono koje ona 

ima u Upanišadama i koje joj Lakan dodaje. I u jednom i u drugom slučaju, subjekt 

treba da se oslobodi iluzija Ja, ali i iluzija sveta. 

Na analizi, "govori vam", veli Lakan, pacijent (pacijent je ovde Ja novovekovne 

filosofije; tako ga neki tumači iz filosofskih krugova i razumevaju), "ali ne govori o 

njemu – kad vam bude govorio o njemu (o Ja, R. K.), koje bi se u međuvremenu 

moralo osetno promeniti, doći ćemo na kraj analize", 34 kad, dakle, pacijent bude govorio 

o Ja, narcisističkom Ja (koje je i Ja novovekovne filosofije, tj. Ja novovekovne 

filosofije je narcisističko Ja), moći će da stane na ekstatični put na kojem mu se 

otkriva njegova "smrtna šifra". Kraj analize označava trenutak u kojem subjekt ras- 

30 . Po Lakanu se ljubav sastoji u tome da se daje ono što se nema; valjda se to u 

psihoanalizi najjasnije i vidi. Analitičar doslovno daje ono što nema. Pacijent, opet, to ništa prima, 

kao nešto razume se. 

31 . Lakan, doduše, ne upotrebljava često ovaj pojam iz Frojdove druge topike. Asocijacija je 

u ovom slučaju, ipak, jasna. 

32 . Le stade du miroir comme formateur de fonction du Je telle qu'elle nous est révelée dans 

l'expérience psychanlytique, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 100. 

33 . Lakan nikada nije zaboravio da je bio nadrealistički pesnik, nije zaboravio 

nadrealističko iskustvo i iskušavanje jezika u automatizmu pisanja, ma koliko ono bilo malo. 

Uostalom, eventualni dug teorijske psihoanalize nadrealizmu pominjao sam na drugom mestu. 

34 . Les Psychoses, p. 182. Analitičar kome po ovoj shemi subjekt govori nalazi se na mestu 

A iz sheme L, dakle na mestu Velikog Drugog. Duţnost je analitičara da tu bude, za to je naučen, 

duţnost je analitičara da obezbedi subjektu da dobije svoju poruku od Drugog, koju će mu tu, na 

analizi, najpre poslati. Uspostavljanjem te komunikacije subjekt stiče samosvest koju mu 

psihoanaliza moţe omogućiti.

poznaje poredak stvari, prepoznaje subjektnost u vlastitom govoru, što znači u Drugom, 

od koga dobija svoj govor, prepoznaje ne-celost tog govora, kraj analize, obeleţava 

subjektovo nalaţenje vlastite subjektnosti, što se pokazuje u svakidašnjem 

funkcionisanju simboličkog, to će reći, u delovanju uzajamnosti realnog, simboličkog 

i imaginarnog, kraj analize pokazuje da subjekt zna, vidi da se nalazi na raskrsnici 

do koje ga je psihoanaliza dovela i na kojoj mu je saopštila poslednje otkriće: to si ti, 

a ti si ono, i na kojoj je on već izabrao put u svet, u sistem odnosa sa mrtvim, sa 

smrću i mogućnosti simbolizacije iz smrti. Razume se, simboličkom, ako takav 

raspored uopšte ima smisla, a mora ga imati, naročito, ako je nagon smrti u osnovi 

sve subjektnosti, pripada uloga ishodišta subjektivizacije subjekta. 

61

62 

ANATOMSKA SUDBINA 

Simboličko ljudskoj ţivotinji "daje oblik u koji se na nivou bića umeće 

subjekt", 1 simboličko, dakle, daje subjektu formu - i to simboličko kao takvo, ali, i 

istorijsko simboličko. Praktično, od toga koji označitelj pred-stavlja subjekt, tj. u 

kakvom je označitelju subjekt pred-stavljen, je li ga, recimo, poplavilo imaginarno, 

ili je pod senkom moralnog imperativa, od mesta gde se označitelj nalazi, rečju, od 

statusa označitelja zavisi subjektnost subjekta. Prema označitelju, veli Lakan, "subjekt 

se prepoznaje kao da je ovo ili ono." 2 Moglo bi se odatle pretpostaviti da je time 

njegova sudbina dalekoseţno određena, ponekad i unapred, mimo simboličke biti i 

moći, pre no što se i nađe u opsegu lanca označitelja, na primer onda kad označitelj 

u svom jezičkom telu materijalizuje neku anatomsku odliku. Razlika u dijalektizaciji 

simboličkog i imaginarnog, u tom slučaju, pokazuje se i u statusu subjekta. 

Prema Frojdovom shvatanju Edipa i Lakanovom tumačenju tog shvatanja anatomska 

disimetrija ţene i muškarca očituje se i kao disimetrija simboličkog, štaviše, 

ta razlika unosi disimetriju u simboličko, koje, onda, očevidno je, ne artikuliše, ne 

postavlja svu realnost, ili barem ne postavlja svu realnost subjekta. Odatle bi trebalo 

zaključiti da anatomska razlika ostaje i kao disimetrija determinativnog načela 

označitelja. Pol, seks ţene, ne moţe se simbolizovati, ne moţe se promovisati u 

identitet kao takav (ne makar po dosadašnjem konceptu psihoanalize). "U svakom 

slučaju, simbolizacija nije ista, nema isti izvor, nema isti način nastupa, kao 

simbolizacija muškog seksa." 3 Lakan, doduše, kaţe da je to zato što imaginarno kod 

1 . Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 201-202. Subjekt se, stoga, prepoznaje zavisno od 

označitelja, on se prepoznaje onako kako ga je označitelj prepoznao i upisao u sebe. Ili, označitelj 

prepoznaje subjekt za subjekt. Sledstveno tome moţe se reći da lanac označitelja, odista, objašnjava 

subjekatsku situaciju. U toj odlici lanca, uzgred rečeno, Lakan vidi prirodu uzročnosti, koja se, 

očevidno, razlikuje od uzročnosti što je pretpostavlja frojdovski determinizam. 

2 . Navedeno delo, p. 202. Lakan ne kaţe šta podrazumeva pod tim "ovo ili ono". No izgleda 

da subjekt moţe biti bilo šta (svakako, u okviru onoga što on moţe biti) zavisno već od označitelja, ili 

se moţe prepoznati kao bilo šta, razume se, ako je to bilo šta upisano u označitelj – i u subjektivnost, 

koju simboličko moţe samo da nasluti u realnom. 

3 . Navedeno delo, p. 198. Postmodernistička misao nalazi da ţenski seks, koji simbolizuje 

mitska figura Baube, na isti način na koji je i falus, po psihoanalizi, postao funkcija simboličkog 

poretka, osnovni označitelj tog poretka, postmodernistička misao, dakle, otkriva ili veruje da je 

otkrila, da i Bauba, ţenski polni organ moţe biti osnova, funkcija jednog, razume se drugačijeg, simboličkog 

poretka. Ovakvoj pretpostavci, suštinski, ne protivureči ni Lakanova misao, iako je 

(pretpostavku) on nije razvijao. Jeste je naveštavao i, rekao bih, pripremio. Lakan, na primer, među 

ostalim što bi ovde moglo biti vredno pomena, nalazi da dimenzija ne-celosti ţenu pribliţava istini, ili 

da su mistici (on i svoje Spise ubraja u mističku literaturu; Encore, Seuil, Paris, 1975, p. 70), mada 

ne uvek, bliski modelu koji on izraţava formulom x Φx (formulom ţenske strane bića pojednostavljeno 

rečeno). U stvari, ova formula, kazuje da falusna funkcija ima izvesna ograničenja (navedeno 

delo, p. 74), te da ona ne iscrpljuje ceo subjekt, da se on nalazi i drugde i da drugo stvarno jeste. Za 

sada se to drugo pokazuje kao ţensko, koje, doduše, Lakan vidi kao nedostatak. Zato on i kaţe da ne 

postoji Ţena; ne postoji, naime, ţena kao takva, tj. nedostaje biće-ţena. Ţena se, stoga, moţe i mora 

razumeti kao jedinka iz beskrajnog lanca ţena.

63 

ţene nudi samo odsutnost na mestu gde se kod muškarca pokazuje nadmoćan simbol. 

4 No, s druge strane, taj simbol kod Lakana postaje amblem (da li samo 

amblem) upravo odsutnosti, manjka. U skladu je taj preokret sa onim što je Frojd 

mislio. Nije, međutim, sigurno da je i u skladu s Lakanovim shvatanjem uloge, 

delovanja, konceptualne vrednosti odsutnosti, koja je ishodište funkcije svakog Gestalta, 

pa mora biti i ishodište funkcije osnovnog, falusnog Gestalta, koji, pri tom, 

zaista moţe prinuditi, navesti devojčicu da izvesno vreme i donekle ide istim putem 

kojim ide i dečak. Ali, ona tim putem ide zato što je njime vodi odsutno, koje je podjednako 

strukturno odredište i za dečaka. Subjekt zapravo nikada nije tu; u 

sadašnjosti je prisutan samo u nečijoj predstavi, u označitelju koji ga predstavlja u 

odnosima s drugim označiteljem. Razumljivo je, stoga, što se označitelj pokazuje 

kao prazno mesto. 

Razlika u dijalektizaciji simboličkog i imaginarnog jeste vaţna, mada 

ne i presudna za konstituisanje subjekta, ako, zbilja, označitelj određuje subjektnost 

subjekta. Edipovsko iskustvo, dakle, ono iskustvo koje otkriva razliku u 

odnosu subjekta prema označitelju, simbolizaciji, koje otkriva poraznu moć razlike, 

svedoči i o dominantnosti označitelja na putu subjektivacije subjekta, naravno, o 

dominantnosti označitelja falus. Ţenski subjekt, da tako kaţem, u tom slučaju, uvek 

i presudno konstituiše odsutnost, čista odsutnost. U stvari, ţenski subjekt se nikada 

i ne konstituiše kao subjekt. Nema označitelja ţenskog seksa, nema drugog 

(osnovnog) označitelja, sem falusa. 5 Kao ţenski subjekt ţenu konstituiše označitelj 

falus. Tako bi se dosledno psihoanalitički moralo misliti. Doduše, Lakan se ne zadrţava 

na toj ravni simbolizacije; pominje da "jedan seks za osnovu svoje identifikacije 

uzima sliku drugog seksa", 6 uzima razliku, sliku razlike, koja ga utvrđuje u 

onome što jeste. Ipak, edipovska situacija ţene nije proizvod ove razlike, nije, dakle, 

proizvod temeljne razlike, koja, na neki način, zasniva, obrazlaţe i razliku Edipa, 

svaku realnu razliku – ona (situacija ţene) izvedena je iz simboličkog nedostatka, 

koji artikuliše svaku razliku, koji artikuliše i subjekt, treba li to ponavljati. A simbolički 

nedostatak obeleţava upravo ţenu (ona je ne-cela), više i izrazitiji no 

4 . Uticaj Frojdove ideje o anatomiji kao sudbini, uprkos Lakanovom oprezu prema naivnom 

realizmu, ovde je lako iščitati. Na drugim mestima, međutim, Lakan odsutnost uzima za osnov i 

uslov simbolizacije. Istina, odsutnost ne moţe a da ne pretpostavlja, a da ne pokazuje na nešto, iako 

to nešto nije simbolizovano u njegovom postojanju ili nepostojanju. Falus je primarno označitelj; penis 

samo simbolizuje taj označitelj. No ovaj označitelj ima svoju istoriju i čak svoga tvorca – tvorca 

kojega je, zapravo, on, označitelj, tvorac. Dečak u jednom trenutku otkriva kastraciju i to doţivljava 

kao narcisističku ranu. U taj prostor, koji je, očito, dobrano naseljen, pada označitelj falus - kao označitelj 

dečakovog otkrića, u svakom slučaju, kao označitelj koji je vezan za određeni organ, pa i kad taj 

organ simbolizuje označitelj a ne obratno. 

5 . Postoji, ipak, uticaj ţenskog seksa, označiteljski li ne, svejedno je. Dokazuje ga, uostalom, 

i biseksualnost, koju nije mogućno objasniti falusnim determinizmom. 

6 . Les Psychoses, p. 199.

64 

muškarca (muškarcu se nedostatak pokazuje u slici ţenskog seksa; i u tom slučaju 

neophodan je za identifikaciju njegovog seksa, njegove subjektnosti), simbolički 

nedostatak se, u suštini, ispoljava u ţeni:"Ţenski seks ima svojstvo odsutnosti, 

praznine, rupe, zbog čega je manje poţeljan od muškog seksa po onome što on ima 

izazovno i zbog čega se pokazuje jedna suštinska disimetrija." 7 Istina, u okviru 

nagonske dijalektike ne vidi se, veli Lakan, zašto je takav zaokret bio nuţan. U toj 

dijalektici, Lakan to previđa, on nije ni izveden. U toj dijalektici, međutim, mora 

biti sprovedena subjektivacija subjekta, koji se u edipovskoj situaciji otuđuje, to 

priznaju i Frojd i Lakan. U edipovskoj situaciji zapravo se subjekt subjektivizuje 

otuđujući se. Tu se konačno raskriva da nije tamo gde misli da jeste, da je uvek 

nešto drugo. Edip, naime, čini, veli Lakan, da subjekt "ţeli objekt drugog, i da ga 

poseduje posredstvom drugog". 8 Lakanovo tumačenje je ovde realističko, gotovo 

naivno realističko, ako se shvati doslovno. A valjalo bi ga i tako shvatiti, Lakan nastoji 

na doslovnosti kao na nekoj vrsti materijalnosti istine. 

Dete, doista ţeli oca ili majku, dakle majčin, odnosno očev objekt kao 

stvarni objekt. Tako izgleda na fenomenalnoj ravni. Tako to pogdeko, među 

analitičarima, i shvata. No ako je za konstituisanje subjekta bitna funkcija oca, 

simboličnost oca (Ime oce), ako je bitnija od stvarne uloge i brige oca, valja videti i 

izreći to što se ovom pogledu samo podmeće i što Lakan vidi, na drugom mestu i 

artikuliše: u objektu drugog (oca, majke) dete ţeli predstavu objekta, pravo na 

objekt, pravo šifrovano u predstavi kao apriori prava. Dete je, uostalom, odrana otuđeno 

već i zato što zahtev za zadovoljenjem svoje potrebe, te i svoje subjekatske 

potrebe mora da uputi prvotnom Drugom (koji je njegova majka) i koji detetovu potrebu 

izraţava u svojoj potrebi. No sve to nije toliko vaţno koliko je vaţno samo 

načelo ţeljenja, koje raskriva da subjekt ţeli ono što se (što neko) ţeli. Lakan će to 

kasnije i reći u slavnoj formuli: ţelja je ţelja drugog. 

Sudbinu subjekta Lakan još u ovoj fazi svoga učenja ne vezuje 

dosledno i bezrezervno samo za označitelj, iako je označitelj, takoreći, potpuno osamostaljen, 

štaviše, uzdignut je na rang apsoluta, koji je, naravno, s one strane 

7 . Navedeno delo. Ova disimetrija ne određuje samo status seksualnosti. Kao otelovljenje 

razlike ona će se utisnuti u formalno načelo gradnje, ukoliko nije ishodište tog načela; pokaza će se, 

na primer, u estetičnosti oblika. I seksualnost i estetičnost, međutim, elementi su subjektiteta. Formula 

seksualizacije postaje i formula bivstvovanja. Nije, prema tome, slučajno psihoanaliza sprovela 

koncept simbolizacije kojemu je u osnovi seks. 

8 . Navedeno, delo, p. 200. Lakan drugde, na opštem planu naravno, umesto ţelje objekta 

drugog govori o ţelji ţelje drugog, što znači o modelu ţeljenja. Kroz isti proces formalizacije, apstrahovanja 

prolazi i odnos označitelja i označenika, te status subjekta. U Psihozama Lakan još govori o 

dvostrukosti odnosa označitelja i označenika, što je formula koja odgovara formuli o ţelji objekta 

drugog. Istorijske reference, i subjektnosti i subjekta, još su razaznatljive i potrebne. Ostaće one 

razaznatljive i kasnije, u konceptu zahteva recimo, čak i ako se on shvati samo kao formulacija 

potrebe.

65 

svakog smisla. Pravi označitelj je, "kao takav, označitelj koji ne znači ništa", 9 prema 

tome, pravi označitelj na početku još nije ni označitelj. Razumljivo je, onda, što označitelj 

ne moţe da asimiluje jedinstveno postojanje subjekta, ne moţe da ga asimiluje 

označitelj kao takav, pošto je nesposoban da subjektu, koji moţe da se nalazi i 

moţe da zna da se nalazi u različitim registrima bivstvovanja, odgovori na egzistencijalna, 

kantovska pitanja ("Zašto je tu? Odakle dolazi? Šta da čini? Zašto mora 

nestati?" 10 ), da subjektu bilo šta kaţe, prosto zato što ga stavlja s one strane smrti, 

time s one strane svake zapitanosti i, naravno, s one strane egzistencije koje se 

pomenuta pitanja i govor tiču; na njih označitelj ne moţe da odgovori zato što je 

sam s one strane egzistencije, što za njega subjekt i nije ţiv. Ovo ovekovečenje 

subjekta ne razlikuje se mnogo, ako se uopšte razlikuje, od besmrtnosti transcendentalnog 

subjekta. Razlika je samo u tome što subjekt teorijske psihoanalize s one 

strane egzistencije, navodno, i ne zna da je ţiv. 11 

Pravi označitelj ne znači ništa, pa ipak, upravo kao takvog Edipkompleks 

ga, kao instanca simboličkog, postavlja, uvodi u svet, u čovekov svet, 

"uvodi funkcionisanje označitelja kao takvog u tečevinu zvanog čoveka ili zvane ţene", 

12 da li, proizvoljno, da li (i kada) prvi put? Zvani čovek i zvana ţena (budući već 

u jeziku, dakle, ne tek puko, ne-smisleno realno polova, uostalom, takvo realno je 

nezamislivo) samo su dimenzija subjektnosti, u odnosu na Edipa drugostepena, bez 

obzira na to i baš zato što je seksualnost (i genitalna; genitalizacija se takođe 

9 . Navedeno delo, p. 210. Lakan ovo moţe da tvrdi, između ostalog, i zato što je, kako kaţe, 

uvek na početku, to će reći zato što stvara novi označitelj. Lakan, istina, ovde misli na faktičko stanje 

psihoanalize. Ona mora da misli od početka. A na početku, topološkom, označitelj ne znači ništa, nije 

ni označitelj. Na početku nema ni početka. Na početku je realno, čista predmetnost, koja, izgleda, ma 

koliko to zvučalo mistički, ima neko znanje, ono znanje koje Lakan nalazi, naizgled neočekivano, u 

subjektivnom. 

10 . Navedeno delo, p. 202. Nije iz Lakana jasno: kako uopšte subjekt moţe da postavi 

ovakva pitanja, ako ga označitelj stavlja s one strane egzistencije, kako, zatim, označitelj razume da 

subjekt bilo šta pita što mu nije on naloţio. Označitelj nema šifru po kojoj bi mogao da odgonetne 

subjektova ontološka pitanja i kad bi ona bila mogućna. Ili, odnekud, ima. Lakan, naime, veli da 

označitelj subjekta smatra za već mrtvog – svakako na osnovu toga što nešto zna. Mogućno je, doduše, 

sve ovo, s dosta razloga, shvatiti i kao Lakanov neoprezan, traljav jezički obrt; i tu bismo onda 

mogli stati sa hermeneutičkim dovijanjima. No ne treba zaboraviti da je znanje smrti označitelju 

svojstveno. Odatle, opet, proizilazi da on nije kadar da subjekt stavi s one strane smrti. 

11 . Taj subjekt, međutim, nekako, zna subjektivno što se nalazi u realnom. Istina, i realno 

se moţe misliti samo u egzistenciji. 

12 . Navedeno delo, p. 214. Tečevina o kojoj Lakan govori zapravo je njegova verzija tečevine 

Frojdove anatomske sudbine, koju, istina, označitelj uspostavlja, no, ipak, kao tečevinu; označitelj 

uspostavlja ono što ima da uspostavi. Seksualizacija muškarca i ţene u Edipu se dovršava tako što se 

u tečevinu zvanog čoveka i zvane ţene uvodi funkcionisanje označitelja. 

Ovde treba pitati: koju to moć ima Edip nad kao takvim? Kako i gde ono uopšte 

izbiva izvan njega? Kako uopšte kao takvo jeste, ako je Edipu pri ruci i ako ga, da kaţem hajdegerovski, 

ta predručnost obeleţava. Ili je i Edip čista strukturna mogućnost, i sama kao takva, što se 

otvara svakoj strukturi?

66 

sprovodi u simboličkom i kao efekat simboličkog) jedan od bitnih konstitutivnih elemenata 

subjekta u svetu i povrh toga jedna od najsloţenijih enigmi koju on ne 

uspeva da odgonetne. Realno seksualnosti prekriva i istinu i stvarni objekt koji 

uzrokuje subjektovu ţelju. 

S druge strane, no još na tragu započetog propitivanja, subjektnost u 

odnosu na zvanog čoveka i zvanu ţenu, u odnosu na realno seksualnosti mora biti 

drugostepena. I pre Edipa, dakle, označitelj je za ono što će biti subjekt, što jeste 

subjekt, i po samom Lakanu, čak za preontološki subjekt, imao determinativnu funkciju. 

Označitelj ima za ljudsko biće determinativnu funkciju. Očito, Lakan nije sasvim 

ostavio iza sebe implikacije fenomenologije i njenog načina mišljenja. U kontekstu 

strukturalističkih pretpostavki one se razvijaju u značenja, koja, barem zahtevaju, 

nova razjašnjenja, nova usklađivanja fenomenološke percepcije i strukturalističkog 

zaključivanja. 13 

13 . Dobar primer ove kombinacije je Lakanova tvrdnja da je "označitelj manje razoriv što 

manje znači" (navedeno delo, p. 210), drugim rečima, što je manje u simboličkom smislu, veća je njegova 

simbolička efikasnost. Na mestu termina označitelj nije ovde teško zamisliti termin evidencija 

iz fenomenološkog rečnika. U oba slučaja podrazumeva se nemušta simbolička artikulacija čiste 

predmetnosti, koja se pokazuje tako što se ne pokazuje, koja se oduvek već zna tako što se ne zna i 

koja se drugačije, razume se, ne moţe ni znati. No to i takvo znanje nije zbog toga manje delotvorno. 

Doduše, nije sigurno da je odista reč o znanju.

67 

SUBJKETIVNO SE NALAZI U REALNOM 

Sa stanovišta fenomenologije Lakan je morao da usvoji, nakratko, ideologemu 

o suprotstavljanju subjektivnog i objektivnog. Razume se, ta se opozicija 

produžuje u niz nedoumica, koje nije bilo mogućno izbeći ni u psihoanalitičkom 

strukturalizmu, ako ni zbog čega drugog ono zato što "uvek ostaje u duhu priviđenje 

da se subjektivno suprotstavlja objektivnom, da se subjektivno nalazi kod onoga ko 

govori". 1 To priviđenje nije mimoišlo ni psihoanalizu. U transfer, na primer, 

analitičar ulazi kao objektivitet, tj. kao onaj koji zna (znanje analitičaru i dodeljuje 

status objektiviteta), svejedno što zna kao simptom, ili, eventualno, kao Drugi; u 

transfer analitičar ulazi i kao onaj koji ne mora baš uspeti da uđe u igru označitelja, 

iako bi upravo transfer trebalo da omogući da se subjekt pojavi na mestu na kojemu 

se nije pojavljivao; na tom mestu bi on trebalo da stekne subjektnost. Stoga, ako se 

analitičar ne snađe u skrivalici simptoma, tj. ako ne uspe da u njemu sudeluje kao 

njegova (simptoma) metaforička istina, konstrukcija subjektivacije subjekta se 

rastura. Potom dolaze dobro poznate i banalne raspre o subjektivnom iskrivljavanju 

objektivnosti, uveravanja da subjektivno sadrži objektivno, da objektivno i ne postoji, 

itd. Za strukturalizam, tačnije, za Lakanov strukturalizam, ili, još bolje, za teorijsku 

psihoanalizu, ništa od toga, doduše, ne mora biti problem, ne mora se ni pojaviti, 

prosto zato što subjektivno i nije kod onoga ko govori. Ono je "nešto što sretamo u 

realnom", 2 utoliko, naime, ukoliko je subjekt sposoban da se služi označiteljem i 

igrom označitelja na način na koji se njima služi analitičar ("kao što se mi njima 

služimo" 3 ), naime, ne da označi nešto, nego da zavara, zavede zbog onoga što treba 

da se označi, ukoliko je sposoban da se prepusti igri označitelja. Bez te sposobnosti, 

kad je narušena - jer, ona mu je uvek dadena - subjekt halucinira. Ovu halucinaciju 

treba shvatiti kao povratak u realno onoga što nije simbolizovano, što, u stvari, nije 

subjektivizovano, usvojeno. 

Analitičar se služi označiteljem i tako što igra ulogu mrtvaca (kao 

četvrti u bridžu). U neku ruku on i jeste mrtav; kao Drugi on je živi/mrtvi subjekt. 

Mora li tu ulogu da prihvati i subjekt? Ona mu je oduvek namenjena. Do subjektiviteta 

on može doći samo ako svrati kod Drugog po vlastiti identitet, iako na put k 

1 . Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981. p. 210. 

2 . Navedeno delo, p. 211. Treba reći – i sam Lakan na to skreće pažnju – realno, iako je to, s 

obzirom na kontekst, na izgled, neočekivano, ovde ne znači objektivnost, stvarnost sveta. Drugim rečima, 

Lakan subjektivno izdiže na rang čiste predmetnosti koja se nalazi u realnom, koja je realno, 

Lakan subjektivno nadređuje realnosti. Znači li to onda da je barem tu, u realnom, subjektnost potpuna, 

da je pocepanost subjekta samo obeležje njene svetskosti, delovanja označitelja u svetu? U 

realnom, u stvari, subjekta nema, u realnom nema ničega, jer ništa nije artikulisano, niti može biti 

artikulisano. Ipak, ono je jemstvo subjektnosti i objektivnosti subjekta, njegovog znanja koje preteže i 

u svakoj svetsko-životnoj situaciji. 

3 . Navedeno delo.

68 

Drugom kreće sa subjektivitetom u prtljagu. Prema tome, subjekt igra s označiteljem 

ne da bi označio nešto no da bi izigrao mogućnost označavanja onoga što ima 

da se označi - da bi izigrao označavanje smrti - i sebe koga smrt dijalektizuje. U 

tome on uspeva zato što se označitelj i značenje razlikuju i najpre zato što znanje 

nesvesnog nije isključivo i znanje subjekta. U nesvesnom zna Drugi, zna samo nesvesno 

- Drugi je nesvesno. 

Lakan razlikuje subjektivno i subjekt. Subjektivno smešta u realno, 

dakle, tamo gde se nalazi čista predmetnost i gde mora biti bez (svetskog i bilo 

kakvog) identiteta, gde je nedostupno simboličkoj artikulaciji. Zahvaljujući tome 

ono može biti i kategorija po kojoj se razlikuje polje nauke (u koje Lakan smešta i 

psihoanalizu 4 ) od polja psihičnosti; zahvaljujući predmetnosti subjektivnog 

razlikuju se produkcije psihičnosti i nauke. Subjektivno, stoga, naznačuje i subjekatsku 

poziciju nauke. Štaviše, ono postaje odrednica objektivnog razlikovanja, 

recimo, subjektiviteta subjekta u pozitivističkom naučnom diskursu i subjektiviteta 

subjekta u psihoanalitičkom diskursu. No subjektivno tako stiče i realitet koji mu je 

priznavala samo filosofija transcendentalizma. Lakan, čak, govori o instanci subjektiviteta, 

koja nije samo prisutna u realnom no "koja je suštinska pobuda što čini da 

kažemo nešto novo kad, na primer, razlikujemo ove, na izgled, prirodne serije 

fenomena, koje nazivamo neuroze i psihoze". 5 Treba li odavde zaključiti da instanca 

subjektiviteta prethodi označiteljskom delovanju i da ga, pri tom, ne predujmljuje? 

O tome je teško pouzdano nešto reći. Mogu, međutim, pretpostaviti, učitati u Lakanovo 

shvatanje, da subjektivitet, da tako kažem, sadrži u sebi šifru za prepoznavanje 

označitelja kao označitelja, te da se po tome ljudsko biće razlikuje od 

drugih bića. Ljudsko biće je, naime, u stanju da razlikuje sam akt poruke od njenog 

značenja, drugim rečima, ono može razabirati kretanje označitelja a da to ne poveže 

sa svojim postojanjem, sa značenjem tog kretanja. 

4 . Lakan nije uvek bio sklon da psihoanalizu smatra naukom, nikako ne naukom koja 

pretpostavlja pozitivističke odrednice. Ni ovde on tako ne misli. Kasnije će on psihoanalizu proglasiti 

za diskurs, koji je, doduše, sposoban da zasnuje i razjasni (sve) druge diskurse. Po tome ona, prema 

Lakanu, i jeste nauka. Ovu sposobnost psihoanaliza ima zato što je kadra da postane deo diskursa s 

kojim se suočava, da u njemu sudeluje, na način na koji analitičar sudeluje u simptomu, on postaje 

dodatak simptoma pacijenta, simptoma koji stvarno zna. 

5 . Navedeno delo. Lakan se, naravno, pita: jesu li psihoze prirodni fenomen. Trebalo bi, 

svakako, da se pita i da li je subjekt prirodni fenomen. Odgovor bi, u oba slučaja, morao biti isti. 

Lakan, naime, pod prirodnim podrazumeva "polje nauke u kojemu nema nikoga ko se služi 

označiteljem da bi označavao". Takvu nauku (tj. takvu prirodu), dakle nauku/prirodu koja bi sledila 

poredak označitelja, jedva da je mogućno i zamisliti. Lakan, očito, misli da bi takva nauka/priroda 

mogla biti samo psihoanaliza, ukoliko ona bude htela i mogla da omogući pojavljivanje označitelja 

izvan unapred utvrđenog koncepta, s one strane naučnog očekivanja, ukoliko bude u stanju da posreduje 

rađanje označitelja i ništa više. I, najzad, ili pre svega, ukoliko je uopšte mogućno polje u 

kojemu nema nikoga ko se služi označiteljem, u kojemu nema simbolizacije, u kojemu nema simbolizacije 

za mene – za subjekt, za to polje. Lakan je u mogućnost postojanja takvog polja, izgleda, bio 

ubeđen. Valjalo bi to zaključiti iz njegovog ponašanja sa pacijentima. Kažu, i analitičari koji su kod 

njega bili na didaktičnoj analizi, da je on, po pravilu, puštao da stvari na analizi idu svojim tokom. 

Nije mu ni na pamet padalo da protumači svaki san koji mu pacijent ispriča, ili da interpretira svaki 

simptom na koji mu se pacijent požali.

69 

Izgleda, ipak, da Lakan meša dva nivoa subjektiviteta: ontološki, 

zapravo preontološki, dakle, onaj iz realnog i onaj koji se konstituiše u svetu, tako 

reći istorijski, u vreme Edipa, onaj što ga artikuliše simboličko. Vezuje ih označitelj, 

koji, po Lakanu, jedini omogućuje naučnu definiciju subjektiviteta - i to zahvaljujući 

tome što je označiteljem, bilo kakvim, navodno, mogućno rukovati kao čistim 

označiteljem, što to rukovanje može (u šta je teško poverovati) da podrazumeva 

označiteljski, ne nužno, i značenjski cilj. Rečju označiteljski poredak ne podrazumeva 

nikakav neposredni odnos sa stvarnošću, on je suštinski nereferentan. Razume 

se, to znači da je nereferentan za subjekt. Sve je to razumljivo za ravan 

realnog (i za subjektivno u njemu), koju svetskost subjekta tek nesvesno 

podrazumeva i otelovljuje; svetski subjekt može poznavati realno samo kao koncept. 

Psihoanaliza, međutim, ne može, nema prava da zaboravi da je čovek biće u svetu, 

tj. u simboličkom poretku (i biće tog poretka), te da taj poredak (koji psihoanaliza, 

ipak, utvrđuje) ljudsko biće nekako u svetu mora da primi, da uspostavi, "da ga 

stekne i osvoji". Lakan veli da su te stvari proste. Na nivou bića postoji odnos 

implikacije između označiteljskog poretka i ljudskog bića, kojemu, stoga, 

subjektnost neizbežno predstoji. I taj bi odnos, razume se, trebalo da se aktualizuje 

u svetu (u stvari, tek ga ta aktualizacija i čini odnosom). Mogućnost aktualizacije, 

međutim, morala bi biti sadržana u pomenutoj implikaciji, što, ipak, ne može biti 

dovoljno za uspostavljanje subjektnosti, iako, izgleda, da čovek ne mora ništa uraditi 

da bi taj odnos delovao. On, čak, "dovodi do formiranja onoga što našim jezikom 

zovemo nad-ja". 6 

Ljudsko biće je implikovano u označiteljskom poretku. Zato, ili s nekog 

drugog razloga, tek ono od označitelja traži i nemoguće odgovore, tj. ono se, na 

ovakav ili onakav način, ali uvek zato što je implikovano kao jezički strukturisani 

znak, usredsređuje na neki označitelj – histerik se, na primer, uvek stušti, sa stanovišta 

značenja, na zagonetni označitelj. Pojam usredsređenja je ovde bitan. On razdvaja 

subjekt i označiteljski poredak i pokreće sumnju da nezgodna pitanja na koja 

subjekt traži odgovor označitelj nije ni podstakao. Ne može, u tom slučaju, dati ni 

odgovor na takva pitanja, koji bi on, ipak, kao subjekt subjekta, morao imati. Štaviše, 

uprkos determinizmu označitelja, subjekt je na neke označitelje više upućen 

na neke manje. Neke ne može ni da izbegne. To se, doduše, delimično, da objasniti 

funkcijom efikasnosti simboličkog poretka. No, izgleda, da označitelji i ne mogu 

6 . Navedeno delo, p. 214. Za pojavu označitelja potrebno je, to treba imati u vidu, da ga 

subjekt prepozna kao označitelj, da prepozna akt označiteljske poruke, označiteljnost, što subjekt, 

ako ima bilo kakvu vezu sa subjektivnim, oduvek može. Subjektivno, ne i subjekt, raspoznaje nereferentno 

premeštanje označitelja, to će reći ono premeštanje koje se ne razlikuje od ne-kretanja. No, 

uprkos tome, moram da pitam: ne prepoznaje li subjekt akt poruke zato što ona, upravo po Lakanu, 

mora biti poruka koju on šalje Drugom i od koga je dobija u izokrenutom obliku. I u tom slučaju, subjektom 

ga, odista, može činiti samo čista označiteljska logika, puko premeštanje označitelja, koje, 

ipak, nije ono premeštanje iz realnog. Jer, čovek uvek prolazi kroz određene faze, na primer kroz 

edipovski stadij, uvek nailazi na označitelj koji ga određuje.

70 

imati odgovor na ključna subjektova pitanja. 7 To, opet, nikako ne znači i da ta pitanja 

ne proizilaze iz čovekovog razumevanja akta poruke, za subjekt ne-smislenog, 

premeštanja označitelja. A on je (akt poruke) implikovan u tom premeštanju i u odnosu 

bića i označitelja. Taj odnos, dalje, implikuje i čovekovo apriorno razumevanje 

znaka koji ne znači ništa, tj. činjenicu da je znak tu "upravo zato da ne bi značio 

ništa". Lakan veli da tu "počinje označiteljski poredak, ukoliko se razlikuje od 

značenjskog poretka". 8 Znak koji ne znači ništa, naravno, znači, za mene, upravo to 

da ne znači ništa i, nadalje, istodobno, da može značiti nešto, te da me se to nešto 

što može značiti već dotiče kao manjak, koji ja, ipak, ne mogu da ne znam. Tek 

nakon te, nimalo jednostavne, operacije (valja da apstrahujem i sebe koji ne zna da 

zna) može da nastane, da "počne" označiteljski poredak koji se razlikuje od 

značenjskog poretka, može da počne razlikovanje označitelja i značenja. 

Nerazlikovanje značenjstva (signifiance) i značenja (signification), iz 

perspektive teorijske psihoanalize, njene lingvističke dimenzije, mora proizvesti 

zbrku i u promišljanju subjekta, naravno, ukoliko je za mišljenje subjekta odista 

važna situacija značenjstva. A mora biti ako označitelj cepa subjekt, kako to Lakan 

misli, te ako to cepanje potvrđuje i diskurs, što nije teško pokazati. Zbog 

nepoštovanja te razlike, fenomenologija i kad govori o značenjstvu, ili kada pretpostavlja, 

zamišlja da o njemu govori, otklizi u govor o značenju, što sprečava bilo 

kakav naučni rezultat. 9 Stoga se, po Lakanu, naučna definicija subjektivnosti da izvesti 

samo iz mogućnosti rukovanja "označiteljem s čisto označiteljskim ciljevima". 

10 

Mogućnost rukovanja čistim označiteljem, označiteljem kao takvim, 

podrazumeva da se i subjekt može naći u realnom. Lakan će to i reći, istina, za 

subjekt koji se nalazi u delirijumu. Prevideće, međutim, da u realnom, ako ono ima 

neku postojanost, ne može biti nikakvog rukovanja označiteljima (koje bi se, recimo, 

7 . "Pitanje smrti i rođenja, u suštini su dva poslednja pitanja za koja nema rešenja u 

označitelju", veli Lakan (navedeno delo, p. 215). No, ako nema rešenja za ta dva pitanja, u označitelju 

ne može imati rešenja ni za subjekt (pitanje smrti i rođenja je nužno i pitanje subjekta), ne može 

imati rešenja ni za jedno drugo pitanje, ne može imati rešenje ni za šta. Je li to Lakan izgubio iz 

vida? Ili, može biti, treba priznati da je delovanje označitelja ograničeno, da je mogućno i efikasno u 

određenom registru, te da, uprkos tome što mu pitanje bića nije nedostupno, nešto, celi registri 

bivstvovanja, ostaju nerazumljivi u njegovom poretku, prosto, ostaju s one strane mogućnosti pitanja 

u okviru označiteljskog poretka. 


9 . Ovde posebno ističem fenomenologiju zato što je Lakan pominje, maltene, kao učenje 

kojemu, u najmanju ruku, izmiču presudne nijanse – veli da je fenomenološki zahtev, koji prevazilazi 

polje psihoanalize, zasnovan na brkanju područja značenjstva i značenja (navedeno delo, p. 215) – 

iako, u istom ovom Seminaru, on još nije posve raščistio s fenomenološkim načinom mišljenja. 

10 . Navedeno delo, p. 214. Naučna definicija subjektnosti se, zapravo, ovako kako Lakan 

misli, ne da izvesti. Rukovanje označiteljima s čisto označiteljskim ciljevima mora, naime, imati 

barem značenjsku dimenziju rukovanja označiteljima s čisto označiteljskim ciljevima i na taj način, 

ipak, izražavati odnos koji pripada poretku zahteva, čežnje – zahteva da se ne-značenjski rukuje 

označiteljima.

71 

razlikovalo od ne-rukovanja). Sem toga, subjekt je u delirijumu zato što je u svetu, 

u označiteljskom lancu čije su karike popustile, ili zbog svoje neodlučnosti pred 

označiteljem, u kojemu prepoznaje različite i suprotne naloge, što, mada vode istom 

ishodu, izluđuju subjekt. Izluđuje ga simboličko svojom višesmislenošću. Razume 

se, ovde je reč o psihozi, ali i o psihotičnim mehanizmima svakidašnjice, postojanja 

uopšte, o svakidašnjoj i ontološkoj patologiji subjekta. 

Smešta li, možda, Lakan (psihotični) subjekt u realno zato da bi nekako 

utemeljio intersubjektivnost u nečemu što nije ni biološka zakonitost, ni 

označiteljski determinizam, ni socijalni odnos? U deliriju on prepoznaje snažnu 

dimenziju intersubjektivnosti, koja bi, sledstveno njegovom mišljenju, morala biti i 

dimenzija realnog, prema tome, ono što ona nikako ne može biti. Simboličko, naime, 

artikuliše intersubjektivnost, artikuliše je označitelj koji postaje subjekt za jedan 

drugi označitelj, koji pred-stavlja subjekt kod drugog označitelja. Ili, iz druge, 

takođe lakanovske, perspektive, subjekte povezuje sposobnost, moć rukovanja označiteljem. 

Lakan tu sposobnost, međutim, određuje na način koji izaziva niz 

nedoumica. 11 

U toj sposobnosti sadržana je i sposobnost subjekta da vara. Ali, zar 

me tako i ne obaveštava - kao simptom koji ne krije da krije istinu, koji je, zapravo, 

govor istine - da je njegovo mamljenje, njegovo varanje ujedno i njegov poziv da ga 

razumem. Dokle god postoji intersubjektivnost postoji i šifra za sporazumevanje. Ja 

oduvek znam njegove namere, prosto zato što su one, kao namere, shematski, čisto 

formalno i moje namere, ili zato što znam da su njegove namere. Izgleda da Lakan 

ovde računa na mogućnost istinitosti, koju je iznašao u paradoksu: svi Krićani lažu; 

mogućno je, naime, da odista svi Krićani lažu i da je pomenuti iskaz koji izriče 

jedan Krićanin istinit, mogućno je, dakle, reći istinu. 12 Ispravnost, logičnost ova- 

11 . Lakan veli:"...u realnom (dans le réel) vi imate subjekt sposoban da se služi označiteljem 

kao takvim" (navedeno delo, p. 218). Pojam réel on u ovoj fazi svoga učenja već upotrebljava u 

značenju realno. Ali, upotrebljava ga još i u značenju realnost, zbilja. U tom je značenju upotrebljen i 

u navedenom iskazu, izgleda, pre no u značenju realno. Istina, to nije sasvim sigurno. Ja sam, međutim, 

izabrao redosled: realno, realnost zato što u realnosti (koju postavlja simboličko) nema označitelja 

kao takvog, te se subjekt u njoj nema čime služiti. S druge strane, subjekt je sposoban samo 

u realnom da se služi označiteljem kao takvim. Ali, u realnom on niti vara niti ne vara, u realnom 

subjekta i nema. Stoga, ovakvu, samosvojnu sposobnost služenja označiteljem Lakan može naći 

jedino s one strane smisla, s one strane cilja komunikacije, te, razumljivo, i s one strane simboličkog. 

I to, u okviru teorijskog koncepta, može biti prihvatljivo i tačno. No Lakan tvrdi da je subjekt u realnom 

sposoban da rukuje označiteljem ne zato što po nekom redu hoće da nekoga o nečemu obavesti, 

"no upravo zato da vas namami" (navedeno delo). 

Lakan za ovu sposobnost subjekta vezuje i sudbinu označitelja. On, naime, tvrdi da 

ta sposobnost odlikuje, izdvaja iz čistote, iz ništavila predmetnosti, postojanje označitelja. A to praktično 

znači da je ona neophodna i izvan delirantnih stanja, ako označitelj treba da postoji. Time, 

opet, Lakan, mimo volje, naravno, i suprotno logici psihoanalize, priznaje i postojanje nekog preddatog, 

transcendentalnog, ne-smislenog smisla, čak, da kažem sasvim jasno, božanske promisli koja 

uređuje svet, što, zacelo, nije hteo, uprkos očijukanju s religijom. Posebno je pitanje: da li je takav 

ishod mogao izbeći, te da li ga je uopšte i trebalo izbegavati. 

12 . Razume se, to nikako ne znači da "ako kažeš ja lažem, znači da govoriš istinu" (Četiri

72 

kvog obrata trebalo bi da jemči nužnost upotrebe nekog među-ja, subjekata posrednika, 

ako već postoji subjekt i ako se označitelj upotrebljava. Ta je upotreba, 

štaviše, suštinska crta svakog intersubjekatskog odnosa. 

Psihoanaliza, razume se, ne može da se odrekne svojstava patološkog 

subjekta kao svojstava subjekta uopšte, utoliko pre što ih (svojstva) uzrokuje 

označitelj (u psihozama bi to moralo biti uočljivije no u svakidašnjici, koja, pri tome, 

nema ništa što bi je moglo proizvesti u bilo kakvu meru normalnosti). Subjekt 

psihoanalize, zapravo je pretpostavka govora. Psihoanaliza ga i identifikuje u 

govoru, u označenicima iskaza. Razume se, ove označenike u svakoj prilici uređuju 

označitelji, oni su učinci označitelja. Prema tome, u svakoj prilici psihoanaliza i ima 

posla sa subjektom, treba dodati, sa subjektom koji je podeljen između patološkog 

(kantovskog subjekta koji ganja zadovoljstvo) i precrtanog, podeljenog subjekta, koji 

je sama ona artikulisala onog trenutka kad je označitelj promovisala u determinantu 

subjektivacije subjekta, kada je sudbinu subjekta vezala za autonomiju 

označitelja. 13 

temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 149). Ali to ja lažem je ipak važeće, naime, 

ne može se prevideti ja iskazivanja u tom iskazu, a ono je istinito. 

13 . Lakan pod autonomijom označitelja podrazumeva zakone koji su mu svojstveni, no koje 

je teško izdvojiti, prosto zato što ga (označitelj) pokrećemo u značenju.

73 

SUBJEKT JE RUPA 

Registri ljudskog bića se nalaze u reči. 1 Ona ih, zapravo, uspostavlja 

za biće. Razumljivo je stoga дto ravnoteža, situacija ljudskog subjekta zavisi od 

simboličkog iskustva, tj. od iskustva (i iskušavanja) čistog simboličkog, Lakan 

dodaje "od iskustva koje podrazumeva tečevinu simboličkog odnosa kao takvog." 2 

Ova dopuna zaslužuje posebnu pažnju, između ostalog, zato što nedvojbeno raskriva 

da je ljudska realnost u osnovi, odista, bezinteresno označiteljski strukturisana, 

i, pre svega, zato što ne krije da označiteljska strukturacija realnosti ima iza 

sebe univerzalni zakon, koji jemči prvotnu ne-smislenost označitelja. 3 Ljudska realnost 

prožeta je, dakle, i određena, nervaturom označitelja bez vlastitog značenja, 

što ujedno znači označiteljima iz realnog. Ipak, subjekt usvaja označitelj kao 

označitelj na nivou simboličkog, dakle, na nivou na kojemu je ljudski smisao (i 

označitelja) već artikulisan. Na tom nivou se pojavljuje novi označitelj i, razumljivo, 

ispoljava označiteljski odnos, u svakom slučaju, na tom se nivou drama pojavljivanja 

novog označitelja jedino i može opaziti: u preokretima značenja, u promenama 

osećanja, socijalno uslovljenih odnosa, u otkriću novog prostora između istih 

graničnika, itd. Subjekt je na tom nivou trošan, prosto zato što odnos koji se uspostavlja 

između njega i simboličkog poretka već podrazumeva mogućnost poraza, 

subjektovog dakako. Na simboličkom nivou, prema tome, nigde, ni u jednoj 

kombinaciji on ne može biti ni postojan ni ceo, na tom nivou on i ne postoji drugačije 

do kao odsutnost koja je stalno prizivana, konačno, subjekt u simboličkom predstavlja 

označitelj, koji je i sam ne-ceo. Označitelj je moguć kao označitelj samo u odnosu 

na drugi označitelj; S1, naime, uspostavlja razlika spram S2, uspostavlja ga S2. 

Subjekt, strukturalno, ne zna ni ko je ni gde je, ne zna ni šta želi, on i 

ne postoji pre no što nestane u označitelju, pre no što se, ipak kao subjekt, utopi u 

označitelju. U teorijskoj psihoanalizi se kaže da u označitelju postoji nešto što 

poništava, bolje, i bliže hegelijanizmu teorijske psihoanalize, što dokida subjekt, 

koji tek nakon ove označiteljske kastracije počinje da postoji, naravno, s 

označiteljem gospodarem iznad sebe. Subjekt koji ovako počinje da postoji Lakan 

1 . Lakan, naravno, nema u vidu samo reč u užem smislu. Prema tome, reč u kojoj se nalaze 

registri ljudskog bića može biti i znak na pesku ili u računaru, svaki znak koji je čoveku nekako 

namenjen, u kojemu je on već predujmljen. 

2 . Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 224. Tu tečevinu simboličkog odnosa prenose, ili je, 

može biti, grade, opozicije kao što su dan i noć, muškarac i žena, mir i rat, itd. U okviru realnog sveta 

ove opozicije, mada mu pripadaju kao njegovi sastojci, predstavljaju i njegove ose (označiteljske ose), 

koje, Lakan veli, po modelu strukturalističke antropologije, organizuju tu realnost i za čoveka je 

pretvaraju u zbilju. 

3 . Kakav je taj univerzalni zakon, ovde neću nagađati. Konačno, imao bi smisla samo 

pokušaj (re)konstrukcije modela iz pretpostavki teorijske psihoanalize, gde bi se ovaj univerzalni 

zakon sam namestio.

74 

obeležava precrtanim S ($). Sudbinu subjekta, dakle, ispisuje i upisuje (u stvarnost 

što je sam uspostavlja) prvotni označitelj, koji "nastavši na mestu Drugog još neoznačenog, 

čini da se pomoli subjekt bića koje još nema govor, i to po cenu zaleđivanja 

tog bića. Ono što tu već bejaše spremno da govori (...), što tu bejaše, iščeznu da bi 

nadalje bilo samo označitelj". 4 U stvari, subjekt ne postaje označitelj. Od njega, 

posle ove prvotne identifikacije, ostaje samo rupa, i to zauvek i neumitno. I to je 

jedina konstanta subjekta. Ni prvotni označitelj, u kojemu nestaje subjekt, zapravo, 

biće koje bejaše spremno da govori, više se ne može shvatiti izvan odnosa s drugim 

označiteljem. 5 

Prvotno potiskivanje, koje se istovremeno zbiva s nastankom subjekta, 

tj. sa njegovim poistovećivanjem s označiteljem, i koje, zapravo, znači potiskivanje 

označitelja, upravo onog označitelja koji ukida i subjektivizuje subjekt, prvotno 

potiskivanje pretvara subjekt u rupu iz lanca označitelja. Subjekt se sada može 

pokazati samo u razmaku između dva označitelja, u vezama, prepletima označitelja, 

i to ako uspe da nađe otvor, da probuši rupu između njih. Praktično, u 

samom jezgru strukturacije sadržana je mogućnost da subjekt ne uspe da usvoji 

realizaciju nekog označitelja na ravni simboličkog, razume se i nekog od osnovnih 

označitelja, na primer, označitelja otac. Ako mu se to desi, ako ne usvoji označitelj 

otac, subjektu preostaje "slika na koju se svodi očinska funkcija", veli Lakan. 6 

Preostaje mu jedan registar subjektnosti, u kojemu, kao subjekt, ne može opstati. 

Slika očinske funkcije, imaginarizovana slika, ne upisuje se u dijalektiku trojstva (u 

dijalektiku RSI). Ipak, i tada, ona funkcioniše kao model, model ogledalnog 

otuđenja, i tako subjektu obezbeđuje da se razume, ali na planu imaginarnog. 

Trojstvo, prema tome, ipak, garantuje to razumevanje. 

Nema, razume se, svaka nemogućnost realizacije označitelja 

sudbonosan ishod za subjekt. Sama nemogućnost, međutim, na ontološkoj ravni, 

jeste sudbonosna. Valjda je zato i upisana u očinsku funkciju, koja je, prema teorijskoj 

psihoanalizi ključ značenja, ključ bilo kakvog uznačenja. U suštini, ključ 

značenja, uznačenja jeste sama nemogućnost realizacije (završnog) označitelja, 

nemogućnost onog označitelja koji će značenje uobličiti, uspostaviti. U teorijskoj 

psihoanalizi ta se uloga ostavlja Imenu oca, koje zaustavlja, oformljuje, dovršuje 

jedan poredak značenja. 7 Ime oca je čista logička funkcija, jedna moguća logička 

4 . Position de l'inconscient, Ecrits, p. 840. Lakan ovu formulaciju oslanja na smisao koji, 

kaže, sadrži francuski imperfekat. "Ono što tu bejaše (Ce qu'il y avait) pretpostavlja dva smisla, dva 

značenja: da je bilo trenutak pre – bejaše tu i više nije, ali i da je bilo trenutak poznije – bejaše tu da 

bi tu moglo biti. Subjekt, dakle, bejaše (više nije), no bejaše da bi opet mogao biti, rečju, subjekt je 

svagda negde između. 

5 . Prvotni označitelj, moglo bi se reći, pojavljuje se kao dva označitelja, tj. nema prvotnog 

označitelja. Ili, ako ga, ipak, ima, onda se on pojavljuje kao drugi označitelj. 

6 . Les Psychoses, p. 230. 

7 . Poredak značenja čije beskrajno klizanje Ime oca zaustavlja, prekida (i tako ga dovršava;

75 

funkcija, koju Lakan promoviše u osnivača zakona i smisla. 8 Iz Imena oca u teorijskoj 

psihoanalizi se izvode odrednice subjekta kao seksualnog i smrtnog bića, dakle, 

dve bitne odrednice filosofskog mišljenja subjekta. Doduše, do sada je samo jedna 

od njih bila stalni i pravi predmet filosofske pažnje. 

Nemogućnost realizacije označitelja radikalno, čak dramatično, ispoljava 

se u psihozi, i to kao efekat isključenja Imena oca, isključenja logičke funkcije, 

koje (isključenje) narušava princip ulančavanja označitelja i, naravno, mogućnost 

uznačavanja u kodu simboličkog poretka kojemu je Ime oca zakon. Opstaje, ustanovljuje 

se u psihozi samo imaginarni odnos (pokidane su veze sa simboličkim i 

realnim), koji Lakan zove dehumanizujućim, zato što ne ostavlja mesta za utemeljenje 

slike Ja u orbiti drugog, 9 to će reći u vlastitom ogledalnom odrazu. U takvoj 

imaginarizacji radikalno je i otuđenje subjekta, razume se, zato što je ovde poništen, 

uništen sam označitelj koji jemči uznačenje. Psihotični subjekt živi u svetu koji 

ne posreduje jezik. U tom smislu, on živi u samoj neposrednosti, u realnom. U nekoj 

vrsti neposrednosti, moglo bi se reći, živi i subjekt u svakidašnjici, makar u meri u 

kojoj ne oseća nedostatak svojstven označitelju. 

Nemogućnost realizacije označitelja potvrđuje sumnje u mogućnost 

postojanja takozvane totalne ličnosti, totalnog subjekta, u mogućnost nalaska 

takvog mesta na kojemu bi se subjekt našao i okupio. Doduše, Frojd (i Lakan za 

njim) ličnost centrira u nesvesnom. To, naravno, može dati povoda za ponovno 

promišljanje koncepta totalne ličnosti i, pre, za raspru o nedoslednosti u Frojdovom 

i Lakanovom mišljenju. Od takvog ishoda, koji je predvidljiv, Lakan se brani 

određenjem tradicionalne samosvesti kao proizvoda imaginarnog odnosa subjekta 

sa drugim. Jasno, iz te perspektive, nakon imaginarizacije tradicionalnog pojma 

samosvesti, nije više mogućno naći nikakvo jedinstvo subjekta. Ne dozvoljava ga 

dovršava i značenje i poredak) suštinski je poredak prvotnog Drugog, majke dakle. Ime oca, prema 

tome, uspostavlja mogućnost značenja tako što prekida jedan značenjski tok, svejedno što je 

nezavršiv, što nema poslednjeg označitelja. Stoga se može reći, upravo onako kako se i tvrdi u feminizmu, 

da očinska funkcija zatvara jednu mogućnost simbolizacije, koja je, može biti, plodonosnija od 

falusne simbolizacije, koja je, sigurno, različita od falusne simbolizacije. Lakan, pak, samim tim što je 

artikuliše, bez obzira na to što je artikuliše kao nemoguću, tu mogućnost nije sasvim isključio. Bio bi 

to, da je tako što uradio, pravi psihotički postupak (Imena oca). U stvari, Lakan zadržava mogućnost 

preokreta simboličkog poretka. 

8 . "Pre Imena oca nije bilo oca, postojala je gomila drugih stvari", veli Lakan (navedeno 

delo, p. 344), postojala je gomila drugih logičkih mogućnosti i drugih oblika koji su mogli doći na 

mesto oca. Pre početka funkcionisanja logičkog modela ništa nije bilo ono što po tom modelu postaje. 

Pre Imena oce nedostajalo je, dakle, i nekoliko suštinskih označitelja, što se, veli Lakan vidi i kod subjekata 

tu pored nas. Nije, prema tome, u toj gomili stvari slučajno artikulisano upravo Ime oca. 

9 . Navedeno delo, p. 231. U tekstu "Porodični kompleksi", koji je pisan za Francusku 

enciklopediju, Lakan veli da možemo prepoznati "u mentalnim oblicima koji čine psihoze, 

uspostavljanje stadijuma Ja koji prethode ličnosti" (Les complexes familaux, Navarin, Paris, 1984, p. 

79). Prethode, dakle, humanističkoj dimenziji odnosa sa drugim. No ovde je važno da su to još stadiji 

čoveka, te da se granica ljudskog bića ne može povući linijom modela onoga što zovemo ličnost.

76 

fantomski drugi, koji se, čak, umnožava, koji se posvuda i u različitim obličjima 

sreta, sa kojim nije mogućno uspostaviti nikakav postojan odnos. Subjekt i ne zna s 

kojim drugim, kada i gde, ima posla. Jer, postoji "takođe drugi koji govori s mojeg 

mesta, očigledno, drugi koji je u meni" 10 i koji je potpuno različit od drugog, moga 

bližnjeg. 

Drugi je uslov subjektnosti, uslov mogućnosti nesvesnog subjekta, 

rupe koja je subjekt, naravno, ukoliko je nesvesno govor, "govor drugog", i ukoliko 

može biti prepoznato samo ako vam ga, Lakan veli, "drugi uputi". 11 A on ga uvek 

(nekome) upućuje i zato što je nesvesno implikovano u lancu označitelja, u 

neodređenosti subjekta, u njegovoj zavisnosti od jezika, u njegovoj ne-integrisanosti 

u registar označitelja, što se, naravno, radikalno dešava samo u psihozi, ali što se 

dešava i svakom subjektu pored nas, kad, recimo, nije u stanju da razlikuje drugog 

(bližnjeg) od Drugog (apsolutnog Drugog), kome se mi obraćamo preko bližnjeg, i 

kad se, zato, neprekidno bavi utvarama, verujući, dakako, u njihovu stvarnost. 

Efekat ovog nerazlikovanja pokazuje se, naravno, u tvorevinama ovih subjekata, u 

njihovoj umetnosti, recimo kao zabuna o estetičnosti nekog diskursa. Ironija ili 

aluzija, na primer, u umetničkom delu nekog takvog tvorca, ukoliko ne podrazumevaju 

Velikog Drugog kao nešto što je uvek tu i što se ne vidi, no čija se odsutnost 

nazire kroz stvarnog drugog, ako ne podrazumevaju Drugog "kao mesto gde se 

konstituiše onaj koji govori sa onim koji sluša", 12 te kao mesto na kojem se 

univerzalizuje estetski efekat, a po pravilu ga ne pretpostavljaju (stvarni drugi je za 

njih neproziran), ili samo hine da ga podrazumevaju i da mu se obraćaju, ironija i 

aluzija u ovim slučajevima nužno promašuju estetsku funkciju zbog koje su 

upotrebljene. Subjekt takve ironičke besede, naime, ne vidi i ne pokazuje kroz 

označitelj ni njegov retrospektivni ni njegov prospektivni nalog/namet govoru, ne 

vidi Drugog u drugom. 

Namet označitelja subjektu, međutim, s gledišta filosofske i duhovne 

tradicije uopšte, kojoj pripada i teorijska psihoanaliza, mora biti doveden u pitanje - 

i to sledstveno zahtevima i pravilima promišljanja u samoj teorijskoj psihoanalizi. 


11 . Navedeno delo. Drugi mi može uputiti nesvesno samo kao govor. Ja ga kao govor mogu i 

primiti, razumeti, pod uslovom da se nalazim na mestu i u poziciji analitičara, tj. na mestu na 

kojemu ga mogu čuti, razumeti. Otuda i toliki značaj analitičara kao Drugog, prvotnog Drugog, ili 

kao mrtvaca u bridžu. Analitičar, doduše, ni kao Drugi, nikako ne može biti potpuno neutralan; on je 

uvek na strani subjekta i kao Drugi na strani nesvesnog kao mesta znanja, koje i njega određuje, već 

stoga što zna da to znanje izmiče subjektu i što je on, analitičar, tu da bi omogućio subjektu da 

raščisti sve dvosmislice koje je sam ispleo oko svoga nesvesnog znanja, da bi mogao postati subjekt 

nesvesnog. 

12 . Navedeno delo, p. 309. Lakan čak određuje Drugog kao "mesto gde se konstituiše ja koje 

govori sa onim koji sluša". Ovaj Drugi je, dakle, mesto subjektivacije subjekta. No to ne znači da 

Drugi ne postoji izvan konkretnog dijaloga, s one strane "svake interpsihološke igre".

77 

Naime, u našoj duhovnoj tradiciji, tj. po premisama mišljenja u toj tradiciji, odnos 

sa drugim nikad nije bio neproblematičan. Suštinska odrednica te tradicije, sadržana 

u njenom temeljnom iskazu ja sam onaj koji jesam, zasnovana je na zanemarivanju 

tog odnosa, čak na njegovom nepostojanju. Lakan veli da to (ta tvrdnja i 

njene implikacije) obeležava naš odnos prema bivstvujućem, prema objektima i, 

najzad, obeležava odnos naše nauke prema nama. 13 Ali, jezik strukturira i ovaj iskaz, 

tj. ne-odnos prema drugom koji iskaz pretpostavlja, strukturira ga svojstvo jezika. 

Svojstvo je jezika i to da ja, i ja iz pomenutog iskaza, "nikad nije tu gde se 

pomalja u obliku nekog posebnog označitelja". 14 Ovo ja, naime, prisutnost koja podržava 

celinu diskursa, što znači prisutnost koja se ne može tačno locirati, Ja iz 

iskaza ja sam onaj koji jesam, mora biti upravo tamo gde se pomalja i označitelj, 

inače iskaz nema smisla, neće biti istinit, još gore, ako ja bića iskaza nije i gramatičko 

ja iskaza nema Drugog, nema ni mog odnosa sa drugim (odnos sa bližnjim 

obezbeđuje mi Drugi). Lakan, istina, ne dolazi do takvog zaključka, mada govori o 

Drugom kao takvom. Ipak, teorijska psihoanaliza ne može izbeći takav zaključak, 

nema ni razloga da ga izbegne. 

13 . Navedeno delo, p. 325. Zbog stvarne razlike u postojanju, razlike u odnosu prema 

postojanju, ili zato što ne možemo pristati na ovakav gubitak drugog, tek naša pozicija, to će reći 

pozicija savremenog subjekta, radikalno stavlja u pitanje, veli Lakan, samo biće koje se objavljuje 

kao biće bivstvujućeg, a ne kao bivstvujuće. Time, međutim, nije dokazano i da je prevrat metafizike 

moguć bez bića bivstvujućeg, nije dokazana ispravnost stanovišta savremenog subjekta, čak ni u 

okviru teorijske psihoanalize, kojoj, recimo, treba postaviti pitanje o prirodi realnog. Zar ono, ipak, 

nema odlike nekog ne-artikulisanog (čak, apsolutnog) bića bivstvujućeg? Realno bi, naime, kad bi 

progovorilo, moralo reći: ja sam ono koje jesam. Lakan je, čak, spreman da ga natera da progovori, 

iako, zapravo, ono nema prava na govor. Realno može biti ono koje jeste samo ako ne govori, dakle, 

ako nije ono što jeste - u okviru simboličkog, razume se. 


78 

NA MESTU BIVSTVA JA MORA(M) NASTATI 

Frojdovska askeza subjekta formulisana, može se reći, u ključnoj 

apoftegmi psihoanalize Wo Es war, Soll Ich werden, valjda zbog svog humanističkog 

izgleda, prihvaćena je među psihoanalitičarima i filosofima psihoanalize 

kao bilo koja druga klinički proverljiva činjenica, o kojoj, prema tome, nema i ne 

može biti dvojbi, iako Frojdova formula podrazumeva jednu posve novu, prevratničku 

teoriju subjekta. Tako je bilo do Lakana. On je prvi i jedini shvatio da, kako se i 

pristoji, Frojdovu glosu, koja uopšte nije jednoznačna, već i zato što je odista reč o 

glosi u izvornom smislu, treba tačno i precizno razumeti i prevesti da bismo zbilja 

razabrali metafizički prevrat i prevrat klasičnog, kartezijanskog koncepta subjekta 

koji je (prevrat) u njoj artikulisan i sprovođen. Ishodište ovog imperativa, te samog 

prevrata, sem toga, nalazi su "u iskustvu koje zaslužuje naziv moralno iskustvo". 1 

U psihoanalizi to ne sme biti zaboravljeno upravo u ime moralnog iskustva ja koje 

ima da nastane gde bejaše, dakle, u ime i radi mogućnosti onog ja "koje nije ništa 

drugo do ono čega korene imamo u ja koje se pita o tome šta hoće". 2 

Moralno iskustvo ja koje (ja) ima korene u sebi (u ne-ja koje je ono), ali i u onom 

sebi koje se nesvesno pita šta hoće, upozorava na drugost što se nalazi u njegovom 

jezgru (u jezgru tog ja) i koja ga (to ja), zapravo, kao uslov, i čini. Iz Lakanovog razumevanja 

moralnosti Frojdovog imperativa to se odmah ne vidi. Štaviše, izgleda 

da, i kod Lakana, ovo ja može biti obrazac svakog oblika svesti koja se samopostavlja, 

svake samosvesti dakle. No time Lakan naznačuje (ili ne briše) trag svoga hegelijanstva, 

ali naznačuje i izvor na koji s Hegelom dolazi po svoje mišljenje. Hegelovska 

samosvest da bi se konstituisala mora najpre konstituisati drugo biće kao 

samosvest, drugu samosvest. Praktično, hegelovska samosvest se sebi raskriva i 

pokazuje kao druga samosvest, ona se prepoznaje u drugoj samosvesti, u različitom 

koje joj mora prethoditi, konceptualno makar. Drugost je, prema tome, sama srž, 

punina samosvesti, i to drugost koja mora biti razorena da bi samosvest uopšte 

nastala, da bi samosvest došla sebi. To se i zbiva u stadijumu ogledala, onda kad se 

artikuliše ja, koje time, svojim nastajanjem, priznaje svoju zavisnost od drugog, 

neophodnu da bi postalo ja. Praktično, u onome što jeste subjekt je slika izvedena iz 

drugog subjekta, koji, naravno, zahteva neki prvi subjekt. Hegel ovo vrćenje u 

1 . L'éthique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1986, p. 16. Lakan nalazi da Frojdova formula 

ujedno rezimira i moralno iskustvo "o kojemu se radi u analizi" i koje se situira u principu 

pacijentovog početka analize, pristanka na analizu, što će reći, pristanka na značaj i važenje drugosti 

u samom subjektu. Naime, to ja koje mora nastati tamo gde se beše, ono je ja subjekta koji zahteva 

pomoć, subjektova je drugost dakle. Već, stoga, u njegovom mora nastati implikovano je pitanje 

subjektovog htenja, htenja subjektnosti, te nečega što ne pripada ontološkoj dimenziji toga mora 

nastat i čemu zahtev, može biti, protivureči. 

2 . Navedeno delo.

79 

krugu, ovaj pokušaj subjekta da uhvati sebe za rep, skandira, prekida uvođenjem 

međukoraka, trenutka u kojemu se svest otkriva u drugoj samosvesti. Kod Lakana 

je taj međukorak zapravo prvi korak subjekta, onaj tren u kojem se preustrojava 

otelovljenje apsolutnog subjekta, koji je novorođenče, u subjekt. Lakanov subjekt, u 

suštini, sebe stvara iz građe koja je on sam. Dijalektika ogledala jeste primarno 

dijalektika stvaranja i otuđenja subjekta, jeste dijalektika ontološkog manjka, ali i 

(hegelovske) samosvesti. Ništa od toga, međutim, ne vidi se iza, u psihoanalizi do 

Lakana prihvaćenog, shvatanja Frojdovog imperativa kao nužnosti dolaska Ja 3 na 

mesto na kojem je bilo ono. Razumljivo je, stoga, što se Lakan morao provući kroz 

sve rukavce Frojdove glose da bi se i sam oteo njenoj opčinjavajućoj moći. 

Šta je, u stvari, Frojd rekao svojim, psihoanalitičkim imperativom? 

Lakan veli da je Frojd precizan, jasan, da uvek tačno zna šta hoće i šta kaže. To mu, 

ipak, ne smeta da smisao formule tog i takvog, jasnog i preciznog, Frojda iščitava iz 

njene označiteljske strukturacije, tj. da je čita kao tekst nesvesnog koje je 

strukturisano kao jezik i koje Lakan razabira iz označiteljske strukture, iz jezičke 

igre, najčešće, iz paronomazija i različitih topičkih aluzija na Drugog, na nesvesni 

subjekt. Ovaj se metod 4 pokazao plodonosnim i u Lakanovom prevođenju/tumačenju 

Frojdovog imperativa. Nijednim drugim načinom prevođenja (a filosofska 

hermeneutika bi svaki drugi pre odobrila i razumela no ovaj Lakanov) ne bi se 

pokazalo "da se umesto Wo, gde Es, subjekt lišen bilo kakvog das ili drugog objektivizirajućeg 

člana, war, bejaše, radi o mestu bivstva, i da na tom mestu soll, 

oglašava se tu zadatak o moralnom smislu (...), Ich, ja, tu moram ja (...), werden, 

postati, to će reći ne iskrsnuti, ili čak desiti se, nego doći na svet sa samog ovog 

mesta ukoliko je ono mesto bivstva". 5 

Mesto na kojem ja mora(m) nastati jeste hegelovski međukorak, no 

pomeran prema subjektivnosti iz realnog, 6 viđen u ne-subjekatskoj slobodi, koja, 

identitet subjekta. 

3 . Ja s velikim J (moi), ne ja (je), koje Lakan ima u vidu i koje pokazuje na, eventualni, 

4 . U psihoanalizi je on bio poznat i pre Lakana, koji ga je, doduše, doslovno preobrazio. 

Treba, naime, napomenuti da taj metod nije na dobrom glasu kod analitičara, upravo zato što je bio 

zloupotrebljavan. Ako se ima u vidu jeziku svojstvena funkcija zavođenja takva zloupotreba i nije 

neko iznenađenje. 

5 . Frojdovska stvar, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 128. Na paronomastički način 

prevođenja Frojda, uostalom, sam Lakan ukazuje i veli da je to "suprotno značenjskim ekonomskim 

principima koji moraju gospodariti prevodom" – svakim drugim, razume se, sem Lakanovim. Pravila 

prevođenja njega, naime, nisu sprečila da ih ne naruši i da, recimo, u nemačkom es (ono) ne prepozna 

homofoniju "s početnim slovom reči: subjekt", istina, u ovom slučaju s razlozima koji i iz es i iz 

subjekta podržavaju artikulaciju smisla što ga homofonija najavljuje. 

Ovde ću samo pomenuti da Lakan u povratku problemu subjekta artikuliše svoj povratak 

Frojdu. Taj spoj, svakako, zaslužuje pažnju; on, zacelo, krije barem deo smisla i jednog i 

drugog povratka. 

6 . Lakan i veli (L'éthiqu de la psychanalyse, p. 21) da se etičko pitanje orijentacije 

čovekovog snalaženja mora artikulisati u odnosu na realno, u kojemu se etičko niti bilo kakvo pitanje

80 

međutim, ima moralnu dimenziju subjekta. Štaviše, izgleda da je moralni smisao 

koji se ovde oglašava zapravo smisao bivstva. Kantovski moralni imperativ (Lakan 

ga ima u vidu) mora onda biti svojstvo bivstva. Sled neočekivanog i začudnog tu ne 

prestaje. Ako ja dolazi s mesta bivstva ukrašeno oreolom moralnog iskustva, samo 

bivstvo se onda mora pokazivati u moralnom smislu (postajanja ja, dolaska ja s 

mesta bivstva). Lakanovo ja se stvara i na mestu bivstva stvara bivstvo. To nije 

mogla ni samosvest klasične filosofije. Drugost je tako u isti mah hegelovski razorena 

i sačuvana (kao Drugi), sačuvana je struktura drugosti, sačuvana je (artikulisana) 

sama struktura koja još nije struktura nečega, koja je bez središta i 

koja, stoga, ne postoji, no kojoj je, nekako, moralna suština dospevanja u bivstvo 

sapripadna, naravno, ako sledimo Lakanovu paronomastičku logiku, tj. smisao koji 

ona odvaljuje od strukturacije jezika, od zvučnih masa jezika, koje moraju biti i 

ontološke, ili bliže Lakanu, označiteljske mase subjekta. Uostalom, drugog puta do 

preontološke, apsolutne subjektivnosti i nema, Lakan ga, makar, ne zna. Menjanje 

jezičkog toka, ako je u skladu se jezičkom geografijom, može omogućiti spajanje slivova 

značenja, homonimsko na primer, može aktualizovati ono što do tada, do 

protoka jezika novim koritom, nije postojalo. Nema onda nikakve zapreke, Lakan je 

ne vidi, da se iz c'est proizvede glagol "s'être (biti se) u kojem bi se izrazilo svojstvo 

apsolutne subjektivnosti". 7 Još manje ima razloga da se tekst izumitelja nesvesnog 

ne čita kao nesvesni tekst, kao tekst subjekta nesvesnog. Prema tome, (za Lakana) 

deo Frojdove formule, kako je on prevodi (Lа ou s’ êtait) - Tamo gde to bejaše - odista 

može značiti: tamo gde se bejaše (lа ou s'êtait), i mora značiti da bi biće moglo 

dospeti u bivstvo, tamo gde se bilo, ali i da bi Lakan ostao u hegelovskoj dijalektici, 

koja je, pri tom, i dijalektika želje. U ovoj se, opet, ukorenjuje moralna dimenzija 

bića, čak i pre no što je sama želja artikulisana u jeziku, razumljivo, ako moral, 

"prisustvo moralne instance, ono što, u našoj delatnosti ukoliko ju je strukturisalo 

simboličko, predstavlja realno kao takvo, težinu realnog". 8 

Moralni poredak može biti uspostavljen samo u subjektu. To je 

razumljivo. No postavlja se pitanje kako se to zbiva, kako se i zašto subjekt potčinjava 

poretku, koji se, Lakan veli, najpre predstavlja kao nauka, ukoliko ta nauka 

uopšte ne može ni postaviti. Čini se, da kod Lakana realno, koje ništa ne zna, ništa ne može, 

zamenjuje Boga koji sve zna i sve može. 

7 . Frojdovska stvar, str. 128-129. Ovde se može pojaviti, izraziti svojstvo apsolutne subjektivnosti 

ukoliko ga je, kaže Lakan, Frojd tačno otkrio u njegovoj radikalnoj isredištenosti. Otkrio 

ga je on, Lakan. Ekscentričnost će postati bitna odrednica u njegovoj teoriji subjekta. 

8 . L'éthique de la psychanalyse, p. 28. Lakan, razume se, zapaža paradoksalnost svoje teze 

o moralnoj dimenziji kao onome što predstavlja realno, ukoliko je ovo, a jeste, s one strane vrednosti, 

i mogućnosti vrednovanja. Moralna dimenzija bi, u tom slučaju, morala biti s one strane samog 

moralnog ideala. No zato s one strane principa zadovoljstva, protiv kojega moral mora biti, nalazi se 

nagon smrti (u Etici ga Lakan još zove instinkt smrti), strukturno načelo svake moguće realnosti – 

ali i strukturno načelo ispoljavanja morala u stvarnosti, u simboličkom.

81 

nije svojstvo subjekta, tj. ukoliko nije način njegove subjektivacije. 

Lakan je, izgleda, zaboravio da je moralni poredak uveo u subjekt već 

time što je moralnu dimenziju oslonio na nagon smrti u kojem je situiran simbolički 

poredak, dakle, onaj poredak koji uspostavlja subjekt. Ili, može biti, još plaća 

dugove interesovanju za fenomenologiju. Ovde on pomoć traži od Aristotela, koji 

kod čoveka nalazi spremnost na uobičajenje, što u osnovi znači spremnost za učenje. 

Za Lakana, s obzirom na automatizam ponavljanja koji je imao pri ruci, ovo je neobičan 

ustupak. Od Aristotela on traži ono što bi tražio bilo koji fenomenolog. No 

automatizam ponavljanja nije mu mogao pomoći da pripitomi moralni nalog, što je 

nekako morao da učini. On čak ideju dobra subjekta supstancijalizuje i unosi u princip 

zadovoljenja. 9 Doduše, dobro subjekta ne treba mešati s Najvišim dobrom, koje 

zapravo i ne može da upravlja subjektom na putu zadovoljenja. Najviše dobro bi 

moralo biti postizanje vlastitog bivstva, po svemu sudeći, s one strane onoga što 

subjektivizuje subjekt. Jer, "Tamo gde bejaše upravo u trenutku, tamo gde bejaše 

nakratko, između onog gašenja koje još žari i ovog prokljuvavanja koje posrće Ja 

(Je) mogu doseći bivstvo i iščeznuti iz svog zbora." 10 

Avantura supstancijalizacije dobra u zadovoljenju vodi prekoračenju 

granica. Sad je tu mogućnost artikulisao u svojoj teoriji. 11 Navestio ju je i Kant 

svojim promišljanjem bola, vezivanjem bola i spoznaje, bola drugog prema Sadovom 

nemilostivom scenariju o apsolutnom zadovoljenju (i apsolutnom uživanju). No ovaj 

bol drugog mora biti i bol subjekta, ako ni zbog čega drugog ono zato što krajnje, 

potpuno zadovoljenje dovodi subjekt na ivicu trpljenja, čak do poništenja subjektnosti 

u neizrazivosti. Postoji, naravno, i drugi razlog, bliži hegelovskoj dijalektici 

samosvesti i drugosti, i bliži lakanovskoj označiteljskoj logici. Nepoznavanja me 

9 . "Ono što se na nivou principa zadovoljenja subjektu predstavlja kao supstanca, jeste 

njegovo dobro" (L'éthique de la psychanalyse, p. 43). Štaviše, ideja dobra podupire subjektivno 

delovanje ukoliko njime upravlja zadovoljenje – i sve to uprkos tome što se samo zadovoljenje, često, 

opire moralnim naporima, samoj moralnosti, recimo hrišćana, što moral i zadovoljenje ne mogu jedno 

s drugim, ne samo zadovoljenje koje zavisi od agresivnosti, ili ono koje agresivnost pretpostavlja na 

bilo koji način, nego ni zadovoljenje koje čovek ima od ispunjenja moralnog naloga. Izgleda, ipak, da 

ideju moralnog dobra, ako ona treba da usmerava čovekovo delovanje, nije mogućno drugde i drugačije 

logično smestiti. Princip zadovoljenja mora biti poslednja referenca čovekove delatnosti. 

10 . Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd, 

1983, str. 278. Prelaz iz zbora (govora) u bivstvo i, pre svega, mogućnost dosezanja bivstva, novi je 

korak u Lakanovom tumačenju Frojdove formule. Treba, naravno, zapaziti da bivstvo (frojdovski 

imperativ), parmenidovski, izmiče umu zato što je stalno prisutno u njemu. Lakan, uostalom, mogućnost 

razumevanja ove formule u ključu predsokratovaca nalazi kod samog Frojda, koji je, veli, 

imperativ "upravio prema sublimnosti presokratske gnomičnosti". 

11 . Lakan (L'éthique de la psychanalyse, p. 232) veli da je Sad prekoračio granice u teoriji. 

U stvari, Sad je bio samo dosledan logici zadovoljenja i izrekao ono što se bilo našlo i pred Kantom, 

koji je "Sadovog mišljenja", kaže Lakan (navedeno delo, p. 97), i koji je, kao i Sad, znao da se Stvar 

apsolutno može doseći samo po cenu bola, bola drugog. Do granice je, dakle, došao i Kant – i prekoračio 

je, takođe, u teoriji.

82 

određuju kao Ja, veli Lakan, ukoliko ih rađa bližnji kao takav. 12 No bližnji kao 

takav može biti određen samo u odnosu na diskurs, na intencionalnost diskursa, i 

kao diskurs, a tada već nije apsolutan, nije kao takav. Intersubjektivnost nema 

neke samo svoje granice, nema ih za Lakana. Zar tog bližnjeg onda ne treba uništiti? 

Da se razabere logika odnosa dobra subjekta i zadovoljenja odista je potreban 

Kant sa Sadom. 

Ni Kant sa Sadom ni Frojd s Lakanom, međutim, ne mogu da raščiste 

odnose subjekta i takozvanog prirodnog događaja, ako je nagon smrti sumnjiv, kao 

što je u jednom trenutku Lakan ustvrdio. 13 Razlog za sumnju, za dvostruku 

sumnju, jeste što bi prema implikacijama koje pretpostavlja načelo s one strane 

principa zadovoljenja trebalo prirodu supstituisati subjektom. A ovog uvek 

podupire subjekt koji zna, kao onaj koji zna 14 – ovde je to sam Frojd, koji, pri tom, 

ne čini ništa drugo do ono što Lakan čini sledeći Frojda. Zar sam Lakan ne govori o 

obnavljanju subjektiviteta kod infansa koje usvaja jezik? Konačno, subjekt koji zna 

ne podupire samo subjekt što treba da supstituiše prirodu no i tu prirodu, i onaj 

subjektivitet koji se obnavlja kod deteta, što, izgleda, kao subjekt, počinje da postoji 

pre simboličkog. Ništa u prirodi nema što bi je pokazivalo kao takvu i što bi nestalo 

ako bi ona bila supstituisana. I kao takva je pojam subjekta kao onog koji zna. 

Naposletku, i Frojd i Lakan znaju da je subjekt, ako ustrajava, neosporno subjekt 

ukoliko ne zna. Pri tome, naravno, nije jasno kako to subjekt (Lakan) može znati 

ako ne zna, ako nije onaj koji zna? Subjekt kao onaj koji zna neizbežni je oslonac 

svakog subjekatskog napora. Ipak, supstitucija prirode subjektom ubija svaku 

mogućnost prirodnosti – ili, može biti, ubija ono što u prirodu unosimo kao prirodnost. 


13 . "Hoću prosto da kažem da artikulacija nagona smrti kod Frojda nije ni istinita ni lažna. 

Ona je sumnjiva..." (navedeno delo, p. 252). Ali, ona je Frojdu – i Lakanu – bila neophodna. Konačno, 

Lakan sam kaže da se za prirodne događaje može reći da su potčinjeni nagonu smrti "samo ukoliko 

postoji označiteljski lanac" (navedeno delo, p. 251), u kojem su oni prirodni događaji. Iz označiteljske 

perspektive, dakle, menja se i smisao kreacionizma nagona smrti ex nihilo, i naročito iz strukturalne 

perspektive. Zar nagon smrti nije krajnja struktura, iako bez središta, iako nepostojeća (ne postoji 

prvotno Jedan, koje ne bi zahtevalo i prvotno Dva). Ipak, i takva, struktura nagona smrti osigurava 

delovanje simboličkog poretka. 

14 . Štaviše, Lakan čak veli da je formula Wo es war, soll Ich werden upućena samo 

analitičaru. On mora da prihvati mesto koje je implikovano u formuli, i to ne kao određena ličnost, ne 

zbog sebe, kaže Lakan, no kao onaj koji zna da se nađe gore ili levo i koji zna da ga na tom mestu 

određuje diskurs drugog. "Onde gde bejaše višak uživanja (le plus-de-jouir), uživanje drugog, ja, ukoliko 

izustim psihoanalitički akt, moram nastati", kaže Lakan (L'envers de la psychanalyse, Seuil, 

Paris, 1991, p. 59), mora(m) nastati, kao analitičar dakako. 

Ova formula, bez sumnje, jeste upućena analitičaru – no da li samo kao neka vrsta 

tehničkog pravila. Lakan je, očevidno, mislio da na taj način može da neutralizuje one pogubne 

mogućnosti psihoanalize, koje je, na primer, Ja-psihologija preuzela i promovisala u pravilo terapije. 

No to ne znači da je on zaboravio sve ono što je u tu formulu s razlogom učitao i što ona odista 

podrazumeva.

83 

Moralnu dimenziju, subjekt, makar stoga što mu je donosi apsolutni 

karakter želje, koja je, uz to, implikovana u označiteljskoj artikulaciji (može li u toj 

artikulaciji apsolut biti pretpostavljen drugačije do kao nemoguće?), mora da prepozna 

u samoj subjektivnosti, u svom nemogućem apsolutu. Običajnost za takav podvig 

nije dovoljna. Nije, opet sigurno da ljudsko biće prepoznaje moralni imperativ 

recimo na način na koji prepoznaje svoju sliku u ogledalu (koja ga opčinjava; 

fascinira ga ljudsko lice kao ogledalo, fascinira ga ogledanje), iako to ne bi bilo 

suviše iznenađujuće s obzirom na to da stadijum ogledala ne postoji, ne drugačije do 

kao strukturalni koncept. 15 Ne bi, naime, bila iznenađujuća fascinacija nekim 

gestaltom moralnog imperativa, razume se, ako mu je na bilo koji način svojstven 

manjak objekta, odnosno, ako mu je svojstvena, data opozicija odsutnost - 

prisutnost. A mora biti. Dokaz bi mogla biti binarnost samog subjekta, što se 

manifestuje, među ostalim, u njegovom otkriću razlike i njegovoj večnoj želji za neodnosom, 

koji se, po Lakanu, a u tome on sledi Fregea, nalazi u nuli. Razume se, ni 

subjekt ni objekt ne mogu potpasti pod koncept nule, osim ako ne priznamo postojanje 

odnosa nule i numeričke serije, tj. ako taj odnos ne vidimo kao neku vrstu 

temeljnog odnosa, na primer, subjekta s označiteljskim lancem. A tako što, sudeći 

po Lakanovim komentatorima je mogućno već i stoga što nula u seriji brojeva zašiva 

vraćanje odsutnosti. 

U odnosu na funkcionisanje označiteljskog lanca, po Lakanu, subjekt 

"ima sasvim postojano i u istoriji gotovo odredljivo mesto". 16 U stvari, odredljivo 

mesto, sledstveno onome što Lakan dalje kaže, ima reč koja se u lingvistici zove šifter, 

šifter subjekta dakle. Čini se, međutim, da Lakan, na izgled neobično, precenjuje 

subjekatsku moć šiftera, tačnije, izgleda da i odviše veruje u mogućnost 

predstavljanja subjekta u šifteru:"Ono što izvorno predstavlja subjekt nije ništa 

drugo do ovo: on može da zaboravi. Ispustite ovo on – eto subjekta na njegovom 

početku, i kao takvog..." 17 Eto subjekta na njegovom početku, ali ne i kao takvog. 

15 . U svakom slučaju, stadijum moralnog ogledanja morao bi kao i stadijum ogledala da 

pokazuje iza: kao simptom, ispred: kao faza razvoja i izvan vremena: kao čisti algoritamski odnos, 

naravno, sve to odjednom i uvek, u samo jednoj, bilo kojoj, dimenziji svoga pojavljivanja. Moralno 

ogledanje i ne može biti drugo do algoritamski odnos. 

16 . L'éthique de la psychanalyse, p. 264. 

17 . Navedeno delo. Nije u ovoj tvrdnji sve i sasvim jasno. Nisu najpre, nedvojbeno, 

naznačene, iako su pretpostavljene, moguće veze, Lakan kaže, nove formule: on može da zaboravi. 

Reklo bi se, ipak, da Lakan aludira na funkciju zaboravljanja kod Hajdegera, no kod onog Hajdegera 

koji je pogrešno čitao Frojdovu teoriju simboličkog, izvedenu iz dečje igre fort - da (ima - nema), iz 

igre odsutnosti - prisutnosti; Frojdova teorija, zapravo, kaže da on ne može da zaboravi. 

Nejasnoću uvećava Lakanova, tumači kažu, neprecizna upotreba lingvističkih i retoričkih pojmova, s 

gledišta lingvistike i retorike naravno. Bilo bi, ipak, uprkos tome što je Lakana lingvistika 

opčinjavala i zavodila, tačnije govoriti o nedovoljnoj artikulaciji razlike značenja, upotrebe lingvističkih 

i retoričkih pojmova u teorijskoj psihoanalizi i u retorici i lingvistici. Ne treba, naime, smetnuti s 

uma da Lakan koristi lingvistiku prevashodno kao sredstvo teorizacije onoga što se u psihoanalizi 

pokazuje, no što se uz pomoć lingvistike – u psihoanalizi, to treba naglasiti – preciznije raskriva.

84 

Jer, eto subjekta s čežnjom za apsolutom, s tragom zaborava u sebi, zaborava koji bi 

morao, koji subjekt hoće da zaboravi, da bi ga taj trag uspostavio, tj. da bi na taj 

način upravo uspostavljeni označitelj postavio subjekt na njegovo (subjektovo) 

mesto. (Prema Lakanu, naime, trag je samo znak, može postati označitelj ako ga 

neko s nekim ciljem izbriše.) Subjekt, dakle, i jeste i nije na svom početku kad se 

ispusti on, kad se ispusti šifter. Ispuštanje šiftera on ne pretpostavlja i da to što je 

bio – on (subjekt) nije više kadar da zaboravi, niti da je zaborav zaboravljen, 

ispuštanje šiftera on ne pretpostavlja da subjekt više ne može da bude on, čak ni da 

nije on upravo u trenu kad je on ispušteno. 18 

Ovde treba razabrati: da li se s ispuštanjem šiftera, dakle, i onoga ja 

što mora(m) nastati, ispušta i želja, s njom i moralna dimenzija subjekta? Valjalo bi 

tako da bude s obzirom na to da se želja u govoru artikuliše. S druge strane, šifter 

naznačuje subjekt, što ne znači i da ga označuje, a jarak u kojem je želja situirana 

"u pravom smislu smo mi, takođe i ono što nismo, naše biće i naše ne-biće". 19 Ili, 

subjekt dolaskom na početak dolazi i na početak želje, što zapravo znači u trenutak 

simboličke artikulacije. I tada bi se naspram njega, naspram želje nalazila Stvar 

kao izgubljeni objekt, koji je, opet, i kao izgubljeni-objekt-Stvar, znak da zadovoljstvo, 

čak ni empirijsko zadovoljstvo nije zaboravljeno. Ispuštanje šiftera ne može 

biti onaj gubitak iz kojeg nastaje želja. Tako što je nemislivo, prosto zato što se simbolička 

funkcija upliće u svaki trenutak i u svaki stupanj čovekove egzistencije 20 – 

čak i ne-egzistencije. Subjekt, pre no što je rođen, već ima mesto u strukturi 

srodstva, već je upleten u simboličku mrežu, prema tome, već ima mesto u strukturi 

subjektnosti. Ispuštanje šiftera, zato, može biti samo ispuštanje istorijske situacije 

subjekta, istorijske situacije označiteljske artikulacije subjekta, koja nadalje 

opstajava kao gubitak. 

Dolazak subjekta na početak, u nekom smislu, mogućno bi bilo 

shvatiti kao dokidanje subjekta za kojega može da važi Kantov kategorički 

imperativ. Kantova teorija morala odnosi se na subjekt kao razumno biće, koji 

moralni zakon stvara, sprovodi i podnosi. Subjekt kao takav, međutim, ne može 

ništa da stvara, on i nije subjekt. Tek kao subjekt sadovskog imperativa (Imam 

18 . Lingvisti su utvrdili da se šifteri javljaju poslednji u jeziku deteta i da u afaziji nestaju 

među prvim leksičkim oblicima. Ovde je važno zapaziti da dete već mora imati nekakvu subjektivnost 

kad stekne sposobnost za korišćenje šiftera (dete je već naveliko u označiteljskom lancu, 

razume se kao subjekt, kad prvi put izgovori ti, on, ja) i da afatičar ostaje u označiteljskoj artikulaciji 

i pošto izgubi sposobnost korišćenja šiftera. 

19 . L'éthique de la psychanalyse, p. 371. 

20 . Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, p. 

41. Nema, dakle, iz ove perspektive (koja nije i jedina moguća), ni subjekta ni njegovog početka izvan 

simboličkog. Nema ni gubitka izvan simboličkog, ili obratno, nema simboličkog bez gubitka, i to 

gubitka koji prethodi onome što je izgubljeno. Objekt želje je zato uvek drugi objekt, uvek objekt koji 

se iznova nalazi.

85 

pravo da uživam u tvom telu...), što će reći kao subjekt koji je pocepan na subjekt 

iskaza i na subjekt iskazivanja, praktično na subjekt i objekt, on stvara i kad ne 

stvara, prosto, on je subjekt. Iz tog cepanja, Lakan veli, ustanovljuje se moralni 

zakon 21 i, očito, sa njim subjekt. Prema tome, i po Lakanu i po Kantu, moralni 

zakon dolazi od subjekta. Za samu bit moralnosti nije od presudne važnosti to što 

su podsticaji, porivi izbijanja moralne dimenzije kod Kantovog i Lakanovog subjekta 

različiti. Drugi, koji se stapa sa subjektom kao takvim, i koji bi morao biti čuvar 

moralne dimenzije subjektnosti subjekta, samo je maska ovih subjektovih i 

označiteljskih operacija. Na njega (Drugog) subjekt – Lakan, doduše, kaže sadovski 

subjekt, ali to znači svaki, svaki subjekt je i podeljen na subjekt i objekt iskaza (u 

pervertiranom vidu, razume se, očevidno i sadistički) – prenosi odgovornost za delovanje 

zakona, koje, zapravo, on izaziva. Subjekt se, dakle, svagda "pokazuje u nikad 

potpuno razloženoj misteriji onoga što je njegova želja", 22 najpre se pokazuje onaj 

koji hoće da dela ispravno i koji se stoga poistovećuje s nekom normom. Ali, subjekt 

se otkriva u misteriji želje i na horizontu vlastitog dobra – otkriva se kao 

nedostatak. Morao bi otkriti i da je zakon koji (se) uspostavlja čisti nedostatak, onaj 

nedostatak koji je on, subjekt, gde on mora nastati – gde ja mora(m) nastati – doći 

na svet sa samog mesta bivstva. 

21 . Kant avec Sade, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 770. 

22 . L'éthique de la psychanalyse, p. 278.

86 

BUDI! 

Objekt potrebe, objekt koji subjekt zahteva, nema ni lik ni moć koje 

stvarno ima, koje subjekt u njemu ište, u čijem obliku i zovu traži nešto drugo. U 

dojkama, na primer, koje navodno, i faktički, zahteva da utaži glad, mali subjekt, 

zapravo, prvenstveno traži, zahteva ono po čemu majčine grudi jesu objekt potrebe, 

zahteva zahtev. U suštini, objekt potrebe, uvučen u dijalektiku odsutnosti prisutnosti, 

za govorobiće otpočetka funkcioniše kao znak, što ne znači i da formalno 

semiološki jeste znak. No pošto zamenjuje nešto što je u njemu prisutno na način na 

koji je, na primer, stvar prisutna u reči, objekt potrebe neizbežno nosi na sebi žig označiteljske 

funkcije, ide ispred sebe kao objekt zahteva, ide ispred sebe i pre no što 

će se naći u bateriji označitelja. Subjekt ga (objekt potrebe), s obzirom na to da je 

biće koje govori, zahteva kao objekt koji treba prepoznati, u koji treba uneti njegovu 

objektnost, dakle, subjekt ga zahteva kao objekt koji će svoju osobenost dobiti 

naknadno, u koji će on odslikati njegovu objektnost, i u kojemu, najzad, on (subjekt) 

treba da bude prepoznat, kao samosvojna bit svakako. Pri tome, subjektu je skriveno 

to što on u objektu potrebe zahteva. 1 Sam zahtev mu ni na koji način nije skriven. 

U stvari, ništa ne može biti skriveno subjektu koji govori, ništa što se nalazi u 

jeziku; jezik za subjekt zna, pamti da je označitelj izvorno izražavao zahtev, subjektov 

naravno – i zahtev subjekta koji ne zna, no koji zahteva to što ne zna, koji, 

dakle, zna kako i ukoliko zna subjekt želje, nesvesni subjekt. 

Subjektova potreba, ni najelementarnija, prema tome, nikad se ne 

ispunjava jedino kao prosta životna, prirodna potreba, niti on to očekuje, već i zato 

što ona, kod subjekta koji govori, mora proći kroz tesnac zahteva. Odatle "sledi da 

se svaka prirodna težnja subjekta koji govori mora situirati s one i s ove strane zahteva". 

2 Ali, odatle sledi i da objekt zahteva postaje označitelj neke strukture, nečega 

što biološka, egzistencijska funkcija pokriva i što suštinski ima ontološku vrednost, 

onu vrednost po kojoj i egzistencijska funkcija stiče smisao. Subjekt na analizi, 

recimo, u zahtevu za ozdravljenjem, zahtevajući svoju subjektnost, zahteva, s one 

strane analitičke realnosti, subjektivaciju kao takvu. Za teorijsku psihoanalizu je, 

1 . Lakan je nedvosmislen:" Znamo tačno to da zahtev nije izričit. On je čak mnogo više no 

implicitan, on je skriven za subjekt, on je takav kao da mora biti tumačen" (Le transfert, Seuil, Paris, 

1991, p. 235). Razume se, on i mora biti tumačen, najpre zbog toga što je artikulisan u jeziku, potom 

zato što je i sam tumačenje objekta koji subjekt zahteva, traži, te zato što sadrži dvosmislenost, neodređenost 

subjektove potrebe, onu neodređenost koja je upisana i u ispunjenje primarnog zahteva i, 

najzad, što ga drugi kao apsolutno izričit zahtev ne bi mogao ni da shvati. Povrh toga, u zahtevanju 

određenog objekta, recimo u zahtevu iscelenja koji pacijent upućuje analitičaru, prvenstveno se 

zahteva drugo, na primer, ljubav, označitelj koji će subjekt privesti biti njegovog bića, zahteva se, u 

suštini, svagda u konkretnom objektu shema objekta. Očito je da zbog toga zahtev i ne može biti 

izričit. 

2 . Navedeno delo.

87 

stoga, jedino važna činjenica zahtevanja, čista shema zahteva. Ona (ova shema), 

naime, kao svagda implikovani zahtev za odgovorom (na poziv, na pitanje koje subjekt 

postavlja analitičaru/Drugom; zahtev navodi subjekt da zahteva, da pita Drugog 

o svojoj subjektnosti), kao zahtev po sebi i omogućuje odgovor na pitanje subjekta, 

i odgovor koji on (od Drugog, analitičara) dobija u obliku pitanja: šta hoćeš, 

omogućuje i započinje subjektivaciju subjekta. 3 Zahtev po sebi, istodobno sa tim po 

sebi i zato što se predstavlja kao to po sebi, najavljuje, uvodi i načelo figuracije, razstvaranja 

tog po sebi u stvarnim objektima. Zahtev toga po sebi, ako uistinu jeste, i 

u vidu u kojem jeste, čim se formuliše, smesta se pretvara u zahtev drugog, zahtev 

zahteva (svih objekata) koji će subjekt dovesti na put subjektivacije. 4 

Subjekt izrično i uvek zahteva određeni objekt, majčino mleko ili 

analitičarevo znanje. Čak i zahtev on zahteva kao određeni objekt, na razini 

intelektualizacije realnosti recimo. Izgleda, međutim, da on prvo preko konkretnog 

objekta zahteva nešto drugo, (lakanovsko-hajdegerovsku) Stvar, koja je, pri tome, 

bez svojstava (stvarnosti), da bi uopšte mogao dobiti to za čim zaista ima potrebu. 5 

3 . Lakan odatle može zaključiti da se na analizi – na mestu gde, bez obzira na realnost 

analitičke situacije, subjekt dolazi po svoju subjektnost, na mestu formalizacije, subjektivacije 

subjekta, bilo kakvo da ono jeste, te bez obzira na to ko uzima na sebe ulogu Drugog (u analitičkoj 

situaciji on mora nekako biti prisutan, prosto zato što je sastojak subjektivacije subjekta) – na analizi 

se ne radi o drugom do o "iznošenju na videlo ispoljavanja želje subjekta" (navedeno delo, p. 234). Na 

analizi se, u stvari, iznosi na videlo preobražaj potrebe u označitelj nečega drugog, različitog od objekta 

potrebe, na primer, potrebe za ozdravljenjem (koja, naravno, ni na koji način ne spada u elementarne 

potrebe; konačno, život neće da ozdravi), u označitelj potrebe za ljubavlju; na analizi se, dakle, 

pokazuje i dramatizuje preobražaj potrebe u označitelj potrebe. 

4 . Osvajanje samog zahteva "poništava (aufhebt) osobenost svega što može biti dato" 

(Značenje falusa, Die Bedeutung des Phallus, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 261); zadobijanje 

zahteva kao takvog (a on se dobija, osvaja i dečjim krikom za dojkama) omogućuje, naime, zamenu 

svakog posebnog objekta potrebe nekim označiteljom, koji subjektu ne smeta da se poistoveti s vlastitim 

bićem, da zahteva i ono što može dobiti samo kao znak manjka. Po pravilu, ovde je uvek reč o 

ljubavi (koja, uzgred rečeno, nije slučajno suština hrišćanstva), svejedno da li je reč o kriku deteta za 

dojkom, ili zahtevu subjekta za izlečenjem, za svojim bićem. Lakan, zato, veliki deo svoga seminara 

Transfer posvećuje prvoj pravoj knjizi antičke i evropske kulture o ljubavi, Platonovoj Gozbi, tj. 

analizi zahteva ljubavi, iza kojeg je podrazumevan zahtev za davanjem onoga što se nema – i što se 

jedino tako ima. 

Psihoanaliza neposredno prikazuje, dramatizuje transsupstanciju objekta potrebe u označitelj; ona 

je, na neki način, ta alhemijska transsupstancija. U analizi se, naime, potreba za ljubavlju, sa svom 

dramaturgijom pretvaranja potrebe u označitelj, ispoljava u transferu, koji dalje, strogo frojdovski 

rečeno, otkačinje proces subjektivacije subjekta, naravno, nakon pro-izvodnje objekta potrebe u označitelj. 

Razumljivo je, onda, zašto Lakan tvrdi da je "transferna situacija onakva kakva se uspostavlja 

u analizi u neskladu s realnošću analitičke situacije" (Le trnasfert, p. 236). 

5 . Oralni zahtev, na primer, zahtev je, veli Lakan, deteta (subjekta) da bude nahranjeno 

mlekom iz majčinih grudi. I to bi trebalo da bude sasvim razumljivo, doduše, u meri u kojoj su očevidnosti 

uopšte razumljive. Ni našta iza traženja mleka da se utoli glad, gotovo da i nema smisla 

pomisliti. Ipak, taj i takav zahtev upućen je drugom i s ciljem kojega je glad barem u nekom smislu 

samo objektivacija, ako ne i izlika, a to znači da je uz zahtev za objektom potrebe poslat u tom istom 

zahtevu i zbog njega (kao garancija njegovog ispunjenja) i jedan drugi zahtev. "Tu nalazimo situaciju 

koju bih najbolje mogao prevesti poigravajući se dvosmislenostima koje dopuštaju zvučnosti francuske 

fonematike. Ne možemo priznati drugom ono što je najprvobitnije, naime, ti si želja (tu es le 

désir), a da mu u isto vreme ne kažemo ubij želju (tué le désir), tj. a da mu ne dopustimo da ubije

88 

Reklo bi se da Stvar koja se pojavljuje u analizi ima onoliko realne obrise koliko ih 

ima subjekt koga analizand (dakle, već subjekt) traži, koji bi hteo da bude, koji jeste 

u nekom diskursu (u analitičkom diskursu na primer), koliko ih ima realno. U suštini, 

subjekt ne traži (niti može da traži) ni onaj subjekt koji, na izgled, traži, ni 

svoju subjektnost kao neku stvarnost, kao objekt, prosto zato što je njegov zahtev 

"intranzitivan, on nema za cilj nikakav objekt". 6 

Subjekt uvek, i u zahtevu zahteva, traži, zahteva da raspolaže samim 

manjkom, jezgrom strukturacije, time i mogućnošću subjektivacije, subjekt zahteva 

ono što mu, on to zna, kao subjektu, ne može biti ispunjeno, no što ište po nalogu 

strukturne zakonitosti subjektivacije. Udovoljenje zahteva nikad nije ni potpuno ni 

pravo i nikad ne ostavlja subjekt bez zahteva zahteva, štaviše, ispunjenje zahteva, i 

u svakidašnjici, pokreće nove zahteve (koji, između ostalog, treba da odlože, 

zabašure osećanje krivice što, s obzirom na dimenziju transgresije u zahtevu, prati 

njegovo zadovoljenje), održava, podupire želju za objektom što nema nikakvu stvarnost, 

što je bez suštine, bez ikakvog identiteta, no koji, ipak, upućuje na nešto s 

one strane objekta potrebe i s one strane sebe kao objekta potrebe. Na analizi na 

kojoj subjekt nalazi svoju želju manjak se artikuliše kao razlika, kao 

konstitutivnost razlike, koju subjekt ima da usvoji i koja će biti stalni i pouzdani oslonac 

svake stvarnosti subjekta, zadovoljenja želje recimo, ali i njegovih zahteva, 

ma koliko da su nerealni. Ipak, subjekt mora otkriti da on zapravo i ne poseduje objekt 

svoje želje. 7 

Subjekt nema ni svest o artikulisanom lancu svoje unutrašnjosti (bilo 

bi, svakako, tačnije govoriti o lancu koji je uvek na putu artikulacije), o subjektu za 

koji je tako vezan i koji je on, o onome što on uistinu jeste – čista mogućnost. Lanac 

zbog toga ne deluje manje na subjekt, koji je, kao subjekt govora, povrh svega, i 

želju, da mu ne prepustimo želju kao takvu" (navedeno delo, p. 239). Razume se, ovaj sloj značenja 

otkriva se, izriče se na analizi, u lancu preobražaja kroz koje zahtev prolazi, u škripcu zahteva. Ali, 

analiza otkriva ono što je subjekt dovelo tu gde se nalazi, ono što on živi. 

6 . Upravljanje lečenjem i načela njegove moći, Spisi, str. 223. Lakan veli "on od mene traži 

(il me demande)..." Subjekt, logično, traži od analitičara... U isti mah, drugačije i ne može biti, on 

traži analitičara (na francuskom je to jasno: il me demande može da znači on traži od mene i on me 

traži), koji će biti i stvarni subjekt i Drugi (na mestu Drugog u analitičkom diskursu analitičar se i 

nalazi). Razumljivo, na taj način on traži i svoju subjektnost, koju ne može dobiti, no koju mora da 

traži. Od analitičara subjekt očekuje, zahteva da bude izlečen ("on od mene traži..."), "da bude 

otkriven sebi", iako njegov "zahtev nema ničeg zajedničkog sa tim" (str. 224). U stvari, on zahteva 

analitičara ("on mene traži") kao čistu želju. (Analitičar je želja i kao drugi.) Subjekt, praktično, u 

objektu potrebe uvek cilja još na nešto. Zbog toga, njegovi zahtevi nikad ne mogu biti ispunjeni. Dete 

tek s iskazivanjem potrebe za mlekom dobija mogućnost da zahteva zahtev. 

7 . "Želja nije dobro ni u jednom smislu termina", veli Lakan (Le transfert, p. 82). Ne može 

se ni posedovati, ni njen objekt. Ali, ne može se ni neposedovati. Razlog je, naoko, prost, ona je želja 

ništa (ničega), čak želja za smrću. A smrt, iz perspektive života, jedva da u kakvoj prilici može biti 

dobro, sem, naravno, s gledišta dijalektike nagona smrti (i to u meri u kojoj on dijalektizuje i nagon 

života, tj. ukoliko radi za život) u okviru koje valja misliti i življenje.

89 

njegov subjekt, dakle, subjekt lanca koji je artikulisan pre no što je govor konstituisao 

subjekt. Izvan svesti, potpuno joj nedostupan, ostaje, prema tome, artikulisan 

u lancu, zahtev, koji subjekt čuva, da li, kao najobičniji noćni čuvar stovarišta 

subjektnosti. No, iako nesvestan, on je, ipak, čuvar zahteva. 8 To mu svojstvo 

pripada. Mora već nekako, makar zbog blizine moguće svesti, njenog zračenja, biti i 

efekat zahteva koji čuva. Sigurno je da mora znati, imati obaveze prema tome što 

čuva (mislim na obaveze koje mu sam objekt nameće), sigurno je, zatim, da ga to 

nešto modeluje, barem stoga što, kao Drugi, na sva njegova pitanja odgovara pitanjem: 

šta hoćeš. Lakan tako i misli. "Ovaj zahtev konstituiše u subjektu beskrajno 

potraživanje, mada latentno i subjektu nedostupno"; 9 potraživanje koje nema 

primarno određen objekt, koje nema nikakav objekt, ni kao odsutnost. 

Nakon tog otkrića nemoguće je više subjekt misliti kao čisti označiteljski 

efekat, kao puku strukturu označiteljskih ili nekih drugih odnosa, što se vazda 

drugačije i na drugom mestu iznova, u nužnosti strukturacije, organizuje, kao 

egzistenciju bez bića, čija supstancijalnost može biti jedino to što jeste bez supstancijalnosti. 

Doduše, ovaj beskrajni zahtev u subjektu još jednom potvrđuje da je 

on samo biće koje je sputano neizrecivim prvotnim iskustvom, no koje (iskustvo), 

iako neartikulisano, strukturira subjekt, preciznije, sudeluje u njegovoj strukturaciji. 

Istovremeno, beskrajni zahtev, i to je pouzdan znak da nije neporočni apsolut, 

utemeljuje i subjektovo pravo da beskrajno pita, da skandira (pitanjem on lomi i 

uspostavlja postojeći poredak) sve i svakoga, u stvari, uvek nekog jednog te istog i o 

svemu i svačemu, uvek o istom. Ovekovečenje potraživanja ovekovečuje onoga, ono 

nešto, kome, čemu subjekt upućuje zahtev, iako taj, to ne postoji – sem kao nužnost 

da postoji; i u beskrajnom potraživanju zahteva se od nekoga i nešto. Subjektu 

njegovo postojanje nije ni potrebno da bi pitao, tj. da bi našao. Ne bi ni tražio da nije 

našao. 

Beskrajni zahtev je paradoks. Objekt tog zahteva ne postoji, mada bi 

morao postojati, barem kao stalna odsutnost, kao ništa, da bi zahtev zahtevao. 

Beskrajni zahtev, sem toga, ne pretpostavlja prekide, kvrge u iskustvu subjekta, 

prelome u formalnom toku egzistencije, koji su, izgleda, neophodni da bi subjekt 

iskočio sa trake beskonačnosti i dospeo u vlastito biće, u simboličko, da bi znao da 

se ne zna, to će reći, da bi znao da ne zna da se ne zna, konačno, da bi mogao 

8 . Lakan naglašava, svakako s razlogom:"To je zahtev, a ne polet, ili mučnina, ili otisak, ili 

bilo šta drugo" (navedeno delo, p. 118). Naglašavanjem pojma zahtev, tj. razlike koju ovaj pojam 

uvodi u mišljenje subjekta u odnosu na značenje kategorija za kojima je filosofija posezala kad je 

tragala za egzistencijalnim osnovama subjekta, Lakan izdvaja subjekt psihoanalize iz tradicionalnog 

koncepta subjekta. U stvari, izdvaja položaj subjekta spram tih kategorija, značenja na koje one 

pokazuju. Zahtev podrazumeva postojanje nekakvog subjekta, čiste ideogramske veze. O njihovim 

tragovima, ako postoje, kategorije od kojih Lakan razlikuje zahtev jedva mogu da svedoče. Označiteljska 

funkcija zahteva, međutim, te veze i njihove tragove okružuje. 

9 . Navedeno delo.

90 

beskrajno da potražuje. Za subjekt, iako je (u realnom) već oduvek u svom biću, 

svaki susret sa sobom jeste prekid, usek u beskonačnost zahteva, u supstancijalnost 

subjektnosti, ali i u potčinjavanje označitelju. Samo, to bivanje, taj mistički izlet, 

urez u nepostojeću supstanciju, on mora da artikuliše: u odsutnosti ili prisutnosti 

vlastite subjektnosti. Lomovi su mu za to potrebni, oni skandiraju beskrajnost zahteva, 

svejedno što je na taj način potvrđuju; na taj način potvrđuju i subjektovo 

prisustvo u objektu, najčešće u objektu a. Zato je subjekt i zavistan od Drugog, koji 

ima, doduše precrtanu, punoću supstancije. Drugi zato ne može da ispuni ni da 

odbije subjektov poziv biću. Rešenje problema dosezanja bića u Drugom ostaje, 

ipak, otvoreno (ostavljeno je za budućnost, koja ne stiže), ostaje i nada za subjekt, 

koju potvrđuje samo zebnja, što se "pojavljuje svaki put kad se doista radi o želji 

subjekta", 10 kad je prouzrokuje drugi. Objekt je u oba slučaja tu negde pri ruci, sa 

zebnjom zacelo. 

Subjekt je čuvar beskrajnog zahteva, moglo bi se reći, zato što je biće 

namenjeno smrti, te zbog težnje, sklonosti smrti, zato što tako pravovaljano proverava, 

bez ironičnosti koja se ovde učitava, i dokazuje večnost zahteva. Ili, može 

biti, on teži smrti zato što je čuvar beskrajnog zahteva. Kako drugačije, sem svojim 

krajem, on može da dokaže tu beskrajnost. 11 Nagon smrti, naime, daje čvrstinu, 

jačinu, upotrebljivost onom lancu koji subjekt čuva i kojim se monaški opasuje; subjekt 

opasuje nagon smrti i opasuje se nagonom smrti. U stvari, nagon smrti vezuje 

u subjektu i za subjekt, kao za stub, za drvo života čak, jedan nemislivi subjekt, 

"koji se u živom pojavljuje kod onoga kod koga ono govori". 12 Pojavljuje se, zapravo, 

u trenu kad označiteljski lanac obrazuje, obeleži, žigoše subjekt (tvorac uvek stavlja 

žig na svoje delo, žigoše svoj posao, i nenamerno; stavlja žig i želja, koju, k tome, 

krasi opasna ćud – pravi gospodar), a obeležava ga upadljivo, znakom opasnosti, 

znakom smrti. No mrtvačka glava, kojom je označen, ujedno je i znak potvrde rođenja 

subjekta kao biološkog bića i kao ljudske egzistencije, dakle, kao tvorevine 

simboličkog, tvorevine diskursa, to treba naglasiti. Pri tome, nemislivi subjekt nije 

odgovoran za ustrojstvo subjekta, za, na primer, ekscentrični položaj želje kod čove- 

10 . Navedeno delo, p. 428. Zebnja ovde ima ulogu signala. Lakan veli da ona može poticati 

od drugog kad je signal. U stvari, zebnja je uvek i signal i odgovor na signal događaja koji je izaziva i 

na koji je ona odgovor, kao signal razume se. 

11 . Sudbina je uvek cinična prema biću koje je misli, koje je njen objekt i zalog, kojega je i po 

kojemu je, konačno, ona sudbina. Nije li, onda, biće koje misli u ciničnosti sudbine, zapravo, cinično 

prema sebi već zato što misli ono nemoguće, što, kukavički, kako drugačije, svoju mučninu, 

odvratnost, kao odgovor (što znači, ipak, označiteljski uređenu poruku), šalje, recimo, onome što simbolički 

sistem ne obuhvata? 

12 . Navedeno delo, p. 119. Lakan nalazi, otkriva da se subjekt susreće sa smrću na 

različitim mestima. Svuda je, međutim, i uvek taj susret neizreciv. Neizrecivo je i uživanje koje 

subjektu susret sa smrću, reklo bi se, pribavlja. Sigurno je da to uživanje on od smrti očekuje.

91 

ka. 13 

Subjekt, izgleda, prema Lakanu, koji u tome sledi orfičare, nalazi svoje 

biće tek onda kad sve što to biće znači poništi, nalazi ga u čistom negativitetu. No, 

trebalo se, ipak, suočiti s činjenicom da smrt rađa život, kojemu, potom, ostaje stvaranje 

imaginarnog sveta, u zavisnosti od plodnosti smrti naravno. S tom se 

činjenicom treba suočiti i nakon poništenja bića – u životu, gde drugo. Razlika koju 

proizvodi odnos između simboličke funkcije smrti i imaginarne funkcije života 

pokazuje se, izgleda, i u različitim odnosima subjekta sa simboličkim i imaginarnim 

i, pre svega, u ustrajavanju neispitanih i, naoko, neplodnih ledina u subjektu kao 

što je beskrajni zahtev. Lakan veli, neophodno je "da u subjektu postoji deo gde ono 

sasvim samo govori, i gde, ipak, subjekt ostaje odložen". 14 

Subjekt ostaje odložen za nekoga (ko može biti i on sam), za nešto, za 

neku priliku (koja nikad ne dolazi); odložen je kao objekt, na šta Lakan, ukoliko nije 

reč o objektu a, ne bi mogao da pristane, ni kad se radi o objektu želje. Neko, onda – 

transcendentalni subjekt, onaj zbog koga je subjekt odložen (sam subjekt ponajpre, 

kod Lakana je on uvek odložen već i zato što nije na svom mestu, što mu je potrebno 

prepoznavanje) – za to mora znati i mora biti subjekt odloženog subjekta. Drugačije, 

odlaganje ne bi imalo smisla, ne bi bilo funkcionalno, ne bi bilo odlaganje. No subjekt, 

kao objekt želje, agalma, malo a unapred je odložen, unapred se i nudi u zakonu 

označitelja, iz kojega on ne može da nestane; označitelj ga, kao subjekt, 

predstavlja, zastupa kod drugog označitelja, koji će ga, takođe kao subjekt, 

predstavljati kod označitelja Sn. 15 Subjekt, kao izlizana moneta, klizi od jednog do 

13 . Lakan je sklon da ovaj položaj želje pripiše etičkom paradoksu, nerazrešivom, razume 

se, u evolucionističkoj perspektivi. Možda je mogao da ga pripiše i opasnom karakteru želje, o kojemu, 

veli, čemu bi inače uopšte služila, psihoanaliza treba da obavesti ljude (navedeno delo, p. 428). 

Istina, nije jasno kako bi i u čemu ta pouka o želji uopšte mogla da pomogne čoveku. Jer, on ne može 

prestati da želi želju. A ko želi želju želi smrt. 

14 . Navedeno delo, p. 175. Izvan ovih mesta (izvan nesvesnog u prvom redu), tj. delova 

subjekta po kojima ljudska svest ne prebira, pa i sa njima, Lakan veli, podsmevajući se naravno, sve 

o subjektu, uz nužno svođenje i dodatak zdravog razuma moglo bi biti jasno. Sa tog stanovišta, dakle, 

s gledišta koje odbija svaku komplikaciju i, već stoga, ko-implikaciju, trebalo bi da bude jasno da je 

subjekt "neko kome možemo pripisati, šta? – ništa drugo do da je kao i mi biće (...) koje se izražava 

artikulisanim jezikom, koje ima kombinatoriku i koje na našu kombinatoriku može da odgovori sopstvenim 

kombinacijama" (navedeno delo, p. 174). Razume se, ovde je, ipak, pretpostavljeno da znamo 

šta smo, tj. da to ne znamo da znamo, pretpostavljeno je nepoznavanje, ili očevidnost, koja, odista, 

često, krije, maskira nepoznavanje. Lakanova podsmešljivost (možda je podsmešljivost, ipak, prejaka 

reč za dimenziju omalovažavanja koju sadrži Lakanov iskaz) time je neutralisana, iščezla je u kombinatorici 

subjekta, te u tvrdnji, u potrebi te tvrdnje, da je jedina zdrava definicija subjekta ona koja 

pomaže da se pokaže kako subjekt obavezno prolazi kroz Spaltung zato što se potčinjava jeziku, zato 

što govori. 

15 . Jer, "nešto se održava u zakonu označitelja, ne samo bez znanja, no izrično ga 

isključujući, konstituišući se kao nesvesno, tj. kao ono što na svom nivou zahteva pomračenje 

subjekta, da bi ustrajalo kao nesvesni lanac, kao ono što konstituiše to što je u osnovi nesvodljivo u 

odnosu subjekta s označiteljem" (navedeno delo, p. 143). Nesvesni lanac se, naravno, ne može odvojiti 

od subjekta nesvesnog, koga je, opet, nemogućno odvojiti od subjekta uopšte, što je Lakan ovde, čini 

se, učinio, ako pomračenje subjekta istovremeno znači i pomračenje samo svesnog subjekta. Za zakon

92 

drugog označitelja i zaustavlja se samo na njihovim rubovima. 

Subjekt zna da je odložen. 16 Ne zna, ipak, da u beskrajnom zahtevu, 

ako traži išta, traži sebe odloženog, da je on agalma zahteva o kojoj ni nesvesno 

(lingvističko nesvesno) ne zna ništa. 17 No subjekt traži sebe kod drugog i u korist 

drugog – čak, kao drugog. Istina, to što se on ispoljava u korist drugog, u 

perspektivi beskrajnog zahteva postaje korist samog subjekta. On se ne može od 

sebe odvojiti, naime, tako on prelazi u registar zahteva za konkretnim objektom, 

postaje subjekt koji želi no koji o sebi ne može ništa reći; ne može ništa ni da učini, 

"sem da se dokine kao onaj koji želi". 18 

Ustrajavanje, beskrajno razume se, beskrajnog zahteva mogućno je 

rekonstruisati i iz označiteljskog konstituisanja subjekta, u kojemu se (subjektu), 

zbog toga što je izložen obeležavanju označiteljskog lanca, "nešto iz temelja 

ustanovljuje što mi zovemo metonimija i što nije drugo do mogućnost beskrajnog 

uklizavanja označitelja u kontinuitet označiteljskog lanca". 19 Razume se, ovo 

beskrajno uklizavanje je skandirano (kao beskrajno uklizavanje i kao paradoks tog 

beskraja dakako). Prekidaju ga, zaustavljaju – i istovremeno uspostavljaju – ipak, 

povlašćeni objekti (iako bi morali biti ravnodušni 20 ), i najpovlašćeniji među njima – 

označitelja takva je podela nevažna; u tom se zakonu, naime, održava subjekt, koji nije ni svesni ni 

nesvesni subjekt i koga, evo, neprekidno nalazim izvan onoga što ga konstituiše. 

16 . Lakan će u jednoj fazi svoga učenja umesto ove vrste znanja govoriti o predačkom 

znanju, praktično, o automatskom odlaganju, neuručivanju subjekta; reč je o onom znanju "koje čini 

da se život zaustavi na izvesnoj granici prema uživanju" (L'envers de la psychnalyse, Seuil, Paris, 

1991, p. 17), to će reći, na granici prema samoponištenju, prema smrti; reč je o onom znanju koje granicu 

prema uživanju promoviše ili razume kao označiteljsku funkciju – i to je važno. Put prema smrti, 

naime, "nije ništa drugo do ono što se zove uživanje". 

17 . Nesvesni označiteljski lanac svoje postojanje duguje "jedino međašnoj poziciji subjekta, 

ukoliko je određen kao subjekt stoga što je oslonac označitelja" Le transfert, p. 201). 

Značenju međaš, granica, u kojem Lakan ovde prvenstveno upotrebljava izraz terme, 

trebalo bi dodati i neka druga značenja tog izraza. Na njih on skreće pažnju utoliko što ih isključuje. 

No, rekao bih, da ih isključuje zato što ih tako proizvodi u kontekst značenja koje pokušava da 

artikuliše. Termin subjekt zato bi ovde mogućno bilo shvatiti i, doslovno, kao termin, jedan termin u 

nizu termina, u lancu označitelja drugačije rečeno. Podupire tu mogućnost i lingvistički karakter lakanovskog 

nesvesnog. 


19 . Navedeno delo, p. 202. Sve što lanac obuhvata, na bilo koji način i bilo šta da je, "slučajni 

element, element delatnosti, onostrani element", ekvivalentno je svemu drugom u tom lancu. Neki 

slučajni element može, zato, metonimijski, steći vrednost graničnika subjektivnog iskazivanja, 

objekta kojemu subjekt teži, ili čak čina subjekta. Prema tome, analiza pravila metonimijskih zamena 

i veza elemenata koje označiteljski lanac okružuje, spaja trebalo bi da omogući razaznavanje 

elementa iz lanca u koji se upisuje subjekt, koji u datom diskursu predstavlja subjekt, ili neku 

njegovu osobinu. Razumevanje situacije subjekta, nakon toga, ne bi trebalo da nailazi na prevelike 

teškoće. 

20 . Paradoksi su ovde obična stvar, prirodno stanje stvari, dakle, elementi jedne druge 

logike, jednog poretka koji je na putu artikulacije, pre no puko sredstvo izkazivanja značenjske neodređenosti.

93 

objekt a. Razumljivo je, stoga, što se subjekt tu prepoznaje kao onaj (ono) koji je (što 

je) zaustavljen. 

Subjekt precenjuje objekt koji skandira njegovo uklizavanje u označiteljski lanac, 

čini se, s ciljem, što ne znači i svesno, koji, svakako, prevazilazi, da tako kažem, 

pragmatizam psihičkih mehanizama, njihovu potrebu za elementarnim 

zadovoljenjem. Precenjeni objekt, naime, treba da proizvede povratni efekat i na taj 

način spase subjekatsko dostojanstvo, promoviše subjekatsku nezavisnost, "tj. da od 

nas napravi nešto drugo no subjekt govora, ali nešto jedinstveno, neprocenjivo, na 

kraju krajeva nezamenjivo". 21 U suštini, subjekt ima potrebu za onim što sam meto- 

21 . Navedeno delo, p. 203. Subjekt zahvaljujući tom obratu, implikacijama sheme 

preokretanja, ostaje sa sobom u ogledalnom odnosu, ostaje u imaginarizovanom sebi. Objekt a, istina, 

nema ogledalni odraz, ali može biti, često i jeste objekt imaginarizacije. Zar onda, utoliko pre, u sferi 

imaginarnog, ili uz pomoć običnog obrata reda stvari subjekt ne može u malom a da nađe naspram 

sebe vlastitog malog drugog. 

Subjekt se, s obzirom na to da je precrtan, ne poznaje. Ne zna šta zna, niti na koji je 

način implikovan u onome što ne zna da zna. Moglo bi se, rečima iz Lakanovog XVII seminara, reći 

da subjekt zna onako kako zna rob iz diskursa gospodara, odnosno iz Hegelove parabole o robu i 

gospodaru. Rob mnogo zna, ali zna "ono što gospodar hoće, čak i ako ovaj to ne zna, što je obično 

slučaj, jer bez toga ne bi ni bio gospodar" (L'envers de la psychanalyse, p. 34). Gospodar, naime, ne 

zna šta hoće, niti mora da zna, ne mora da zna ništa drugo do kako da prigrabi znanje roba. 

I kao nepoznanik sebi subjekt (S) naći će se na mestu slike vlastitog malog a, u i(a), 

prema navedenom optičkom modelu (Le transfert, p. 402), koji je Lakan koristio u raznim prilikama i 

o kojemu će u ovoj knjizi još biti govora na drugom mestu. Ovde je važno napomenuti da i(a), dakle 

ideal-Ja, neočekivano, može da predstavlja realnu sliku subjekta, te da tu sliku subjekt, paradoksalno, 

dobija preko A, ogledala po optičkom modelu. "Ovu realnu sliku, koja se ovde nalazi u i'(a), 

subjekt u stvari vidi u Drugom" (p. 435), pod jednim uslovom doduše, mora se nalaziti na mestu koje 

se ne može pobrkati s mestom s kojega se odražava. Ali ništa ga ne obavezuje da bude na mestu i(a) 

da bi se video u i'(a). 

Na tom mestu se nalazi i analitičar kojemu analizand pridaje status subjekta za koga 

se pretpostavlja da zna i koji (za analizanda) može postati model ideala-Ja. Uostalom, Ideal-Ja se upliće 

u transfer u kojemu središno mesto pripada analitičaru. Ipak, ovde se A (Drugi) obrazuje kao 

odraz subjektovog zahteva (u ogledanje je, recimo, utisnut subjektov zahtev da bude odražen, da 

bude odraženo ono što nema odraza, drugim rečima, traži se nemoguće); Drugi bi sada, onako kako 

mora, od subjekta zahtevao – sam subjekt, šta drugo. Očito, subjekt je na taj način, zaobilazno, pripremljen 

da postane objekt, Lakan veli "otvoren da postane objekt", istina, objekt nečega što je sam 

izabrao (p. 255). 

Subjekt, doduše, može da ispuni zahtev Drugog, da odgovori na njega i tako što će tog 

Drugog spustiti na zemlju, poniziti; subjekt, naime, Drugog tako pretvara u objekt svoje želje. Pre

94 

nimijski označava i što ni na koji način nije govor, što je on sam i što nalazi onako 

kako nalazi istinu u simptomu, kao nešto drugo, različito od onoga što se ispoljava. 

Označiteljsko obrazovanje subjekta, sa svoje strane, pokazuje i da 

subjekt u zahtevu svoje subjektnosti, čak u zahtevu zahteva, u stvari, zahteva 

mesto i funkciju osnovnog označitelja, ishodišta jednog poretka, označitelja falus 

dakle. Tradicionalna filosofija mu je, manje-više, jednoglasno tu ulogu dodeljivala i 

kad ga je mislila u paru s objektom. Na tom mestu se on odista i nalazi – i po 

teorijskoj psihoanalizi. Doduše, ona to nije sasvim jasno i glasno izrekla. Možda, 

čak, još to i ne vidi, ili ne želi da vidi. Jeste, doduše, bez uvijanja rekla da je falus 

istovetan sa subjektom "u času kad ga /subjekt/ možemo zapisati kao precrtani 

subjekt, to će reći u času kad mi, analitičari, možemo postaviti subjekt kao takav". 22 

Sudbina zahteva subjekta, i samog subjekta, vezana je za manjak, za 

označitelj manjka, makar u meri u kojoj on (označitelj manjka) redovno postaje 

centar celovitog razumevanja određenog kompleksa odnosa u kojem se javlja, 

kojega je označitelj. Zbog toga, "ljudski subjekt kao takav jeste žrtva simbola". 23 

Subjekt je podvrgnut simbolu. Ali, potčinjavajući se (poništavajući se) on postaje 

(subjekt). Simbol kojemu se subjekt potčinjava jedini je dokaz i jamstvo postojanja 

subjekta kao takvog, dokaz koji, prosto, ne može da dokaže nikakvo kao takvo. 

Doduše, falusni oblik u Edipu, te svuda gde se pojavljuje, a svuda se pojavljuje kao 

toga se, ipak, morao poistovetiti s objektom želje Drugog da bi uopšte mogao da želi. Subjekt želi u 

Drugom, u želji Drugog. Zbog toga je prinuđen da neprekidno izvodi sve ove premete, sklon sam da 

kažem cirkuske. Bez njih bi, opet, bio samo ne-biće, ništa, želja želje Drugog. 

"Želja Drugog – ovaj genitiv je u isti mah subjekt i objekt. Želja na mestu gde je 

Drugi, želja da se može biti na tom mestu – i želja izvesne drugosti" (p. 314). Ovo razjašnjenje valja 

imati na umu, neophodno je čak za razumevanje situacije subjekta želje i, razume se, njegovog 

odnosa prema Drugom i posebno prema želji. No ovde je važno da subjekt kuda god da se uputi 

upada u ćorsokak. To sam i hteo da pokažem, ne, dakle, da ga izvlačim iz ćorsokaka, gde inače spada. 

22 . Navedeno delo, p. 273. Ova identifikacija je mogućna zato što falus kao označitelj može u 

Drugom da nadomesti značenjstvo (la signifiance) koje nestaje, iščezava, koje Drugi ne nadzire. 

Falus, povrh svega, može da nadomesti manjak bilo čega. Razumljiva je onda i povlašćena vrednost 

ovog označitelja, vrednost koju subjekt, ipak, nikad ne može imati; može za njom da čezne, da je zahteva, 

čak i da je dobije u sistemima mišljenja koji ga supstancijalizuju, ali on ništa ne zasniva, ništa 

što bi bilo sistemski zakon. Ovde je važno zapaziti da falus postaje označitelj onda kad označitelj nedostaje, 

kad označitelj nije na svom mestu. Falus je, dakle, označitelj manjka, ponajpre, označitelj 

manjka označitelja. "I zbog toga on može da postane istovetan sa samim subjektom, u času kad ga 

možemo zapisati kao precrtani subjekt". 

23 . Navedeno delo, p. 277. Simbol se javlja na mestu na kojemu se pokazuje manjak 

označitelja, dakle, na mestu na kojemu falus (samo falus) postaje osnovni označitelj (na kojemu bi to i 

subjekt hteo da postane). A to znači da je subjekt, zapravo, žrtva falusa, u neku ruku jedinog 

simbola, jedinog simbola koji odista može da muči subjekt. Falus je, naime, "jedini označitelj u našem 

registru koji zaslužuje, na apsolutan način, naziv simbol" (p. 279) i istovremeno povlašćeni označitelj 

onog "belega u kojem se učešće logosa združuje s nadolaskom želje" (Značenje falusa, Die Bedeutung 

des Phallus, Spisi, str. 263). Falus je, dakle, model označitelja i, prema tome, označitelj koji subjekt 

traži u svakom označitelju. Naravno, subjekt traži prividno poimenice ono čega je falus označitelj, što 

on kao označitelj manjka zahteva. Suštinski, traži označiteljsku funkciju falusa.

95 

u Edipu, centralni je simbolički element, ali i "zbog prevlasti imaginarnog oblika 

falusa". 24 No imaginarizacija je, istina, neposredno vezana za simboličko, za 

manjak, zavisi od simboličkog, ona je imaginarizacija simboličkog. Ne bi je ni bilo 

onakve kakva jeste bez simboličkog. Imaginarni falus preovlađuje onda kad simboličko 

zbog nečega ne deluje, ili je narušeno, dakle u okružju simboličkog. Ipak, svoju 

premoć simbol falus duguje i imaginarnom falusu. Ovaj, naime, otelovljuje identitet 

čoveka. 

Čovek uvek dobija falus od drugog. Falus, naime, nikome ne pripada 

(ni muškarcu), svi ga dobijaju od nekog drugog i svi ga formalno od drugog zahtevaju. 

Očito, ovaj drugi nema više nikakav identitet stvarnog drugog, ni onda kad 

je odista stvaran. Stoga, subjekt da bi mogao zahtevati falus, da bi mogao biti falus, 

što on, zapravo, zahteva, mora ga najpre transcendirati, mora se u njemu 

transcendirati, mora nestati (inicijatički, ili hegelovski umreti) da bi bio 

predstavljen, da bi označitelj mogao biti označitelj manjka subjekta, ali i da bi označitelj 

mogao funkcionisati kao označitelj. 25 Potrebno je i da označitelj funkcioniše 

kao označitelj u odnosu na subjekt, tj. da zaledi, zgusne subjekt u njegovoj 

označiteljskoj poziciji, koja će mu omogućiti da se u lancu označitelja nalazi na 

mestu na kojemu će primati smisao od znaka iznad, pored sebe. U lancu se, naime, 

smisao prenosi od znaka do znaka. Subjekt treba da bude garant tog prenošenja 

smisla. Ali, nešto celu operaciju mora da potvrdi, da subjektu da znak da se nalazi 

na pravom mestu. "Tu izbija privilegija Φ među svim označiteljima". 26 Rekao bih, 

pre svega, zato što uvodi, sprovodi učešće logosa u subjektivaciju subjekta, u neku 

ruku, i fenomenalizuje to učešće. Doduše, nije moguće odrediti ni mesto ni vreme te 

fenomenalizacije. Ona i ne spada u istoriju. Ovde je važno da se pojava manjka označitelja 

poklapa s trenutkom subjektivacije subjekta, koja je, doduše, uvek 

zahtevana i o kojoj subjekt zahteva razjašnjenje od Drugog. 

Od Drugog subjekt hoće da sazna uvek jednu te istu stvar: ko je. Na 

pitanje ko sam on, međutim, uvek dobija odgovor budi, 27 odgovor koji pokazuje da je 

njegov zahtev zahteva nepodnošljiv na ravni na kojoj ga artikuliše i koji on može da 

24 . Les Psychoses, Seuil, Paris, 1981, p. 198. 

25 . Falus, Φ, sa strukturalnog gledišta, može funkcionisati kao označitelj samo ako 

"predstavlja nedostatak označitelja", ponavlja Lakan (Le transfert, p. 306). Ali, na neki način, on 

može funkcionisati kao označitelj samo ako istodobno predstavlja i ono što bi označitelj koji nedostaje 

predstavljao. Kako drugačije može da predstavlja nedostatak označitelja? Ovaj dodatak razjašnjava 

zašto je falus znak želje i zašto se, po lakanovskoj dijalektici "falus kao znak želje ispoljava kao objekt 

želje, kao objekt privlačnosti za želju" (p. 307). 

26 . Navedeno delo, p. 286. Lakan veli da možda deluje gotovo detinjasto podvlačiti o čemu je 

reč u ovom označitelju. Ipak, treba napomenuti ono što je oduvek bilo očigledno i što je, dakle, oduvek 

delovalo detinjasto, razume se, u meri u kojoj su rituali imali tu detinjastu dimenziju: ovaj je označitelj 

uvek skriven, uvek zastrt. Pokriva ga čak i označitelj koji nedostaje. 


shvati: budi u Drugom, na mestu govora. Stoga, sa tim budi, dopusti sebi da budeš, 

subjekt, opet, ne može ništa da učini, sem da pobegne njegovom eventualnom 

smislu, s ove strane zahteva zahteva. 

96

97 

ISTINA SUBJEKTA JE NEURUČENA 

U psihoanalizi se ne sme zaboraviti da subjekt govori, da je on govorobiće (parlêtre), 

tj. da je on subjekt zato što je najpre biеe koje govori. Lakan je tu, od nastanka 

psihoanalize, navodno, očiglednu činjenicu uvek iznova predočavao kao de je prvi 

put otkriva. Imao je za to i razloga. U psihoanalizi, naime, pre Lakana nije bila 

dovoljno uočena performativnost govora, nije bilo zapaženo da govor proizvodi 

stvari, da je performativni govor istina subjekta, istina koju on (subjekt) o sebi zna 

ili ne zna, najčešće ne zna, no koju uvek izriče, koja ne prestaje da bude istina. 

Govor je, stoga, i istina subjektovog odnosa sa sobom, sa subjektnošću, s istinom, i 

istinom subjekta, o kojoj se psihoanaliza mora pitati već zato što je ona otkrila problematičnost 

subjektovih odnosa sa sobom i tako rasturila filosofski mir samosvesnog 

subjekta. Ona je otkrila i da se istina subjekta ne nalazi u samom subjektu, 

"ni kad je on u položaju gospodara, već, kako to analiza pokazuje, u nekom 

predmetu prikrivenom po prirodi". 1 Istina subjekta se ne nalazi u subjektu kao ono 

što on po svojoj volji i na mestu koje izabere može da objavi, istina subjekta nije, 

dakle, istina volje, istina samosvesti. Nalazi se, međutim, u njemu kao ishodište 

performativnosti govora, tvorevina nesvesnog: sna, omaške, dosetke, simptoma, 

odnosno, kao istina tih tvorevina. Lakan je najpre tu i tražio. Ova istina načas 

neutralizuje subjektovo znanje i zastalno ga priteruje u ćošak. Zato Lakan, s razlogom, 

može reći da izvući predmet (u kojemu je prikrivena istina subjekta), naravno, 

da bi bio prikazan ili samo pokazan, "upravo je element čiste komičnosti". 2 

Komičnost se ispoljava u iznenađenju, šoku koji kod subjekta izaziva prasak pri sudaru 

njegove vere da zna i istine (da ne zna). 

1 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 11. Nije jasno, kad se već 

nalazi i u govoru, u njegovoj performativnosti, zašto se istina subjekta nalazi u predmetu koji je po 

prirodi prikriven, svakako, u predmetu prikrivenom upravo za određeni subjekt, za sve subjekte, za 

samu istinitost subjekta. Sigurno je odavde samo to da se istina subjekta ne odaje, i da to važi i za 

istinu performativnosti govora. Ili je, ipak, Lakan imao nešto drugo na umu, nešto kao pun govor na 

primer? Nešto prikriveno po prirodi nije ništa prirodno (tada bi bilo ni prikriveno ni neprikriveno), 

sem za sam subjekt, za koga je, budući da to ne može znati, prirodan pun govor koji ga (subjekt) 

pokreće, preobražava, obrazuje. 

2 . Navedeno delo. Ovu izjavu treba raspraviti u kontekstu u kojem je izrečena i bez kojega 

nije dovoljno razumljiva, dakle, u kontekstu Lakanovog razjašnjenja (on veli da nije reč o polemici, 

što je samo uslovno tačno) – kojim počinje seminar o četiri osnovna pojma (četiri osnovna koncepta) 

psihoanalize – njegovog statusa nakon isključenja iz Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, koje 

mu je, među ostalim, osporilo pravo na podučavanje analitičara, na njegove već tada poznate seminare. 

Iz te perspektive rasprava o mestu istine subjekta implicira i pitanje gde se nalazi istina subjekata, 

analitičara – dakle subjekata za koje se pretpostavlja da znaju – koji su isključili Lakana iz 

Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja. Iz te perspektive, koja je, pri tome, i perspektiva Lakanovog 

interesa, pokazivanje predmeta u kojem je istina skrivena (istina razloga za Lakanovo 

isključenje iz Udruženja) element je komičnosti. Ovde je važno da je prema komičnosti ovog 

pokazivanja predmeta u kojem je istina skrivena (za analitičare Međunarodnog udruženja) Lakan 

artikulisao model komičnost svakog pokazivanja takvog predmeta.

98 

Reklo bi se da Lakan istinu subjekta, kako se, na izgled, i pristoji u 

psihoanalizi, izvodi iz njegove psihičke realnosti, koja bi, u tom slučaju, bez obzira 

na strukturnu zakonitost, morala biti istina prevashodno ili čak jedino za subjekt. 

To bi bilo i u skladu s temeljnom Frojdovom tezom, u Lakanovoj interpretaciji razume 

se, da je istina u osnovi saodnosna s predmetom koji se proučava. Analitička 

istina subjekta to mora biti po prirodi stvari. Ona je, naime, saodnosna s paradoksom 

želje subjekta. No Lakan ne proučava psihičku realnost kao nekakav entitet. 

Utoliko je razumljivija neizvesnost istine (performativnog govora, subjekta) i njenog 

promovisanja u "vrednost koja se slaže s neizvesnošću što fenomenološki obeležava 

ljudsko iskustvo i istorijski motiviše istraživanje istine". 3 Niz relativizacija istine se 

nastavlja njenim pojavljivanjem u svetsko-povesnoj situaciji i po zakonima te situacije, 

na primer u moralnom stavu nauke u kojoj se istina otuđuje. Razumljivo je 

stoga što istina uznemirava. Psihoanaliza zato mora biti ono učenje koje, kako će 

kasnije Lakan reći, pravi, čini istinu, parcijalnu istinu, jer druge nema i jer psihoanaliza 

zna da drugo ne može do da omogući nesvesnom da tu istinu iskaže. 

Naravno, psihoanaliza zna i da subjekt skreće istinu svoga govora, da on sam 

skreće s nekog pravca govora, u stvari, skreće uvek s istog pravca – on govori 

Drugom, čiji jezik govori, u čijem jeziku traži mogućnost, pravo da se obrati drugom 

– drugačije ne može. Subjekt, i kada govori na analizi, s namerom (koja je već laž, i 

utoliko istinita) da se ostvari kao pravi, istiniti subjekt, da kaže istinu koju može da 

kaže, kad govori sa svoga mesta, iz S, tj. iz Es, dakle, iz onoga što je u njemu sposobno 

da postane ja, da bude, subjekt se "obraća Drugom kao apsolutu". 4 Praktično, 

subjekt ne stiže da nedvojbeno iskaže istinu (što bi se moglo i što treba ra- 

3 . Au-delа du "principe de réalité", Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 79. 

4 . Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 53. Po shemi L 

subjekt (S) obraća se Drugom na mestu A i skreće, nailazi na osu komunikacije a a', što znači da s ose 

simboličkog prelazi na osu imaginarnog. Komunikacija sa Drugim (koja bi morala biti čisto simbolička, 

koja ne može izaći iz sheme simboličkog) već stoga nikada ne može biti potpuna. Ali, to ujedno 

znači da se subjekt, zapravo, i ne može obraćati apsolutnom Drugom, Drugom kao apsolutu; drugim 

rečima, subjekt uvek nekako zna da i Drugog obeležava manjak. U jedno je barem siguran, Drugi se 

uvek nalazi drugde. A to znači da njegovo prepoznavanje Drugog kao apsolutnog Drugog i nije baš 

sasvim izvesno, nije bez pukotina.

99 

zumeti: ne stiže a da ne iskaže istinu), koja, stoga, stalno ostaje neuručena, koja se 

stalno odlaže, bilo na kojem mestu (u diskursu, u lancu označitelja, u sistemu 

odnosa s jezikom, s drugim) da se subjekt nalazi. 5 

Problem totalne istine Lakan nije mogao da zaobiđe, niti je to želeo. 

Našao ga je u filosofskom nasleđu, a i nametnuo mu se u analitičkom iskustvu, 

doduše u negativnom vidu. Totalna istina se ne može artikulisati u okviru analitičkog 

diskursa, ponajmanje kao istina subjekta, čak ni kada bi se odista nalazila 

na mestu apsolutnog Drugog, gde bi je, eventualno, bilo mogućno tražiti, gde se i 

traži. Takva mogućnost je zavodljiva, više no što je realna. Apsolutni Drugi, naime, 

s obzirom na to da je onaj Drugi koga subjekt prepoznaje s one strane Dugog kome 

se obraća, ima samo izgled totaliteta – drugačije i ne može biti s obzirom na manjak 

koji mu je (Drugom) svojstven. Logičnije je, zato, ako bilo kakav govor o totalnoj 

istini u okviru psihoanalitičkog diskursa ima smisla, tražiti je tamo gde se nalazi i 

istina subjekta, u ne-smislu, u još-ne-smislu Imena oca. Sa Drugim subjekt ima 

posebne račune, bez obzira na to što uvek visi o njegovim skutovima, što suštinsku 

dimenziju njegovog diskursa strukturiše Drugi. Izvan tih posebnih obzira teško bi 

bilo, recimo, razumeti to što mu se subjekt prosto potura kao objekt. Svakako, on to 

ne čini samo zato što to može da čini, iako ga ne-smisao izaziva. Ne-smislu u kojem, 

u neku ruku, nastaje i koji ga iskušava (u njemu – u ne-smislu realnog – trebalo bi 

da se i nađe) subjekt ne može ni prići, kao subjekt naravno. 6 Neposrednog puta 

5 . Bilo na kojem uglu sheme L da se subjekt nalazi. A može se naći, može biti nađen, na 

svakom uglu s ovim ili onim razlozima i odgovarajućim ciljem i s ovakvim ili onakvim ishodom, ali 

uvek s parcijalnom istinom. Nalazi se i kod A, inače ne bi od njega (Drugog) mogao primiti svoju 

poruku u izokrenutom obliku. 

6 . Doduše, po shemi R Drugi i Ime oca nalaze se na istom mestu (Du traitment possible de 

la psychose, Ecrits, p. 553). Shemu R ja ovde ne mogu razjašnjavati. Naznačiću, shematski, samo 

osnovne implikacije subjekatske pozicije u njoj i značenje njenih ključnih sigli, neophodno za 

razumevanje značaja ove sheme. 

A – Drugi (Autre) 

I – Imaginarno 

I – Ja-ideal (Moi-idéal) 

M – označitelj prvotnog objekta (majka)

100 

dotle, uostalom, i nema. Nije sigurno ni da je on ikome, strogo govoreći, i potreban. 

Značenje subjekta je, naime, Lakan veli, homološki zakačeno, pod okriljem označitelja 

falus, za realnost, zakačeno je za realno (dakle, za ne-smisao koji ga izaziva). 

Doduše, prethodno je subjekt morao biti rođen. A on se rađa čim se u polju Drugog 

pojavi označitelj, u kojemu se on pojavljuje čim simboličko jeste. Protok i uspostavljanje 

istine subjekta tako bi trebalo da budu od početka (koji ne postoji) obezbeđeni. 

Nije obezbeđena i spoznaja te istine. 

Protok i uspostavljanje istine subjekta osigurani su u označiteljskom 

lancu, u diskursu, koji su, uostalom, i mesta strukturacije subjektnosti, koji su čak i 

same strukture subjektnosti. Označitelji, naime, "organiziraju inauguralne ljudske 

odnose, daju im strukture i modeliraju ih". 7 Ali, označitelj, koji najpre mora biti 

uspostavljen u svojoj označiteljnosti, može da organizuje ono što već jeste, što znači 

da on organizuje i istinu subjekta koja je na neki način data – kao istina, razume 

se; on organizuje ono što je već organizovano. Tako bi odavde, s Lakanom i protivno 

Lakanu, trebalo zaključiti. On, naime, usvaja mišljenje po kojemu primarna klasi- 

P – Pozicija Imena oca (Pиre) na mestu Drugog 

S – Subjekt 

S – simboličko 

R – realno (u ovom tekstu Lakan tako kaže: realnost) 

Φ – Falus (imaginarni objekt) 

i – ogledalna slika 

m – Ja 

a – objekt, imaginarni drugi (autre) stadijuma ogledala 

a' – znak za identifikaciju deteta sa Idealnim Ja, s roditeljskim imagom, koji, opet, podrazumeva 

identifikaciju s Ja-idealom. a', po nekim Lakanovim tumačenjima, može biti i ipostaza subjektovog 

imaginarnog Ja. 

Osu želje (razume se, i manjka bivstva koji je njen konstituent, koji je konstituent 

subjekta) u shemi R čini segment iM na liniji Si, Sa(1,2,3, tj. a 1 ...), SM. 

Osa narcističke identifikacije ma vezuje se s linijama SI, Sm, SM, Si, Sa (a 1 , a 2 ...) 

Treba istaći da je po ovoj shemi subjekt poistovećen s falusom (nalaze se na istom 

mestu), osnovnim označiteljem, ovde imaginarnim objektom, odnosno da se Ime oca (P) nalazi u 

Drugom (A) do koga se može dospeti preko narcisističke identifikacije ili preko objekta, tj. preko 

imaginarnog (koje, u stvari, i ne vodi Drugom). P, zapravo, ovde označava reč oca koju upotrebljava 

majka. Sa stanovišta ovih identifikacija, naročito identifikacije subjekta i falusa, status subjekta u 

teorijskoj psihoanalizi, na izgled, morao bi suštinski drugačije da izgleda. No to je, ipak, samo privid. 

U edipovsku igru subjekt ulazi kao četvrti element, i to kao mrtvac (kao u bridžu; Lakan se često 

poziva na tu figuru), ulazi, u zbilji, u igru označitelja, zahvaljujući kojoj će postati subjekt. Naime, 

postaće subjekt u meri u kojoj će ga igra označitelja označiti. Subjekt, dakle, ulazi u igru kao mrtvac, 

ali mora da igra kao živ; za takav salto ima na raspolaganju niz identifikacija u imaginarnom – i 

identifikaciju sa falusnom slikom, što, veli Lakan, "nije najmanji skandal frojdovskog otkrića" (p. 

552). Ova identifikacija, naravno, zbiva se u imaginarnom – i to objašnjava privid mogućnosti 

drugačijeg mišljenja statusa subjekta u teorijskoj psihoanalizi. 

Shemu R, prema Lakanovim tumačima, mogućno je čitati barem na dva načina: kao 

predstavu statičkog stanja subjekta ili kao istoriju subjekta koja je upisana u shemu. U predstavi 

statičkog stanja naznačeni su odnosi Ja i Drugog s falusom (trougao I), te imaginarnim objektom s 

kojim se subjekt poistovećuje. U polju S ističu se funkcije Ja-ideala, označitelja objekta M(ajke) i 

Imena oca. Iz istorije subjekta po shemi R prvo treba pomenuti da je linija iM, na kojoj se nalazi 

figura imaginarnog drugog, ujedno i linija subjektovih odnosa sa objektom želje. I jedna i druga se 

završavaju na mestu na kojem se nalazi figura majke, ili pravog Drugog. 

7 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 26.

101 

fikatorska funkcija određuje ljudske odnose pre no što su i uspostavljeni. Ova 

funkcija, Lakan veli ono (зa), broji za subjekt, 8 raspoređuje za subjekt, omogućuje 

mu da se rodi. No ona mora da broji i za označitelj, koji, takođe, broji za subjekt. 

Najzad, ono je i izbrojano. U "tom izbrojanom onaj koji broji je već tu". 9 Klasifikatorska 

funkcija sve to može biti samo ukoliko je izjednačena sa nesvesnim, i to ne sa 

Frojdovim nesvesnim sa kojim i ima nešto zajedničko, no sa nesvesnim koje je "Lakan 

izumeo", dakle, sa nesvesnim koje je strukturisano kao jezik, što znači sa nesvesnim 

čiji sadržaj čine elementi jezika, doslovno označitelji, njihova logika i 

njihove marginalije i čiji je sadržaj organizovan po retoričkim zakonima jezika 10 – 

drugačije i nije mogao biti organizovan ako ga čine označitelji i njihove veze – za 

Lakana su to metafora i metonimija. 

Subjekt se da bi nastao mora prepoznati (u ono, u prvotnoj klasifikatorskoj 

funkciji, kao njihov efekat), mora "prepoznati sebe kao onoga tko broji", 11 ko 

je već tu i koji to nije. Mora tada prepoznati i vlastitu istinu, kao to prepoznavanje 

razume se. U njemu se (prepoznavanju) ispoljava sva subjektnost. I nadalje, međutim, 

ostaje nejasno šta to subjekt prepoznaje, koji subjekt prepoznaje. Nesvesno, 

koje prepoznaje kao (nesvesni) subjekt, s obzirom na to da je pretpostavljeno 

8 . Lakan, čak, kaže da nas priroda snabdeva označiteljima (valjda hoće da kaže da u 

stvarnosti ravnodušne prirode nailazimo na objekte koji za nas imaju označiteljsku vrednost) i da ti 

označitelji organizuju osnovne ljudske odnose. No, čini se, da on, ipak, neoprezno preuzima Levi- 

Strosove modele i da ih čak olako slepljuje sa svojim i frojdovskim modelima. U svakom slučaju, Levi- 

Strosove antropološke formule valjalo je najpre propitati u dosledno psihoanalitičkoj perspektivi, 

iako su, u neku ruku, iz psihoanalitičkog iskustva i proizašle, što Lakan nije učinio, možda i zato što 

sa Levi-Strosom deli istu intelektualnu baštinu. Zato on, na primer, Levi-Strosovu primarnu klasifikatorsku 

funkciju izjednačuje sa ono, ne pitajući se dokle zbilja sežu moguće osnove te identifikacije. 

Lakan, naime, u primarnoj klasifikatorskoj funkciji vidi ravan na kojoj зa compte, što kod njega ne 

može a da ne znači ono broji. Prevodilac na srpskohrvatski jezik ovo je зa preveo sa to, "to broji" 

(navedeno delo) i time ostao veran Levi-Strosu i Lakanovom, eventualno doslovnom, preuzimanju 

Levi-Strosovog antropološkog modela, ne i samom Lakanu, koji se nije ustručavao da teorijski jezik 

ojača mogućnostima uznačenja svojstvenim poeziji i kod koga, najzad, bez obzira na takvu upotrebu 

jezika i bez obzira na to što nije baš mnogo mario Frojdovu drugu topiku, kojoj ono pripada, ovo зa 

pre svega znači ono. 


10 . Ili barem po retoričkim zakonima koje je mogućno shvatiti samo u modelu jezičke 

retorike. Napominjem ovo zato što postoje tumači koji osporavaju Lakanovo poznavanje retorike, 

iako, pri tome, ne mogu ponuditi model retorike čije univerzalno važenje ne bi bilo sporno, ne mogu 

predložiti ni nekog retoričara koji bi se mogao snaći u različitim tumačenjima retoričkih figura. 

11 . Navedeno delo. Za Lakana je prepoznavanje presudna subjekatska sposobnost. 

Formulisao ju je već u "Stadijumu ogledala" kao distinktivnu crtu ljudskog bića, tačku preloma ljudskosti 

ljudske životinje. Lakan ne objašnjava kako se subjekt prepoznaje. No ponešto se može 

pretpostaviti iz tvrdnje da je prepoznavanje efekat strukturacije. Dete koje kaže "imam tri brata, 

Paula, Ernesta i sebe", po Lakanu, ne greši; naprotiv, ono samo sledi logiku iz stope u stopu (iz strukturalne 

perspektive razume se), ono sledi lanac struktura iz kojega izdvaja beočug po 

beočug:"...najprije su ubrojena tri brata, Paul, Ernest i ja, a zatim postoji ja na razini gdje se ističe da 

moram odbiti taj ja, tj. ja koji broji" (navedeno delo). Prepoznavanje se, dakle, može skandirati kao 

niz struktura, to će reći, ono je efekat dijalektike strukturacije.

102 

znanje, nesvesno se zapravo uvek očituje kao ono što se koleba u urezu subjekta. 

Štaviše, izgleda da subjekt, psihotički, otpušta, odbacuje nesvesno kao pretpostavljeno 

znanje, ili barem one elemente koji sadrže to znanje. 12 Lakan, ipak, 

uprkos svim kolebanjima, ostaje u krugu hegelovske samosvesti. No on na ravni 

bića nalazi nesvesno u sinhronijskoj dimenziji, u sinhronijskoj dimenziji bića dakle. 

13 Nalazi ga i na mestu na kojemu se ispoljavaju i ontološka svojstva subjekta. 

Nesvesno se, naime, situira na nivou subjekta iskazivanja. 14 Zato je i potrebno da 

se biće predaje u svemu, da nastupa u svemu. Tek se tada nesvesno može situirati 

na razini subjekta iskazivanja, u ontološkoj dimenziji subjektnosti. 

Nesvesno samo, ako se tako još može misliti, "nije ni bivstvovanje ni 

nebivstvovanje, to je ne-realizirano". 15 No ono, ipak, jeste kao to ne-realizovano, kao 

pre-ontološko, uvek na pragu ontološkog. Pre-ontološko nesvesno se javlja u zevu 

subjekta u čije (zeva) ontološko svojstvo, opet, ne treba sumnjati. 16 Jasno je onda 

zašto se nesvesno mora javiti, pokazati kao ne-realizovano. A tako se ono što 

pripada redu nesvesnog navodno pokazuje. Nije, međutim, jasno kako je moguće da 

to nesvesno "ne daje povoda ontologiji", kako Lakan izričito tvrdi, 17 ne zato što je 

preontološko no zato što se javlja u zevu čija je funkcija bitno ontološka i u okviru 

koje se, prema tome, može javiti samo ono što mora biti u nekakvom odnosu s ontološkim 

svojstvima subjekta. 

Nesvesno je po Frojdovoj definiciji izvan vremensko-prostorne kontradikcije. Lakan 

je, stoga, mislio da u skladu s Frojdom, mora zaključiti da je nesvesno ontički 

neodređeno. Ali, veli, "uspijevamo ga zaokružiti u strukturu, u vremensku 

12 . U istoriji, i istoriji filosofije, tako je bilo sve do pojave psihoanalize. U suštini, i posle se 

jedva nešto izmenilo i to samo u onoj filosofiji kojoj je psihoanaliza ishodište mišljenja sveta. 

13 . "Vidjet ćete da morate radikalnije smjestiti nesvjesno u dimenziju sinkronije – na razinu 

bića, ali ukoliko se ono može obratiti na sve", veli Lakan (navedeno delo, str. 32). Ova Lakanova 

tvrdnja zapravo znači da se na ravni bića nesvesno mora smestiti u sinhronijsku dimenziju, da je ono 

površinsko. 

14 . Iskazivanja (l'énonciation) a ne iskaza, kako to stoji u prevodu na srpskohrvatski jezik 

Lakanovog XI seminara ("na razinu subjekta iskaza", str. 32). Lakan bi, bez sumnje, da je hteo reći 

iskaz, upotrebio izraz énoncé, koji se u francuskoj teoriji i upotrebljava u tom značenju. Konačno, on 

subjekt iskaza i subjekt iskazivanja zasebno promišlja, i kao različite subjekte. (Na francusko izdanje 

ovog Lakanovog Seminara dalje ću se pozivati samo u slučajevima u kojima prevod na 

srpskohrvatski jezik izneverava Lakanov tekst, ili, s nekih drugih razloga, ne zadovoljava potrebe 

ove knjige.) 


16 . Lakan izrično veli da "se kod zijeva radi o ontologijskoj funkciji" (navedeno delo, p. 35). 

Zev samog nesvesnog je pre-ontološki. Tako Lakan kaže. Nije, međutim, sigurno da to i tu može biti 

pre no što postane manifestacija ontološkog. Moram stoga da pitam: nije li nesvesno, ipak, 

ontologizovano već time što je njegov zev preontolški. 


103 

strukturu za koju ne možemo reći da do sada nije bila artikulirana kao takva". 18 

Prema tome, u nesvesnom, u funkciji nesvesnog, nakon svih čišćenja ostaje nešto 

ontičko, po Lakanu je to pukotina kroz koju se ono načas pojavljuje. Ova se 

pukotina mora nalaziti i u subjektu iskazivanja, u samom iskazivanju u kojem se 

vremenski nesvesno i može zaokružiti, može se zaokružiti artikulacija nekog 

nesvesnog scenarija i nesvesnog znanja utisnutog u predmet toga scenarija. Subjekt 

nesvesnog se, u svakom slučaju, ispoljava. Lakan veli da to znamo zahvaljujući 

Frojdu, zahvaljujući kome znamo i da "ono misli pre no što stupi u izvesnost". 19 

Subjekt (nesvesnog), dakle, misli zna i pre no što postane subjekt dekartovske izvesnosti. 

Dekart to nije znao. Izvan dekartovske formule mislim, jesam, Lakan veli, 

ostaje i istina, istina subjekta. Dekartu je zato bio potreban Drugi koji nije varalica 

i koji bi već svojim postojanjem mogao jemčiti temelje istinitosti. 20 

Posledice (za subjekt) predavanja istine u ruke Drugog kao savršenog 

Boga, što on u kartezijanskoj logici postaje, Lakan veli, čudesne su – i posvuda 

vidne. Posao ovog Drugog postaje istina, razume se, ona koju će on 

otkrivati/postavljati. A tada, odista, "što god on htio reći, sve bi to bila istina – čak i 

kad bi rekao da su dva i dva pet, to bi bila istina". 21 Razume se, Drugi će i iskoristiti 

te povlastice, recimo u samoj teoriji subjekta, te u ustanovljenju premoći ideologizacije 

čak i u egzaktnoj nauci, koja zaboravlja da propita status naučnog subjekta i 

njegovo učešće u postavljanju naučne istine. Razumljivo je onda što psihoanaliza 

mora utvrditi da je subjektu saodnosan prevareni Drugi, što mora pokušati da subjektu 

vrati njegovu neizvesnost da bi uopšte mogla da mu omogući pristup subjektnosti. 


19 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 37. 

Prevodilac ovog Seminara na srpskohrvatski jezik, ovog puta bez ikakvog razloga, зa pogrešno 

prevodi takođe sa to – "...to misli prije nego..." – iako u ovom slučaju dvojbe nije moglo biti. 

20 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 42. 

21 . Navedeno delo, str. 42.

104 

KARTEZIJANSKI MIT O IZVESNOSTI U 

PSIHOANALIZI 

Dosledni kartezijanac priznavao je jedino model subjekta koji je mogla 

da artikuliše sumnja. Pri tome, nije mu, na neki način, bilo nepoznato ni ono iskustvo 

subjekta koje će psihoanaliza formulisati, zahvaljujući upravo Dekartovom 

mislim, koje je, opet, mogućno shvatiti kao paradigmatski oblik Lakanovog punog 

govora (makar u trenutku kad je izgovoreno kao prosvetljenje, kad je bilo 

prosvetljenje) i koje kartezijanskog mislioca podrţava u uverenju da postoji samo 

ono što se nalazi u njegovoj svesti, tj. ono što ona moţe da postavi. Fenomenologija 

će takav zaključak izreći, manje-više, nedvojbeno, tj. omogućiće Drugom da i 

nadalje proizvodi istinu, te da zakriva zev u kojemu subjekt nastaje, i to, po terminologiji 

ovog kartezijanskog Drugog, subjekt kao takav. Tog subjekta se, doduše, 

neće odreći ni teorijska psihoanaliza. On je pretpostavka svakog govora o subjektnosti, 

na primer, govora o subjektu koji je bio u tvorevinama nesvesnog i nikada o 

subjektu koji u njima jeste. Sem toga, kartezijansko-fenomenološko kao takav kod 

Lakana znači da označitelj obrazuje subjekt, tj. da se subjekt obrazuje uvek po istoj 

shemi, po određenim pravilima, kao strukturni efekat lanca označitelja, što se vezuje 

i razvezuje. Ipak, valja reći da je i Lakanu bio potreban neki takav obrazac, 

potreban je on svakom učenju. Sama ideja subjekta je već takav obrazac. Pozicija 

subjekta zbog toga, uglavnom, ostaje ista u različitim učenjima, i u strukturalizmu 

koji ga se (subjekta) odriče. Po psihoanalizi, i teorijskoj (ili strukturalističkoj 1 ), subjekt 

se nalazi u arhimedovskoj tački oslonca njenog učenja, njene mogućnosti (to ne 

treba ni pominjati), on je ta tačka, bez obzira na to što je sada određuje nesvesno, 

rupa i što to nesvesno ima nagonsku funkciju. 2 

S otkrićem nesvesnog u osnovi strukture subjekta, s artikulacijom nesvesnog 

subjekta, ma koliko on bio neodređen i nepredvidljiv (ne moţe biti drugačija ni 

artikulacija), nije iščezla i svaka mogućnost izvesnosti, znanja o subjektu (naročito, 

ima li se u vidu nesvesno znanje). U pukotini nesvesnog pokazuju se i znaci neke 

1 . Termin teorijska psihoanaliza, čini mi se, tačno pristaje onome što Lakan radi. Zato ga i 

upotrebljavam, tako reći, zanemarujući potrebu za posebnim razjašnjenjima. Pri tome, ja, naravno, 

ne poričem strukturalističku dimenziju, strukturalističku osnovu teorijske psihoanalize. 

2 . Nesvesno po Frojdu primarno čine predstave nagona. Lakan je nesvesno, međutim, 

dezontologizovao, ispraznio, izgnao iz njega nagonsku energiju i izveo ga na površinu bića, već time 

što ga je smestio na margine označitelja. Nametnuo mu je i lingvističke zakone. Ipak, mimo i 

nasuprot tih zakona, on, u seminaru Četiri temeljna pojma psihoanalize, zadrţava i nagonsku 

dimenziju nesvesnog: "Nisam u svojim prethodnim izlaganjima prestao naglašavati u neku ruku 

nagonsku funkciju nesvjesnoga, neophodnost iščezavanja koja izgleda da mu je u neku ruku 

inherentna" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 49). Čini se da je Lakan 

zbog ove neophodnosti iščezavanja nesvesnog, koju drugačije, kao neophodnost, nije mogao da 

formuliše, pristao i na njegovu nagonsku funkciju.

105 

zakonitosti, neke logike; po njima se pribira, organizuje to što se u samoj pukotini 

manifestuje. 3 Pokazuje se i mogućnost nauke o subjektu, razume se, konjekturalne 

nauke o subjektu. Subjekatska izvesnost koju psihoanaliza otkriva je izvesnost 

ishoda verovatnoće, kombinatorne igre. Takva mora biti i nauka o subjektu. No to 

je i jedina izvesnost subjekta, koja ni u psihoanalizi ne moţe biti drugo do mit, mit o 

psihičkoj funkciji integracije sumnje u postojanje, u iskazivanje subjekta, ne dakle i 

u iskaz o tom postojanju i, konačno, mit te funkcije. Lakan veli da Dekart svoje ja 

mislim poima u iskazivanju sumnjam, u onome, dakle, što je u tom iskazivanju 

pokrenuto, najavljeno i, čak, artikulisano. Iskaz sumnjam istura ispred sebe 

različita ograničenja, tegli i neka zališna znanja, uprkos tome što bi trebalo da 

subjektu potvrdi njegovu odluku da svaku spoznaju vezuje za vlastitu izvesnost. 

Stoga se, ja mislim ne moţe ni pojmiti, u iskazu sumnjam, razume se, kao autonomno 

nastajanje u bivstvu, kao izraz nedokučive odluke bića, kao subjektovo 

preuzimanje u bivstvu vlastite subjektnosti, preuzimanje svoga ja mislim u označiteljskom 

čvoru. Zato Frojd odista u odnosu na Dekarta i "ide korak dalje (...) 

kad nas poziva da u tekst snova integriramo ono što ću nazvati kolofon sumnje". 4 

Frojdov korak dalje znači da sumnja postaje deo teksta, da je integrisana u tekst 

kao ono što mu prirodno pripada, što ga čini tekstom i što ga, i samog sebe, otvara. 

Sumnja (razume se, sumnja je ovde metafora), označitelj sumnje, zajedno s lancem 

označitelja teksta okruţuje, obrazuje smisao. Praktično, izvesnost (i izvesnost subjekta) 

zavisi od rasporeda označitelja priče, asocijacija, postupaka tumačenja, itd., 

rečju, izvesnost zavisi od razlike, od neizvesnosti. 

Frojdov korak dalje sadrţi i upozorenje subjektu da se on u polju 

snova, dakle tamo gde biće donosi svoje nedokučive odluke, nalazi na svome, u 

svojoj subjektnosti, na mestu mreţe označitelja. Ali, nalazi se kao manjak 

identiteta. Subjekt nesvesnog, odluka bića raskrivaju subjekt kao ono čemu manjka 

identitet. U polju snova subjekt se nalazi u onome što izvorno jeste i što on, mada je 

neskriveno, treba da raskrije. Subjekt je na svome u mreţi označitelja, tj. kao mesto 

te mreţe, čak kao sama ta mreţa. Izgleda, odatle, da teorijska psihoanaliza, ipak, 

nalazi nekakvu autonomnost, ili barem nepatvorenost subjekta? Na mestu mreţe 

3 . Lakan veli da je sve što se pojavljuje u pukotini nesvesnog, "zbog neke vrste prvenaštva 

(préemption)" (Les quatre concepts fondamentaux de la psychanlyse, Seuil, Paris, 1973, p. 44), 

prvookupljanja, isturenosti, naglašenosti, namenjeno da se, po Frojdovoj metafori, skloni, da nestane. 

Sa njim ne nestaje i logika. Osim toga, iza svega što nestaje u pukotini nesvesnog i što se odnosi na 

subjekt stoji odluka bića, koja je, misli Lakan, nedokučiva, neistraţiva. (Ima tumača koji su skloni da 

ovu Lakanovu nedokučivu odluku bića izjednače s pojmom subjektivacije, ili barem da je uz pomoć 

ovog pojma shvate.) 

4 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 50. Lakan ovde misli i na materijalnu integraciju 

označitelja kolofon u tekst (kolofon je znak u sistemu znakova koji čine tekst), dakle, na materijalnu 

integraciju sumnje u izvesnost, u ono što bi trebalo da ima i što ima izgled izvesnosti. Kolofon postaje 

deo teksta, smisla na koji nekako pokazuje. Iz integracije mora, stoga, da nastane novi, drugačiji red 

stvari, poredak u kojemu se subjekt raskriva u svojoj subjektnosti.

106 

označitelja Lakan vidi i ja (je) iz Frojdove formule Wo es war, soll Ich werden 5 i to 

"kao potpuno, celovito mesto mreţe označitelja, to jest subjekta, tamo gde bejaše 

oduvek san". 6 

Tamo gde oduvek bejaše san, oduvek već bejaše i mesto na kojemu su 

za čoveka ostavljane poruke, koje je on različito nazivao, koje je, ponekad, i primao, 

a "nije isključeno da su one tu još uvijek – tim više što nam je to svejedno". 7 Za 

psihoanalizu su, sigurno, one još tu; one su tu i za subjekt. Jer, on mora da se nađe 

na mestu na kojem (se) bejaše. I on to čini po redu, koji nekako i negde odaje odakle 

dolazi. Zato psihoanaliza i nastoji da otkrije za šta zapinju pomenute poruke, o šta 

se okačinju, u šta se hvataju. Na mestu, na kojem su ostavljane, ima razloga za pretpostavku 

(ili za nadu), pokazuje se i vidi realno (jedino tu; doduše, to što se tu vidi 

ima obrise mističkog objekta – no realno se drugačije i ne moţe pokazati, ako se 

odista ikako i pokazuje), vidi se ono što nije efekat označitelja. Lakan je izričit:"Tamo 

gde (ono) (se) bejaše, Ich – subjekt, ne psihologija, subjekt mora nastati." 8 Subjekt 

mora nastati u realnom, tamo gde se bejaše, ne, dakle, i tamo gde jeste. U 

realnom subjekt (se) bejaše. (Razume se, ovo se bejaše ne zna, niti se u realnom 

moglo znati.) 

Subjekt koji mora nastati u realnom (kao na mestu bivstva) moţe biti 

samo subjekt nesvesnog, nesvesni subjekt, tj. nesvesno kao subjekt. 9 Moţe biti 

metafora subjekta. Jer, na mestu nastanka subjekta ispoljava se samo 

metaforičnost. I kartezijanski subjekt je metafora, šta drugo, ako označitelj 

determiniše i njega i njegov iskaz: mislim, dakle jesam. Determiniše, paradoksalno, 

neprozirnost označiteljskog sistema, koje ovaj subjekt nije svestan. Kartezijanski 

subjekt zato i postaje subjekt psihoanalize (i psihoanalitički subjekt) onda kad 

5 . Lakan se oslanja na rezonanciju ove formule (navedeno delo), koja bi, navodno, trebalo da 

bude potpuno jednaka rezonanciji predsokratovskih formula. 

6 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 45. 

7 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 51. Stari su, veli Lakan, na mestu gde bejaše san 

oduvek prepoznavali poruke bogova. (Lakan je ovde, na izgled, isuviše jasan – upozorava, naime, na 

tumačenje i razumevanje snova kao boţanskih poruka, karakteristično za takozvane primitivne 

narode, ali i, pre svega, na ono tumačenje koje san shvata kao cifru, kao sveti tekst, nečitljiv, nerazumljiv.) 

Pokoji među starima, prepoznavali su i mesto i poruke na njemu, videli su, zašto da ne, 

mistički, ono za šta imamo oči da (ne) vidimo i što (ne) vidimo, što (ne) ţelimo, (ne) moţemo da vidimo 

iz zaklona kartezijanske svesti, videli su – šta je to što se pokazuje kao biće, videli su bivstvo iz kojeg 

subjekt nastaje, bivstvo u kojem subjekt (se) bejaše. 

8 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 45. 

9 . Lakan različito zove ovaj subjekt. U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize 

izričito ga pominje kao nesvesni subjekt, čime ne kaţe jedino, ni prvenstveno da je nesvesno subjekt 

(Les moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1978, p. 218). 

Kaţe i da se u nesvesnom, u artikulaciji nesvesnog subjekt mora misliti, da se u nesvesnom subjekt 

artikuliše. U svim slučajevima, izgleda, Lakan u čoveku pretpostavlja neko središte kojega čovek nije 

svestan. Zbog toga i kaţe više no što zna.

107 

sumnju prepozna kao izvesnost (subjektnosti). 

U realnom nastaje, prosto, subjekt kojemu ne pripada nikakav atribut, 

u stvari, u realnom bejaše subjekt koji nije ni subjekt ni ne-subjekt. Lakan, 

međutim, ovde misli na ono što ovaj istočnjački obrt i ne pretpostavlja, što je već tu, 

artikulisano kao subjekt, koji, sledstveno najpotpunije formulisanom delu 

Lakanovog učenja, teoriji označitelja, zapravo, i ne postoji, pre no što utone u poredak 

označitelja, drugim rečima, pre no što ga taj poredak ne okameni (kao 

označitelj) u datoj situaciji. No Lakan se baš i ne drţi sasvim te teorije kad kaţe da 

pod izrazom subjekt "ne naznačavamo ţivi supstrat potreban subjektivnom fenomenu, 

niti ikoju vrstu supstance, niti ikakvo biće spoznaje koje bi se negde otjelovilo, 

već kartezijanski subjekt koji se pojavljuje u trenutku kad se sumnja prepoznaje 

kao izvesnost". 10 Ipak, tim izrazom je nešto naznačeno, istina, izrazom kao 

označiteljem, i nešto na šta pokazuje izraz (označitelj) kartezijanski subjekt. Naznačen 

je subjekt nesvesnog, koji je, u suštini, subjekt što ga postavlja govor 

(nesvesno je učinak govora). Prva karika u lancu time nije nađena. Nije nađena ni 

karika od koje je mogućno početi brojati. Subjekt mora postojati da bi govor (koji ga 

konstituiše) imao gde i na šta proizvoditi učinke. Doduše, Lakan i ovde veli, da "se 

subjekt konstituira od učinaka označitelja". 11 A označitelj moţe biti bilo šta, iako to 

ne znači da moţe postojati pre i izvan govora. Samo nesvesno, opet, čine učinci govora, 

dakle, oni učinci koji konstituišu subjekt, koji bi, stoga, morao biti nesvesno i 

koji to ne moţe biti ako je on kartezijanski subjekt i ako je nesvesno proizvod 

učinaka govora, tj. s obzirom na to da je nesvesno bez supstancijalnosti. Kartezijanski 

subjekt bi najpre morao da progovori da bi ga nesvesno proizvelo, da bi bio nesvesno 

– i da bi nesvesno nastalo. Istina, Lakan veli da je nesvesno zbir 12 učinaka 

govora na ravni na kojoj subjekt konstituišu učinci označitelja. Pre toga je, dakle, 

moglo biti nešto drugo. Ili nije ni postojalo. Mogao je biti nešto drugo i subjekt, 

mogao je biti, na primer, ono što se krije iza izraza kartezijanski subjekt i o čemu ne 

moţemo znati ništa ako se, zbilja, nalazaše u realnom, tj. ako subjekt nastaje na 

mestu na kojem (se) bejaše i na kojem cela ova hronologija – u koju sam Lakana 

uvukao, u kojoj se on zatekao – ne moţe biti drugo do hronologija nemoći 

hermeneutike. 13 

10 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 136. Kartezijanski subjekt za Lakana je samo 

koncept; po sebi je on i ţivi supstrat i koncept. 


12 . Lakan, nesumnjivo, termin zbir upotrebljava u metaforičkom smislu. Ipak, treba reći da 

je ovaj zbir, verovatno, neodrediv. On nema čiste elemente zbira ni u istorijskom, muzičkom vremenu 

govora. U učincima govora, naime, već je sabrano što ima da se sabere. 

13 . Za Lakana je kartezijanski subjekt i istorijska odrednica subjekta i sinonim za subjekt 

koji Dekart artikuliše i, pre svega, subjekt s kojim se psihoanaliza suočava i koji poziva da se vrati 

sebi, u nesvesno. Naravno, vaţno je da znamo, kako Lakan veli (navedeno delo, str. 53), koga 

pozivamo. Ali, vaţno je i da psihoanaliza zna zašto poziva upravo taj subjekt, kako je do njega došla,

108 

Subjekt psihoanalize je neposredni naslednik kartezijanskog subjekta, 

u meri u kojoj se ovaj razlikuje od subjekta svesti, od samosvesnog subjekta 

klasične filosofije. Moglo bi se reći da se oba, kartezijanski i psihoanalitički subjekt, 

izgrađuju po istom modelu. Kartezijanski subjekt je čak prethodnik psihoanalitičke 

akcije, što je razumljivo ako je tačno da je on, kao što tvrdi Lakan, "pretpostavka 

nesvesnog" 14 . Razumljivo je i da subjekt psihoanalize, u isti mah, poziva i model 

koji je pozvan u kartezijanskom subjektu, iako, formalno, psihoanaliza, po Lakanu 

makar, poziva (moţda tačnije, proziva) upravo kartezijanski subjekt ("subjekt 

kartezijanskog porijekla" 15 ) da se vrati nesvesnom. Doduše, ona u kartezijanskom 

subjektu poziva subjekt za koga se pretpostavlja da zna, koga Dekartov subjekt 

predujmljuje. U psihoanalizi je subjekt (kartezijanski subjekt) pozvan da se priseti 

– neophodnosti strukture, svoga ishodišta, te svoje antinomije, dakle, protivurečja 

odluke bića i mišljenja, koje će (protivurečje) posluţiti za još jedan oblik teorizacije 

cepanja subjekta. Očito, a Lakan to i napominje, prisećanje u psihoanalizi valja razlikovati 

od platonovskog sećanja na eidos. Psihoanalitičko prisećanje, dramatizovano 

u slobodnim asocijacijama, dolazi iz same neophodnosti strukture, ali i "iz 

nečega poniznog, rođenog na nivou najniţih susreta i sve govorne graje koja nam 

prethodi, iz strukture označitelja", iz jezikв na kojima se zamuckuje i koji nisu 

izbegli prisilama čiji se odjeci danas raspoznaju u matematici. 16 

Prisećanje, ipak, nije lišeno natruha onostranosti, barem po tome što 

je u njemu naznačeno ponavljanje i u ponavljanju izvlačenje subjekta, "koji uvijek 

vuče svoju stvar na nekom putu s kojeg nema odstupanja". 17 Nema odstupanja, 

iskakanja s kruţnice (automatskog) ponavljanja koje ni bi završilo na toj kruţnici. 

Subjekt ne moţe, ne zna ni kako da se izvuče, pre svega, iz automatona mreţe 

označitelja, u kojoj je on sveden na označitelj, što znači da ako negde ima, stiče 

značenje, na drugom će mestu izbledeti, iščeznuti, prosto zato što je subjekt označitelj 

subjekta. (A označitelj subjekta se menja iz lanca u lanac, zavisno od mesta u 

lancu.) Sinhronijska mreţa označitelja, s obzirom na to da je subjekt označitelj subjekta, 

implikuje povratke, ponavljanje, u kojemu će Lakan prepoznati Aristotelov 

automaton. 

U označiteljskom automatonu ocrtava se šiz subjekta i obeleţava mesto odakle, 

ko ju je, eventualno, na to naveo. Rečju, ona dug prema Dekartu ne sme da izgubi iz vida. 

14 . Position de l'inconscient, Ecrits, Seuil, Paris, 1969, p. 839. 


16 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 47. Prisećanje dolazi, dakle, iz 

nesvesnog, tj. iz pamćenja onoga što čini nesvesno, te iz nuţnosti (poretka) koju matematika pokazuje, 

čime, zapravo, nadilazi opseg znanja koje ima sećanje na eidos; u prisećanju eidos mora biti 

obuhvaćen. 


109 

povodom čega i na čemu, na neki način, počinje prisećanje, koje onda mora biti 

prisećanje šiza i prisećanje na šiz, na šiz šiza zapravo; razumljivo, ako je 

ponavljanje sadrţano u šizu, iako se ovaj nalazi "između povratka realnome, ponovnog 

predočavanja svijeta koji opet staje na svoje noge, uzdignutih ruku (...) i svijesti 

koja se opet tka, koja zna da sve to doţivljava kao košmar, ali koja se ipak vraća 

sebi". 18 Šiz, dakle, nije jedinstven, neponovljiv, predvidljiv, sem kao mogućnost koja 

će se ostvariti, kao mogućnost pojavljivanja nekog povlašćenog objekta, što izbija iz 

kakvog prvotnog razdvajanja, iz samoranjavanja na koje je subjekt podstakao 

pristup realnom. Subjekt upravo zato i pokazuje interesovanje za vlastiti šiz, 

zapravo, on se zanima za ono što taj šiz određuje, najčešće je to objekt a. Šiz 

subjekta predstavnik je šiza koji "treba smjestiti među ono što izvješćuje subjekt u 

mašineriji sna". 19 Prisećanju odatle dolazi neophodnost strukture – i nalog da se 

razlikuje od platonovskog sećanja. Psihoanaliza, stoga, tu moţe potraţiti pravo da 

se, mimo kartezijanskih pretpostavki i njima nasuprot, bavi kartezijanskim subjektom, 

odnosno da se u kartezijanskoj logici bavi subjektom na prevratnički način, 

"ispraćajući ga njegovoj označiteljskoj zavisnosti". 20 Jasno je, nakon ovog utvrđivanja 

logičkog sleda subjektivacije subjekta, da, po shvatanju teorijske 

psihoanalize, subjekt moţe biti zahvaćen samo kao serija nepostojanih stanja, napetosti 

označiteljskih veza, nepostojeće referentnosti, odnosno da nestaje tamo gde se 

pokazuje, gde ga otkrivamo, čak i u analitičkom odnosu, gde bi trebalo da bude nedvojbeno 

raskriven, jasno je da subjekt pada (što znači da, ipak, postoji) u vlastiti 

objekt. Uostalom, tu se, po Lakanu, i pokazuje Dekartova greška. On, naime, nije 

načinio "od ja mislim običnu točku nestajanja". 21 A morao je, već stoga što iskazi- 

18 . Navedeno delo, str. 78. 


20 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 73. Psihoanaliza kartezijanski 

subjekt vraća, šalje njegovom ishodištu, stavlja ga pred ogledalo u kojem bi se morao prepoznati. 

Nakon tog prepoznavanja kartezijanski subjekt, moglo bi se reći, postaje subjekt psihoanalize, 

subjekt nesvesnog. 

21 . Četiri temeljna pojam psihoanalize, str. 240. Umesto toga, Dekart je zaključio da zna 

nešto o izvesnosti, koju je izveo iz toga ja mislim. Ali, učinio je on i druge stvari, veli Lakan. Postavio 

je polje znanja na nivo najšireg subjekta, Boga, "subjekta za koji se pretpostavlja da zna". Povlasticu 

da bude subjekt za koga se pretpostavlja da zna, kod Lakana, ima najpre analitičar, i sada, evo, Bog. 

Razume se, ovo nehotično poistovećivanje Boga i analitičara, iako se moţe osloniti na svakidašnju 

mitologiju i objasniti implikacijama u nesvesnim tvorevinama, mora da izazove primisli koje ne idu u 

prilog ovakvom mišljenju. No, nakon te negativne reakcije, postaje jasno da Lakan ima u vidu model 

ipostaze znanja. Analitičaru moć daje mesto Drugog; na njemu se u analizi on nalazi. A bez Drugog 

se, zapravo, i ne moţe govoriti o subjektu. Prema tome, tamo gde Dekart smešta Boga Lakan smešta 

Drugog, i to s više razloga, pomenuću samo jedan, na oko formalan: Drugi je trezor označitelja, Bog je 

trezor beskrajnog savršenstva – razlika i nije tako velika. Zato su subjektova očekivanja od Boga i 

Drugog, tako reći, istovetna. Bog kod Dekarta, u neku ruku, subjektu jemči subjektnost, naravno, 

pošto je ovaj prihvatio da mu Bog garantuje i njegova istraţivanja sebe. I kod Lakana, od alteriteta 

Drugog zavise i identitet i istina subjekta. Drugi, doduše, ne moţe subjektu ništa da jemči, zato što je 

(Drugi) čas Bog, čas analitičar, koga folklorno obogovljenje pacijenata nigde ne promiče, nigde dalje

110 

vanje dopušta da to ja mislim, iskaz dakle, odvede (i subjekt i shvatanje subjekta) u 

nepredvidljivom pravcu. Lutanje moţe da zaustavi samo pitanje: koji to ja, koje to ja 

(misli)? Teorijska psihoanaliza takvu grešku ne bi smela da počini; ona uvek nailazi 

na subjekt koji iščezava i uvek predočava Drugog koga je mogućno prevariti (i na 

taj način, laţući, reći istinu). To bi trebalo da joj da pravo da misli i subjekt tamo 

gde on iščezava i način na koji on iščezava, recimo, u filosofiji: kartezijanski se 

subjekt za Drugog prevashodno zanima ukoliko ovaj obezbeđuje verodostojnost njegovim 

(subjektovim) istinama; kartezijanski Drugi, opet, sposoban je da bude varalica 

– to, među ostalim, otkriva iščezavanje subjekta u filosofiji kao u objektu kojim 

subjekt misli, upravo onako kao što Frojdov unuk misli kalemom u igri fort-da. 

Teorijska psihoanaliza, naravno, ne zadrţava filosofsku shemu subjekt 

- objekt odnosa, mada će u njoj i po njoj artikulisati neka zbivanja u subjektu. Za 

Lakana je objekt (kalem Frojdovog unuka) zapravo deo subjekta koji se otkačio i 

koji i nadalje ostaje deo subjekta (kao manjak, kao objekt manjka). No on, ipak, taj 

deo subjekta misli kao objekt, štaviše, pre kao objekt klasične filosofije no kao 

psihoanalitički objekt:"Ovde treba reći, po ugledu na Aristotela, da čovek misli svojim 

objektom". 22 Naravno, čovek misli objektom iz lakanovske algebre, objektom 

malo a, koji omogućuje detetu (subjektu) da preskoči granice područja stvarnosti i, 

na neki način, područja subjekatskih ograničenja. Istim tim preskokom, naime, 

područje stvarnosti se pretvara u majdan (subjekta), a subjekt počinje sa svojim 

(subjekatskim) bajanjem, na tom majdanu razume se. Objekt malo a, opet, nastaje i 

stiče ovu moć, samo ako je, odista, označitelj prva oznaka subjekta, tj. ako je kalem, 

iz Frojdovog i Lakanu toliko dragog primera, objekt manjka koji konstituiše 

subjekt, ako je označitelj (kalem) prva oznaka subjektivacije subjekta (Frojdovog 

unuka), i to označitelj (kalem) koji je već objekt malo a, koji je, dakle, već 

konstitutivni manjak. Lakanu, naravno, nije promakla antinomija da, u ovim 

obrtima, subjekt moramo naznačiti u objektu na koji se ta antinomija odnosi. Ali, 

ona je svojstvena objektu malo a, njegovoj uzajamnosti sa subjektom, čak s nastajanjem 

subjekta, svojstvena je uznačenju koncepta objekta a u stvarnosti. 

Objekt a se, izgleda, otkačinje, odvaljuje od serije iskustava, subjekta 

razum se. 23 No pošto pada u polje Drugog on postaje objekt ţelje subjekta od kojega 

od folklorne predstave, iako sred te predstave analitičar za svoga pacijenta pri sebi, na sebi ima 

Drugog. 

22 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 60. 

23 . Po shemi R (Du traitment possible de la psychose, Ecrits, p. 553), koju sam, onoliko 

koliko je to ovde bilo nuţno, obrazlagao u prethodnom poglavlju ove knjige, a se nalazi između i 

(jedne od krajnjih tačaka imaginarnog) i M (prvotnog objekta, Majke). Oblik objektu, na izvestan 

način, daje imaginarni drugi (a'), koji je po shemi R upisan na liniju subjekt (S) idealno Ja (I). 

Pozicija malog a u ovoj shemi otkriva da je ono otkačeni deo subjekta, ali ujedno otkriva i vlastiti 

negativitet. Lakan se i po tome razlikuje od drugih analitičara, koji u objektu, po pravilu, nalaze i 

ističu pozitivan vid. Kod Lakana on mora imati dimenziju negativiteta već zbog svoje metonimijskometaforičke 

strukture.

111 

se otkida. Rezultat ovih obrata jeste pretvaranje subjekta koji ţeli u subjekt koji 

govori i imenuje ţelju – za majkom, 24 zapravo, ţelju za Drugim (majka je prvotni 

Drugi), koji je "mesto na kojem se obrazuje ja koje govori s onim koji sluša". 25 Sam 

objekt postaje objekt manjka, odnosno manjak objekta. Iz strukturalne perspektive 

u dečje viđenje stvarnosti majka unosi manjak objekta, drugim rečima, dramu ţelje 

(od manjka objekta, naime, zavisi ţelja subjekta). Razume se, ovaj manjak nije 

stvaran; on pripada sferi odsutnosti. Imaginarni drugi je, stoga, samo supstitut 

ovog manjka. Ovde je vaţno da objekt a, kao manjak, postaje putokaz koji pouzdano 

vodi subjektu; Lakan veli da (objekt) "vaţi kao simbol manjka, tj. falusa, ne kao 

takvog već ukoliko on čini manjak", 26 ukoliko falus nedostaje. 

I psihoanalitička refleksija, dakle, ne samo filosofska reflektirajuća 

refleksija sa svojom metodičkom sumnjom, "svodi subjekt, koji poima kartezijanska 

meditacija, na moć ništenja". 27 Rekao bih da tu moć teorijska psihoanaliza sasvim 

oslobađa i da je taj njen korak bio nuţan da bi se, odista, u filosofskoj prisutnosti 

subjekta u svetu, tj. u njegovoj subjekatskoj prisutnosti u svetu, koja je i jemstvo 

subjektnosti subjekta, prepoznalo aktivno ništenje subjekta u krizi humanizma. 

Lakan ga tako prepoznaje i izriče. Izgleda, međutim, da je ništenje subjekta 

prepoznato i u filosofiji, ako je tačno da se nakon tog uvida, i na mestu ništenja, 

svakako da bi spasla subjekt, okrenula ţivljenju kraja metafizike, ili istorizaciji 

ništenja, i to onoj koja ima moć preobraţavanja subjekta. Ishod je, doduše, radikalna 

zloupotreba i subjekta i mišljenja. No tako je, iz datih pretpostavki, moralo biti. 

Psihoanalizi, ništa manje no filosofiji, potrebna je izvesnost subjekta. 

Lakan je zato i uveo "subjekt kartezijanske izvjesnosti kao neophodno polazište 

svake naše spekulacije o onome što otkriva nesvjesno". 28 No ova se izvesnost 

24 . Po shemi R ţelju subjekta nadopunjuje ţelja majke i, dalje, ţelja Drugog. (Ţelji subjekta 

identitet, ţeljenje, uvek dodaje ţelja Drugog.) 

25 . Frojdovska stvar, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 142. Na mestu Drugog ja zapravo 

zatiče svoj diskurs. Jer, to što on kaţe već je odgovor. Štaviše, ja ne mora(m) ni da govori(m), drugi 

me/ga sluša, drugi me sluša i ako ne govorim. Jasno je, dakle, da se ovo mesto subjekta proširuje 

dotle dokle seţe vladavina zakonв govora, što znači, dobrano s one strane besede. 

26 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 113. Objekt a je Lakanu potreban kao koncept 

kojim se moţe manipulisati. Razume se, koncipiranje jednog takvog objekta mora da zadovolji 

izvesne pretpostavke, što znači da njegova funkcija mora biti određena, bez obzira na nedostatak 

precizne referentnosti. Lakan zato i veli da ovaj objekt treba da bude odvojiv od subjekta, te da treba 

da ima nekakav odnos s manjkom, što objekt a i ima. 

27 . Navedeno delo, str. 89. Metodička sumnja prebira po svemu na šta se misao moţe 

osloniti. Jasno je, naravno, da ona tada postaje i temelj izvesnosti ove misli, pošto se uvuče u omotač 

formule: vidim se kako se vidim, koju Lakan pro-izvodi prema jednom stihu iz Valerijeve "Mlade Parke". 

28 . Navedeno delo, str. 143. Kartezijanski subjekt Lakanu je odgovarao i zbog Drugog, koji 

kod Dekarta "ne smije ni u kom slučaju biti varljiv" – razumljivo, Bog je. U analizi je, takođe (u čemu 

treba videti efekat Dekartovog Drugog i element njegovog priznanja), opasno da Drugi bude prevaren. 

Na taj način Lakan radikalizuje Dekartovo mišljenje Drugog kao Boga; u analizi Drugi ponovo

112 

raskriva i, eventualno, zahvata samo na ravni iskaza. U stvari, nema je ni na njoj 

ako zaista formalna misao logičara unosi antinomiju u iskaz, na primer, u iskaz: ja 

laţem. A unosi je već stoga što uopšte nije jasno koje, koji to ja laţe(m). Šifter iz 

iskaza i ja koje u datom času formuliše iskaz ja laţem, koje dolazi na mesto šiftera, 

ja iskazivanja dakle, ne podudaraju se. Prema tome, s gledišta iskazivanja, pri 

odgonetanju značenja iskaza ja laţem, i ne moramo upasti u paradoks i njegov krug 

zaključivanja, iako nije odmah, nikad posve i ne moţe biti, vidno šta je u iskazivanju 

(tog iskaza) rečeno. No s njegovog je gledišta ipak razumljivo da ja koje u 

određenom momentu artikuliše iskaz laţem, "upravo laţe, da je lagalo maločas, da 

će lagati nakon toga, ili čak da, govoreći laţem, ono potvrđuje da ima nameru prevariti". 

29 U svakom slučaju, to ja u iskazivanju šalje poruku, za koju psihoanaliza 

ima jednostavnu šifru: zna da je poruka poslata i da moţe biti primljena, zna, 

zatim, da jedan iskaz mora biti izrečen, da time mora biti izrečena i razlika, bez 

koje nema značenja. Mogućnost značenja u jeziku, uostalom, zavisi od nejednoznačnosti 

reči; od nje zavisi mogućnost supstitucije, metaforičke upotrebe reči, ukratko, 

mogućnost i upotreba tropa i, naravno, definicija značenja, te bilo kakvo 

razumevanje i, najzad, bilo kakvo opštenje. 

Odnos subjekta prema označitelju je znak koji psihoanaliza ne sme da 

previdi. Sa zapaţanjem tog odnosa počinje i analitičko iskustvo, analitičko 

razumevanje nesvesnog. A laţem je, zahvaljujući razlikovanju iskaza i iskazivanja 

(ovo razlikovanje je mogućno shvatiti kao proces u kojem se znak pretvara u 

označitelj, recimo, na taj način što se prikriva, i time potvrđuje, njegova 

znakovnost), laţem je postalo označitelj koji se nalazi u rečničkom trezoru kod Drugog, 

"gdje ja, determinirano retroaktivno, postaje stvoreno značenje na razini 

iskaza". 30 Razume se, i svaka druga reč koja bi se našla na mestu reči laţem, i u 

odgovarajućoj ulozi, postala bi označitelj, prema kojem subjekt ima nekakav odnos, 

već zato što ga taj označitelj određuje. O svakom označitelju koji u iskazu zauzima 

mesto što ga u ovom primeru zauzima označitelj laţem subjekt šalje signale (onome 

ko sluša), pre svega, o razlici statusa tog označitelja u iskazu i iskazivanju; subjekt 

šalje signale o značenju koje se obrazuje u njegovom iskazu, zapravo, u iskazivanju. 

Signali dolaze s mesta na kojem drugi (drugi subjekt), slušalac očekuje subjekt, s 

mesta s kojeg subjekt šalje svoju poruku u izokrenutom obliku i na koje slušalac 

(analitičar recimo; on je neki arhislušalac) šalje svoju poruku "u istinskom znače- 

(posle hristjanizacije kod Dekarta) postaje strogi starozavetni Bog. Subjekt ne zasluţuje milosrđe, 

bolje, nema od koga da ga očekuje. Da bi se to videlo potreban je bio ovaj lakanovski zaokret u 

kartezijanskom mišljenju subjekta; bilo je potrebno kartezijansko stanovište da se iz psihoanalize 

razabere priroda Drugog. 


30 . Navedeno delo.

113 

nju, tj. u obrnutom obliku". 31 

Shema, koja je ovde artikulisana: iskaz iskazivanje = (analitičarevo/primaočevo) 

izraţavanje subjekta istina sbjekta, morala bi, u osnovi, da vaţi i za kartezijansku 

izvesnost, za svaku izvesnost formulisanu na kartezijanskim pretpostavkama. Reč 

je, naime, o izvesnosti nihilizma koji se očituje u potpunom raspršivanju subjekta. 

Razlika iskaza i iskazivanja omogućuje, na primer, da se u ja mislim iskaţe i 

spoticanje toga ja mislim. Praktično, cogito posigurno uspostavlja samo registar 

misli. Samom "cogito daje izvjesnost upravo zauzimanje mjesta na razini iskazivanja". 

32 Praktično, status ovog ja mislim je ograničen, punktualan, to treba 

naglasiti. Kod Dekarta ga punktuira apsolutni označitelj – Bog. Po teorijskoj 

psihoanalizi ograničava ga bilo koji označitelj, zato što se umeće u različite lance označitelja 

i što pretpostavlja različite kontekste, jednostavno rečeno, ograničava ga 

njegova označiteljska funkcija. Status iskaza ja mislim je punktualan i kad vaţi kao 

univerzalni iskaz, s metodičkom sumnjom u zaleđu. Jer, značenje formule ja mislim, 

prepušteno označiteljskoj igri i igri punktuiranja, moţe konotirati i sa to ne 

znači ništa i sa ja ne mislim, prosto, s prazninom značenja. Ja mislim, njegovo značenje, 

izvesnost koju postavlja, zavise od mesta na kojem se u iskazivanju nalazi, od 

načina na koji je dospelo na to mesto, frojdovski rečeno, od toga koliko je i kako 

investirano. Lakan zato s razlogom moţe reći da kartezijansko ja mislim, u svojoj 

teţnji izvesnosti, ima nešto u sebi od pobačaja, srodno je pobačaju. 33 Naravno, ja 

31 . Navedeno delo. Subjektu koji izjavljuje ja te varam, zbog različitosti značenja iskaza i 

iskazivanja, zbog apriorne nemogućnosti jednoznačnosti reči, analitičar kaţe:"... u ovom ja te varam, 

što ti šalješ kao poruku, ja te izraţavam, i čineći to, ti kaţeš istinu" (Les quatre concepts fondamentaux 

de la psychanalyse, p. 128). Subjekt kazuje istinu kad je ne kazuje i zato što je analitičar/primalac 

očekuje, što je u subjektu izraţava. 

32 . Navedeno delo, str. 150. Cogito je element ukupnog smisla koji se u iskazivanju 

artikuliše, što ne znači da ono samo, 

ili posebno, ne moţe biti artikulisano. 

U iskazivanju mogu biti artikulisani i cogito i cogitans, no uvek kao jedan pravac, 

jedan smisao sadrţan u iskazivanju. Razlika dalje moţe da se uspostavlja u samom cogito, u odnosu 

na Ja, itd. Sam iskaz, i u značenju koje ima kod Dekarta, mora biti artikulisan u iskazivanju, svagda 

kao dimenzija koju, ipak, tek treba postaviti, u psihoanalizi recimo.

114 

mislim moţe pobaciti samo izvesnost subjekta. 

Teorijska psihoanaliza se zaustavlja, sa zebnjom razume se, pred 

mogućnošću da njen plod bude nedonošče, da ne donese, tj. da se njen koncept ja, na 

primer, pretvori u homunkulusa, što se zbiva sa ja iz cogito i što se zbilo s Ja 

frojdovske psihoanalize. Zato, Lakan veli, mi u našem rečniku simbolizujemo 

subjekt precrtanim S (S), "ukoliko je on konstituiran kao drugi (po redu), u odnosu 

na označitelja". 34 Ta crta bi, u isti mah, trebalo i da uspostavlja subjekt, odnosno, 

ona bi morala biti znak (znak uređenja, nastajanja poretka) subjektovog samopostavljanja 

u svet. Jer, subjekt utiskuje tu crtu u stvarnost (koja je, zapravo, samo 

prividno ravnodušna; već je izraz kulture), tom crtom on utiskuje stvarnost i barem 

tako se vezuje, ob-jedinjuje (spojnicom) s označiteljom. No u ovoj pretpostavci je, na 

izgled, izgubljena nezavisnost spojnice, označitelja bez koje subjekt ne moţe biti 

drugi. Međutim, i na ravni ravnodušne stvarnosti, ako subjekt samo posreduje spojnicu, 

ako joj se prosto posuđuje, tj. ako i sebe njome označava, što on čini (i kad ne 

čini), nezavisnost označitelja, te drugost subjekta ne mogu doći u pitanje. U svakom 

slučaju, subjekt tako ulazi u lanac označitelja, i to na početku lanca, tačnije, na 

mestu na kojem je izgled lanca predujmljen, gde započinje ulančavanje, gde se 

aktualizuje struktura lanca. To mesto je, razume se, subjektovo telo, šta bi drugo 

moglo biti. Subjekt se najpre, i formalno, na vlastitom telu obeleţava, 

samopotvrđuje: tetoviranjem, prvim od označitelja; subjekt se upisuje u svoje telo, u 

sebe. S uspostavljanjem tog (prvog) označitelja uspostavlja se i račun, brojanje: 

jedno jedan (dvoje jedan, jedno po jedan), uspostavlja se subjekt kao takav na nivou 

"ne jednog, no jednog jedan, na nivou računanja", 35 na nivou na kojem se razlikuju 

dva jedan – i na apstraktnoj ravni – i na kojem se naznačuje prvi šiz; ovaj, zapravo, 

33 . "Prema tome, usudiću se da ustvrdim da kartezijansko ja mislim, ima nešto u sebi 

(participer), po svojoj teţnji izvesnosti, od jedne vrste pobačaja", veli Lakan (Le quatre concepts 

fondamentaux de la psychanalyse, p. 129). Ja mislim se, naime, pervertira na način na koji se 

pervertira ja laţem u ja te varam, istina, s različitih razloga. U cogito valja smestiti ţelju. Jer, ona 

pokreće iskazivanje. U stvari, to što iskazivanje govori pripada ţelji. Odatle je već jasno da je ja 

mislim pobačaj; izvesnost koju ono nudi je izvesnost mrtvog ploda (objekta). Odatle bi trebalo da 

bude jasno da je već s Dekartom nihilizam postao "naša jedina šansa", svejedno je što smo to kasno 

saznali. 

34 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 15l. Istina, subjekt konstituiše i označitelj u 

odnosu na kojega je on drugi, konstituiše, prema tome, svoju drugost. Proizilazi to i iz Lakanovog 

objašnjenja odnosa subjekta s označiteljem. "Prvi označitelj", kaţe, "to je urez kojim je označeno, na 

primjer, da je subjekt ubio jednu ţivotinju". Ali, prvi urez, spojnicu (le trait unaire; ovaj izraz ponekad 

se poluprevodi s unarna crta, to će reći: crta koja objedinjuje, zapravo, morala bi da ob-jedinjuje, 

što se baš i ne vidi dobro u izrazu unarni), spojnicu postavlja subjekt, čak, prema Lakanovom 

objašnjenju, postavlja je za sebe i kao neku vrstu otiska sebe u vlastitom računu:"Zbog toga ureza on 

se neće zbuniti u svom sjećanju, nakon što bude ubio još deset ostalih." Kaţe li time Lakan da subjekt 

i u tako postavljenom označitelju nalazi sebe, ipak, kao prvog (i prvog u lancu označitelja, ali i prvog 

iz vlastitog računa)? 

35 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 129-130.

115 

čini "da se subjekt kao takav razlikuje od znaka u odnosu na koji se mogao najprije 

konstituirati kao subjekt". 36 

S uspostavljanjem subjekta uspostavlja se i (njegova) nezavisnost, ili 

ona izvesnost, koju Lakan nalazi kod Dekarta, za koju se ne moţe smatrati da je 

zadobijena – uspostavlja se, u stvari, mogućnost subjektivacije. Naime, momenat 

izvesnosti, makar one koju psihoanaliza moţe da prihvati, mora se svaki put i za 

svakog ponavljati. Prema tome, svaki put se i uspostavlja nešto izdvojeno, što je, 

ipak, Lakan iz psihoanalize učitao u Dekarta. 

36 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 152. Ova razlika podrazumeva dijalektiku 

odnosa subjekta i objekta, moram dodati: objekta koji se otkačinje od subjekta. Lakan napominje da 

ne treba brkati funkciju S sa slikom predmeta a.

116 

JA SAM GLEDAN, JA SAM SLIKA 

Subjekt psihoanalize suštinski je proizvod i subjekt govora; on je, 

zapravo, montaža govora. Elementi i pravila te montaže su razaznatljivi, mogu se 

izdvojiti i analizirati. Tako je mogućno utvrditi i pokazati da "ono ja koje iskazuje, 

ja iz iskazivanja, nije isto što i ja iz iskaza". 1 Ja iskazivanja se ne poklapa sa šifterom 

koji ga u iskazu naznačuje. No šifter, ipak, naznačuje, te pred-stavlja ja iskazivanja, 

njemu samom i drugom, pred-stavlja ga kao ja iskazivanja. A može ga 

pred-stavljati samo zato što on, šifter, nekako jeste i ja iskazivanja, barem stoga što 

jeste drugo i što tu drugost ne samo ne skriva no i ističe ispred sebe. Razlika, koju 

psihoanaliza od Frojda ne zaboravlja, jeste istorijsko izlaganje bića, subjekta. Zato 

je, naravno, i mogućno utvrđivanje taksionomije odnosa govora i subjekta, mogućno 

je znati i pokazati, uprkos valjanosti i preciznosti taksionomije, da subjekt nije ono 

što kaže da jeste, da je u tome što kaže negde pred-stavljen i samo tako, naknadno, 

prisutan. Konačno, razlika uvodi naknadnost subjekta. Naknadno se on pojavljuje i 

u jeziku, u kojemu bi, da kažem hajdegerovski, što Lakanu ne bi smelo biti daleko, 

trebalo da se ispoljava iskonska prisutnost barem mogućnosti subjekta. Ispoljava 

se, sigurno njegova istorijska konačnost. Razumljivo, sistem jezika odražava i 

projektuje razliku, koja omogućuje da mesto subjekta zauzima označitelj, da označitelj 

pred-stavlja subjekt (jednom drugom označitelju, koji, takođe, pred-stavlja 

subjekt). U stvari, označitelj pred-stavlja prazno mesto subjekta; ovaj se, naime, u 

jeziku, u govoru pojavljuje kao prazno mesto, u zevu između označitelja, ali i kao 

manjak označitelja. U filosofiji, onoj koja poznaje i pretpostavlja iskustvo psihoanalize, 

no koja drži do svoga žargona, ne samo kao znaka filosofičnosti, reklo bi 

se da subjekt (pre, biće) ne može imati, niti je imao smisla kao takav, sem ako mu je 

– pošto se skrio iza bivstvujućeg i u njemu, pošto se pojavila razlika, ista ona koju 

govor artikuliše – jezik otkrio njegovu iskonsku prisnost sa svetom, koja 

zadovoljava transcendentalni i istorijski (konačan) uslov njegovog iskustva. 

Izgleda, međutim, da razlika, ni onakva kakva se pojavljuje u govoru, 

nije nužno ona crta koja subjekt svuda i potpuno izdvaja, obrazuje, pokazuje kao 

subjekt. Između subjekta pogleda i samog pogleda, u prvi mah bi se reklo, ne pokazuje 

se razlika koja u govoru konstituiše subjekt. Pogled, pre, stavlja subjekt u određenu 

poziciju, za koju nije odmah sigurno da li je stvarna prisutnost ili, ipak, 

priviđenje, prikaza prisutnosti. Subjekt, naime, nastoji da se prilagodi pogledu, već 

zbog toga, samim tim što on (pogled) jeste (Dи que ce regard), što postaje objekt, 

1 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 149. Mogućno je, 

uostalom, utvrditi čitavu taksionomiju odnosa subjekta i govora. Ključna mesta te taksionomije, po 

lingvističkom kodu de Sosira i Jakobsona, što ne znači i doslovno na Sosirov i Jakobsonov način, 

Lakan je i naznačio.

117 

tačka bića koje iščezava. 2 

Lakan, ponešto neprecizno, neodređeno, ipak, razdvaja subjekt i pogled. 3 Pri tom, 

pogledu dodeljuje ulogu objekta sa statusom koji (objekt) ima u klasičnoj filosofiji. 

Ali, i sa stanovišta psihoanalize, pogled ima povlašćeno mesto među drugim objektima 

s kojima subjekt (kao subjekt) ima posla. On je, jedini među objektima koji 

subjektu posreduju njegovu zavisnost u registru želje, jedini je i neuhvatljiv (iako 

odražava, bez odraza je); naravno, i nepoznatiji je od drugih. Subjekt, po Lakanu, u 

tome vidi srećnu mogućnost da simbolizuje vlastitu punktuirajuću crtu, naime, da 

prevlada to što se pojavljuje, artikuliše sad ovde sad onde, što ga obrazuje ovaj ili 

onaj označitelj na različitim mestima i u različitim okolnostima, subjekt u toj 

situaciji pogleda nalazi pravo da to što (on, subjekt) iščezava simbolizuje u iluziji 

svesti da se vidi kako se vidi. Naravno, u svemu tome pogled je izostavljen – ili 

ostavljen tamo gde se, može biti, oduvek i nalazio, u subjektivnom, tj. u realnom 

(utoliko što je bez svojstava). Ali, zar time nije elidiran i sam subjekt? Izostavljen je 

upravo onaj ko se vidi kako se vidi, ko se uvek tako vidi. Lakan to, izgleda, ne sluti, 

iako je on subjektivno smestio u realno i time mu obezbedio ova prethodna znanja. 

No vidi da je pogled naličje svesti, te da ga negde, s ove strane realnog, nekako valja 

smestiti, odrediti. 

Pogled je obično shvatan kao prisutnost drugog. Sigurno, to je način 

na koji se objektivizuje, na koji ga mi objektivizujemo. Ali, ni u filosofiji ni u 

svakidašnjici ovaj drugi prisutan u pogledu nije uvek poistovećivan sa stvarnim 

drugim – nije bilo ni razloga, jer, gleda nešto, gleda sam pogled. Taj je rascep u 

prisutnosti, verovatno, i bio razlog mitologizacije pogleda, i folklorne i filosofske. No 

ako se tu odista može govoriti o prisutnosti, izgleda da bi, sa stanovišta teorijske 

psihoanalize, 4 na mestu drugog valjalo zamisliti prisutnost egzistencije (drugog) 

koja gleda, što dopušta da se prisutnost pogleda misli u njenoj prisutnosti. Po 

Lakanu pogled se na polju Drugog – o njemu, o tom pogledu, ovde je reč (o njemu je 

reč i u mitologiji i u filosofiji, naime, i u misli koju strukturira mitos i u misli koju 

strukturira logos) – na polju Drugog pogled se ne upliće u stvar subjekta koji nešto 

ništi, upliće se u stvar subjekta koji se drži funkcije želje, koji se podupire tom 

2 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, p. 79. 

3 . Lakanova nedorečenost ovde je, po svemu sudeći, posledica njegovog nastojanja da nađe 

formulaciju odnosa subjekta i pogleda koja će jasno pokazati razliku njegovog i Sartrovog shvatanja, 

rekao bih, jasnije nego što je to mogućno. Očito je, naime, da je Lakan Sartru (i po kome još) ostao 

dužan mnogo više no što je uopšte bio spreman da prizna. On se na Sartrovo mišljenje pogleda oslanja 

i kad ga osporava. Otuda, konačno, i pomenuta nedorečenost. 

4 . Tako ona pokazuje da joj je metafizika isto toliko prisna koliko i filosofiji, tj. prisno joj je 

prevladavanje metafizike. Kako bi i moglo biti drugačije, ako je nihilizam, odista, jedina šansa ovog 

mišljenja. No, nije li ta šansa, istodobno, i šansa metafizike? U teorijskoj psihoanalizi se to sluti, 

rekao bih čak, da se mora i videti.

118 

funkcijom. 5 

Lakan, izgleda, situaciju pogleda i subjekta želje shvata kao neku 

vrstu anamorfičkog odnosa. Razume se, uloga objekta koji se odslikava na kosu 

površ (subjekta želje) pripada pogledu, koji zbog toga nestaje, zapravo, postaje 

neprepoznatljiv, zagonetan (sem iz određenog položaja) i, u mitološkoj projekciji, 

razoran. Rekao bih, ipak, da kroz pravu anamorfozu prolazi subjekt želje, on se 

skriva i dovija u različitim predstavama, jer on je uhvaćen, zatečen u nepočinstvu 

(željenja), zatečen je u vlastitoj nedostatnosti. I sada treba reći zatiče ga pogled kao 

falusni fantom, tj. kao manjak na koji pokazuje označitelj falus. 6 Zatečen je, 

izazvan, oživljen manjak, šiz subjekta. 

Pogled zatiče subjekt u njegovoj nedostatnosti, ali i poziva ga upravo 

kao subjekt, poziva ga sebi i njemu samom. Pogled poziva subjekt da dođe na svoje 

mesto u strukturi, on implikuje prisustvo subjekta u sebi samom, u njegovom 

pogledu, u gledanju. U stvari, i pogled i subjekt strukturalno su determinisani. 7 

5 . Lakan (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 93) tako odgovara na Sartrovo 

razumevanje pogleda koji čoveka goni na sram, koji ga iznenađuje. Nadindividualna pozicija ovog 

pogleda je jasna. Ne može je poreći ni Lakan. Zato on pogled i smešta u polje Drugog (gde bi trebalo 

da se izglade sve neravnine mišljenja; no to polje lako može da postane otpad). Ne pominje, međutim, 

i moralnu dimenziju ovog pogleda, iako je ona implikovana, recimo, u činjenici da pogled, zapravo, 

iznenađuje čoveka, po Lakanovom mišljenu Sartra, u ulozi voajera, dok viri kroz ključaonicu (sveta). 

Iz te je perspektive zanimljivo Lakanovo prepoznavanje u pogledu prisutnosti egzistencije (drugog), 

onog nečega prvotnog, koje, odista, jeste nerazgovetno. Moram, naime, sledstveno onome što je u 

ovom mišljenju pretpostavljeno, pitati: da li je prvotnoj egzistenciji, time egzistenciji uopšte, 

imanentan moralni obzor? 

6 . Lakan i doslovno (doslovno simbolički) povezuje anamorfozu i erekciju. I jedna i druga 

otkrivaju ono što je skriveno, što je upravo tako, kao skriveno, enkodirano. "Zamislite šaru utetoviranu 

na organu ad hoc u stanju mirovanja, a koja dobija u drugom položaju oblik, ako tako mogu 

reći, razvijeni" (navedeno delo, str. 96). U "razvijenom obliku" se i pojavljuje falusni fantom, koji je, 

zapravo, uvek pretpostavljen. U suštini, pretpostavljena je sumnja u realnost realnosti. 

7 . Vidi se to posebno dobro iz Lakanovog tumačenja Poovog "Ukradenog pisma" (Le 

séminaire sur "La Lettre volée", Ecrits, Seuil, Paris, 1966), koje primarno raskriva funkciju 

označitelja, označiteljsku determinaciju subjekta, odnosno obrazlaže i ukrepljuje Frojdovu tezu o 

automatizmu ponavljanja; to Lakanovo tumačenje ja ću ovde pokušati da čitam kao tumačenje zakonitost 

strukturacije odnosa pogleda i subjekta. Uostalom, ova se strukturacija uglavnom poklapa s 

označiteljskim determinizmom subjekta. 

U strukturalnoj shemi koju Lakan uspostavlja, ja sam ovde pokušao da je predstavim i grafički,

119 

Pogled, u neku ruku, obrazuje subjekt ili čini da se on prizove ili ne 

prizove sebi, već i zato što ga on (pogled) stavlja pred njega samog; pogled čini da se 

subjekt pojavi pred sobom, (zašto da ne, poput samosvesnog subjekta, čak, kao 

nekakav samosvesni subjekt, naravno, pre samosvesti i kao njegov iracionalni 

obrazac). U stvari, subjekt je u pogledu uvek uhvaćen, u vlastitom pogledu, u dijalektici 

i značenju pogleda – uhvaćen je za sebe. (Trebalo bi, onda, da se u pogledu i 

zna, čak i ako samo pogled za njega zna.) Ipak, razliku između empirije, realnosti 

koja je glupa, rekao bi Lakan, i njene konceptualne pozadine, on ne primećuje, sem 

izdvajaju se tri kruga strukturacije ili tri reda struktura, tri različita (i različito označiteljski) 

(pre)determinisana gledanja subjekata (ovde tri skupa subjekata), koja (gledanja) odražavaju njihove 

položaje u odnosu na označitelj, S (Lakanova sigla S za označitelj, naravno, implikuje siglu S za subjekt; 

to je ovde trebalo naglasiti), izdvajaju se tri klase intersubjekatskih odnosa i na kraju tri niza 

odnosa pogleda i subjekata. Pri tom se u sva tri reda struktura svi protagonisti označiteljske 

determinacije nalaze na svojim mestima, prema zakonitosti strukturalne sheme, naravno, koja je 

uvek ista. Smisao joj nadodaju predznaci, tj. ono što se ispoljava u nizu struktura, što se aktualizuje 

kao dominantna crta odnosa. Mene zanima odnos pogleda i subjekta. U Poovoj priči taj odnos posreduje 

označitelj pismo. 

Prvi skup subjekata ne vidi (označitelj, pismo, pogled koji, uprkos tome, taj skup 

stavlja u određenu subjekatsku poziciju), prvi skup, dakle, ne vidi ono što bi trebalo da vidi i što može 

da odredi (što određuje) sudbinu svakog pojedinačno u skupu. Na tom mestu se nalaze: najpre kralj, 

koji je, u neku ruku, kao trezor označitelja, čuvar zakona, i posednik tog označitelja; štaviše, kralj, 

kao Drugi (kao zakon), označitelju daje i smisao (tako je i u priči; pismo koje ne vidi sadrži neke pojedinosti 

koje bi mogle da kompromituju kraljicu i, naravno, njega); na mestu odakle se (označitelj) 

ne vidi nalazi se potom policijski prefekt (on ne vidi, prosto, zato što istražuje tek jedan mogući, za 

njega i jedini, poredak realnosti, koji ga uobličuje, zaslepljuje, koji određuje šta može da pronađe; 

prefekt, dakle, ne prepoznaje u pismu označiteljsku funkciju i time ugrožava svoj položaj); najzad, na 

mesto sa kojega se ne vidi označitelj dolazi i ministar (što ugrožava njegovu političku moć). On, 

zapravo, navlači masku onoga ko ne vidi i stvarno ne vidi da mu je Dipen poturio falsifikovano 

pismo; ministar zna samo jednu, svoju igru, drugu ne razume – ni kao igru. Uostalom, maska uvek 

nešto zaklanja. 

Drugi skup subjekata ne zna, nije svestan da vidi, tj. neće, ne može da vidi. Kraljicu 

postojanje pisma kompromituje, to će reći određuje njene moguće reakcije. Ona ne može sprečiti 

ministra da uzme pismo, naprosto zato što bi ga ovaj pokazao kralju; pokazao bi da je kraljica viđena 

kao ono što jeste. Sam ministar je, opet, žrtva vlastitog pogleda. Kompromitujuće pismo, koje je 

ukrao/uzeo od kraljice, on stavlja pred nos prefektu policije, to će reći izvan reda koji prefekt vidi, 

prepoznaje. Ali to ni njega ni pismo neće odbraniti od Dipenovog pogleda. Dipen, razume se, voljno 

preuzima ulogu onog koji ne vidi, ulogu mrtvaca iz bridža, ili analitičara kao mrtvaca. 

Treći skup subjekata zna da vidi i da je viđen. Ministar vidi označitelj, vidi da kralj 

ne vidi i vidi da kraljica vidi da on vidi. Ta mu pozicija, prividno, daje potpunu slobodu. Ograničava 

ga jedino razlika koja postoji između njega samog i njegovog pogleda (razlika između subjekta i 

njegovog pogleda), šiz u prisutnosti subjekta/ministra u vlastitom pogledu, čega on, razume se, nije 

svestan i što ga (subjekt) jednostavno ruši, ma šta da uradi. Subjekt, bez humanističke dimenzije, 

nigde nije na okupu. Kockar Dipen (kockar s mogućnostima označiteljskog determinizma) to zna; on, 

naime, vidi i zna da je ono što bi trebalo da bude skriveno samim tim izloženo. Uvid u tu razliku 

pripašće, ipak, analitičaru, Lakanu – celu igru strukturacije on je odgonetnuo. 

Uvođenje analitičara u strukturalnu shemu označitelja, pogleda i subjekta samo 

prividno može da izgleda kao odstupanje. Suštinski on je upisan u shemu. Bez njega (bez primaoca 

za koga se pretpostavlja da zna) ona i ne bi bila mogućna. Sem toga, izgleda da je Lakan u ovom 

ponavljanju struktura prepoznao alegoriju psihoanalize. Ponavljanje strukturacije omogućuje da se, 

recimo, drugi red struktura shvati kao analiza prvog reda; red struktura u kojemu ministar ne vidi 

objašnjava red struktura u kojemu kraljica ne vidi ishodište priče i analize.

120 

kad je analitičar ili, eventualno, pesnik; subjekt, jednostavno, ne poznaje manjak 

koji ga konstituiše, ne vidi ko ga vidi, ne vidi da je već prisutan u svom pogledu. 8 

Dijalektika pogleda, prema tome, pretpostavlja da je subjekt već 

uhvaćen, što će reći i da jeste. Za stanovište strukturacije to je važno upozorenje. 

Subjekt je i u svetu objekata i u svetu struktura subjekt. Lakan je u tom pogledu 

izričit. Time on, prividno, protivureči upravo vlastitoj teoriji označitelja. 9 U suštini, 

Lakan, ipak kartezijanac, i uprkos svome očevidnom antihumanizmu, nikad nije 

dovodio u pitanje postojanje subjekta. Svaki oblik formalizacije kojemu je pribegao 

imao je, ako i ne najpre ono kao jedan od motiva, da pokaže upravo postojanje 


Nužnost postojanja subjekta (koji, naravno, gleda) pretpostavlja i 

neizbežnost tačke pogleda sa koje se vidi subjekt. Onaj koji gleda i onaj koji je 

gledan neizbežno su u krugu u kojem jedan drugog vuku za rep. Pogled i subjekt su 

8 . Lepo se to vidi iz grafa pogleda u "Ukradenom pismu". Dovoljno je na mesta skupova 

označitelja staviti dominante koncepata koje ti skupovi otelovljuju, dramatizuju i, na izvestan način, 

određuju. 

U ravni dijalektike pogleda subjekt je telo pogleda, zapravo, subjekt je ono što se 

ponavlja, uvek kao drugo. Ponavljanje po Lakanovom shvatanju nije ponavljanje istog ni u istom. 

Otuda, recimo, za skup subjekata koji vide, simboličko je samo kao shema svagda isto. Svaki subjekt 

u toj shemi postaje drugi, istorijski, konačni subjekt. Dipen prozire ministrovu igru. Strukturne 

odnose te igre i njihov smisao može, međutim, da otkrije samo subjekt za koga se pretpostavlja da 

zna. 

Strukturacija odnosa subjekt - pogled shematski je ista. Njeni efekti na subjekt su 

različiti, zavisno već od toga gde se on nalazi. Ministar se, na primer, zaredom seli s jednog mesta u 

strukturi na drugo i na svakom od tih mesta ga određuje označitelj (pismo, pogled). Ali na svako od 

tih mesta on dolazi po zakonu strukturacije. Kraljica, na primer, nije se mogla naći u skupu 

subjekata koji ne vide, prosto zato što se ne može naći na mestu nad-ja. Ministru, prefektu policije i 

najpre kralju to mesto pripada. Pripada im i mesto glupe realnosti. 

Premeštanje (označitelja i samim tim i subjekata) u strukturi, očito, nije slučajno. 

Nemoguće je zamisliti prefekta policije na mestu simboličkog, na mestu na kojemu se pokazuje 

mogućnost viđenja. 

9 . Struktura na ravni subjekta odražava prirodno stanje stvari, ono koje se uklapa u 

automatizam ponavljanja ili iz njega proishodi. Ali Lakan veli:"Ja nisam naprosto to točkoliko biće, 

koje je obilježeno geometrijskom točkom, odakle je moguće obuhvatiti perspektivu" (Četiri temeljna 

pojma psihoanalize, str. 105), razumljivo zašto: u slici koja se nalazi u subjektovom oku sam je subjekt.

121 

jedan u drugog upisani. Ali, subjekt i pogled (pogled stvari, drugog čoveka, čak 

pogled samog subjekta na sebe) morali bi biti i razdvojeni; oni to kod ljudske 

životinje (što je njeno svojstvo, što je izdvaja iz životinjskog sveta) i jesu, makar za 

trenutak u kojemu se konstituišu kao subjekt i pogled i u trenutku kad se jedan u 

drugog upisuju, kad se izdvajaju kao ljudska životinja i njen pogled. Između njih se, 

u času prekida prisutnosti subjekta u pogledu (koji nije nikakvo istorijsko vreme) 

postavlja neprozirni ekran; uostalom, subjektu imanentni rascep, takođe, pomaže 

da se ovaj tamni ekran postavi. 

To što se nalazi između subjekta i tačke pogleda sa koje je subjekt 

gledan mora biti neprozirno da bi bio moguć njihov odnos, da bi bila mogućna istina 

gledanja, koju jemči upravo varka, iluzija, laž. Efekti postavljanja ekrana pokazuju 

se odmah i upečatljivo: u viđenju i govoru subjekta, u dvosmislenosti, neodređenosti, 

ukratko, u subjektivnosti njegove besede, u predstavi objekta koji (se) odslikava 

na ekranu. Subjekt gleda kroz veo te neprozirnosti, verovatno, da bi uopšte mogao 

da vidi. Aktuelno iskustvo, stvarni, istorijski svet posreduju mu sam pogled. Zahvaljujući 

postojanju ekrana subjekt, sa svog mesta, čija je posebnost (i istorijska) neizbrisiva, 

može stupiti u različite odnose sa označiteljem, tj. može slediti putanju po 

kojoj se označitelj premešta. Sa tog svog puta, subjekt donosi pogled (označitelja) i u 

vlastitom telu. 

Subjekt, naravno, u svom pogledu donosi pogled stvari, označitelja i, 

da li, pogled u kojemu je sve viđeno, dokraja, pogled Jednog. U svakom slučaju, on 

taj pogled, pogled kao takav, traži i artikuliše kao svoj pogled, na primer, u slikarstvu. 

Treba li u tom kontekstu shvatiti i Lakanovu tezu o slici kao funkciji "u kojoj se 

subjekt treba obilježiti kao takav". 10 Lakan sigurno taj mogući smisao nije imao na 

umu, bez obzira na izvesnu formu mističnosti, ili čak i mističnost, njegovih uvida, 

na mističnost u kojoj mu se stvari pokazuju, u kojoj je voleo da ih vidi. Ali, naravno, 

nije mogao prevideti važnost slike za razumevanje odnosa pogleda i subjekta. Nije 

to čovek nikada mogao prevideti. 11 I, pri tom, nikada to nije postalo mnogo jasnije 

no što je oduvek dopuštala sama priroda poistovećivanja pogleda i subjekta, te, 

prema tome, i nemogućeg zahteva da se slikar nametne "kao subjekt, kao pogled". 12 


11 . Smisao praslikarstva, ako ono uopšte ima neki smisao za nas (koji bi, pri tom, trebalo da 

bude i estetski, ili primarno nepragmatični smisao što ga je u njemu, može biti, nalazio lovac/slikar), 

a sigurno ga ima i, zacelo je drugačiji od onoga smisla koji mu mi, s gledišta pozitivne nauke (i da 

bismo zadovoljili njena očekivanja), naivnorealistički pripisujemo – smisao praslikarstva, dakle, 

mora biti smisao (prvog) pogleda, fascinacije pogledom, smisao zebnje od neprozirnosti onog nečega 

između subjekta i pogleda, neprozirnosti samog oka; praslikarstvo je izraz čuđenja da se uopšte vidi, 

izraz koji je začet i artukulisan u skopičkom nagonu i izraz skopičkog nagona. Iz te činjenice bi valjalo 

izvesti i magijsko delovanje pećinskog slikarstva na svet u kojem je lovac slikar živeo. Naime, iz 

ove perspektive, magijsko delovanje slike neodvojivo je od aloplastičkog delovanja slikara. 

12 . Navedeno delo.

122 

Slikarstvo, tj. čovekova analogna duhovna delatnost, bez sumnje, 

otelovljuje nešto od subjektove prisutnosti u sebi samom dok je istovremeno u 

pogledu drugog, koji (u svom pogledu) prenosi pogled nedokučivu odluku bića da se 

pokaže. Verovatno je to što slika materijalizuje sadržano i u čovekovoj potrebi za 

slikarstvom. Pa ipak, u slici sve to, i drugo, posreduje prisustvo samog pogleda, koji 

se oslobađa tela svoga subjekta i kad mu se on nameće. Rekao bih da pred tom 

osobinom pogleda najpre slikar, a potom gledalac, polaže "svoj pogled, kao što se 

polaže oružje". 13 No pogled i ono što se vidi (što čovek želi, može da vidi) ne 

poklapaju se. Zbog toga Lakan razlikuje pogled i oko. Subjekt je uvek suočen s 

varkom, što njega samog, njegovu subjektnost iskušava. Razlika između pogleda i 

onoga što subjekt želi da vidi čini da se i sam subjekt pokazuje kao nešto drugo nego 

li jeste. Naoko, ova je pretpostavka suprotna Lakanovom ubeđenju, koje deli s 

Merlo-Pontijem, da je subjekt, ipak, onaj koji gleda (da je subjekt subjekt) i kad je 

uhvaćen u ono što vidi, kad je uhvaćen u pogled, svoj, ili drugog, ili stvari. Naravno, 

za Lakana je subjekt, i iz perspektive pogleda koji prenosi nedokučivu odluku bića 

da se pokaže, pre svega mogućnost subjekta, koja se u nekom vidu i u određenim 

uslovima aktualizuje, koju, recimo, označitelj pretvara u subjekt. 

Subjekt i pogled moraju biti razdvojeni. Tek nakon toga, pošto je 

odvojen od pogleda koji ga obuhvata, subjekt može biti viđen. Zato Lakan i tvrdi da 

se u skopičkom polju pogled nalazi izvan subjekta, koji je gledan, koji je slika, koji je 

slika i za sebe. Očito, iskušenja, muke ove prvotne scene (njeno ponavljanje u svakom 

pogledu), muke, užas prvotnog pokazivanja razlike u subjektu i ne mogu biti 

drugačije i nedvojbeno artikulisane. Razumljivo je, stoga, što se u teorijskoj 

psihoanalizi radije govori o pogledu u vidljivom, pogledu izvana, koji u suštini nije 

drugo do onaj pogled koji je filosofija, i to ona do koje Lakan drži, formulisala kao 

pogled drugog što (poput Meduze) naručuje, određuje, okamenjuje subjekt. 

Teorijska psihoanaliza bi, ipak, morala iskoračiti još jedan korak i ipostazu drugog 

(kojom se ona, kadikad, zarad realizma, da li, i zbog ustupka realizmu i realizmu 

nauke, zadovoljava) prepoznati kao ipostazu pogleda s kojim se subjekt suočio u 

prvotnoj sceni na skopičkom polju, u prvotnoj sceni razlike, šiza bića, subjekta, što 

se (šiz) ispoljava i u životinjskom mimetizmu. Lakanu nije moglo promaći razlaganje 

bića u mimetizmu "na svoje biće i na njemu nalik, na sebe samo i na tog 

papirnatog tigra kojeg pokazuje". 14 Razabrao je i da je to podvajanje povezano sa 

13 . Lakan (navedeno delo, str. 111), doduše, ne veli da je u slici pogled ono što se nudi 

gledaocu. Kaže da je to nešto; slikar ga daje oku da pase. To nešto, međutim, ima umirujuću, apolinijsku 

moć delovanja na gledaoca. Razume se, to nešto je uvek mogućno shvatiti kao ipostazu 

nedokučive odluke bića (da se pokaže), te biti umetnosti. A pred njom smo, kao i pred bilo kojom 

ipostazom, uobičajili da zastanemo: iz bojazni od gubitka iluzija, iz straha od izvesnosti, po nalogu 

dijalektike želje, iz poštovanja onog nečega što se u umetnosti otelovljuje, a psihoanaliza zastaje i iz 

straha od nekompentencije. 

14 . Navedeno delo, str. 117. Ne treba ni reći da se neki oblik životinjskog mimetizma, 

upravo u izvornom vidu i prvotnom značenju, recimo ljubavno šepurenje, zadržava i u simboličkom

123 

igrom života i smrti. Veli da zahvaljujući ovom podvojenom obliku i podvojeno biće 

ulazi u igru života i smrti. Meni se, pak, čini da to podvajanje treba misliti u okviru 

automatizma ponavljanja onog nečega (uvek nečega drugog u istom) što se zbiva u 

igri života i smrti i što sam ja nazvao prvotnom scenom na skopičkom polju, tj. 

prvotnom scenom razlike (može se, komotno, nazvati i prvotnom scenom skopičkog 

polja) koja mora biti viđena i koja je, zapravo, prvotna scena pogleda vidioca i 

pogleda viđenog vidioca. Moju pretpostavku podupire sam Lakan tvrdnjom "da se 

pomoću ove podvojenosti drugoga, i sebe sama, ostvaruje spoj od kojeg polazi obnavljanje 

bića u razmnožavanju". 15 Zahvaljujući toj podvojenosti biće staje na vlastiti 

put, koji je isti onaj put s kojega je iskočilo, s kojega je iskočeno, izbačeno, izbacio ga 

je pogled u kojemu se otelovila razlika, drugo. Odskok s putanje automatizma 

ponavljanja mora biti upisan u samo biće, upravo onako kako je upisan i sam 

automatizam, kako je samo biće upisano u sebe. 

Prvotna podvojenost subjekta i pogleda, sa svim užasom i blaženstvom 

(koje ne pominjem kao puki semiotički par) što prati to podvajanje, čak ontološka 

podvojenost bića ustrajava u umetnosti i funkciji ikona kod pravoslavnih hrišćana. 

Ikone, odista, deluju tako što nas drže pod pogledom, pod onim pogledom koji 

izdvaja subjekt iz amorfne mase bića, koji ga razdvaja od pogleda što ga (subjekt) 

stvara, ili barem postavlja u svet, koji, dakle, ima nesumnjivu moć. Prema tome, 

ikona ne deluje svojim, ne primarno svojim, pogledom, kako misli Lakan, 16 razume 

se, ukoliko u njenom pogledu nije otelovljen prvotni pogled, a za pravoslavnog 

hrišćanina, po svemu sudeći jeste. Štaviše, on se uvek iznova u ikoni izlaže tom 

pogledu. Lakan je to jedva naslutio. Prevideo je i da pogled ikone mora biti i pogled 

znaka, stvari, stvari koja je znak, svejedno što je reč o stvari koja je napravljena da 

vidi. Vrednost ikone zaista jeste i u tome što je Bog, Lakan veli, "kojega ona 

prikazuje također gleda". 17 No Lakan, izgleda, nije razabrao da Bog gledajući ikonu 

gleda zapravo subjekt koji se nalazi (pored svetitelja – i u svetitelju) na ikoni, Bog 

gleda subjekt u ikoni, božanski lik subjekta koga u ikonu smešta njegova odsutnost, 

perspektiva u kojoj se odsutnost pokazuje. U ikonu, naime, subjekt ne stupa kao 

vernik no, pre svega, kao znak. Na njegovo mesto u ikoni pokazuje obrnuta perspektiva, 

jedina koju pravoslavno crkveno slikarstvo poznaje i priznaje i koja se 

upravo s tog razloga i upotrebljava u ovom slikarstvu. Ona, zapravo, unevši ga u 

poretku koji čoveka konstituiše; ili ga (mimetizam) čovek sa sobom unosi u simbolički poredak, 

ukoliko mimetizam uopšte prethodi tom poretku. 


16 . "Ikone (...) djeluju očito tako da nas drže pod svojim pogledom" (navedeno delo, str. 123). 

Istina, od početka je jasno da je pogled ikone pogled Drugog. No mora biti, takođe, jasno da najpre 

mora biti pogled ikone (slike, znaka) da bi bio pogled Drugog. Strukturni subjekatski čvor se i tu 

zavezuje i razvezuje. 

17 . Navedeno delo.

124 

sliku, okreće subjekt pogledu Boga, onom prvotnom pogledu, koji pravoslavni hrišćanin 

traži od ikone, koji očekuje i nalazi u ikoni. Može naći, i Lakan je tu u pravu, 

jedino objekt a. Subjekt nikada i ništa drugo ne može ni naći. 

Tako izgleda da se, zbilja, ideja subjekta i objekta, tj. samospoznaje i 

spoznaje objektivnog sveta, sveta kao objekta, preciznije i bolje, ideja onoga što 

odista nešto jeste a ne ništa, artikuliše u ovoj prvotnoj žrtvi koju čovek stalno 

prinosi u različitim oblicima i u kojoj traži prvotnu, onu jedinu koju je znao i koju je, 

istodobno, mogao imati i nije je imao, prisutnost (u sebi), prisutnost u realnom. 

Naravno, subjekt zaboravlja, ne želi da zna, ono što dobro zna, zbog čega sve to i 

čini, da u toj situaciji vratiti se u sebe znači zapravo izaći iz sebe. No da još jednom 

izađe prvi put iz sebe čovek valjda jedino i želi. Na put mu staje pogled, čak zlo oko, 

ono koje razdvaja i ubija. 

Trenutak viđenja, prema tome – zlo oko je njegov pervertirani oblik, 

proizvod ekstrakcije šoka, moći okamenjivanja iz pogleda – ima funkciju šava 

imaginarnog i simboličkog. 18 Trenutak viđenja, zapravo, prošiva, sastavlja subjekt 

od one građe koju subjekt sam nudi, od onoga što on već jeste; pogled, dakle, baš 

kao u mitu, petrifikuje subjekt. Na prvotnom (u suštini, na uvek istom) skopičkom 

polju subjekt "nije bitno neodređen", misli Lakan. To će reći, on tu već nekako jeste 

(uostalom, ima iza sebe odluku bića). Mora i biti. Jedino na tom polju i može da ga 

odredi odvajanje, koje, opet, određuje urez malog a. 19 Ovo malo a je efekat razdvajanja, 

dijalektizacije odnosa pogleda i subjekta. 

Zašivanje imaginarnog i simboličkog u ogledalnoj avanturi mora doprinositi 

da se subjekt ne vidi tamo gde se promatra, odnosno da se vidi u prostoru 

Drugog, u kojemu se (prostoru) nalazi i tačka odakle gleda i odakle govori. Subjekt 

se naprosto mora konstituisati u svojoj imaginarnoj realnosti. 20 To je uslov da se 

18 . Lakan delovanje pogleda kao šava (koji se uvek završava nekim prošivkom) otkriva u 

fascinumu anti-života, tj. u trenu prestanka subjektove kretnje, te doslovnog ubistva života. 

Fascinum "je upravo jedna od dimenzija gdje se izvorno izvršava moć pogleda" (navedeno delo, str. 

128). Naravno, pogled zašiva tu gde ubija – zašiva, to treba istaći, imaginarno i simboličko. Bez 

sumnje, tu i ubija – ono biće koje je još-ne-subjekt, no koje zahteva i omogućuje simbolički poredak. 

Ovo ubistvo, stoga, nikada ne može biti ni zaboravljeno ni preboljeno. 

19 . Navedeno delo. Jasno je, onda, upravo odavde, zašto će u teorijskoj psihoanalizi malo a, 

dakle objekt (koji, doduše, pojam objekt više čini objektom no što to on stvarno jeste), postati deo subjekta, 

njegov konstitutivni deo, deo realnosti subjekta. 

20 . Lakan to dokazuje pomoću jednog složenog optičkog modela, koji je u tekstu "Primedba 

na saopštenje Daniela Lagaša (Ecrits, p. 674) iskoristio da razjasni status Ja-ideala i idealnog Ja, 

odnosno, aparat Ja - ideal - Ja, prema kombinaciji iz tog teksta.

125 

privuče ono što od želje sudeluje na ravni nesvesnog, da subjekt ostane na 

skopičkom polju, da nastane prvotna realnost, koju, naprosto, nije mogućno 

odrediti, ukratko, da se konstituiše fantazmatski život ljudskog bića, što se, očito, 

neumitno vrti između imaginarnog i realnosti, koja i sama zavisi od položaja 

subjekta, koga, opet, određuje označitelj, koji je efekat simboličkog što je situirano u 

Drugom, koga posreduje subjekt, onaj koji je moguć zato što postoji prostor između 

posmatrača i njegove slike, zato što je mogućno imaginarno, odraz u ogledalu, površ 

koja odražava, Drugi (on je ta površ) što omogućuje prostor iza ogledala. 

Ovaj model, optička mašina, aparat mišljenja, kako ga sve Lakan ne naziva, izveden 

je iz ogleda sa izokrenutim buketom cveća. Među ostalim, Lakanov model pokazuje optičko iskustvo 

u stadijumu ogledala, te dvostruki uticaj (na subjekt naravno) imaginarnog i simboličkog, status 

subjekta u stadijumu ogledala, odnos subjekta i Drugog, itd. Da bi se nešto od toga razabralo, kako 

veli Lakan, treba, sledstveno shemi, zamisliti da se vaza nalazi u kutiji. Realnu sliku, odnosno sliku 

koja daje iluziju da se buket cveća nalazi na mestu na kojem treba da se nalazi može dati samo 

konkavno ogledalo. Tu viziju predujmljuje grlić vaze koji bi trebalo da bude okrenut nagore. Treba 

zatim zamisliti da se posmatrač nalazi negde u aparatu, recimo među cvećem, ili, da stvar bude što 

jasnija, na ivici sfernog ogledala. U svakom slučaju, ne nalazi se na mestu s kojeg može da vidi 

realnu sliku, te je prinuđen da je u iluziji stvori kao virtuelnu sliku, koju ravno ogledalo, smešteno u 

A, može dati o realnoj slici. Da bi subjekt (precrtani subjekt, S) mogao da vidi tu sliku u ogledalu A, 

potrebno je da se njegova vlastita slika nađe u realnom prostoru (na optičkom modelu to je polje koje 

ograničavaju x'y'). 

Subjektu njegovu sliku posreduje drugi, kako se to vidi po gestu deteta pred 

ogledalom; ono se, naime, okreće prema onome ko ga drži, pozivajući ga tako za svedoka da se odista 

prepoznalo u vlastitoj slici u ogledalu. Dete, dakle, poziva pogled onoga ko ga drži za svedoka 

prepoznavanja svoje subjektnosti, čak za svedoka svoje subjektnosti. U stvari, dete poziva virtuelnu 

sliku za svedoka svoje subjektnosti. Drugi, i to je ovde važno, zbog toga sam se i pozabavio 

Lakanovom optičkom mašinom, Drugi, naime, nije tamo gde verujemo da jeste; on je, u suštini, onaj 

koji i izvodi operaciju (dete koje se vidi u ogledalu i koje pokušava da potvrdi, razazna to što vidi da 

vidi), tj. ono što omogućuje prostor iza ogledala, virtuelni prostor između posmatrača i njegove slike u 

kojemu se zapravo i konstituiše subjekt, Lakan veli, "da se subjekt kao ideal konstituira u Drugom", 

tj. "u svojoj imaginarnoj realnosti" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 154-155), koja zahteva 

svedoka. (U optičkoj mašini dete se nalazi na mestu buketa. Vaza je, naravno, metafora tela.)

126 

ROĐENJE U DRUGOM 

Subjekt ne postoji, ni kao prazno mesto, pre no što stupi u poredak 

označitelja, pre no što ga konstituiše manjak. Ni u poretku označitelja, čije delovanje 

pokreće, subjekt nije neposredno predstavljen; označitelj ga pokazuje kao neko s 

one strane njega samog, kao odsutnost koju (označitelj) čini prisutnom tako što je 

označava; subjekt je naknadna predstava koju određuje delovanja zakona označiteljskog 

poretka, zakon oca. Po teorijskoj psihoanalizi, ulazak ljudskog bića u 

poredak označitelja, konstituisanje poretka označitelja, označava početak subjektivizacije 

subjekta. Drugim rečima, ljudsko biće, subjekt, subjektivizuje artikulacija, 

ispoljavanje, delovanja manjka, koji je oduvek već (kao oprisutnjena odsutnost) artikulisan 

u simboličkom poretku, u zakonu kombinatorike označitelja u kojoj subjekt 

ponovo nalazi svoju subjektnost, svoju subjektivnost. Manjak je, naime, upisan 

u logiku kombinacija označiteljskog poretka kao minus realnost upravo tog poretka 

(te kao njegov Drugi Drugog), u simboličko dakle, u kojemu se subjekt nalazi čim 

jeste. Već stoga ova logika mora biti logika subjektivacije subjekta. 1 

Zakon kombinatorike simboličkih mogućnosti, označiteljskog poretka, 

sinhronijskog povezivanja, predujmljivanja označitelja, tj. zakon subjektivacije 

subjekta teorijska psihoanaliza nalazi na mestu alteriteta, na mestu Drugog, čak 

1 . Ovu logiku, logiku simboličkog determinizma Lakan ilustruje pomoću funkcionisanja 

osnovne alternative psihoanalitičke semiotike: prisutnost - odsutnost (Le séminaire sur "La lettre volée", 

Ecrits, Seuil, Paris, 1966, p. 47), osnovne alternative subjekta, postojanja, simboličkog. Model 

tog funkcionisanja je jednostavan. Zato je i mogao postati paradigma simboličkog i njegovog delovanja, 

kako ga Lakan shvata. Seriju kombinacija znakova + i -, koja je zasnovana na pomenutoj alternativi, 

obrazuju tri grupe od po tri znaka, po načelu simetrije postojanosti: + + +, - - -, grupa 1; naizmeničnosti: 

+ - +, - + -, grupa 3 i disimetrije: + - -, - + +, + + -, - - +, grupa 2. 

Po ovom modelu kretanje i kombinacija označitelja su unapred određeni. Broj 

kombinacija i pravac kretanja označitelja su ograničeni i, naravno, određeni. 

Označitelj koji se nalazi recimo u tački 3 ne može neposredno da započne kretanje 

prema tački 2 nepar, ne može da uspostavi vezu s označiteljem koji se nalazi u toj tački; mora najpre 

doći u tačku 2 par, ili tačku 1. Razume se, situacija subjekta u lancu označitelja, sa stanovišta logike 

poretka, ne razlikuje se od situacije označitelja. Uostalom, on i ne može biti drugo u tom lancu do 

jedan od označitelja, utoliko pre što je njegova subjektnost efekat označitelja, što ga označitelj predstavlja 

kod drugog označitelja. A može ga pred-staviti samo ako je (subjekt) prethodno pretvoren u 

označitelja za kojega je on (označitelj) subjekt.

127 

kao samog Drugog, koji, uostalom, "nije ništa drugo do čisti subjekt moderne strategije 

igara i kao takav potpuno podložan računu verovatnoće". 2 Subjekt je, prema 

tome, drugo, prazno mesto subjekta, minus-subjekt. 3 Iz te perspektive takozvana 

subjektivna odstupanja realnog subjekta, odstupanja u zdravorazumskom ili 

psihološkom smislu, mogu se shvatiti kao upisivanja, utapanja u stvarnost 

kombinacije označiteljske igre, štaviše, kao iscrpljivanje moguće kombinacije te 

igre, iako je sama igra nedovršiva. Jer, subjekt i izbija, nastaje iz sleganja označitelja, 

Lakan precizira: treba da izbije iz poznate veličine označiteljв, "što je uteruju 

u Drugog koji je mesto transcendentalnog". 4 

Drugom subjekt predaje na tom putu značajnu moć. Očito, predaje onu 

moć koja je subjektu nekako pripadala, ili mu je mogla pripasti. Zauzvrat dobija 

zebnju (egzistencijalnu teskobu); Drugi, naime, ne može da zadovolji subjektov zov 

bića, ne može da mu odgovori ni na jedno pitanje drugačije do pitanjem: šta hoćeš. 5 

No upravo zato subjekt i usvaja Drugog; time usvaja istinu (istinu vlastitog bivstvovanja). 

Jer, veliki Drugi je "mjesto govora, virtualno mjesto istine". 6 Veliki Drugi 

je mesto istine barem stoga što je nesvesno njegov diskurs. A nesvesno kao diskurs 

Drugog čini jezička buka koju subjekt predujmljuje time što se obraća Drugom, što 

od njega zahteva spas i od one zebnje koju u njemu (subjektu) proizvodi nemoć 

samog Drugog da ispuni upravo te zahteve subjekta. Već zato bi se moglo reći da je 

virtuelno mesto istine subjekt. Drugi je "od početka prisutan u subjektivnom 

otkrivenju". 7 Doduše, Lakan razlikuje subjekt i subjektivno. U subjektivnom, budući 

da se nalazi u realnom, Drugi odista, može od početka biti (i jeste) prisutan, a 

2 . Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd, 

1983, str. 284. Ovo je, naravno, samo jedna od Lakanovih odrednica Drugog. U svima je, međutim, 

izrično ili implicite, na ovoj ili onoj ravni, Drugi shvaćen kao struktura subjekta, ili, dalje prema 

arheološkom dnu, kao neophodnost strukture. 

3 . Valja podsetiti da je, po Lakanu, i falus, osnovni označitelj vlastiti manjak, -_. Očevidno, 

biti: vlastiti manjak, biti blizak sa samim negativitetom, označava povlašćenost pozicije subjekta. 

4 . Remarque su re le rapport de Daniel Lagache, Ecrits, p. 655-656. (Termin poznata 

veličina Lakan upotrebljava u značenju u kojem se on upotrebljava u matematici.) 

5 . Ovo pitanje je i jedini stvarni odgovor psihoanalitičara, subjekta za koga se pretpostavlja 

da zna, subjektu na analizi, kratko, subjektu. Analitičar, štaviše, ne može ni to pitanje da izusti ako 

ga (analitičara) subjekt poznaje kao sebe. A jedino tako može da ga poznaje. Mora se zato izboriti za 

neutralni položaj Drugog, ali i za moć Drugog. 

6 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 140. Valja napomenuti 

da je Drugi, ovako shvaćen, zapravo mesto prenosa, što uopšte nije nerazumljivo ako se ima na umu 

da "ovom Drugom s one strane drugog analitičar ostavlja mesto preko neutralnosti pomoću koje on 

postaje ne-prelazan (ne-utre), ni jedan ni drugi koji su tu", da mu predaje reč (Le psychanalyse et son 

enseignement, Ecrits, p. 439). (Izraz ne-utre, po svemu sudeći, ovde znači ni-koji, ni-jedan, ni-ko.) 

7 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1973, p. 118.

128 

da subjekt do njega ne dospe, jer i nema gde dospeti. No subjekt i subjektivno, nisu 

razdvojeni; oni se samo razlikuju. Kako bi, inače, bilo šta od nesvesnog moglo da se 

odaje, kako bi moglo da se izručuje ako Drugi već nije u tvorevinama nesvesnog? 

Lakan ponavlja da je nesvesno diskurs Drugog. 8 Istovremeno, taj 

Drugi, čiji je diskurs nesvesno, trebalo bi da se nalazi u tvorevinama nesvesnog, 

koje je, naravno, efekat jezika. Protivurečnost je, ipak, prividna. Jezik, diskurs 

upravlja i Drugim na isti način na koji upravlja subjektom. No to znači da i Drugi 

mora biti efekat jezika. Drugi se, međutim, nalazi u jeziku, koji je uređen, sinhronijski 

precizno strukturisan, u jeziku u kojemu označitelj može pozvati određeni 

označitelj, onaj koji predujmljuje u skladu s odrednicama same sinhronijske ravni 

jezika. Prema tome, nesvesno kao diskurs Drugog jeste zapravo ono što je anticipirano 

u jeziku ovom logikom povezivanja, jeste anticipacija jezičke buke, razume se, 

subjektova anticipacija; subjekt od Drugog očekuje odgovore na pitanja o svojoj 

sudbini i zato mu se obraća. Efekat tog obraćanja, i odgovor na njega, uz zebnju i 

nespokoj, koje subjekt ne može da izbegne, jeste nesvesno kao diskurs Drugog. 9 

Subjektova izvesnost zavisi od Drugog, od odgovora koji mu Drugi daje 

na njegova pitanja. U suštini, izvesnost koju subjektu obezbeđuje govor, Drugi mora 

da potvrdi. Ovaj to, naravno, neće učiniti po prirodi stvari, iz čista mira. Subjekt je 

prinuđen da, čak kao samu subjektnost, prihvati svoje cepanje – da bi dospeo na 

mesto Drugog mora biti pocepan, da bi mu Drugi potvrdio izvesnost koju je od 

govora stekao mora pristati da želi želju Drugog. 10 Ovako shvaćena želja zapravo je 

8 . "Negdje sam kazao", veli Lakan, u stvari, kazao je on to više puta, govorio je, tako reći, na 

svakom mestu gde je pominjao Drugog, "da je nesvjesno diskurs Drugog". U ovom, XI, seminaru dodaje 

da "diskurs Drugog koji treba ostvariti, diskurs nesvjesnoga, ne nalazi se s one strane zapora, on 

je izvana" (Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 141). Diskurs nesvesnog, koji se ne može naći iza 

zapora, stoga, omogućuje i da skinemo, ili barem pomaknemo zastor, sam skida taj zastor – sa 

nesvesnog i Drugog. 

9 . "Nesvjesno, to su učinci govora na subjekt, to je dimenzija u kojoj se subjekt određuje u 

razvijanju učinaka govora, uslijed čega je nesvjesno strukturirano kao jezik" (Četiri temeljna pojma 

psihoanalize, str. 159). Subjekt se određuje u razvijanju učinaka diskursa Drugog, određuje se kao 

manjak, kao objekt prvotne represije. Drugom on pristupa s omčom oko vrata (kao znakom kraljevske 

poniznosti, dakako). Odavde bi, ujedno, trebalo da bude jasno da nesvesno ne doseže dalje od 

realnosti subjekta, od jezičke realnosti zbog koje ni Drugi nije celovit. U stvari, pošto označitelj ne 

može sebe da označi, Drugog takođe mora da čini manjak. Lakan taj manjak Drugog obeležava 

kosom crtom (/) precrtanim A, odnosno označitelj manjka Drugog matemom S(A), koja znači označitelj 

"zbog kojeg svi označitelji predstavljaju subjekt, to će reći da u nedostatku tog označitelja svi 

ostali ne bi predstavljali ništa" (Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, 

str. 298). 

10 . Kako je to moguće, u Četiri temeljna pojma psihoanalize Lakan pokazuje, kao i obično, 

na Frojdovom primeru. Ovog puta on uzima poznati slučaj psihoanalize, Anu O., razume se, s dobrim 

razlozima. Sa slučajem Ana O., naime, počela je psihoanalitička avantura, počela bi i avantura novog 

označitelja da su Frojd i Brojer "znali oživjeti ovu riječ iz stojičkog rječnika" (str. 167); u suštini, 

avantura novog označitelja je i počela s tim slučajem. Označitelj koji Lakana kod Berte Papenhajm 

(ona je Ana O.), u kontekstu odnosa želje i Drugog, posebno zanima jeste njena lažna trudnoća. 

Prema formuli želja čoveka je želja Drugog Lakan veli da bi Bertinu lažnu trudnoću trebalo shvatiti 

kao manifestaciju Brojerove želje. "Zašto ne biste došli do pomisli, da je Breuer želio dijete? Dat ću

129 

interpretacija, recimo izvesnog nagonskog pokreta. Samo kao interpretacija, želja 

subjekta i može biti želja Drugog. Ali, na ravni simboličkog sve je interpretacija, i 

sam nagon – na ravni simboličkog jedino se interpretacija i može shvatiti. Lakan 

izričito veli da je seksualni nagon montaža. 11 No ta montaža mora imati 

postojanost, kakvu druge psihičke instance nemaju, ako su u odnosu na nju (na 

nagonsku montažu) svi subjekti jednaki. A po Lakanu bi tako trebalo da bude. 

I na ravni nagona mora se, dakle, uvažiti i promisliti subjektivizacija 

subjekta. Drugačije nije moguće shvatiti postojanje parcijalnog nagona, odnosno 

mogućnost zadovoljenja nagona, a da on ne ispunjava biološki cilj. 12 Subjekt je, 

uostalom, prazno mesto (ne treba izgubiti iz vida: prazno mesto subjekta, svoje 

prazno mesto dakle). U fantazmu, na primer, subjekt je često neopažen, ali uvek je 

u njemu. Štaviše subjekt se, veli Lakan, čisto hegelovski, ali i suprotno svojoj 

označiteljskoj odrednici subjekta, "sam postavlja kao određen fantazmom". 13 Time 

on, ipak, ne stiče nikakvu izvesnost. Fantazam ga ne može učvrstiti u subjektnosti; 

može samo u neizvesnosti kao subjektnosti, u koju ga je (neizvesnost) gurnuo jezik, 

u koju jezik ne prestaje da ga gura. To, praktično, znači da ni neizvesnost subjekta, 

makar u meri u kojoj zavisi od lanca označitelja, nije postojana, nije svagda iste 

vam početak dokaza, a to je da je pošavši sa svojom ženom u Italiju Breuer požurio da joj napravi dijete..." 

(str. 168). Ovaj početak dokaza je, doduše, bliži Frojdu, Frojdovom načinu psihoanalitičkog 

mišljenja, no Lakanu, kojemu bi, opet, trebalo da bude blizak kraj dokaza. Bertina lažna trudnoća 

može biti želja Drugog samo kao želja analitičara. A analitičar se nalazi na mestu Drugog, ima ovlašćenja, 

pa i sposobnosti, Drugog (ovlašćenja Drugi, doduše, nije preneo na analitičara, nije mu ih ni 

mogao dati). Razume se, da bi Bertina lažna trudnoća bila Brojerova želja bio je potreban i nužan rad 

prenosa, morao je postojati kanal kojim je do Ane O. došlo ono što je Brojer hteo da ona učini od sebe, 

da lažno zatrudni, tj. da njena želje bude želja Drugog. 

11 . "Nagon je upravo ona montaža preko koje spolnost sudjeluje u psihičkom životu, na 

način koji se mora prilagoditi strukturi zijeva u nesvjesnome" (navedeno delo, str. 187); nagon je, 

dakle, montaža, čak vešta. 

12 . Lakan misli da, ipak, postoje nagonske situacije u kojima nismo primorani da 

uračunavamo bilo kakvu subjektivaciju subjekta. No da li je baš tako kod ljudskog bića, kod bića čija 

je odluka nedokučiva, ako "i u šupljini subjekt uspostavlja funkciju nekog predmeta kao izgubljenog 

predmeta". Reč je o statusu "predmeta a, utoliko što je on prisutan u nagonu" (navedeno delo, str. 

196-197). Objekt a nije moguće misliti izvan subjektivacije subjekta, razume se, u meri u kojoj je objekt 

a simbol gubitka – i sam gubitak. A, eto, prisutan je i u nagonu, mora biti prisutan, doduše, kao 

gubitak. Konačno, objekt a je to što jeste zato što je objekt subjekta i za subjekt, a ne objekt bića i za 

biće. 

13 . Navedeno delo, str. 197. Lakan se, naravno, nije mogao sasvim osloboditi lagodnosti i 

obaveznosti tradicionalnog mišljenja subjekta, nije imao za tu slobodu ni model mišljenja koji bi bilo 

mogućno shvatiti, iako se ovo samopostavljanje subjekta, i slični slučajevi ispoljavanja samosvesti, 

mogu razumeti, istovremeno, kao efekti tog modela i kao efekti Lakanovog drugačijeg, paradoksalnog 

mišljenja. Lakan je, naime, hteo da uspostavi jasnu razliku između delovanja objekta i fantazma. No, 

rekao bih, da se tu i zapleo. "Fantazam je podupirač želje, a predmet nije podupirač želje", veli (navedeno 

delo). Tako odista može biti sa svakim objektom koji nije objekt a. Mnogo puta je Lakan rekao 

da je objekt (a) uzrok želje. Istina, objekt, koji je uzrok želje, ne mora, nužno, biti i njen podupirač. No 

objekt koji je uzrok želje mora biti proizvod gubitka, sam gubitak, a on podupire želju.

130 

jačine. Ne proizvodi svagda istu zebnju. I subjektnost se uvek zbiva (iznova, čak 

prvi put) u svakom lancu označitelja, u ulančenju označitelja. Cepanje subjekta 

nije, dakle, samo stanje, nije ni primarno stanje subjekta; ono je ustrajavanje subjektivizacije, 

kojoj, s obzirom na to da je zavisna od ulančavanja označitelja, ne može 

biti strana ni izvesna istoričnost. 

Teorijska psihoanaliza mora, ipak, u skladu sa svojom odanošću formalnim 

shemama, u kojima vidi mogućnost pojavljivanja istine i koje ne prestaje da 

raskriva, sledstveno načelu formalizacije koje je vodi, teorijska psihoanaliza mora 

iznaći, zamisliti shemu neizvesnosti subjekta, ma koliko to paradoksalno bilo 

(ovako postavljena shema neizvesnosti ne razlikuje se od sheme izvesnosti). Lakan 

je nalazi u odnosu subjekta s jezikom. "Subjekt je kao takav u neizvjesnosti zbog 

toga što je podijeljen učinkom jezika". 14 Subjekt, dakle, nije nekakav logos koji se 

objavljuje u učincima jezika, nije nikakva supstanca koja se osovljuje na govor. 

Lakan, ipak, nikad nije odustao od kartezijanskog subjekta. Nije se, međutim, ni 

ustezao da u njemu vidi preteču subjekta nesvesnog, da ga potčini jeziku. Subjekt 

koji kaže: mislim, kartezijanski subjekt dakle, jeste subjekt koji govori. Time je 

promenjena osnova kartezijanskog subjekta. 15 

Na učinke govora, one učinke koji ga obrazuju, subjekt, ili ono biće 

koje još nije subjekt, no koje je, ipak, biće što može biti subjekt, koje, dakle, 

subjektnost ima pri ruci, mora nekako da odgovori. Mora da se oglasi, izgleda, 

nema druge, valja tako reći, ne-obrazovani subjekt, dok nastaje kao subjekt iz 

učinaka govora. Oglašava se tako što ne krije namere uznačavanja, što ne krije smisao 

svojih tragova. Čak i u potpuno nerazumljivom kodu koji ostavlja u tragu 

subjekt se izražava, izražava svoje hteti reći, izražava sebe, subjekta, pre no što je 

izrazio bilo kakav objekt. To ujedno znači da se subjekt samopredstavlja u jeziku, u 

znaku, ali i da se usled učinaka govora "sve više ostvaruje u Drugome" i da "on tu 

već ne prati više od polovice sebe". 16 U Drugom subjekt ne nalazi, ne prati onaj deo 

14 . "...eto, tome vas učim ja, Lacan, slijedeći Freudove tragove istraživanja" (navedeno delo, 

str. 200). Naravno, učinci jezika nešto dele, i dele ga zajedno s nečim drugim. Lakan je mogao i tome 

da nas uči. Subjekt, naime, nije, Lakan to i ne pretpostavlja, no man's land. Subjektnost subjekta je 

rasuta, nesabrana u tom polju koje se zove subjekt. Jezik to objavljuje, raskriva, da kažem u duhu 

Lakanovog hajdegerijanizma. 

15 . Moglo bi se reći, jednom, doskora, rado upotrebljavanom filosofsko-ideološkom 

formulom, koju, naravno, ovde parafraziram: time je kartezijanski subjekt postavljen na noge. No 

zar, u kontekstu pomenutog ideološkog zaslona, ovo postavljanje na noge ne može značiti i 

postavljanje na slabašne, krive, tuđe noge? Bez prizvuka te vrste uznačenja ne bih ovu formulu ovde 

upotrebio. Jer, u teorijskoj psihoanalizi kartezijanski subjekt, ipak, zamenjuje isti subjekt; subjekt 

nesvesnog, naime, ne može biti neki drugi subjekt, nema dva subjekta. 

16 . Navedeno delo. Lakan ne veli izričito da subjekt odgovara na učinke govora. Sigurno je, 

ipak, da ne može biti puki objekt govora; sigurno je da subjekt govori. Konačno, i kao čisti objekt, čiji 

je identitet objektnosti neosporan, morao bi pružiti neki otpor (i to mora biti subjekatski otpor) 

oblikovanju, morao bi uticati na oblik koji iz njega nastaje. Subjekt se sve više ostvaruje u Drugome, 

u sinhronijskoj strukturaciji označitelja zato što, ma koliko to izgledalo paradoksalno, na taj način 

smanjuje učinke jezika, ali, što je, verovatno i značajnije, barem za elementarnu egzistenciju, sman-

131 

sebe koji nastaje u trenu prosijavanja subjektnosti, prosvetljenja, usvajanja simboličkog 

poretka, u trenu, valja reći, iako takav trenutak ne pripada vremenu, ulaska 

subjekta u telo. 17 U Drugom će subjekt naći ekscentriranog sebe, svoju želju, "sve 

podeljeniju". Ali, u Drugom subjekt mora naći i dramu govora, dramu subjektivacije 

subjekta, tj. učinaka govora. I želju subjekt nalazi u Drugom raspršenu u metonimiji 

govora i kao metonimiju govora. U Drugom on mora da je nađe, mora da nađe 

subjektivnost vlastite želje. Jer, sve to ima smisla samo za njega, iako se iskazuje u 

čast (u korist) Drugog. 

Subjekt za Drugog postaje objekt, on pristaje da bude objekt. Štaviše, 

subjekt u Drugom postaje objekt spoznaje, objekt paranojičke spoznaje duha 

moderne. 18 No subjekt mora biti objekt Drugog, mora se pokoriti redu na polju 

Drugog, logici strukturacije u tom polju. Tako stiče (svoju) subjektnost. Naime, 

sinhronijsko slaganje označitelja stavlja i subjekt na njegovo mesto. Po pravilima po 

kojima označitelji u sinhronijskom slaganju predujmljuju jedan drugog predujmljen 

je i subjekt što postoji samo ako govori. Govor, opet, pretpostavlja postojanje subjekta 

(u Drugom). Ova uzajamnost se oslanja na činjenicu da govor uvek implikuje 

neko "hteti reći", hteti subjekta, implikuje, dakle, izvesnu "nameru" da se nešto 

uznači i, što je isto toliko važno, implikuje koncept tog uznačenja. To znači Lakanova 

tvrdnja da subjekt proizilazi iz svog sinhronijskog pokoravanja u polju 

Drugog. 19 Doduše, to je tek jedna strana stvari. Subjekt se pokorava u polju Drujuje 

i zavisnost od drugog, od bližnjeg. Lakan veli:"Pogrešno je verovati da veliki Drugi može biti 

odsutan na bilo kojoj distanci koju subjekt zauzima u odnosima s drugim" (Remarque sur le rapport 

de Daniel Lagache, Ecrits, p. 678). Ovde je važno istaći da je barem isto toliko pogrešno verovati da 

će se subjekt što se više ostvaruje u Drugom više udaljiti od bližnjeg. Nijedan nesporazum koji je 

predočen Drugom nikad nije rešen. 

17 . Možda bi se, i to uslovno, moglo govoriti o ulasku Ja u telo. Donekle takvoj pretpostavci 

ide u prilog i Lakanovo razumevanje poznatog Frojdovog primera igre, iz teksta "S one strane principa 

zadovoljstva", kojom dete, beba (reč je o Frojdovom unuku) propraća odsustvovanje majke. 

Dete baca ispod krevetca kalem vezan kanapom i otuda ga izvlači i tu svoju igru propraća glasovima 

koje je Frojd razumeo kao reči fort-da (na našem jeziku analogon tih glasova-reči mogao bi biti: imanema). 

Igra, sledstveno Frojdu, simbolizuje majčine odlaske i povratke. Prema teorijskoj psihoanalizi 

u ovom primeru nije toliko važna, ako je uopšte i važna, simbolizacija prisutnosti i odsutnosti majke 

koliko detetovo otkriće da je odsustvo mogućno učiniti prisutnim ako se označi, dakle, važno je detetovo 

otkriće formalne sheme, modela, pomoću kojeg ono može da osvaja i usvaja svet. 

18 . Lakan, doduše, veli da je Ja objekt (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique 

de la psychanalys, Seuil, Paris, 1978, p. 66) i da je taj objekt, Ja dakle, objekt spoznaje, objekt spoznaje 

kakvu je ustanovila moderna, za koju je sve što se istražuje objekt, koja sve što propituje 

pretvara u objekt. Lakan se, međutim, pita "nije li spoznaja najpre bila spoznaja ličnosti pre no što je 

postala spoznaja objekta, te nije li u čovečanstvu pojam objekta sekundarna tečevina" (De la 

psychose paranoпaque dans ses rapports avec la personalité, Seuil, Paris, 1975, p. 326). Sigurno je da 

je ta sekundarna tečevina prevladala prvotni oblik spoznaje, tražeći svagda novo (suština je, 

navodno, modernizma svođenje bitka na novum), te da je zahvaljujući toj prevlasti svet spoznaje u 

moderni izjednačen sa svetom stabilnosti. Lakan je u tom smislu i, pre svega po tome što raskriva 

moderno zamračenje subjekta, paranoju moderne, svet nestabilnosti, odista, teoretičar postmoderne, 

zapravo, teoretičar koji je postmodernu pripremio. 


132 

gog, samo zato što se odatle mora izvući (po nekom redu), tj. što se i Drugi iz svega 

tog mora ispetljati. Pri tome, ovde nije toliko reč o manevru subjekta i Drugog 

koliko o nužnosti subjektivacije subjekta, nužnosti usvajanja neizvesnosti subjekta, 

za šta je, u to nema sumnje, potrebna dobra volja subjekta, utemeljena na izvesnosti 

da ni Drugi nije pošteđen teškoća, recimo poteškoća u snalaženju na putevima 

želje. 

Subjekt uvek ima posla i s nagonom kad god doseže dimenziju Drugog. 

I kad mu je posreduje jezik on mora da poravna račune s nagonom, s parcijalnim 

nagonom, s jednom, neizbežnom i, može biti, suštinskom, stranom subjektivacije. 

Lakan čak tvrdi da subjekt do dimenzije Dugog dolazi preko delimičnog nagona. 20 I 

to zato što nagon traži pogled. Rekao bih, zato što između nagona smrti (svi nagoni 

su skloni području smrti, svi i imaju dimenziju smrti) i Drugog postoji neka 

korespondencija. (Štaviše, izgleda da je Drugog moguće misliti kao efekat dijalektike 

nagona smrti.) Lakan kod nagona nalazi neku vrstu egzibicionizma. 21 Njegovo 

20 . Subjekt do dimenzije Drugog dolazi, zapravo, kroz odnos nagona i objekta a (navedeno 

delo, str. 206). Ovaj odnos ni govor ne može da zaboravi. 

Po Lakanovoj shemi, nagon, s ruba, iz erogene zone, pravi krug oko objekta a. Valjalo 

bi onda pretpostaviti da objekt a nije objekt nagona, te da na nagon on ne može ni delovati svojim 

odsustvom, svojim nepostojanjem. Ali, pošto nagon može dostići zadovoljenje a da ne dostigne cilj 

jasno je da mu je objekt a svojstven, možda on (nagon) i proizvodi objekt a. Jednom rečju, objekt a je 

manjak u nagonu. 

Lakan veli da ovde upotrebljava engleske termine (Aim i Goal) zato što oni jasno 

izražavaju razliku između zadovoljenja i biološkog cilja nagona (navedeno delo, str. 190). Goal je cilj 

(cilj nagona je povratak u kružni tok), Aim je neka vrsta zadatka ("netko kome je zadano neko 

zaduženje, to ne znači ono što on mora donositi, to znači kojim putem mora poći", objašnjava Lakan 

hajdegerijanski). Zadatak nagona je, dakle, zadovoljenje, dovijanje da se dođe na put koji vodi 

zadovoljenju. Idealno zadovoljenje bilo bi zadovoljenje u istom, iščeznuće u apsolutnoj entropiji. I 

pošto je to nemoguće (u realnom zato ne bi ni moglo biti nagona) moguć je objekt a (realno je 

nemoguće zato što je moguć objekt a) koji nagon mora da pohodi, da u njega utisne hteti reći 

subjekta. Nagonski put subjekta do dimenzije Drugog vodi preko objekta a. 

21 . Ono "o čemu je riječ kod nagona, to je dati se vidjeti. Aktivnost nagona se koncentrira u 

ovome dati se", veli Lakan (navedeno delo, str. 207). Lakan se ne pita šta pokreće to dati se videti 

nagona, zašto se nagon daje, čija je on to poruka?. Zašto bi uopšte nagon trebalo da bude viđen? Samo 

zbog onoga dati se? Ili je reč o bivanju nagona?

133 

(nagona) traženje pogleda i odgovara Drugom. Nije, prema tome, slučajno što je 

subjekt oko, u stvari, sledstveno platonizmu teorijske psihoanalize, nije slučajno što 

se subjekt oblikuje prema slici onoga što vidi, to će reći što ima u viziji, prema slici 

koja mu dolazi s mesta Drugog. 

Mesto Drugog mora biti mesto aktualizacije dijalektike nagona smrti, i 

to prvenstveno zato što "subjekt, in initio, počinje na mjestu Drugoga". 22 Lakan veli 

da subjekt počinje u Drugom zato što se tu pojavljuje prvi označitelj, koji, međutim, 

mora biti prvi označitelj upravo za subjekt koji tu počinje i za koga je, stoga, Drugi 

Drugi. Sigurno je, opet, da se označitelj nije mogao pojaviti izvan dijalektike nagona 

smrti. Uostalom, ona je dijalektika i označitelja, koji, kako je sam Lakan rekao, materijalizuje 

nagon smrti. 23 Drugi može biti mesto pojavljivanja prvog označitelja 

samo za već postojeći subjekt (on je Drugi subjekta koji mora imati nekog Dugog) – i 

to upravo po Lakanovoj teoriji, odnosno za onaj subjekt koji na mestu Drugog očekuje 

pojavu označitelja koji će razumeti. 24 Konačno, Lakan i priznaje postojanje tog 

subjekta, iako ga je, zapravo, teško nazvati subjektom, s obzirom na to da neposredno 

pre pojavljivanja, "kao subjekt, nije bio ništa, ali koji se, čim se pojavio, 

zgušnjava u označitelju". 25 Subjekt tako i jeste i nije, jeste zato što je kao nešto 

(subjekt naravno) postojao i, pre svega, zato što se to nešto zgušnjava u označitelju 

(zahvaljujući tom zgušnjavanju označitelj ga i može predstavljati), subjekt nije zato 

što se još nije pojavio označitelj, što se označitelj nije mogao pojaviti pre nego što se 


23 . Ovo, naravno, nije jedini problem koji je Lakan morao imati u vidu pri pokušaju situiranja 

pojavljivanja subjekta u polju Drugog. Lakan zato i veli da subjekt in initio počinje na mestu 

Drugog pod uslovom ako je (subjekt) određen jezikom i govorom (navedeno delo). Izgleda, međutim, 

da, sem toga što podrazumeva još neke mogućnosti početka subjekta, ta tvrdnja pretpostavlja da su 

Drugi i jezik razdvojeni, ili da su barem u nekom trenutku bili razdvojeni. Nije, u tom slučaju, jasno 

gde bi to subjekt mogao biti određen jezikom i govorom izvan Drugog, koga, takođe, određuje jezik, 

najzad, gde je to moguće simboličko (kako su mogući jezik i govor) izvan dijalektike nagona smrti, 

koja, jedina, zahvaljujući automatizmu ponavljanja, može proizvesti prvi označitelj a da on bude prvi 

u odnosu na drugi u lancu. 

24 . Za Lakana je ovo očekivanje, prethodni koncept, sledstveno logici percepcije, u neku 

ruku, uslov, pojavljivanja označitelja. "Radi ilustracije ovog aksioma (aksioma da označitelj predstavlja 

subjekt za drugi označitelj, R. K.) pretpostavite da u pustinji nađete ploču prekrivenu 

hijeroglifima. Vi ne sumnjate da iza toga stoji subjekt koji ih je ispisao. Ali smatrate da je svaki 

označitelj upućen vama, to je greška – dokaz je to, što ne možete ništa razumjeti" (navedeno delo). No 

to je, pre svega, dokaz za to da subjekt ne zna na koji ga je način i da li ga je uopšte označitelj 

zgrabio, tj. da subjekt nema koncept za razumevanje označitelja, da nije uspostavljen lanac 

označitelja u kojemu ga nađeni označitelj predstavlja kod drugog označitelja. Jer, subjekt zna da 

hijeroglifi nešto znače i da se on ne može skriti pred pozivom uznačenja; hijereoglifi ga već 

predstavljaju kod drugih hijeroglifa. I to što se ne razume razumljeno je, naravno, kao ono što se ne 

razume. Subjekt je pozvan u svakom znaku koji razume kao znak, pozvan je i u znaku koji ne razume. 

I taj poziv subjekt čuje. Bez toga se ne može ni govoriti o subjektu teorijske psihoanalize. 

25 . Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 181.

134 

on sam, subjekt, pojavi. Ipak, jeste, moram tako da zaključim, upravo iz samog 

Lakana. Jer, "da bi se rodio s označiteljem, subjekt se rađa podeljen". 26 Lakan, dakle, 

veli: subjekt se rađa podeljen, što znači da ga već ontološki podeljenog označitelj 

iznova deli, da ga označitelj cepa po ontološkom rezu, te da ga utoliko označitelj 

može predstavljati kod drugog označitelja, ukratko, da je subjekt spreman za svoj 

(označiteljski) udes. Tek ako tako stoji stvar sa subjektom jasno je i da njegov odnos 

s Drugim može predstavljati ljusku za ono što je izgubio time što je postao biće koje 

rađa, tačnije, zato što je postao seksualno biće, Lakan veli, zato što radi 

razmnožavanja prolazi kroz seksualni ciklus. 27 

Drugi, njegovo polje, tu već mora biti, ako subjekt počinje u njemu. 

Drugi je, naime, svedok i jemac subjektove egzistencije, u Drugome se subjekt rađa 

kao ljudsko biće. Razumljivo je onda što "zavisimo od polja Drugoga, koje je bilo tu 

mnogo prije nego li smo došli na svijet, i čije nas kružne strukture određuju kao 

subjekt". 28 Razumljivo je i to što on ne može da ispuni zahteve subjekta. No Drugi, 

čak, i izneverava subjekt, izneverava njegova očekivanja. Subjekt kod Drugog, ipak, 

ne nalazi ono što mu nedostaje, u terminima psihoanalize: falus, dojke, itd., u 

suštini, ne nalazi sebe samog identifikovanog sa falusom, dojkama. Jasno, Drugi, 

pored svih mena, i kao transcendentalna kategorija, ostaje alteritet subjekta. 

Izneverena očekivanja kod subjekta izazivaju zebnju. 29 Subjekt od Drugog ne dobija 

ni odgovor na svoja pitanja. Štaviše, umesto odgovora, ali kao odgovor, dobija nazad 

pitanje, "formulisano u obliku jednog: che vuoi? šta hoćeš? pitanje koje ga (subjekt) 

najbolje vodi na put njegove vlastite želje". 30 


27 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 211. Razumljivo je, iz ove perspektive, zašto 

Lakan tvrdi da je odnos polova na ravni nesvesnog, samo tu, u polju Drugog dakle, predstavljen. Na 

polju Drugog, polju razlike, konačnosti ljudskog bića odnos polova je i izložen rizicima, prevashodno 

onim koji su mu ontološki svojstveni. Putevi su "onoga što trebamo činiti kao muškarac ili kao žena 

prepušteni posve drami, scenariju, koji pripada polju Drugog – što je upravo Edip" (str. 218). Polju 

Drugog, izgleda, prepušteno je sve što se tiče manjka subjekta, pa, čak, i razlikovanje polova. 

28 . Navedeno delo, str. 263. Lakan ništa ne kaže i da li je polje Drugog bilo tu mnogo pre no 

što se pojavio izvesni (nepostojeći) prvi subjekt s označiteljom na leđima ili za petama. Čiji je, ako je 

ičiji, sem subjektov, eventualno, Drugi bio Drugi pre pojave tog subjekta? Ima li smisla to uopšte 

pitati? Jer, čim jesmo, jesmo u simboličkom poretku – i na polju Drugog, dakako. 

Treba, ipak, priznati da su ovim samo odložena pitanja koja će teorijska psihoanaliza 

morati, kadtad, postaviti, svakako ne na istorijskoj ravni. Pitanje prvenstva Drugog u realnom, istorijskom 

vremenu nema smisla. Na drugoj strani, psihoanalizu u zasedi čeka metafizika. Izbor i nije 

neprivlačan. 

29 . Očekivanja koja Drugi izneveri izazivaju egzistencijalnu strepnju. Istina, treba reći da je 

ova ontologizacija strepnje, i pored stvarnih motiva, ujedno, i dramatizacija Lakanovog duga prijateljstvu 

sa Sartrom. 

30 . Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, Spisi, str. 293. No, subjekt 

se i obraća Drugom upravo zato što neće da stane na put vlastite želje. Zasluga je psihoanalize, 

između ostalog, ne toliko u tome što ga navodi da se suoči sa smislom želje, čak ni u tome što ga 

suočava sa smislom obraćanja Drugom, koliko u tome što ga navodi da i sam pita, iako ne mora znati

135 

Lakan odnos subjekta i Drugog zamišlja kao kretanje po kružnici na 

kojoj se nalaze i jedan i drugi. Razume se, na ma kojem mestu kružnice da započne, 

proces uvek započinje na celoj kružnici. Svi koji se na njoj nalaze, bez obzira na disimetričnost 

odnosa, implikovani su u svakom pokretu istog trena kad kretanje na 

kružnici počne, kad počne govor na primer. Implikovan je označitelj, i njegovo 

mesto – Drugi, kao Drugi subjekta, kao alteritet dakle. No to subjekt ne zaustavlja 

da svoje zahteve upućuje fantomu svemoći Drugog, da se, u bekstvu od manjka, 

otuđuje u manjku Drugog, ma kakvu ulogu prihvatao u tom manjku. Ni Drugi nije 

potpun, prosto zato što je i on, na neki način, tvorevina jezika. Manjak u Drugom 

Lakan obeležava matemom S(A). 31 I ovaj manjak je konstitutivan: za označitelje, 

time i za subjekt. Označitelj manjka u Drugom, tako treba čitati matemu S(A), po 

Lakanu je onaj "označitelj zbog kojeg svi ostali predstavljaju subjekt: to će reći u 

nedostatku tog označitelja, svi ostali ne predstavljaju ništa". 32 U tom smislu manjak 

u Drugom ima ulogu manjka kao takvog, on, zapravo, da bi bio apsolutan, 

mora predstavljati manjak kao takav. Subjekt, razume se, nije od raskida da prihvati 

postojanje apsolutnog manjka. Prihvata i postojanje apsolutnog Drugog, onog 

Drugog koji se ne može poznavati, barem s dva razloga: najpre, da subjekt poznaje 

Drugog poznavao bi ga kao sebe, 33 potom, subjekt je prinuđen da zahtev za prepoznavanjem 

upućuje nekome ko mu je na neki način nedostižan, upućuje ga zato 

Drugom, apsolutnom Drugom. Od prevare, ili od nade, gotovo da je svejedno, subjekt, 

očito, nikad ne odustaje. Drugom se on nudi kao objekt gubitka, kao sam gubida 

pita: šta me on hoće? I: šta me hoće? 

31 . Navedeni tekst, str. 298. Manjak u Drugom inherentan je funkciji Drugog kao trezora 

označitelja. Drugi, naime, ne može ništa da kaže o vrednosti tog trezora, ništa drugo do ono što je već 

rečeno u samom trezoru. Nema istine o istini toga što sadrži trezor. Nikakav "jezik ne može reći 

istinu o istini, pošto se istina zasniva u onome što govori" (La science et la vérité, Ecrits, p. 867-868). 

Drugi se ne može pomeriti sa svog mesta zato što nema metajezika, ili nema metajezika zato što se 

Drugi ne može pomeriti sa svoga mesta. Lakan kaže: nema Drugog Drugog. 

32 . Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, str. 298. Lakan veli da je s 

ovim označiteljem tako zato što je sve što je predstavljeno, predstavljeno za nešto. Ni označitelj ne 

može sebe da predstavi. Zbog toga je Lakan i morao da uvede označitelj manjka u Drugom, ili, bolje, 

označitelj S(A). Ovde je, stoga, važno da logiku predstavljanja za nešto nameće manjak. U njemu je 

implikovan odnos prisustva - odsustva nečega, implikovana je dvosmislenost. Manjak, zapravo, 

određuje da je sve što je predstavljeno, predstavljeno za nešto, predstavljeno je neodređeno. Jer, 

svaka "dvosmislenost znaka proizilazi otuda što on predstavlja nešto za nekog" (Četiri temeljna 

pojma psihoanalize, str. 221). Označitelj S(A) može zato u bateriji označitelja biti samo crta koja se 

ne računa kao njen deo, može biti -1 skupa označitelja. 

33 . Efekat ovog odnosa pokazuje se i na analizi, u odnosu prema analitičaru, prema 

posedniku istine. Mesto Drugog analitičaru daje moć artikulacije značenja, poruke subjekta kao 

poruke Drugog. Matema S(A), značenje Drugog, pokazuje na koji način subjekt od analitičara, tj. s 

mesta na kojem se nalazi analitičar, dobija svoju poruku u izokrenutom obliku, ali i na koji način 

označitelj koji se pojavljuje u polju Drugog omogućuje da se pojavi subjekt njegovog (označitelja) 

značenja. Označitelj da bi funkcionisao kao označitelj mora subjekt redukovati na instancu pukog 

označitelja i time ga okameniti.

136 

tak, sebe naravno. Fantazam o vlastitoj smrti trebalo bi da ga uvede u dijalektiku 

želje (ili dijalektiku prepoznavanja, odista je svejedno, jer dijalektika želje je 

dijalektika biti) i da mu tako pribavi potajno priznanje Drugog. Otuda želja za 

priznanjem koju subjekt upućuje Drugom i ne može biti želja da se bude subjekt. 

Subjekt ove želje nije, ili nije navodno, istovetan sa samim subjektom; subjekt želje 

je mrtav, on je subjekt želje želje drugog, koja je, zapravo, želja koju želi drugi. 

Čovekova želja "nalazi oblik kao želja Drugog" i pri tome, zadržava subjektivnu 

neprozirnost. 34 Ali, subjekt tako u vlastitoj dijalektici nalazi i svoju subjektnost. 

Lakan, naime, kaže da nema subjekta, "a da negdje ne postoji aphanisis 

subjekta". 35 U otuđenju, dakle, uspostavlja se dijalektika subjekta. Konačno, subjekt 

se i ne pojavljuje na ravni smisla, razume se, smisla koji je shvaćen kao svesni 

smisao i, zašto da ne, smisao svesti; pojavljuje se (čak i samosvesni subjekt) tamo 

gde je pomračen, na ravni aphanisis, na mestu koje pripada nesvesnom, u rupama 

lanca označitelja, u Drugom. 

U Drugom se pojavljuje subjekt nesvesnog, Lakan veli:"Ono govori u 

Drugom." 36 Ono govori u govoru koji je u Drugom, svuda gde je on upleten, a Drugi 

je pozvan uvek i na svakom mestu gde se biće pomalja. Prema tome, subjekt 

nesvesnog u Drugom jeste subjekt govora simboličkog otkrića, govora koji za 

svedoka poziva upravo Drugog, u neku ruku jemca simboličkog pakta koji je subjekt 

sklopio s drugim i sa samim Drugim (dakle, sa simboličkim). Drugi posvedočuje i logičko 

prvenstvo subjekta, koji tu nalazi svoje označiteljsko mesto, "spram svakog 

buđenja označenog". 37 Ne može ni da najavi eventualno prvenstvo subjekta spram 

34 . Prevrat subjekta i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom, str. 292. Lakan je ideju o 

želji kao želji drugog preuzeo od Hegela, tačnije od Hegela u tumačenju Aleksandra Koževa. Moglo bi 

se, doduše, reći da je preuzeo ono što mu pripada. Ideja da želja za nekim predmetom, na primer, 

može biti ljudska samo ako je posreduje želja drugog za tim istim predmetom jeste hegelovska, u tom 

obliku je možda i preuzeta od Koževa, ali ona nužno proishodi iz Lakanovog mišljenja imaginarnog, 

odnosa subjekta i drugog u imaginarnom, te mišljenja odnosa imaginarnog i simboličkog. Doduše, u 

svemu tome je mogućno prepoznati i hegelovsku shemu dijalektike odnosa roba i gospodara. 

35 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, str. 236. Lakan, na ovom mestu, otuđenje subjekta 

povezuje za funkciju dva, to će reći, za funkciju para označitelja i objašnjava uz pomoć teorije 

skupova. Po toj teoriji, naime, ako u skupu postoje samo dva elementa nastaje fenomen otuđenja. 

Lakanu to omogućuje da još jednom demonstrira vrednost svoje odrednice da je označitelj ono što 

predstavlja subjekt za drugi označitelj. Odatle, iz teorije skupova, proizilazi, veli Lakan, "da subjekt 

iščezava na nivou drugog označitelja" (Le quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, p. 214). 

To je, razume se, važno ako drugi označitelj čuva trag tog iščezavanja, ako subjekt u drugom označitelju 

nekako možemo i naći, recimo, u njegovoj prisutnoj odsutnosti. To bi bilo važno i za dokazivanje 

značaja i statusa prevladavanja o koje se moderna okačila kao o svoju sudbinu. Prevladavanje, 

naime, omogućuje ponovno preuzimanje smisla, u ovom slučaju, smisla istorije 

označiteljskih promena, pomeranja označitelja. No Lakan, bez sumnje, nije na to mislio. Trag iščezavanja 

kod Lakana može imati samo metaforički smisao. 

36 . Značenje falusa, Die Bedutung des Phalus, Spisi, str. 260. 

37 . Navedeni tekst. Lakan, doduše, veli da ono govori. Ali, na nivou nesvesnog postoji nešto 

što je homologno sa zbivanjima na nekakvoj opštoj ravni subjekta. Homologan je, prema tome, i ovaj

137 

označitelja. Ipak i u simboličkom paktu, kao u bilo kojem diskursu, subjekt 

ostvaruje svoju istinu, naravno, zato što se on u simboličkom paktu samopredstavlja, 

samoiskazuje. Time on realnost svodi na ništavilo i, na izvestan način, 

suprotno svom hajdegerijanizmu, uskrsava klasičan subjektivizam, subjektivnost 

istine subjekta.’’ 

govor ono.

138 

JA SAM MRTAV 

Frojdovsko iskustvo, kome se Lakan vraća, a povratak Frojdu, u 

suštini, znači povratak problemu subjekta i povratak problema subjekta u 

savremeno mišljenje (iz psihoanalize subjekt, doduše, nikako nije ni izbivao), 

frojdovsko iskustvo, dakle, u Lakanovoj interpretaciji, istinu subjekta nalazi kao 

istinu sigurnosti, izvesnosti subjektivnog, koje ostaje sebi identično u različitom i 

čak kao svojevrsno ishodište razlike. Teorijska psihoanaliza se tako istodobno, prividno, 

vraća klasičnom shvatanju subjektivnosti i, prividno, opire savremenom mišljenju 

(smrti) subjekta, i onog do kojega ona sama drţi, koje integriše u vlastiti 

koncept subjekta. U stvari, psihoanaliza i nije imala izbora. Mišljenje subjekta u 

akademskoj psihologiji je odbacila. 1 Na mišljenje subjekta u savremenoj filosofiji 

tek se delimično mogla osloniti. Lakan je iskušavao mogućnosti stapanja filosofskog 

i psihoanalitičkog mišljenja subjekta; nije u tome mogao otići predaleko. Od Hajdegera 

je uzeo ideju o raskrivanju i skrivanju istine, što znači i istine subjekta. Aletheia 

i logos postaju, tako reći, neophodni koncepti u teorijskoj psihoanalizi, razume 

se, u značenju koje imaju kod Hajdegera, no u kontekstu koji potpuno odudara od 

horizonta koji hajdegerovska značenja tih pojmova mogu i pretpostaviti. 2 

Prisustvo subjekta, u hajdegerovskoj perspektivi teorijske 

psihoanalize, valja misliti kao skrivanje, koje je, zapravo, metafora izlaganja, 

prikazivanja mrtvog subjekta strukturalizma; skrivanje je raskrivanje 

neophodnosti smrti subjekta. Psihoanaliza, nakon tog ubistva, moţe da pokaţe 

subjekt koji se skriva u onome i onako u čemu i kako se izlaţe; subjekt je, dakle, 

metafora metafore istine. Lako je, naravno, u skrivanju/raskrivanju prepoznati 

Hajdegerov koncept istine. Ali, lako je uvideti i da psihoanalizu prevashodno za- 

1 . "Odbacujemo ga upravo zbog toga, pokazaćemo to, što funkcija subjekta, kakvu je 

uspostavilo frojdovsko iskustvo, u korenu diskvalifikuje ono što pod tim nazivom, ma kako se 

prekrajale njegove premise, samo ovekovečuje akademski okvir" (Prevrat subjekta i dijalektika ţelje 

u frojdovskom nesvesnom, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 271). Mišljenje subjekta akademske 

psihologije psihoanaliza ni pre Lakana nije prihvatala. Teorijska psihoanaliza dodaje da frojdovsko 

iskustvo diskvalifikuje i subjekt savremene nauke. Epistemologija, naime, nije smanjila neznanje 

ovog subjekta. Čak, Lakan tvrdi da se u savremenom svetu "u pogledu neznanja svako nalazi na 

nivou tog subjekta" (str. 270). 

2 . Iz tako otvorene perspektive, iz perspektive hajdegerijanskog frojdizma, na koju ne bi 

pristali čistunci: ni frojdovci ni hajdegerijanci, Lakan shvata, na primer, potiskivanje, jedan od 

najznačajnijih psihoanalitičkih koncepata. Potiskivanje skriva istinu ţelje (subjekta ţelje) i na taj 

način je, sasvim hajdegerovski, otkriva; potiskivanje, naime, otkriva da je nešto skriveno, 

zaboravljeno i da je skriveno s nekih razloga. Štaviše, istina se pojavljuje samo u času kad iščezava. 

Lakan će zato i reći da je potiskivanje povratak potisnutog.

139 

nima istina subjekta. 3 Zanima je ona istina koju subjekt sebi skriva/raskriva, 

naime, istina koja je sadrţana u odluci bića i koja je za subjekt istina subjektove 

realnosti. Psihoanaliza nema apriorni koncept istine istine, niti ima potrebe za 

njim. Hajdegerovsko skrivanje/raskrivanje bića u teorijskoj psihoanalizi postaje, 

stoga, subjektovo samoraskrivanje; subjekt se skriva/raskriva sebi, na način na koji 

se istina za čoveka ispoljava, na način na koji mu se odluka bića pokazuje, što znači 

da je subjekt u najvećoj meri sebi pastorak u trenutku kad se zatekne sasvim nag, u 

trenutku raskrivanja subjektnosti. 4 

Subjekt nije isto što i njegov iskaz. Ne moţe se ni naći u iskazu, ne 

moţe, naime, u iskazu (teatarski) igrati vlastitu sudbinu kao u nepoznavanju. Nikakav 

trajni, stvarni identitet između njih nije moguć. "Očigledno je to, tako reći, iz 

činjenice što svaki označitelj subjekta iskazivanja moţe nedostajati u iskazu". 5 

Subjekt, ipak, nikada ne nedostaje; u stvari, ne nedostaje prazno mesto subjekta. 

Konačno, i iskaz pokazuje na subjekt, razume se, kao na odsutnost, pokazuje na 

prazno mesto subjekta i to uprkos gramatičkoj prisutnosti subjekta u njemu. Očito, 

ovaj odnos iskaza i iskazivanja mogućno je razumeti kao aktualizaciju automatona 

(subjektovog) skrivanja i raskrivanja u samoiskazivanju. Jer, subjekt se iskazuje, 

na primer, "u označitelju ne", 6 tj. u onome što bi bez tog označitelj bilo ispušteno 

(što se ne bi ni pojavilo). A ispušten je čitav subjekt, njegov mehanizam samoiskazivanja 

u dijalektici skrivanja/raskrivanja. Subjekt se, pre svega, samoiskazuje u nesvesnom, 

kao subjekt nesvesnog, subjekt sa margine jezika, označitelja, sa ivice 

njegovog vidokruga. 7 

3 . Ovo nikako ne znači da Lakana nije interesovalo čisto prisustvo istine. Naprotiv, on joj – 

kaţu, neumereno i neskromno – posuđuje i svoj histrionski glas i histrionsku realnost svoga bića:"- 

Ljudi, slušajte, odajem vam tajnu, Ja, istina, govorim" (Frojdovska Stvar, Spisi, str. 119). Tajna koju 

ova beseda istine (o istini) odaje, u obzoru nemogućnosti identiteta istine, istovetnosti istine sa 

sobom, jeste da ona (istina) mora biti izrečena – u iskazu: Ja, istina, govorim, dakle, u potiskivanju 

koje je povratak potisnutog. Nema, prema tome, metajezika, nema nikakve istine o istini. U tom 

shvatanju utočište ili, pre, ishodište nalazi i postmodernistička ideja o istini fikcije (ili fikciji istine; 

korak prema toj mogućnosti je predviđen). Lakan će, uostalom, nešto slično nedvojbeno i izreći. 

4 . Lakan pretpostavlja postojanje jedne vrste čovekove zaslepljenosti, zbog koje "mu istina 

nikad nije u tolikoj meri pastorka kao u trenutku u kojem svetlost, koju je svojom rukom uzdigao do 

poslovičkog znamenja, zatekne nagu istinu" (Frojdovska stvar, str. 119). Naga istina se, naravno, 

zatiče u trenutku iskazivanja, koji je i trenutak ispoljavanja subjektnosti subjekta, no bez ogledalnog 

odraza. U iskazivanje je utisnuta prerefleksivna istina subjekta, koju bi on, kad ne bi imao oči da ne 

vidi, mogao videti kao sebe. 

5 . Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 277. 

6 . Navedeni tekst, str. 277. Gramatičari, veli Lakan, zovu ovo "ne" umetnuta reč, čime hoće 

da kaţu da je njegov oblik čisti hir. Po Lakanu, međutim, to "ne" sprečava pad iz subjektnosti bića 

koje govori; bez "ne" "Ja (Je) me elidira u bezlično". Umetnuta reč "ne" umeće, dakle, drugu scenu 


7 . Ako "ja kaţem 'ubij' ('tue'), jer me oni more, gde sebe situiram ako ne u ti (tu) iz kojeg ih 

merim od glave do pete" (navedeni tekst). Suština ovog ti, tj. ono kao takvo, ispoljava se, dramatizuje 

u punoj reči, u onom govoru koji ima performativnu vrednost: "ti si moja ţena", "ti si moj gospodar"

140 

Subjekt koji govori na rubu označitelja ne zna šta govori, ne zna, čak, 

ni da govori. Razumljivo, nije onda u stanju ni da odgovori na pitanje: ko govori? Pa 

ipak, jedino odgovor tog subjekta psihoanaliza priznaje i traţi, i to, po mogućnosti, 

kao čisti označitelj, kao označitelj bez smisla. On (označitelj), naime, skida veo sa 

subjekta bez glave, otkriva subjekt nesvesnog. Subjekt koji ne zna da govori, govori 

istinu. Naravno, taj se subjekt pokazuje na svim mestima na koja ga označitelj 

poziva i gde je on, zapravo, već pozvan, recimo tako što je zabranjen. Frojdovski 

subjekt (subjekt nesvesnog) pokazuje se na mestu među-rečenog, zabranjenog 

(inter-dit), zato što je ono unutra-rečeno (intra-dit) rečeno s one strane rečenog, u 

dijalektici roba i gospodara, ili, bliţe suštini teorijske psihoanalize, u dijalektici 

nagona smrti, koja subjektovu ţelju, time i subjektovu istinu, istinu subjekta dakle, 

pretvara u ţelju ni za čim, u ţelju za smrću. 

Dijalektika nagona smrti ostavlja otisak, trag na margini, na ivici 

označitelja; ova je dijalektika, zapravo, trajno zategnuta na ivici označitelja. Ili, s 

gledišta subjekta tačnije, rub označitelja se neprekidno pokazuje, izlaţe dijalektici 

nagona smrti. Teorijska psihoanaliza zato i traţi subjekt u urezima označiteljskog 

lanca, u urezima diskursa; "pri tom je najsnaţniji onaj koji deluje kao pregrada između 

označitelja i označenog". 8 Najsnaţniji je, moţe biti, zato što je najbliţi onom 

urezu u kojem se subjekt otkriva sebi, urezu ništavila, smrti dakle. Ovaj je urez, 

urez ništavila dakle, svakako, paradigmatičan i za onaj koji prave besede, recimo 

analitička beseda u laţnom diskursu postojanja. 9 

Urez označitelja, urez označiteljskog lanca, Lakan kaţe, "overava" 

isprekidanost strukture subjekta u realnom. 10 Urez označitelja, dakle, ne 

strukturira, ne postavlja, ni kao svoj efekat, realnost subjekta. On samo potpisuje 

da je to što jeste tako kako jeste, da istina subjekta, s obzirom na to da se događa, 

(Variantes de la cure-type, Ecrits, p. 351). Dakle, u ovo ti (tu) subjekt ne situira, niti ga u njemu pokazuje, 

puka homofonija reči tue i tu. Ona samo omogućuje da se pokaţe, ispolji, nasluti efekat označiteljskog 

spleta, efekat ništa, ona raskriva put uklizavanja označenika pod označitelj, podseća na 

shemu tog odnosa, na shemu uznačenja, obelodanjuje način poturanja subjektovih ubilačkih namera 

bezličnom iskazu i, najzad, omogućuje da se pokaţe delovanje mehanizma pomoću kojeg označitelj 

određuje subjekt. Ovo tue (ubij), naime, znači tu tues (ti ubij), ti kojim sebe subjekt poziva. 

8 . Navedeni tekst, str. 278. U urezima diskursa psihoanaliza zatiče subjekt kako "prebiva 

kod pred-svesnog". Tu ga očekuje i na analitičkim seansama. Otuda, prividno paradoksalno, na 

seansi (i iz značenjske perspektive uopšte) beseda vredi po tome što se spotiče, zato što posrće. Laţ 

otkriva istinu subjekta. Jer, "nema greške koja od sebe ne stvara istinu, koja se ne pokazuje u istini" 

(Les écrits technique de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 289). Greška, veli Lakan, utelovljuje istinu, zato 

je i uslov otkrića istine, zato je greška. 

9 . Sličnu funkciju, iz perspektive subjekta, trebalo bi da ima i umetnost, u meri u kojoj 

omogućuje ispoljavanje istine, tj. u meri u kojoj označava, u kojoj jeste usek u diskurs svakidašnjice i, 

ponajpre, u samu diskursnost, dakle, u meri u kojoj, preko predstave ništavila, smrti, subjektu 

omogućuje da dođe sebi, i to pred licem apsolutnog gospodara. 

10 . Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 278.

141 

ne spada u metafizičke istine, da tako treba i mora da bude. On potpisuje simbolički 

status subjekta, subjektnost subjekta; time potpisuje i njegov pakt s drugim. Na taj 

način, doduše, urez označitelja to što jeste sa subjektom postavlja u realnost, tj. on 

tako artikuliše, postavlja realnost subjekta kao što postavlja realnost bilo kojeg objekta, 

kao što artikuliše realnost uopšte. Po tome je označitelj determinanta realnosti 

(subjekta). 11 

Urez označitelja, već i stoga što funkcioniše kao nemogući prelom 

simboličkog, otelovljuje frojdovsku metaforu povratka u neţivo, pred-stavlja "rub s 

one strane ţivota koji jezik (langage) jemči biću samom činjenicom što ono govori". 12 

Nagon smrti, dakle, dijalektizuje jezik. Već stoga i time dijalektizuje i subjekt, koga 

dijalektizuje i kao biće. Štaviše, s obzirom na to da je nagon "ona spoznaja kojoj se 

čudimo što ne moţe biti znanje", 13 ovaj subjekt koga, kao objekt, dijalektizuje nagon 

smrti mora biti izvorno i subjekt spoznaje (prvotne, izvorne spoznaje) kojoj se 

čudimo što ne moţe biti znanje. Sigurno je, međutim, da označitelj to znanje koje ne 

moţe biti, upravo u tom obliku, prenosi subjektu koga uspostavlja i koga moţe artikulisati 

samo ukoliko odista jeste subjekt tog znanja, tj. ukoliko već jeste subjekt. 

Znanje koje subjekt tu i tako dobija pre svega je znanje smrti, znanje 

čistog negativiteta, ili nekakvog apsolutnog identiteta, što znači, ono znanje koje on 

u tom obliku jedva da ikada drugačije, na nekom drugom mestu moţe da dobije, zna 

kao znanje, sem, na izvestan način, u samosvesti, nadomestku negativiteta, vlastitog 

identiteta u negativitetu. Na mestu nagonskog znanja negativiteta, ovako artikulisanog, 

nalazi se, dakle, hegelovska svest o sebi, tj. hegelovska ţelja, kod Lakana 

ţelja ţelje. Jasno je odatle da je ova ţelja u samom ishodištu ţelja smrti, ţelja ništavila. 

U suštini, čovekova ţelja je uvek i u svakom obliku pomalo ţelja smrti. 

Uostalom, to je i posve razumljivo ako je otkriće nedostatka objekta uslov i uzrok 

ţelje (a moţe li taj nedostatak išta ubedljivije pokazati od smrti, koja je za subjekt u 

svetu apsolutni nedostatak). Jasno je, stoga, što izgleda da je jedna dimenzija ţelje 

suštinski vezana za manjak koji ništa ne moţe da nadomesti. Nema objekta koji 

ţelju moţe da zadovolji, nema objekta koji bi mogao da potpuno zadovolji nagon, 

niti spoznaju koju nagon posreduje subjektu, ali, izgleda, zato što se zadovoljenje 

diskursa. 

11 . Psihoanaliza će zato, s razlogom, od rupa smisla napraviti determinante svojega 

12 . Navedeni tekst, str. 280. Na tom rubu delovi tela i celo telo bića koje govori postaju 

označitelji, Lakan kaţe da ih samo biće stavlja u poloţaj označitelja, svakako, pošto su oni, budući već 

označitelji, strukturisali to biće. I u jednom i u drugom slučaju, prelom simboličkog tek što se desio, 

in illo tempore razume se. 

13 . Navedeni tekst. Kod Frojda je, veli Lakan drugačije. Kod Frojda je, naime, nagon znanje 

koje ne obuhvata nikakvu spoznaju. Nagonsko znanje je prosto upisano u diskurs, čiji smisao subjekt 

ne zna, mada je, na neki način, reč o njegovom diskursu; on je barem objekt tog diskursa, objekt u 

koji se diskurs upisuje i, istodobno, objekt (u stvari, reč je o jednom objektu) na kojemu će se pokazati 

efekti tog diskursa.

142 

traţi u svetu kojemu izvorno ne pripadaju ni ţelja, ni nagon, ni spoznaja. Nema, 

stoga, zadovoljenja koje ne bi pretpostavljalo i iščeznuće subjekta u vlastitom 

objektu. Uostalom, ţelja i ne pretpostavlja subjektov odnos prema stvarnom 

objektu, no prema fantazmu u kojemu je stvarnom objektu dodeljena nekakva 

uloga. Po tome je ona uvek i ţelja subjekta za prepoznavanjem. A da bi se prepoznao 

subjekt, opet, mora ţeleti ono što drugi (Drugi) ţeli. 

Realni subjekt, da bi uopšte postojao, mora iskočiti s kruţnice koja je za njega 

pripremljena u Drugom (koju sam sebi priprema), koja mu jemči subjektnost, 

mogućnost prepoznavanja subjektnosti, mora iskočiti s kruţnice na kojoj se on 

potčinjava označitelju i koja mora biti nemoguća da bi bila moguća, da bi sam 

subjekt bio moguć, uvek pregrađen, odeljen od sebe. Subjektu, s druge strane, nema 

druge do da bude u tom krugu označitelj u lancu označitelja da bi u njemu (u krugu, 

u lancu) istovremeno funkcionisao kao subjekt. Jer, u označitelj, koji on tu postaje, 

zauvek je upisana njegova bivša subjektnost. On to ne moţe da zaboravi. Zato se 

kruţnica subjektovog potčinjavanja označitelju, njena mogućnost-nemogućnost i 

mogućnost obrazovanja subjekta uzajamno postavljaju u realnosti. 

Ţelja je, naravno, jedno od strukturnih odredišta subjekta. Dokaz bi 

moglo da bude i to što se njena dijalektika uklapa u dijalektiku roba i gospodara, 

što u teorijskoj psihoanalizi funkcioniše kao neka vrsta ne samo modela no i 

apologa suštine dijalektizacije. Ţelja, naime, (i ne jedino sadovska) zahteva potpuno 

uništenje drugog kao nezavisnog subjekta. No ţelju kao strukturno odredište strukturiše 

na izvestan način jezik. 14 Ţelju prošiva označitelj, štaviše, onaj označitelj 

14 . Odnos ţelje i subjekta Lakan pokazuje uz pomoć grafa ţelje koji je konstruisao i razvio u 

neobjavljenim seminarima "Tvorevine nesvesnog" (1957-1958) i "Ţelja i njeno tumačenje" (1958- 

1959). Istim grafom se sluţi i u tekstu "Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom 

nesvesnom". Iz tog teksta (str. 282) ja ga i preuzimam. 

Ovaj graf (graf 1) Lakan naziva elementarnom ćelijom ţelje. Naravno, tu ćeliju 

artikuliše jezička dimenzija, naime, oblikuje je jezički trenutak artikulacije značenja, prošivak (le 

point de capiton) značenja, koji je, u izvesnom smislu, i prošivak ţelje i njene dijalektizacije 

subjektove stvarnosti, same subjektivacije dakle.

143 

kojemu se subjekt potčinjava i u kojemu se prepoznaje kao subjekt, što u Drugom, 

na mestu Drugog, po dijalektici roba i gospodara, zahteva da bude priznat. U stvari, 

subjekt očekuje da ga Drugi prizna makar kao objekt ţelje. Konačno, ţelja ţeli sebe, 

ţeli da se ispolji. Subjekt, u stvari, pošto je ţelja i ţelja za prepoznavanjem, očekuje 

da njegova ţelja bude prepoznata, to znači i priznata takva kakva jeste, te da i on 

sam bude prepoznat i priznat. 15 Odatle se ne moţe zaključiti da su subjekt koji se 

ţeli i subjekt ţelje identični. Subjekt, konačno, nikad nije identičan sa sobom, zato 

Vektor S S', vektor označiteljskog lanca dva puta preseca, prošiva vektor _ S, 

vektor označenika. Na mestu prošivka, kako to zahteva diskurs, uobličuje se, zatvara značenje 

poslednjom rečju u iskazu, u diskursu; prošivak, zapravo, poslednjom rečju zaustavlja beskrajno 

klizanje značenja. Na tom mestu poslednja reč i svaka reč svojim retroaktivnim dejstvom zapečaćuje 

smisao svih drugih reči u iskazu, diskursu. Ovde je vaţno da prošivanje smisla, značenja ne bi bilo 

mogućno bez simboličkog čiji je osnovni označitelj falus. Ono takođe čini da se to značenje naknadno 

uobličuje. Svaki izraz je, prema tome, predujmljen i svaki je naknadno preuznačen samo u simboličkom 

čiji je zakon Ime oca. U nekom drugom simboličkom sistemu, koji je moguć i u kojem bi 

neko drugo Ime bilo zakon, odnosi bi bili drugačiji. 

Metafora prošivanja pokazuje i prolazi put od znaka k označitelju, od prve atribucije onome što 

zovemo realnost do smisla (te atribucije) koji se naknadno uspostavlja. Ne vidi se, ipak, iz svega 

ovoga zašto Lakan ovaj graf naziva ćelijom ţelje. U tekstu "Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u 

frojdovskom nesvesnom" on to i ne objašnjava. No moţe se zaključiti da mehanizam prošivanja 

otkriva put dijalektike ţelje, tj. njeno uklizavanje u dijalektiku koju simbolizuju figure gospodara i 

roba, u dijalektiku gospodarenja i potčinjavanja. Ţelja moţe postati ţelja subjekta samo kao ţelja 

drugog, ţelja ţelje drugog, tj. kad se nađe na vektoru _ S. Registar naknadnog određuje i ţelju subjekta. 

Mogućno je čak reći da ţelju subjekta anticipira ţelja drugog. 

15 . Za Drugog Lakan veli da "nije ništa drugo do čisti subjekt moderne strategije igara i kao 

takav potpuno podloţan računu verovatnoće" (navedeni tekst, str. 284). Tom računu mora onda biti 

podloţno i subjektovo potčinjavanje označitelju. 

Razvijeni oblik Lakanovog grafa ţelje otkriva da se subjekt potčinjava označitelju na 

kruţnici koju zatvaraju tačke s(A) (značenje) i A (mesto trezora označitelja). Kruţenje počinje od s(A) 

prema A i dalje od A prema s(A). Vektor s(A) A, označiteljski lanac, označava potčinjavanje subjekta 

označitelju. Efekat tog potčinjavanja, na neki način se vidi na drugoj strani, tj. na vektoru A 

s(A), koji, pošto se završava na mestu odakle je prvi počeo, oformljuje značenje. 

Kruţenje, tj. potčinjavanje subjekta označitelju u tom krugu, zahteva samo 

"upotpunjavanje označiteljske baterije koja je postavljena u A" (navedeni tekst), tj. na mesto Drugog, 

mesto Apsolutnog Gospodara (Drugom to mesto pripada i pre no što dospe u egzistenciju). A je mesto 

koda upotrebe označitelja, drugim rečima, mesto izvršavanja zakona simboličkog, "čistog subjekta 

označitelja". Druga tačka, s(A), tačka u kojoj se zakopčava značenje (u Drugom, dakako), prema 

tome, mesto je poruke, mesto na kojem subjekt prima vlastitu poruku u izokrenutom obliku.

144 

što "na svakoj etapi postaje ono što je pre bio", 16 što, dakle, ide ispred i iza sebe, što 

je nepoznavanje uslov njegovog samopoznavanja. 17 Otuda i u ono unatrag moţe biti 

uveren samo ako je uveren u sliku koja mu dolazi u susret, tj. ako ta buduća slika 

(njega samog) overava ono što je bilo. Razume se, ovako nađeno jedinstvo subjekta 

moţe biti samo jedinstvo negativiteta. 

Subjekt se nalazi jedino ako se gubi, u čistom negativitetu, dakle, 

tamo gde ga nema kao subjekta; Lakan veli "da subjekt naznačuje svoje biće samo 

ako precrta sve što znači". 18 Subjekt se nalazi u govoru koji ne predstavlja ništa do 

sebe. Naravno, subjekt je na to prinuđen, već i stoga što u Drugom, gde ono govori, 

u govoru nesvesnog dakle, "po logičkom prvenstvu spram svakog buđenja 

označenog, nalazi svoje označiteljsko mesto". 19 Ali on to čini i zato što je to jedini 

način da nađe sebe. Subjekt, naime, ţeleći ţelju Drugog zapravo hoće sebe, hoće 

vlastitu subjektnost. Ali, on hoće vlastitu subjektnost upravo zato što nikad on nije 

on, što postoji kao ta neidentičnost sa sobom. 20 U tom zevu i zahvaljujući iskustvu 


17 . Lakan ovaj odnos potvrđuje i homofonijom reči méconaitre (nepoznavati) i me conaitre 

(poznati se), tj. odsustvom poruke u tim rečima, tačnije, u njihovoj homofoniji, u reči koju homofonija 

stvara, koja se proizvodi, posve performativno, u homofoniji, u reči (homofonije) koja, performativno, 

kako drugačije, proizvodi stvarnost što postoji samo kao ta reč. 

18 . Značenje falusa, Die Bedeutung des Phalus, Spisi, str. 263. Ova spremnost subjekta na 

samoponištavanje uočljiva je i u njegovom htenju da bude voljen zbog sebe, zbog sebe koji to nije. 

Umesto sebe, nekakvog autentičnog sopstva (upotrebljavam taj pojam, iako ga teorijska psihoanaliza 

ne poznaje, uostalom, i ne pristaje joj), subjekt nudi sebe/objekt, nudi se kao objekt, kao objekt ljubavi. 

Polje ljubavi je "napravljeno da se u njemu proizvede zagonetka" (str. 262) i, naravno, kao polje 

nesigurnosti subjekta. Ono proizvodi tu nesigurnost. U subjektu zagonetku izaziva seksualni odnos, 

koji strukturiše ţelja što "nije ni čeţnja za zadovoljenjem ni zahtev ljubavi, nego razlika koja nastaje 

oduzimanjem prvog od drugog, sam fenomen njihovog cepanja (Spaltung)" (str. 262). Zagonetku, 

zapravo, čini preokret zahteva, za ljubavlju svakako – svaki zahtev, naime, "hoće da bude traţenje 

ljubavi" (Prevrat subjekta i dijalektika ţelje u frojdovskom nesvesnom, str. 292) – u zahtev za subjektom 

potrebe (Lakan uvek nastoji da se nađe u samoj shemi i da nađe samu shemu, koja je, praktično, 

prva poruka subjektu), te preokret dvosmislenosti koja se predočava Drugom (dvosmislenost je 

pravilo subjektovog opštenja s Drugim) u dokaz zahteva ljubavi. Već stoga subjekt je osuđen da u 

polju ljubavi nadomešta uzrok ţelje. 

19 . Značenje falusa, str. 260. 

20 . Razlog je tome relativno prost. Čovekova ţelja nalazi oblik kao ţelja Drugog. No i tada 

ona zadrţava subjektivnu neprozirnost, Lakan veli zato "da bi u njoj predstavljala potrebu" (navedeni 

tekst, str. 292). Obrisi i mogućnost zadovoljenja potrebe su realni. Ţelja, međutim, pokazuje da u 

samoj biti bića postoji zev koji se ne moţe zatvoriti. Zato se ona "ocrtava na rubu na kojem se zahtev 

otcepljuje od potrebe" (str. 292).

145 

razlike sebe samog on i dolazi u subjektnost, čak, on tako i tu dolazi u svoju ljudsku 

egzistenciju. 

No subjekt i kad je izvan subjektnosti, zbog toga što mu je mogućnost 

subjektivizacije narušena, bilo čime, kad je otuđen recimo, istovremeno je u 

subjektnosti, već stoga što je ona svagda podrazumevana; on je otuđen u odnosu na 

subjektnost. Ova je, opet, svojstvo koje ne moţe da (se) izgubi (ne moţe da se izgubi 

označitelj koji subjekt postavlja u subjektnost). Otuđenje "subjektu milostivo 

dopušta da se spotiče o pitanje svoje suštine". 21 Subjekt se, zapravo, milostivo spotiče 

o pitanje svoje suštine u svakom pitanju o sebi. Praktično, on se ne moţe praviti 

da ne zna razliku koja ga odrţava u subjektnosti. Pri tome, razume se, moţe ne 

znati, na primer, "da mu se ono što ţeli pokazuje kao ono što neće" 22 , ali ne moţe ne 

Zahtev je treći član, iz trijade koja se struktuira oko ţelje, koja određuje subjekt. 

Zahtev formuliše – zato je zainteresovan za uvođenje simboličkog poretka, zakona – ali i preobraţava, 

zamračuje potrebu. U neku ruku time on potčinjava subjekt, svojoj formulaciji potrebe razume se. 

Iz te se perspektive odista moţe reći da je ţelja efekat zavisnosti subjekta koju stvara zahtev, drugim 

rečima, efekat označitelja na potrebu. 

Čovek, naravno, ne zna kako stoje stvari sa njegovom ţeljom. U stvari, on ne zna 

odakle ţeli. Iz Lakanovog grafa je vidno da on ţeli (d je simbol ţelje) iz Drugog, tj. da je njegova ţelja 

ţelja Drugog. Ovde je isto toliko vaţno da Drugi, zapravo označitelj iz trezora Drugog, formira 

značenje, označenik za subjekt. 


22 . Navedeni tekst.

146 

znati razliku između stalnosti ţelje i nepostojanosti svojeg odnosa prema njoj. Ovaj 

odnos je označiteljski određen. Konačno, subjekt je svedok onoga što mu se dešava, 

svedok svoga potčinjavanja označitelju, dijalektici ţelje, te, prema tome, svedok 

vlastitog pomračenja povezanog "sa Spaltung-om ili cepanjem koje on trpi zbog 

svoje podređenosti označitelju". 23 

Subjekt je podređen i vlastitoj istini, onoj koja je za njega pripremljena i postavljena 

u označitelju ili ţelji, subjekt je zapravo, pre svega, potčinjen potčinjavanju 

označitelju, samoj shemi potčinjavanja u kojoj se nalazi ceo njegov usud, on je pocepan 

pre no što je pocepan, pre no što ga pocepa potčinjavanje označitelju, ili traţenje 

označiteljskog oslonca ţelje od zahteva. Jer, ţelja je uvek ţelja nečega drugog, 

različitog i od onoga što joj zahtev nalaţe, čak i od onoga što ona sama ţeli. Ţelja je 

ništa. S druge strane, ţelja označiteljsku potporu traţi od zahteva; kod njega je i 

nalazi, da bi, s one strane zahteva, mogla da raskrije istinu subjekta, da bi mogla 

da (je) progovori. Jer, istina subjekta je zapravo oduvek izrečena. To ne znači i da je 

prepoznata. 24 No i to ţelja moţe da uradi po kalupu zahteva, ţelja moţe da se čuje 

tek po obrascu koji joj zadaje zahtev, zapravo jezik. Ţelja, dakle, postaje jezik, tačnije 

znak. 25 

Nijedan subjekt, prema tome, nije moguće odrediti kao subjekt iskaza, sem, 

naravno, gramatički subjekt, bez obzira na to što postoji subjekt iskazivanja tog 

iskaza, koji se, uostalom, pred-stavlja samo kao odsutni subjekt, koji i ne moţe biti 

drugo do odsutni subjekt. Kako i moţe biti drugačiji, na primer, tamo gde su ţelja ili 

jezik znaci u iskazu, gde je sam subjekt uhvaćen u jezičkoj funkciji predstavljanja, 

ili tamo gde se natura subjekt ţelje, koji, budući subjekt ţelje Drugog, metodički 

isključuje mogućnost subjektivnosti iskazivanja. Subjekt je, dakle, mit; njegovo postojanje 

potvrđuje samo istina fikcije (istina pripovedanja, diskursa, kako se kaţe u 

postmodernizmu – i kod Lakana; kod njega i istina psihoanalize, svejedno, i kao 

diskursa), istina govora (koju će Lakan, takođe, relativizovati, 26 otkrivši da nema 

govora koji bi bio istinitiji od drugog. Ali, po strukturalističkoj antropologiji koja je 

Lakanu i te kako bliska, mit postoji i kad ne postoji, štaviše, postoji potpuno u svakom 

svom delu, istina, kao nepostojeća celina, postoji u jeziku, koji pred-stavlja 

subjektu i za subjekt i ono što mu je drugačije nedostupno: granicu egzistencije i 

nepostojanje granice negativiteta recimo. 


24 . Sudbina je to i nesvesnog: i ono je izrečeno, ali ne, ne nuţno, ne po pravilu, i prepoznato. 

Zadatak je psihoanalize, ako ona uopšte ima neki zadatak, sem da bude psihoanaliza, da nesvesno 

bude prepoznato. 

25 . Kod Lakana, uostalom, i sam jezik postaje znak. 

26 . Istinu govora Lakan relativizuje nakon otkrića kreacionizma jezika, tj. nakon 

formulacije teorije lingvisterije (linguisteries). Jezik, onaj iz formule: nesvesno je strukturisano kao 

jezik, stvara ex nihilo; on, naime, ne predstavlja, ne označava ništa drugo do ono što stvara.

147 

Poloţaj subjekta spram iskaza otkriva tek funkcija (jezika), koja 

odrţava subjekt nesvesnog, istinu subjekta – istinu po kojoj ga nema izvan diskursa 

Drugog – paradoksalnu istinu subjekta, po kojoj on, odista, ne zna ni da govori, ni 

da govori istinu i kad laţe. Istinu on, ipak, mora da kazuje već i zato što se neprekidno 

povlači u govor, zato što je nesvesno jezik, čak simboličko, onaj jezik koji 

bejaše na početku, posle kojega dolazi i fiat. Ali, subjekt se u govor povlači i zato što 

mu on posreduje ishodište simboličkog, nagon, koji je trezor označitelja. 27 

27 . Lakan veli da nam "potpuni graf dopušta da nagon odredimo kao trezor označitelja" 

(navedeni tekst, str. 296). Razumljivo je, stoga, što ga (nagon), onda, valja vezati za dijahroniju. 

Način na koji se nagon ubeleţava (S D) otkriva, naime, ili bi trebalo da verujemo kako doista 

otkriva, isključivo, ili barem prevashodno, zahvaljujući magiji Lakanove mateme (na magičnosti, 

koju pothranjuje šamansko psihoanalitičko bajanje, zasniva se sav realizam Lakanove formule), 

način na koji se nagon ubeleţava otkriva kako se odista utemeljuje struktura tog beleţenja u dijahroniju. 

"Ova je", kaţe Lakan, "ono što se zbiva u zahtevu kad subjekt u njemu nestane" (str. 296). 

Razume se, subjekt iščezava, ali ne iščezava samo iščezavanje; ono ostaje upisano u urezu iščeznuća, 

što se (urez), kanda, uvek iznova aktualizuje u onom iščezavanju koje ne prestaje da to bude, 

naravno, kao znanje koje se ne zna, no koje sinhronijskoj strukturi označitelja, onoga što određuju 

subjekt, obezbeđuje dijahronijsku dimenziju. 

Drugi nivo potpunog grafa ţelje, dakle nivo na kojem se nalazi nagonski trezor 

označitelja, mesto je nesvesnog subjekta govorobića. Dokaz je i to što je homologan s prvim nivoom, 

na kojemu je Drugi (A) trezor označitelja. Nesvesno je, ponavlja Lakan, diskurs Drugog, i to je za 

utvrđivanje smisla ove homologije vaţno. 

Prvi nivo grafa, sem toga, uglavnom ponavlja situaciju subjekta iz stadijuma ogledala. Graf, naime, 

pokazuje da se subjekt u stadijumu ogledala nalazi u slici, pod uslovom da se Ja (m) obrazuje iz poistovećenja 

s imaginarnim drugim /i(a)/. Razume se, imaginarni drugi je slika subjekta i, u neku ruku, 

osnova prvotne identifikacije subjekta, subjektovog (samo)prepoznavanja, koje, uprkos njegovom 

narcisizmu, uvek neko posreduje. Subjekt se, naime, nikad ne izmiče pogledu Drugog. Najzad, od 

njega očekuje vlastitu subjektnost, dovršenje, uobličenje registra u kojem se nalazi.

148 

Dijahronija ovog trezora označitelja, zapravo trezora ureza u tom trezoru, 

onemogućuje Drugog da subjektu odgovori pitanjem: šta hoćeš, da mu odgovori bilo 

šta o vrednosti trezora u kojem se nalaze i urezi ţelje. 

Manjak Drugog je ujedno i manjak i vlastiti dokaz, dokaz manjka, ishodište i utok 

bilo kakve poslednje istine o subjektu i, naravno, istine o prevratu subjekta koji je 

po teorijskoj psihoanalizi sprovela frojdovska psihoanaliza. 28 Označitelj tog manjka, 

naime, ne čini sastojak označiteljske baterije. Moţe se, čak, reći da on i postoji tako 

što nedostaje, postoji kao minus označitelj (- 1 označitelj) svakog skupa označitelja, 

koje je, naravno, i - 1 subjekta i - 1 označitelj označitelja koji obrazuje subjekt. "To je 

ono što nedostaje subjektu da bi mislio da ga njegov cogito iscrpljuje, naime, to je 

ono što je nemislivo". 29 I što teorijska psihoanaliza, ipak, misli, na primer, u odnosu 

označenika i označitelja, kao ništa na koje se odnosi i koje pred-stavlja označitelj. 

Uloga označenika u tom odnosu pripada subjektu, koji je, kao označenik, lišen bilo 

kakvog htenja, koji nekakvo htenje ne moţe ni imati. 30 Označenik/subjekt samo je 

efekat jezika, označiteljske pozicije, efekat označitelja koji predstavlja ništa, koji, 

doduše, predstavlja ono ništa što mora biti subjekt, koje jeste subjekt. 

Ništa koje je subjekt, paradoksalno, hoće da se ispolji, da se izrazi 

(jasno je onda da je ništa za nekoga, da neko jeste i naspram čistog negativiteta), 

već stoga što priznaje drugog (koji je kao subjekt takođe ništa; subjekt tako, opet, 

priznaje samo subjektnost); priznaje drugog zato što tako traţi priznanje za sebe, 

Nesvesno, nesvesno iskazivanje, ako je uopšte u stanju da tako što učini, prema 

potpunom grafu ţelje, zakopčava označiteljski lanac, drugačije rečeno, zaustavlja uklizavanje označenika 

pod označitelje u S(A), tj. na mestu manjka u Drugom, na mestu označitelja tog manjka. Ovaj 

manjak je, veli Lakan, inherentan funkciji Drugog, tj. njegovoj funkciji trezora označitelja, što ne 

treba shvatiti doslovno. Jer, manjak se pokazuje kad Drugi ne moţe da odgovori sa svoga mesta na 

niţem nivou grafa u označiteljima koji obrazuju lanac na gornjem nivou grafa, u označiteljima koji su 

reči nagona. Drugi ne moţe da odgovori na ta pitanja zato što nema Drugog Drugog. To ujedno znači 

i da nema istine istine subjekta, nema istinitije istine. Nije to, prema tome, ni ovaj prevrat koji 

Lakan sprovodi. Prevrat subjekta je samo jedna diskursna istina subjekta. Je li tako odista Lakan 

mislio. Ko bi u to mogao da poveruje, bez obzira na to što je on bio spreman da se naruga i istini? 

28 . Analitčar se nalazi na mestu Drugog. To mu mesto Lakan dodeljuje – navodno, zato što 

mu ono pripada (po logici simboličkog poretka, dakako). Ovde je vaţno da se analitičar ne moţe 

nalaziti na tom mestu a da ne primi nešto od moći Drugog, tj. a da već nema njegovu moć. Odatle će, 

uostalom, Lakan izvesti i doktrinalnu poziciju analitičara:"Nismo duţni da odgovaramo ni o kakvoj 

poslednjoj istini, posebno ni za ni protiv bilo kakve religije" (navedeni tekst, str. 298). Analitičar 

subjektu odgovora pitanjem. Konačno, analiza nije tehnika izlečenja, ona je, prosto, psihoanaliza, diskurs 

koji subjekt suočava s njegovom istinom. 


30 . Lakan nije uvek poricao dimenziju htenja subjekta. U suštini, nakon nuţnih preokreta 

njegovih formulacija subjekta, dimenzija htenja, u nekom vidu, uvek izbija i na mestu na kojem se 

nije mogla naći, zahteva priznanje, makar u subjektovom zahtevu da bude priznat. A tog se zahteva 

subjekt nikada nije odrekao, bez obzira na to u kakvoj se poziciji bio našao. Lakan se, naime, nikada 

nije odrekao suštine kartezijanskog subjekta; potvrđuje ga i sama praznina subjekta kao dokaz 

subjektnosti.

149 

zato je i ništa označitelja. No od subjekta, koji je do svesti o sebi dolazio preko drugog, 

kod kasnijeg Lakana ostaće samo veza između drugog i subjekta, jezički cogito, 

u kojemu se subjekt poništava, koji zamračuje subjekt, čak i kad je jezik subjekt; u 

jeziku subjekt, ipak, samo eks-sistira. Ali eks-sistencija, postojanje izvan, izvan 

sebe koji ne postoji, izvan nekog umišljenog ili realnog središta, u ništa, postojanje 

kao praznina, suština je subjekta koju teorijska psihoanaliza objavljuje. U jeziku je, 

prema tome, subjekt u vlastitoj suštini, koja i ne moţe biti drugo do negativitet, 

valja reći, uvek pri ruci dijalektike, uvek otvoren i subjektivaciji i stvarnosti koju on 

(jezik) uspostavlja u njenoj realističnosti. Konačno, subjekt se pokazuje tako što 

poriče svoj realitet, što se odriče svoje realnosti, koju jezik, ipak, nekako pred-stavlja. 

Sledstveno Lakanu, trebalo bi reći jezik pred-stavlja ništa, koje govori, koje se 

govori. Jer, jezik pred-stavlja, stvara realnost. Subjekt teorijske psihoanalize govori 

upravo onda kad poriče sve; u jeziku je najviše kad je ovaj potpuno očišćen od referenci 

na stvarnost, tj. u skladu s Lakanovim hegelijanizmom, subjekt mora ubiti 

sebe, kao što ubija svaku stvar kad je imenuje, da bi se uspostavio, da bi se našao. 

Nultog označitelja subjekta, ipak, nema. Nije to ni označitelj manjka. 31 

Ili, nulti označitelj se uvek artikuliše, čim subjekt govori (kad govori subjekt poriče 

postojanje stvarnosti, stvari o kojima govori, ali poriče i vlastito postojanje, poriče 

stvarnost subjekta), nulti označitelj se artikuliše u jeziku, kad se god artikuliše 

subjekt kao praznina (a on se uvek tako artikuliše, otkrila je to teorijska 

psihoanaliza), koju, povrh toga, on sam poziva da bi bio, da bi bio na način na koji 

jezik postavlja stvarnost, subjekt se, naime, poziva i poništava. Subjekt "s vremena 

na vreme govori da bi rekao ja sam mrtav". 32 Ipak, ovo ne-bivstvujuće koje je 

subjekt, jeste; njega označitelj predstavlja kod drugog označitelja, njega, koji je 

jezik, tj. jezik koji je subjekt, teorijska psihoanaliza predstavlja kod mišljenja 


31 . Ma koliko to Lakan poricao, S(A), i to upravo kao označitelj manjka, ima smisao Mane, 

ima, dakle, odlike Levi-Strosovog nultog simbola, od kojega bi trebalo da se razlikuje; Lakan misli i 

da se suštinski razlikuje. 

1978, p. 270. 

32 . Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris,

150 

ILI NE MISLIM, ILI NISAM 

Subjekt, ipak, ima barem jednu objektivnu dimenziju. Njeno je mesto, 

naravno, mogućno tačno obeležiti. Lakan misli da se ona nalazi u tački, prvoj tački, 

u kojoj se vezuju označitelji S1 i S2. Vezuju se sa subjektom. Lakan to ne kaže 

izrično. No s čim bi se drugo označitelji mogli vezivati, ako je, odista, u toj tački 

"moguće da se otvori ova pukotina koja se naziva subjekt". 1 U toj tački se uvezuju, i 

nastaju, S, S1 i S2 ─ kao S, S1 i S2, kao označiteljski lanac u kojemu se S (subjekt 

dakle) nalazi na mestu manjka označitelja, praktično, na povlašćenom, 

produktivnom mestu, na mestu po kojemu su i S1 i S2 označitelji i po kojemu je 

svaki označitelj i označitelj manjka. 

Lakan veli da u tački povezivanja označitelja subjektivna 

konfiguracija ima objektivnost koju je moguće obeležiti. Odatle bi trebalo zaključiti 

da je drugde nema, ili da je u drugim tačkama nije moguće obeležiti. U svima, 

međutim, pre povezivanja, subjektivna konfiguracija nekako postoji, kao 

konfiguracija, implikovano je u Lakanovom stavu. No to postojanje jedva da je 

mogućno pokazati. Praktično, i nije pre no što neki S1 (označitelj dakle) pozove S 

(subjekt), tj. pre nego što S, sada već S, dobije svoju poruku u izokrenutom obliku od 

S1. Označiteljski odnos, prema tome, predočava postojanje subjektivne konfiguracije 

samo kao mogućnost. U stvari, ni ona nije sasvim sigurna. I ona je mogućnost – 

mogućnosti. 

Označitelj jedan, S1, predstavlja subjekt kod drugog označitelja, kod 

S2. 2 No pošto subjekt koga označitelj predstavlja nije jednoznačan, pošto nikad nije 

ceo na mestu na kojem ga označitelj zatiče (na tom mestu ga označitelj zapravo 

uspostavlja – u njegovoj subjektnosti), još manje može biti ceo na mestu na koje ga 

dovlači vezanog, ipak rastegljivim, označiteljskim konopcima – jasno je, Lakan će 

1 . L'envers de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1991. p. 101. Lakan upotrebljava izraz la faille, 

što, među ostalim, znači pukotina u slojevima, žila bez rude. Subjekt koji se ovde javlja, prema tome, 

po Lakanu je pukotina u slojevima S1 i S2, jalova žila između označiteljskih slojeva. Obadve 

mogućnosti, očito, pretpostavljaju da slojevi S1 i S2 nisu konsistentni. Zahvaljujući tome je, valjda, 

subjekt i moguć. Ali, zbog toga on ne mora biti samo jalova žila. Ili, slojevi S1 i S2 nisu postojani, 

održljivi zato što je subjekt jalova žila, zato što ih on postavlja u označiteljski položaj i izjalovljuje. 

Razjašnjava li išta ovaj preokret? Samo to, što, uostalom, nije ni malo ni beznačajno, da je uzajamnost 

veza S, S1 i S2, u suštini, uzajamnost strukova koji se vezuju u boromejski čvor, dakle, u onaj 

čvor koji se raspada ako mu se prekine bilo koji od tri struka što se u njega uvezuju. (S u ovom lancu 

može biti jedino S, tj. ono postaje precrtano S čim nastane, čim se zaveže u čvor sa S1 i S2.) Odatle 

treba zaključiti da niz S, S1, S2 postoji i nastaje ko niz; ne prethodi mu, na primer, nikakav S1. U isto 

vreme, to znači da subjekt nije nikakav sporedni proizvod, otpadak označiteljskih veza. 

2 . Upotreba S1 u kontekstu Lakanove teorije diskursa pretpostavlja da tamo gde se S1 

pojavljuje već postoje označitelji u odnosu na koje je on (S1) označitelj gospodar, to će reći S1. Stoga, 

moja formulacija odnosa subjekta i označitelja (S i S1) podrazumeva tu dvosmislenost, koju, 

uostalom, pravda i to što svaki označitelj može biti označitelj gospodar. Ovom neodređenošću hteo 

sam da naglasim gospodarski položaj prema subjektu svakog označitelja i u svakoj prilici.

151 

tako i zaključiti, da je subjekt, bez sumnje, predstavljan, ali i da nije predstavljen. 

Prema tome, "na ovom nivou u odnosu sa tim označiteljem nešto ostaje skriveno". 3 

To nešto, ponajpre subjekt koji nije predstavljen, s razlozima s kojih je izostavljen, 

ipak bi trebalo negde da se pojavi, čak, u obliku koji je agresivan, koji, makar, nije 

mogućno prevideti. Mogu pretpostaviti, čini mi se, s dosta razloga, da se pojavljuje 

u diskursu, zapravo, kao diskurs, štaviše, da je, ako ne jedino, ono važno ishodište 

diskursnosti. 

Na četiri šape (u suštini, četiri tačke, četiri ćošnika odnosa subjekta i 

označitelja): S (tj. S; subjekt je, kadgod se ispolji, već podeljen), S1, S2, a (a je ono 

nešto/ništa što ostaje skriveno, gubitak, objekt a), Lakan je nasadio, razapeo svoja 

četiri diskursa. U stvari, S, S1, S2, a ključne su odrednice jedne strukture, stubovi 

sojenice u kojoj se dešava sve što se tiče subjekta (i mišljenja) i u kojoj subjekt, izgleda, 

postoji, prebiva pre no što nastane. U svakom slučaju, S1 može predstavljati 

subjekt samo u njegovoj kući, u već određenom, strukturisanom polju, koje, opet, 

može biti strukturisano jedino za subjekt (za neko biće smisla, za biće koje vodi 

namera), tj. ukoliko se on na tom polju nalazi kao jedno od njegovih odredišta. 

Lakan i veli da smo mi "kao polje već strukturisani", te da nas je (subjekt dakle) 

strukturisalo znanje. 4 Ono, naime, pretpostavlja subjekt, postojanje subjekta koji se 

razlikuje od jedinke; drugačije rečeno, znanje je već artikulacija subjekta, koji je, 

doduše, bez identiteta. 

Lakan razlikuje dve vrste, "dva lica znanja" (u neku ruku i dve vrste 

3 . Navedeno delo. Ostaju skriveni i subjekt i sve ono što Lakan podrazumeva pod 

subjektivnom konfiguracijom. Povrh toga, mora biti nešto skriveno u prirodi odnosa i odnošenja 

označitelja i subjekta, u prirodi i logici povezivanja lanca označitelja, ako ni zbog čega drugog ono 

zato što subjekt, koji se nalazi u tom lancu, nije napravljen iz jednog komada ni gline ni označitelja. 

Nije iz jednog komada ni sam označitelj. 

4 . Lakan ovde, zacelo, misli na predačko znanje, za koje kaže da je staza, put kojim se život 

uvek nepogrešivo i neumitno vraća u neživo, u neorgansko stanje, prema Frojdovom shvatanju nagona 

smrti. Ovo znanje bi, onda, ujedno, moglo biti i znanje koje čoveku zajedno sa svešću o 

smrtnosti podaruje nagon smrti; iz perspektive života reklo bi se ciničan poklon da on (poklon) ne 

obezbeđuje i ne jamči i jedino ispravno poznavanje same perspektive života. Konačno, upravo to znanje 

"čini da se život uvek zaustavlja na izvesnoj granici prema uživanju" (navedeno delo, p. 17), pred 

samim šokom od entropije, razume se, prvenstveno i isključivo zato što put prema smrti "nije ništa 

drugo do ono što se zove uživanje" (p. 18). 

Na drugom mestu Lakan napominje da je znanje uživanje Drugog, koji, opet, ne 

može postojati (ni uživati) pre no što nastane u označiteljskom polju i koji, najzad, iako mu nije blagonaklon, 

subjektu ne krči sobom put prema smrti. Uostalom, on je Drugi subjekta, koji u času kad 

znanje postaje uživanje Drugog već mora postojati. S druge strane, subjekt upravo to znanje treba da 

uvede u označiteljsko polje. Znanje, razume se, mora imati nekakvu vezu s uživanjem, te sa smrću i 

kad subjekt potčinjava označiteljskoj moći. Kao znanje smrti ono može da uvede subjekt u označiteljsko 

polje, verovatno ga i uvodi – ne može, međutim, da objasni ovaj neočekivani mazohizam Drugog. 

Ne pokušavam, naravno, da uvedem hronologiju onde gde ona nema nikakvog 

smisla. Pitanje pojave subjekta, logičkog poretka njegove artikulacije, međutim, mora se postaviti i u 

sferi istovremenosti; protivurečje istog redukuje stvari na njihove primarne funkcije, na čiste sheme, 

štaviše, na negativitet koji se rastače i tako uobličuje, dokazuje kao negativitet, ali ih i razmešta po 

redu nepostojeće strukture struktura. Taj red treba izreći i, što je važnije, slediti.

152 

subjekata, tačnije, subjekatskih stanja koja ta znanja pro-izvode): artikulisano znanje 

(epistéme 5 ) i veštinu (znanje koje je srodno životinjskom znanju, no koje 

samosvesni subjekt uvek pokušava da prisvoji, koje mu je, konačno, neophodno). 

Oba znanja, međutim, na svaki način pripadaju subjektu kao njegova obeležja i 

njegove odrednice, pripadaju mu, ako ni zbog čega drugog ono zato što ih nalazi u 

jeziku, što su jezički artikulisana, što je on i njihov projekt: kao pocepani subjekt ili 

subjekt izvesnosti (i kao subjekt izvesnosti subjekt je podeljen). Oba znanja subjekti 

prenose jedan drugom, istina, uglavnom istim putem: "iz džepa roba u džep gospodara". 

6 

Gospodar ne prisvaja znanje roba zato što želi znanje, što je čovek uma 

– "pravi gospodar uopšte ne želi da sazna bilo šta" – no zato što želi da "stvar 

funkcioniše". 7 I kao ishodište subjektivacije, znanje je u diskursu gospodara 

funkcionalizovano. Ili, znanje je u diskursu gospodara čisto subjekatsko stanje, koje 

5 . Lakan veli: smešna reč (navedeno delo, p. 21), čini se zbog smisla: zauzeti dobar položaj, 

koji ona priziva i izvornog konteksta i koji (smisao) zapravo znači zauzeti položaj koji će omogućiti da 

znanje (roba) bude, postane znanje gospodara, da se pretvori u neku vrstu tehniciteta, oruđa, alata 

gospodarenja. 

Znanje gospodara je potpuno autonomno u odnosu i na stvarnost i na mitsko znanje, 

to će reći na mitos kao ishodište i tvoritelja istine, tj. kao strukturno odredište znanja roba. Po tome 

znanje gospodara jeste naučno znanje, i to znanje moderne nauke, prema kojoj Lakan baš i nije gajio 

veliku naklonost. U tome znanju nema, naime, mesta za podeljeni subjekt, za trajno delenje subjekta, 

ni za učenje kao što je psihoanaliza. 

6 . Navedeno delo. Znanje, već i kao predačko znanje, određuje subjektnost subjekta. Rob je 

onaj, veli Lakan, koji ima izvesnu veštinu, dakle, znanje koje ga identifikuje kao roba, po kojemu je 

on rob (i rob spoznajnih shema). Veštine (vrsta znanja), dakle, roba identifikuju kao određeni 

subjekt. Ali, i to znanje, "ako hoćemo da zasnujemo subjekt u perspektivi sebi potpuno transparentnog 

znanja" (p. 21), valja dokučiti, kao jedan oblik artikulacije subjekta, pre no što saznamo da li se 

znanje zna kao znanje. 

Diskurs gospodara izražava upravo taj odnos znanja i subjekta. Lakan zato s 

razlogom kaže da se filosofija, koju ovaj odnos u neku ruku i izgrađuje, javila na nivou diskursa 

gospodara, te da sve vreme svoga postojanja naznačuje da gospodar otima od robova njihovo znanje. 

Filosofija je, zapravo, "gotovo bih rekao, izdaja znanja roba", kaže Lakan (p. 22), izdaja jednog vida 

znanja subjekta, onog znanja kojemu, u nekim oblicima, i sama nekako teži. Mogu zato pretpostaviti 

da ona, ipak, nije izdavala to znanje samo zato što ga je koristila, ne barem uvek. Jeste ga, međutim, 

na mestu na kojemu se u tom znanju ukidala, pretvarala u znanje gospodara, u svoje gospodarsko 

znanje. Monaško duhovnosrdačno znanje najbolji je primer tog i takvog preobražaja. 

7 . Navedeno delo, p. 24. Gospodar želi da i sam funkcioniše (kao Stvar/gospodar, kao ono što 

odista jeste bez bilo kakve zapitanosti, kao apsolut), što je posve u skladu sa njegovom spremnošću 

na smrt.

153 

se, razume se, ne zna. Znanju, Lakan kaže, vodi diskurs histerika, rekao bih zato 

što se u njemu pokazuje da je jedan označitelj predstavnik subjekta kod drugog 

označitelja. 8 Histerik otelovljuje u sebi, sobom svoj fantazam o realnosti zato što 

hoće da se uveri u realnost realnosti. Histerik, u stvari, ako mogu tako reći, otelovljuje 

zajedno roba i gospodara, njihov odnos prema znanju: ne zna šta hoće, kao ni 

gospodar što ne zna, i zna, kao i rob, šta gospodar hoće. Histerik je, u tom smislu, 

subjekt koji se, zbilja, može sresti i na šumskoj stazi i na ulici, koji otelovljuje i prikazuje 

svoju pocepanost, koji prikazuje otelovljavanje pocepanosti, prikazuje 

cepanje, no koji tu pocepanost nosi i kao znak svoga identiteta. Histerik je, prema 

tome, na izgled neočekivano, dokaz da subjekt spoznaje nema ništa zajedničko sa 

subjektom označitelja. Na svim nivoima manifestovanja u histeriji označitelj predstavlja 

subjekt. Doduše, u histeriji se subjekt predstavlja i pred sobom, u simptomu, 

koji je dominanta histerije, što ga (subjekt) mora dovesti do nekakve spoznaje. 

Konačno, subjekt mora hteti sebe svuda i u svakoj prilici, i u bekstvu od sebe. 

Histerik to htenje, svoje znanje, ispisuje, ponajpre i po pravilu, u vlastitom telu, ali i 

ističe kao barjak pod kojim se on ne nalazi. 

Subjekt diskursa, uostalom, ne zna se kao subjekt diskursa, ne zna, 

zapravo, gde se nalazi, gde zastaje, gde će se naći na putu od S1 do S2 i natrag, ne 

zna, dakle, dok govori gde govori, ni gde će i šta potom progovoriti. Od subjektovog 

premeštanja, po kružnoj ili isprekidanoj, svejedno je, putanji diskursa, zavisi i njegov 

položaj kao subjekta volje za spoznajom, kao subjekta izvesnosti, koju on, sledstveno 

svojoj poziciji u diskursu, bilo kojem od četiri Lakanova diskursa, nema i ne 

može da ima. Znanje je, uostalom, "stvar koja se kaže, koja je rečena". 9 Znanje, na 

prvotnoj ravni, uvek je rečeno nesvesno, ono jeste nesvesno, izrečeno, izgovoreno, 

8 . Lakan ovde dodaje novo značenje svojoj formuli (promena je, uostalom, predujmljena u 

samoj artikulaciji formule, u dvosmislenosti te artikulacije), po kojoj jedan označitelj predstavlja 

subjekt kod drugog označitelja, tj. za drugi označitelj. Označitelj je, kaže Lakan, predstavnik 

subjekta. Odista, on ne može predstavljati subjekt (bilo šta) a da ne bude i njegov predstavnik. 

Trebalo je to samo izreći. Histerik tako nešto sluti, možda razabira, čak i zna, zato što sve što se s 

njime dešava prima na ravni realnosti – i označitelj koji predstavlja subjekt. U isto vreme, diskurs 

histerika otkriva da je ta realnost za njega samog puka metafora. Jedina realnost koju histerik 

stvarno prepoznaje jeste realnost gubitka u metafori, objekt a. 

9 . Navedeno delo, p. 80. Razume se, ovo znanje koje samo od sebe, kao znanje, govori, koje 

govori samo zato što je znanje, jeste pravo nesvesno. Ili, jeste apsolut, hegelovska apsolutna ideja pre 

povratka sebi. Odnos svakog drugog znanja i subjekta, njihov temeljni odnos, valja, prema tome, 

misliti iz perspektive nesvesnog. Jedino nesvesni subjekt, ili subjekt nesvesnog, može biti pretpostavljen 

znanju (koje se razvilo iz prvotnog znanja subjekta) i, razume se, znanju subjekta za koga se 

pretpostavlja da zna, dakle, onom znanju od kojega on (subjekt za koga se pretpostavlja da zna, te 

subjekt diskursa) na neki način očekuje odgovore, u kojemu i pomoću kojega formuliše svoje odgovore. 

Cogito subjekta nesvesnog je slep, iako ima neku svest o sebi, iako nešto zna o sebi. 

Ta svest (znanje, ipak bi, pre trebalo reći s obzirom na to da je reč o nesvesnom subjektu, te zbog jezičkih 

konvencija) prethodi njegovom razabiranju u stvarima. Ovaj cogito nema zato ni potrebu za 

potvrdom kartezijanskog subjekta u objektu.

154 

čak i znanje gospodara, utoliko barem što diskurs nesvesnog odgovora, i to pravom 

reči – diskurs nesvesnog se ne glupira, veli Lakan 10 – onome čemu i kome je stalo 

do institucije diskursa gospodara. Nesvesno, i subjekt nesvesnog, stoga se nauci 

nameće kao činjenica (i rob je činjenica za gospodara). 11 

Subjekt je, ipak, uhvaćen u mreže nauke, zato što čim jeste jeste u 

mreži označitelja gospodara, te, prema tome, i zahteva za prestižom. On nauci 

pripada i zbog toga što je njena neprevidiva činjenica, između ostalog i kao efekat 

(predačkog) znanja. No njegov je interes (kao subjekta razume se) da bude činjenica 

nauke; naime, diskurs je interes subjekta (a nauka je primarno diskurs, uz to i 

diskurs potrebe). 12 Ipak, subjekt je upleten u mreže nauke, pre svega, zato što od 

diskursa zavisi njegovo određenje, i njegov identitet. To što jeste valja nekako izreći 

i sistematizovati da bi uistinu i bilo; uvek se i sistematizuje, u diskursu od kojega 

onda subjekt nužno zavisi. 13 

Od diskursa, jedino od diskursa, možda, određenje subjekta i ne zavisi; 

u svakom slučaju, takvo određenje pretpostavlja precizno poznavanje, makar, 

konteksta diskursa. Sem toga, zar sam diskurs, bez obzira na to što zbilja određuje 

subjekt, ne zavisi upravo od subjekta (od subjekta nesvesnog), ako je odista "nesvesno 

uslov jezika". 14 Reklo bi se da je tačka gledanja ovde od presudne važnosti, te 


11 . Znanje gospodara, Lakan veli (navedeno delo, p. 103), pomenuo sam to, nastaje kao 

potpuno nezavisno znanje od mitskog znanja, prema tome, i od nesvesnog, što je, treba reći, malo 

verovatno i iz strukturne perspektive, bez obzira na to što nema strukture struktura. Rob čije znanje 

gospodar prisvaja, nikada nije bez mita o svom gospodaru, kome taj mit, s obzirom na potrebu za 

prestižom, mora prijati. No Lakanu je bilo potrebno da odvoji znanje (moderne) nauke (koja je 

pervertirani oblik znanja gospodara) od Stvari kakva odista jeste, koja se jedva do pola pomalja i 

kakvu teorijska psihoanaliza, hajdegerijanski, otkriva. Obrazac te nauke trebalo bi da bude matematika 

u kojoj označitelj može da označi sebe. A označava A. Tako što je u (psihoanalitičko-lingvističkoj) 

logici označitelja, u kojoj jedino možemo naći subjekt, naprosto neodrživo. Označitelj "može značiti 

sve, sem, pouzdano, samog sebe" (p. 103). 

12 . Subjekt nauke ne postoji, tvrdi Lakan (navedeno delo, p. 121). Matematička logika, 

umesto da ga situira, potpuno ga je redukovala. Sigurno je tako. Ali, on postoji kao taj redukovani 

subjekt, tj. kao onaj subjekt koji je matematička logika redukovala, oduvek je tako postojao, i u 

magijskom aloplastičkom delovanju; postoji skriven iza dekora koji se zove magija ili moderna pozitivna 

nauka. 

13 . Navedeno delo, p. 178. U tom smislu u diskursu se, kao gospodar, pomalja i gospodar. 

Lakan izrično veli da je pogrešno verovati kako se on pojavljuje na nivou rizika (kao kod Hegela). 

Rizik gospodara je mit. Ali, mit je tada i potpuna nezavisnost od mita subjektnosti koju on 

otelovljuje, simbolizuje. I gospodarev rizik (borba za prestiž) i subjektnost koju zasniva znanje označitelja-gospodara, 

iz te perspektive, valja misliti kao efekat vladavine imaginarnog. Konačno, simboličko 

i realno uvek su simboličko i realno i imaginarnog. No rizik gospodara podrazumeva i 

suočenje sa smrću i izbor smrti, što zacelo ne može biti puka imaginarna činjenica. 

14 . Lakan to, doduše, tvrdi (navedeno delo, p. 70), pomalo neobavezno, igrajući se svojom 

formulom: jezik je uslov nesvesnog. (Smisao koji bi igra rečima trebalo da raskrije, često, kod Lakan 

iščezava. Uostalom, on i nije baš mnogo mario višak smisla. Neodređenost je pretpostavljao svakoj 

filosofiji smisla.) Naoko, on je ovim premetanjem preterao u popuštanju svojoj sklonosti prema pes-

155 

da sve zavisi od njenog relativizma, tj. od relativizma kojega je proizvod gledište i 

relativizma koje ono, potom, nameće, ili barem pretpostavlja kao jedno gledište 

među mnogima. No gledište je, ipak (iz perspektive istorijske hermeneutike recimo, 

u istorijskoj dimenziji označitelja, reklo bi se bliže Lakanu), uvek nekako predujmljeno 

u samoj stvari. Ako je nesvesno uslov jezika (time, tako reći po opštem 

uverenju, i ljudskog bića), i u meri u kojoj odista jeste uslov jezika, određenje diskursa 

mora da zavisi od subjekta nesvesnog, od pocepanog subjekta. Arheologija 

subjekta, opet, pokazuje da je on podeljen već u času pojavljivanja, artikulacije 

subjektnosti i znanja, artikulacije subjekta u znanju, u času koji nije mogućno odrediti, 

ne drugačije do kao čas subjektnosti, arheologija pokazuje da delenje "subjekta, 

bez sumnje, nije ništa drugo do radikalna neodređenost koja prionja uz samu 

granicu istine". 15 

Istina je za Lakana neodvojiva od efekata jezika shvaćenog, uzetog kao 

takvog. 16 S druge stane, ona se može lokalizovati samo u polju iskazivanja, tamo 

gde se pokazuje i lažno. Između njih i nema čvrste granice. Za subjekt je to 

svejedno. On se, sledstveno Lakanu, mora nalaziti na oba mesta. Razumljivo je 

onda što ne može biti jednoznačan, što će Lakan izreći formulom ili ne mislim, ili 

nisam. 17 Subjekt, prema tome, i ne može biti subjekt na mestu na kojem se nalazi. 

Ali, to znači da je i znanje kojega je on efekat u svojoj biti dvojno. Subjektu, na svaki 

način, ne preostaje ništa drugo do da bude vezan za označitelja-gospodara. 

ničkoj upotrebi jezika i značenjskih modela (prema odstupanju od norme): obe formule ne mogu biti 

istovremeno istinite ni pod zaštitnim znakom pesničke slobode Lakanovog stila, tj. smisla koji proizvodi 

neodređenost njegovog govora i njegovog jezika. Lakan je to, naravno, znao. Znao je i da 

namerno proizvedeni nesporazum nije dovoljan da nadoknadi narušeni smisao. Stoga je logično i posegnuo 

za apsolutom, no da li samo zato da bi nekako prirodno (to će reći, prema konvencijama, koje 

je sam bio postavio) završio igru u koju se neoprezno upustio; Lakan, naime, kaže da formuli: 

nesvesno je uslov jezika pribavlja smisao htenje (i zacelo potreba) da jeziku odgovara apsolutni smisao. 


16 . Nije, doduše, jasno šta Lakan ovde podrazumeva pod terminom kao takav: jezik kao 

takav. Ima li taj izraz kod njega smisao koji mu filosofija daje, ili, može biti, Lakan njime označava 

strogo određenu upotrebu, konkretnu aktualizaciju jezika? Čini se da se on nije odrekao ni jednog ni 

drugog značenja, s obzirom na to da se istina ne nalazi izvan stvarnog izricanja. 

17 . Navedeno delo, p. 118. Ne prepoznajem se, nisam tu gde mislim; tamo gde sam, 

zabludeo sam, kaže Lakan. Izvestan je, dakle, prvenstveno, negativitet, onakav kakav su formulisali 

predsokratovci. Ali, izvesno je i da jesam. Lakan je, kao i obično, morao dodati novu mogućnost 

viđenja stvari o kojoj govori, koju upotrebljava.

156 

EFEKAT GLUPOG OZNAČITELJA 

Subjekt teorijske psihoanalize je ništa, ne-biće, ne-bivstvujuće, ьisti 

negativitet, sve to ako je i ukoliko je, što on uvek jeste, i sred egzistencijalnog 

pragmatizma, subjekt ek-staze (ek-stase), dakle, jedan zaneseni, "ludi" subjekt, 

druga strana, drugo onoga što je u svakidašnjici, što jeste kao realni subjekt, 

subjekt teorijske psihoanalize jeste ne-bivstvujuće ukoliko je razlika sebe samog (a 

subjekt svagda jeste ono što nije), rečju, ukoliko je subjekt koji se nalazi kad izvan 

sebe zastaje, kad je izvan sebe zastanut – kad je zastanut, ili konstituisan, u trenutku 

u kojem ga označitelj potčinjava sebi, na putu od jednog označitelja drugom, na 

prelazu iz ruku u ruke. 1 

Ludilo ek-staze je figura, metafora subjektovog htenja (i ispoljavanja) 

vlastitog identiteta, želje sebe, metafora (op)stajanja negativiteta (subjekta), rada 

označitelja onoga nečega što nedostaje označitelju kojega je efekat subjekt i, pre 

svega, "onoga što uklizava u lanac označitelja", što, zapravo, nije ništa drugo do 

sam subjekt, znao on to ili ne. 2 Nije, pri tome, važno, ne barem sa gledišta 

smeštenog u čisto shematsku perspektivu, što se to htenje pervertira, što mora da 

se pervertira da bi subjekt, budući da nije nikakva supstanca, mogao sebe da nađe. 

Subjektovo htenje sebe se otuđuje već i zato što on sebe hoće, što sebe mora hteti (i 

može dokučiti) mimetički, preko drugog (sebe), preko Drugog, što se on potčinjava 

označitelju (da li, takođe, po logici mimezisa, koji je bez ogledalne slike – to je ovde, 

za imaginarno, važno; subjekt, naime, ne može da upravlja mimezisom); drugim rečima, 

subjektovo htenje sebe otuđuje se u samom postajanju subjekta, ono je 

paradoksalni, ludi uslov subjektnosti. 

Subjekt, sve tako ne-ceo, u svet, ipak, ulazi na isti način na koji u svet 

1 . Drugi deo reči ek-stase (la stase) na francuskom znači zastoj, u lakanovskoj semantičkoj 

auri koja ne časeći počinje da se širi, koja odmah zasenjuje sve znane oblike upotrebe jezika, bez 

sumnje, zastoj klizanja subjekta, označenika izvan sebe, u jezik, u označitelj, u neizdiferncirano 

Jedno, gde platoničari, na vrhuncu ekstaze, nalaze subjektovo sjedinjenje s Bogom, s apsolutom. Kod 

Lakana, kome je Platon blizak, ipak, može biti reč samo o hegelovskom ravnodušnom apsolutu, a 

hegelovskoj apsolutnoj ideji pre njenog otpuštanja u prirodu, o večnom nesvesnom, svejedno što ga 

izrično on ne usvaja; Lakan priznaje nesvesno samo kao rezultat (što je, po Hegelu, način ispoljavanja 

Boga za sebe) jezičkih operacija recimo. Sigurno je, ipak, da on zajedno s hegelovskom dijalektikom 

roba i gospodara, s koževljevsko-hegelovskom dijalektikom želje uvodi apsolut u svoje mišljenje i 

subjekta. Doduše, Lakan priznaje samo realno kao neku vrstu apsoluta. A u realnom se ek-stase 

subjekta guši u sebi. 

2 . Encore, Seuil, Paris, 1975, p. 48. U ovom smislu subjekt je mogućno shvatiti kao znak (i, 

iz epistemološke perspektive, kao dokaz) funkcionisanja označitelja. Lakan, naime, kaže da je znak 

efekat nečega za šta se pretpostavlja da je kao takvo funkcionisanje označitelja. No subjekt, i kao 

znak, koji je znak upravo za subjekt i ni za koga drugog (Bog nema potrebe za bilo kakvim znakovima 

te vrste, ne bi ih umeo ni pročitati, i ne opaža ih), mora biti i ishodište i jemstvo funkcionisanja 

označitelja, hegelovsko ishodište i jemstvo vlastitog postojanja. Nema, naime, funkcionisanja označitelja 

ako nema subjekta koji je subjekt za sebe.

157 

ulazi i Jedno, 3 preko označitelja. "Mi ne znamo pomoću čega drugog je Jedno 

uvedeno u svet ako to nije označitelj kao takav, tj. onakav kakav saznajemo kad ga 

odvojimo od njegovih označeničkih efekata". 4 Potrebno je, dakle, da postoji označitelj 

kao takav da bi postojali njegovi efekti, da bi postojao subjekt, koji, samo 

on, može da potvrdi postojanje označitelja kao takvog, u odnosu na sebe naravno. 

(Ni za koga drugog označitelj kao takav i nema smisla.) U stvari, subjekt je jedini 

efekat označitelja i jedini koji može s označiteljem kao takvim ući u svet. Tu je, u tu 

jedinost, upisana i priroda subjekta, upisana je i njegova (subjektova) jedinost. On, 

naime, ne može biti drugo do prelazni efekat između dva označitelja, "prelazni 

efekat između onoga što karakterizuje jedan označitelj i onoga što karakterizuje 

drugi označitelj". 5 Po tome je svaki subjekt samo subjekt, kao što je svaki diskurs 

samo diskurs. Ali, iako zajednički element svakog od tih označitelja, subjekt je neophodan 

samim označiteljima, i to kao moneta razlike, kao nesvodljiva jedinost, 

neophodan je Jednom, upravo da bi ga slavio, da bi potvrdio njegovu Jednost. I 

subjekt ga slavi, u stvari, slavi lik iz svoga fantazma. Crte tog lika je, razume se, 

prepisao sa svoga lica. 

Nije li, ipak, Jednost svagda subjektova Jednost? Ne samo zbog 

mimetičke logike po kojoj on razumeva i sebe i svoje (čak i apstraktne) projekte. Za 

sebe Jednost, naime, ne može biti Jednost. Izgleda da se po tome shvatanje subjekta 

u teorijskoj psihoanalizi nalazi u samom temelju hrišćanske tradicije. I po 

jednom i po drugom učenju ljubav vodi do subjekta kao takvog, "ukoliko je pretpostavljen 

u artikulisanoj izreci, u nečemu što uređuje ili što može da uredi ceo život". 6 

Za, eventualnu, hristjanizaciju subjekta psihoanalize, subjekta nesvesnog, te za 

hristjanizaciju psihoanalitičkog shvatanja subjekta, ali i za razumevanje hrišćanske 

vizije subjekta, još je važnije što ovaj subjekt kao takav, dakle, subjekt na 

koji cilja ljubav, praktično, ne zna za uživanje, iako njegov znak (znak uživanja) 

izaziva želju. U tome je sadržan i paradoks hrišćanske ljubavi prema Bogu. 7 

3 . Negde, na rubu koji dodiruje, izoštrava lakanovska mistička svest, može se naslutiti da 

subjekt i jeste Jedno, jedino neskriveno Jedno, ili Jedno nakon povratka sebi; može se znati, 

pokazati, propitivati, postavljati u njegovoj neponovljivosti, koju on manifestuje, doduše, na mestu 

subjektnosti, u Drugom, gde se ta neponovljivost, ipak, mimo očekivanja teorijske psihoanalize, transcendira. 

4 . Navedeno delo. Potrebno je samo označitelj odvojiti od njegovih efekata! Naravno, to je 

nemoguće. Izvan svojih efekata označitelj ne postoji. Razdvojen od svojih efekata, dakle, označitelj 

kao takav, bez smisla, zato i jeste pretpostavka i garancija svakog utopijskog projekta. 



7 . Razume se, asocijacija na hrišćanski koncept ljubavi ovde nije slučajna. Predujmio ju je 

sam Lakan time što je za subjekt psihoanalize proglasio kartezijanski subjekt, subjekt koji misli, 

dakle, onaj subjekt koji je neophodni uslov za dokaz postojanja Boga, čije je postojanje, opet, kod 

Dekarta, uslov postojanja subjekta koji misli. Valja, potom, imati u vidu i neposredan kontekst ove 

asocijacije, aktuelnu strukturu sheme subjekt Bog subjekt, te subjektovo fantazmatsko

158 

Uživanje, ipak, u oba slučaja mora biti pretpostavljeno (u paradoksu subjekta), 

makar ono uživanje koje podrazumeva dijalektika nagona smrti, dakle, ono 

uživanje "koje ne služi ničemu", 8 koje i nije uživanje, i koje zato podrazumeva, zahteva 

poništenje subjekta: u nemogućem, potpunom samoostvarenju, u apsolutnoj 

subjektivaciji. 

Po hrišćanskom diskursu ljubavi (za subjekt), upravo kao i po analitičkom 

diskursu (koji je, takođe, u nekom pogledu, diskurs ljubavi), (nesvesni) subjekt 

se pojavljuje u zevu (čudu, liturgijskoj transsupstanciji) samog diskursa, "tj. u 

onome što uzrokuje njegovu želju". 9 Na tom mestu označitelj zato i može da ne predstavlja 

ništa, drugačije rečeno, može da predstavlja ništa koje je onaj subjekt što se 

ispoljava u ljubavi, koji je ciljan u ljubavi, koji se, kao pravi hajdegerovski subjekt u 

lakanovskoj odori, kazuje u svom iščezavanju. Ali, to mesto ima i ontološku funkciju 

za taj isti subjekt. 10 

Želja koja je prouzrokavana, artikulisana u ovom zevu nema objekta. 

Želja uopšte nema objekta. Razume se, ovakvu tvrdnju izgleda teško prihvatiti, 

barem sa stanovišta jezika. Lakan to stanovište, u drugim prilikama, rado uvažava. 

Za želju prouzrokovanu u zevu analitičkog ili mističkog diskursa, na izvoru 

ontološkog jasno je da se nikakav realni objekt ne može ni naći u njenom obzoru. 11 

prebacivanje na leđa Boga istine, na primer, o manjku koji ga (subjekt) obrazuje i koji, zar ne, 

dostatno utemeljuje beskonačnost Boga. 

Lakan u seminaru Još raspravlja o Bogu, mistici i mističkom uživanju, itd., naravno, 

iz perspektive koju otvara teorijska psihoanaliza. O kakvoj je vrsti misticizma reč biće jasno ako se 

ima u vidu da Lakan i svoje Spise ubraja u mistički diskurs, koji "nije ni brbljanje, ni naklapanje, 

ukratko, to je najbolje što se može reći" (navedeno delo, str. 71); mistički diskurs je, naime, ono najbolje 

što se može reći – razume se, o onome što pred nama leži neskriveno. 



10 . Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 36. Lakan ovde govori o 

preontološkom karakteru zeva nesvesnog. No jasno je da sred preontološkog mora postojati ontološka 

dimenzija, tj. da se nesvesni subjekt pojavljuje s ontološkim znakom na sebi. Konačno, analitički 

diskurs dolazi na mesto ontologije, on hoće, bez obzira na epistemološki razložno samorazumevanje 

svoga statusa, kao diskursa recimo, da bude ontologija subjekta, ontologija subjekta nesvesnog, koji 

se izvorno pojavljuje kao pred-ontološki fenomen, kao fenomen koji prethodi ontološkom. 

11 . Mogao bi to, eventualno, biti samo objekt spoznaje, ukoliko je objekt ljubavi i objekt 

spoznaje. U hrišćanstvu je to jedinstvo mogućno, ne i u psihoanalizi, ne prvenstveno, mada se i po 

psihoanalizi subjekt nalazi u ljubavi. Ali psihoanaliza zna da subjekt, po kartezijanskom modelu, 

tako traži mogućnost za samopostavljanje. Zar, konačno, objekt želje nije sam subjekt, barem po 

tome što se on u tom objektu želi. Psihoanaliza, opet, otkriva da subjekt traži manjak objekta, što 

nigde nije tako očigledno kao u hrišćanstvu, u predavanju hrišćanina Bogu u kojemu on vidi otelovljenje 

manjka objekta, kojega doživljava kao to otelovljenje. Bog, sem toga, posvedočuje, ubedljivije no 

što se može i zamisliti, da objekt želje nije realan, tj. da je, ako se i prihvati, poveruje da je realan, 

zapravo zauvek izgubljen – Bog se ne može spoznati, tj. Bog se može spoznati samo ljubavlju koja 

zahteva iščezavanje subjekta – i iščezavanje samog Boga, to se ne vidi jasno, ili zaboravlja. 

Zaboravlja se da Bog za mene može postojati samo dok nisam u njemu, dakle, dok on ne postoji.

159 

Nema primarno ni bilo kakvog koncepta (subjekta), prethodne istine, u subjektovom 

obzoru, sem samog subjekta; on, naime, sebi prethodi. Ipak, subjekt ek-staze, 

da bi se ispoljio, da bi mogao manifestovati (svoju) ek-statičnost, odnosno da bi 

pokazao ono što nije i na taj način raskrio nepostojeći scenario subjektnosti mora 

imati nekakav objekt, makar zato što mu on posreduje Ja-ideal, koji ni subjekt 

ekstaze ne može mimoići. To ujedno znači da Lakan ne pristaje na izvesnost 

subjekta koju bi bilo mogućno izvesti jedino iz kartezijanskog mislim, razumljivo, 

zato što je to izvesnost gubitka subjekta na putu od iskaza do iskazivanja, između 

biti i misliti, gubitka koji nije produktivan, koji ne pokazuje ono bitno. Ali, stvari se 

menjaju ako se formula mislim, dakle jesam pretvori, preokrene u formulu mislim, 

dakle nisam, kad razlika između biti i misliti raskrije ontološki zev, kad se pokaže 

da mislim ne proizilazi iz odluke bića. Lakan, tek nakon te promene, može reći da 

subjekt nije onaj koji misli da jeste. "Subjekt je upravo onaj koga mi obavezujemo, 

ne, kao što mu kažemo da bismo ga opčinili, da sve kaže – sve se ne može reći – 

nego da kaže gluposti, sve je tu". 12 Subjekt treba da kaže nesvesno, da progovori 

jezik nesvesnog, da bude subjekt nesvesnog, drugim rečima, subjekt čiji je cogito želim. 

Subjekt, naravno, ne može biti subjekt nesvesnog, sem kao subjekt 

nesvesnog, ne samo po Lakanovoj ontotautologiji, no pre svega zato što je nesvesno 

neprisvojivo, što nema objekatsku dimenziju; subjekt, naime, ne može hteti nesvesno 

kao objekt. (Ovde nije podrazumevana nesvesna intencionalnost u svakom 

mišljenju.) I po tome je on suštinski različit od kartezijanskog subjekta, koji može 

hteti misliti, koji svoju realnost, pa i supstancijalnost može prisvojiti. Subjekt nesvesnog 

je, naime, označiteljski manjak, rekao bih označiteljski manjak kao takav; 

subjekt nesvesnog se, naime, ne može poistovetiti ni sa jednim označiteljem 

posebno, ni sa onim označiteljem zbog kojeg svi ostali označitelji mogu da predstavljaju 

subjekt. Označiteljski manjak, koji je subjekt nesvesnog, uvek se iznova obrazuje 

u lancu označitelja, u svakom ulančavanju označitelja, uvek obrazuje novi 

subjekt. 13 Kartezijanskom subjektu, da bi postao novi (drugi, neki drugi) subjekt, 

potrebne su, valja da ih prizna, usvoji, one gluposti u kojima se on odista pokazuje, 

artikuliše, koje ne postavljaju ni on ni Bog, u kojima nastaje subjekt nesvesnog, 

novi psihoanalitički subjekt. Povrh toga, on treba da hoće da ne misli "da bismo 

izvukli neke zaključke o iskazima – o iskazima od kojih se ne može odustati". 14 


13 . Doduše, to ne znači da manjak ne može biti supstancijalan. Reklo bi se da on kod 

Lakana to i postaje. Konačno, zašto bi supstancijalnost negativiteta bila manje supstancijalna od 

supstancijalnosti koju podrazumevaju pozitivne kategorije. 

14 . Navedeno delo. Biće, ipak, da ovo nije neophodan uslov, ni po Lakanu, ako je on, zbilja, 

frojdovac, za postojanje subjekta nesvesnog. Neki zaključci se mogu izvući, na primer, iz njegovih 

Spisa, sam ih je on izvlačio, iako nije, ili baš zato što nije, u njima odustao od mišljenja koje potvrđuje 

njegov subjekt (nesvesnog). Istina, postojanje subjekta nesvesnog nije u teorijskoj psihoanalizi dokaz

160 

U svakom iskazu postoji nešto od čega se ne može odustati, od čega ne 

otpada subjektnost subjekta koji govori; ne može se odustati od iskazivanja tog 

iskaza, koje se nekako upisuje u iskaz, kao očekivanje iskazivanja recimo. Ne može 

se odustati od označiteljskih odrednica subjekta u iskazu, makar onih osnovnih, na 

primer, od odrednice da žena traži muškarca prema označitelju. 15 Ne može se, najzad, 

odustati od znanja iz kojega na neki način subjekt proishodi, koje subjekt, pri 

tome, košta. Naravno, sve na tom nivou, i znanje, on može da plati samo vlastitim 

cepanjem. Zauzvrat, znanje postaje subjektu priručno; pripada mu po nekom redu 

stvari. Lakan veli da status znanja implikuje da znanje već jeste, jeste u Drugom, te 

da je tu da bi bilo uzeto, primljeno. Prema tome, bivanje znanja i nastajanje subjekta 

predujmljuju jedno drugo. 

Nastajanje subjekta se ne može artikulisati, ne pripada sinhronijskoj 

strukturaciji jezika – kojega je, pominjao sam to, subjekt efekat. Analitičari ga (nastajanje) 

smeštaju s one strane granice iskustva ne-bivstvovanja. Lakan se, pak, na 

putu k početku subjekta (na takav put on, inače, nerado staje) zaustavlja kod poretka 

realnog (na mestu koje, u osnovi, predstavlja granicu ne-bivstvovanja), gde se 

sretaju život i smrt, gde uživanje suočava život i smrt. 16 Ni o realnom ne može da se 

govori, sem, naravno, kao o onome o čemu ne može da se govori; ni realno ne 

pripada jeziku, osim kao negativitet koji to više nije već stoga što je pred-stavljen 

kao ne-predstavljeno. Dakle, početke subjekta, ono što se može tako zvati, što, ipak, 

nije nikakav početak, čak ni kao aktualizacija strukture, trebalo bi tražiti u realnom 

koje ne može da potvrdi subjektnost subjekta (realno ne može da potvrdi ništa, 

zato što jednostavno jeste – to će reći, nije – i ništa drugo; ono i jeste zato što ga 

jezički drugačije ne možemo naznačiti, doduše, ono jeste i zato što jeste simboličko, 

što, dakle, jeste jezik); realno ne može da potvrdi subjektnost subjekta, bez obzira 

na to što, u neku ruku, svaki označiteljski lanac koji postavlja subjekt potiče iz 

apsolutne sigurnosti (njenog) mišljenja. Konačno, sve što formalno logički važi za druge iskaze važi i 

za njene iskaze. Spas od tih nedoumica Lakan, reklo bi se, vidi u poeziji. Tako bi trebalo misliti po 

njegovoj izjavi, koja je sročena da utaži, urazumi razliku između iskaza i iskazivanja:"Srećom Parmenid 

je stvarno pisao pesme" (p. 25). Lakan, srećom ili zbog zle kobi, nije u vreme kad ovo tvrdi 

pisao pesme. Ali, srećom, on je imao i pamtio pesničko iskustvo (u svojoj nadrealističkoj fazi on je, 

naime, pisao pesme), što upozorava na moguću dvosmislenost njegove tvrdnje o Parmenidu i poeziji, 

tj. na dvosmislenost implikacije sintagme o čovekovom pesničkom prebivanju na zemlji. 


16 . Promena Lakanovog shvatanja subjekta, stalno naveštavana, i stalno iskušavana, sada 

je sasvim vidna. Ipak, s obzirom na konstitutivnu ulogu koju jezik i govor za subjekt, po Lakanu, 

imaju, ovde treba postaviti pitanje, uprkos njegovoj paradoksalnosti: šta znači tvrdnja da nastajanje 

subjekta ne pripada jeziku, ako je ovaj konstitutivan za subjekt? Bez sumnje, i to pomenuta 

paradoksalnost najavljuje, najpre to da je subjekt sam jezik, koji sebe ne može da označi; subjekt je 

neka vrsta čiste realnosti jezika. Nema metajezika, ponavlja Lakan. Subjekt koji ne pripada jeziku, 

sem toga, valja shvatiti kao onaj subjekt koji prethodi svakoj artikulaciji, koji se pojavljuje, uspostavlja 

u govoru recimo, tj. kao ono što govor artikuliše recimo iz realnog, što jedan označitelj prenosi 

drugom. Označitelj, svakako, ne stvara ex nihilo.

161 

njega. 17 Tu se pokazuje i pukotina koja otkriva i, može biti, čini da je subjekt oduvek 

već pocepan. U svakom slučaju, zato što je oduvek već pocepan, ili s nekog drugog 

razloga, tek subjekt ne može da sazna ništa o svom početku, ništa više no što 

zna o realnom – a o realnom, iz njega samog, ne zna ništa. S druge neke strane 

realno je nedostupno. Razume se, to ne znači da ono, i pored toga, nije moglo biti 

predmet (subjektovog) diskursa. Lakanovi pokušaji artikulacije (nemoguće, po 

samom Lakanu) realnog dokazuju diskursnost realnog, ili, pre, apofatičnost te 

diskursnosti. Uostalom, diskursnost je po prirodi apofatična. Utoliko ona i 

omogućuje kruženja oko realnog, oko prvotnog iskustva ne-bića; o njemu (ne-biću), 

uostalom, ovde i jeste reč, o ne-biću je reč u projektu subjekta teorijske 

psihoanalize. Na nepoznavanju, neznanju ne-bića, misli Lakan, poput predsokratovaca 

i na njihovom tragu, izgrađeno je sve naše ljudsko znanje, razume se, i ono 

znanje koje je subjektu svagda pri ruci. 

Ne-znanje, ne-poznavanje ne-bića, sledstveno Lakanu, koji veli "da govorim a da ne 

znam da govorim" 18 (subjekt govori a da ne zna da govori), da uvek više kažem no 

što znam (no što znam da znam, no što uopšte znam) o tome o čemu govorim, neznanje 

ne-bića, dakle, ako može biti izrečeno, i kao ovo znanje koje se ne zna, koje je 

subjektovo vajkadašnje znanje, mora zapravo biti (jedino, pravo) znanje, razume se, 

znanje koje subjekt čini "subjektom reči". 19 Ne čini i da taj subjekt bude – kao 

supstanca naravno – iako ga podupire i čak utemeljuje u realnom, ne čini, prosto 

zato, što ono mora biti sam subjekt. 

Znanje koje subjekt ovako ima, čim jeste, koje oduvek već ima, 

nesumnjivo je znanje bića, znanje koje biće ima i koje, sledstveno i Lakanovom, 

doduše, nešto prenaglašenom, platonizmu (dakle, platonizmu koji i nije u pravom 

smislu lakanovski), nije uopšte znanje. Ili je, možda, apsolutno znanje. Naime, ovo 

je znanje kod Platona izjednačeno s oblikom. Znanje koje biće ima jeste oblik, koji 

"ne zna više no što kaže". 20 Biće ne zna više no što kaže, no što kaže oblik, no što 

17 . Ovo realno subjekta nesvesnog, psihoanalitičkog subjekta, razume se, nema ništa 

zajedničko sa res cogitans u koje se promoviše kartezijanski subjekt da bi se potvrdio. Subjekt teorijske 

psihoanalize sa realnim se sreta tako što se ne sreta ni sa čim, ni sa sobom kao subjektom, sreta 

se sa onim što niti jeste niti nije i što, dakle, najpotpunije jeste, iako to kako jeste ništa ne može da 

potvrdi. Iz ontološke perspektive, međutim, ovaj je susret promašeni čin. Lakan, stoga, treba to pripomenuti, 

sve čini da razdvoji psihoanalizu od moguće ontologije. Uspeva li u tome? 


19 . "Ono što govori a da ne zna šta govori čini od mene ja (je), subjekt reči", veli Lakan 

(navedeno delo), čini, dakle, subjekt, kome prethodi, od koga se razlikuje. No pošto nema drugog subjekta 

do ovog subjekta reči, ono što govori a da ne zna šta govori, u stvari se aktualizuje, pojavljuje u 

subjektu i kao subjekt. Ipak, to što govori a da ne zna šta govori jeste, jeste i pre govora, pre jezika – i 

to ne samo kao puka mogućnost koja (ne) čeka da bude pretvorena u realnost. Psihoanalitička 

sholastika to ne može ničim da zakloni. 

20 . Navedeno delo. Drugim rečima, nema šta drugo ni da se sazna. U obliku ničega nema 

izvan njega samog, ničega što bi se razlikovalo od njega, što bi, dakle, uopšte bilo. Oblik zato mora 

biti realno. Lakan tako i zaključuje. Razume se, oblik je uvek samo oblik, realno, ukoliko je uvek, u

162 

jeste oblik. Ne zna više no što se može reći (oblikom). (A reći se može sve i ništa se 

ne može reći, ako, odista, oblik govori, ako je oblik govor.) Međutim, ni to što se 

kaže ne stiže celo do mesta razumevanja, do metaravni (koja u nekom vidu mora da 

postoji), ne može da se sazna. Postoji "odnos bića koji se ne može saznati" 21 – i koji 

se, ipak, saznaje, kao nemoguće naravno. Nemoguće je, naime, zabranjeno (interdit). 

22 A zabranjeno je među-rečeno (inter-dit); rečeno je između reči, u ovom jedva 

primetnom otklonu bića i njegovog znanja. Ili, kako to proizilazi iz denotacije reči 

zabranjeno u srpskom jeziku, nemoguće je okruženo, stavljeno u zabran, dobro čuvano, 

razume se, kao dragocenost, 23 koja mora biti znana. I taj nesklad Lakan zove 

subjektom. 24 

Nesklad znanja i bića se ispoljava kao razlika, konstitutivna funkcija 

razlike, kao označitelj; razlika je, naime, označitelj onoga čega je razlika, to već 

znači označitelj drugog označitelja, razlika je, dakle, subjekt, označitelj koji 

predstavlja subjekt za drugi označitelj. Stoga, odista, reći "da postoji subjekt ne 

znači ništa drugo do reći da postoji hipoteza". 25 Realnost te hipoteze, međutim, 

dokazuje upravo označitelj, odnosno, činjenica što on može (ponovo) postati znak (da 

negde postoji subjekt koga je on znak i subjekt za koga je znak), što se njegov smisao 

nalazi u nekom drugom znaku, u jeziku (langue), u sistemu jezika, koji subjekt, 

razume se, ne govori, no koji je korelat onog znanja koje on dobija, preuzima, prima 

od bića. 

Označitelj može postati znak zato što postoji subjekt nesvesnog, zato 

što se, onda, smisao označitelja može naći samo u drugom označitelju. 26 Ali, po tome 

svakom vidu potpun, apsolutan. No platonizam tako što ne pretpostavlja. Teorijska psihoanaliza 

pretpostavlja. Za nju je subjekt, ma koliko to načas paradoksalno izgledalo, uvek potpun – i kad je 

otuđen na primer; subjekt je, naime, uvek subjekt kao to što jeste, i kao ono što iščezava. 


22 . To je, valjda, jedini način na koji nemoguće pokazuje da je nemoguće, na koji može biti 

saznato kao nemoguće. 

23 . Po kojim merilima nemoguće postaje dragocenost, ovde ne mogu istraživati, mada ona 

nisu nebitna za shvatanje subjekta u teorijskoj psihoanalizi. 

24 . "Ovaj nesklad znanja i bića je ono što je naš subjekt" (navedeno delo, p. 109), što je 

stavljeno u zabran, što je u tom zabranu čuvano – i izučavano, barem u psihoanalizi. 

25 . Navedeno delo, p. 130. No zar to nije dovoljan, ili barem kakav-takav dokaz postojanja 

subjekta. Realnost hipoteze (kao hipoteze, naravno) ne da se osporavati. Razlika u postojanju uvek 

nadolazi. Lakan je to, načas, izgubio iz vida. Nije, stoga, zapazio da je u realnosti hipoteze ujedno reč 

o realnosti jezika i realnosti koju jezik uspostavlja. 

26 . Razumljivo je, stoga, što označitelj nema svojega posebnog označenika, tj. što se 

označenik nekog označitelja (tj. označenik koji se, načas barem, razdvaja od označitelja; time stiče i 

izvesnu samostojnost koja nije svojstvena označeniku) može naći samo kao drugi označitelj. Subjekt 

se uvek nalazi negde drugde i kao drugo, kod nekog drugog označitelja.

163 

označitelj i jeste znak subjekta. Označitelj, naime, drugog doseže samo kao 

označitelja, drugim rečima već kao subjekta, ili barem kao biće. Zato subjekt ne 

može biti drugo do "bivstvujuće, čije je biće uvek drugde". 27 Subjekt nije čak ni u 

označitelju po kojemu je subjekt; on je samo punktualan i iščezavajuće, "on je samo 

subjekt po jednom označitelju i za jedan drugi označitelj"; 28 on je subjekt za 

označitelj koji nema smisla, koji je "glup", koji dobija smisao tek nakon što dođe na 

mesto nekog drugog označitelja, kojega je prethodno obrisao. Na tom mestu, u svoj 

svojoj gluposti, označitelj predstavlja subjekt za jedan drugi označitelj. 

Ovo pomeranje, ustanovljavanje smisla označitelja (te mesta, izgleda i statusa subjekta) pokazuje 

Lakanova ilustracija odnosa označitelja i označenika, demonstracija pretvaranja označenika u 

označitelj. Dvoje "jednakih vrata 'izoloara'" (Instanca pisma u nesvesnom ili razum od Frojda 

naovamo, Spisi, Prosveta, Beograd, l983, str. 157) obeležava čista razlika mesta označitelja muški, 

ženski, mesta s kojih se označitelji vide. Označitelji na vratima, koje dvoje dece iz kupea voza gledaju 

(svako vidi samo po jedna vrata, po jedan označitelj), daju smisao označenika onog označitelja koji se 

vidi s jednog ili drugog mesta. Upravo ovo pomeranje smisla, označeniku daje mogućnost da 

funkcioniše kao označitelj. 

27 . Encore, p. 130. Treba zato pitati: da li uopšte označitelj doseže drugog ako ga doseže 

samo kao označitelja? Zar time nije dosegnuta samo moguća označiteljska funkcija drugog, bez stvarnog 

drugog? 

28 . Navedeno delo.

174 

PRONAĐENI GUBITAK 

Subjekt se ne moţe naći, znati, pokazati, na primer, kao postojani 

oblik, ne moţe se upisati u stvarnost (u diskurs, jedinu stvarnost u kojoj njegovo 

odsustvo postaje prisutnost) bez pomoći objekta koji otelovljuje njegovu odsutnost, 

koji je pretvara u prisutnost. U sferi simboličkog ta je uloga namenjena falusu 

(označitelju manjka, tj. manjku po kojem je svaki označitelj nuţno označitelj manjka), 

u sferi imaginarnog namenjena je objektu a (objektu koji to i nije, koji je 

samo koncept). "Bez malog a nešto fali svakoj mogućoj teoriji bilo kakve referentnosti". 

1 Mišljenju subjekta teorijske psihoanalize falilo bi mesto gde moţe (gde se 

moţe) naći, identifikovati subjekt kad ga više nigde nema, falio bi mu objekt koji 

subjekt odrţava s ove strane čistog negativiteta, u kojem subjekt nalazi vlastitu 

subjektnost. No, pošto već ne moţe biti taj objekt, a ni on, zapravo, ne postoji, pošto 

ne moţe biti, ni naći dekartovski res cogitans, subjektu ne preostaje drugo do da 

bude rupa sebe samog u predstavi koju i sam pravi, koju o njemu pravi objekt a. 

Subjekt, zato, jedino moţe biti pretpostavljen – tako postoji; uslov njegovog postojanja 

jeste da bude samo pretpostavljiv. 2 Razumljivo je, stoga, što on ne moţe znati 

ništa, te da nešto zna samo onda kad ga prouzrokuje neki objekt, koji, pri tome, 

"nije ono što on poznaje – što zamišlja da poznaje". 3 

Objekt koji uzrokuje subjekt radikalno je apstraktan, nemisliv, ne 

postoji (sem kao realnost irealnog, realnost nepostojanja za koje se, ni kao za 

1 . RSI, Séminaire du 21, janvier 1975, "Ornicar?", No. 3, 1975, p. 97, Navarin, Paris. 

2 . Navedeni tekst. Ali, Lakan veli da svakoj teoriji bez malog a nedostaje referentnost, zato 

дto je "subjekt uvek samo pretpostavljen". Konstitutivnost manjka, prema tome, mora biti pohranjena 

kod subjekta. Kod njega je manjak i delotvoran, delotvoran je, zapravo, manjak subjekta. Pri 

tome je, naravno, reč i o manjku koji uslovljava i postojanje objekta a, postojanje njegove uloge spram 

samog subjekta. Uslovljava li i svojstvo objekta da subjektu obezbeđuje sliku u kojoj se on (subjekt) 

moţe prepoznati, u kojoj moţe videti sebe kakav nije, i pomoću koje, bez obzira na to дto ona laţe, ili 

baд zato što laţe, subjekt moţe naći svoj identitet? Čemu bi to lukavstvo subjekta? O njemu je, 

naime, reč ako sve počinje iz manjka subjekta. 

Objekt a, svakako je objekt subjekta koji se ogleda i nalazi u vlastitoj rupi, koji u toj 

rupi ne otkriva ogledalni odraz (subjekta). (Uzgred rečeno, Lakan veli, zajednički faktor svih objekata 

a, a ima ih više, jeste to što su vezani za otvore, rupe tela; navedeni tekst.) I tu rupu, u 

trenutku kad je začepljuje, objekt a i pokazuje, pokazuje, zapravo, subjekt kao odsutnost. Lakana, 

očito, u obzoru subjekta i njegovih odnosa s malim a, s gubitkom (rekao bih, s ontološkim gubitkom 

uprkos Lakanovom racionalnom odbijanju ontologije) koji to a proiznosi, ne zanima problem prvenstva, 

prosto zato što se on tu i ne da postaviti. 

3 . Navedeni tekst. Lakan veli da objekt koji uzrokuje subjekt "nije drugi svesti". Taj objekt 

ima moć i nad drugim, precrtava ga. Ima moć nad samosvesnim subjektom klasične filosofije. No 

zahvaljujući tome ovaj drugi postaje Drugi. Odatle bi, opet, trebalo zaključiti da objekt koji uzrokuje 

subjekt moţe biti samo objekt manjka u Drugom. Lakan, međutim, ovde ništa o tome ne kaţe. 

Doduše, veli da je objekt a jedan od dva ulaza u Drugog. Razume se, na tom ulazu, na koji se mora 

pojaviti, subjekt neizbeţno biva precrtan. No subjekt je na ulazu u Drugog precrtan zato što je već bio 

precrtan čim se uputio prema Drugom. Uostalom, da već nije bio precrtan ne bi mu ni pošao.

175 

nepostojanje čak, ne zna). Pri tome, "sve što je subjekt, mišljeni subjekt, koga zamišljamo 

kao biće bivstva" njime je određeno. 4 Njime je određen, dakle, i subjekt koga 

Lakan razumeva kao efekat govora, potom kao efekat jezika, iako je i sam taj objekt 

efekat jezika; ma koliko da je apstraktan, on (objekt) pripada simboličkom. Ovaj objekt, 

međutim, efekat je jezika "koji nema efekta". 5 Efekat je, dakle, prirodnog 

sistema jezika (langue). 6 Samo on, budući da je jezik koji niko ne govori, koji ne 

postoji, nema efekta. Zato je suštinski ovaj objekt i neupisiv – ni u govornom jeziku 

nije upisiv. 

Neupisivi objekt (objekt a) "ono je što uzrokuje ţelju, to će reći što nije 

objekt", što je prosto uzrok, ili kako Lakan kaţe "uzrok koji uvek uzrokuje (cause)", 

uzrok koji uvek ćaska. 7 Prema tome, ovaj uzrok koji ćaska, koji bezbriţno izaziva..., 

sve tako neobavezno (ravnodušno, bezinteresno), uzrokuje subjekt ţelje, koja, opet, 

iza sebe vuče subjekt kao biće, onaj subjekt koga određuje nesvesno (ono, naime, 

određuje subjekt kao biće), i koji i sam ćaska, doduše, tako što govori (ali i uzrokuje) 

tuđ govor. Jer, nesvesno, koje uslovljava realno govorobića (parlêtre), "imenuje 

stvari za govorobiće". 8 

Subjekt, kao subjekt, to stalno treba imati u vidu, nešto subjektivizuje 

(u isti mah, to znači da nešto kastrira njegovu subjektnost), uvek negde drugde, na 

mestu na kojemu nije; beskrajno ga subjektivizuje (kastrira). Model je poznat. 

Tradicionalna filosofija ga je promovisala u suštinsku odliku subjekta i svoga 

mišljenja subjekta. Po toj filosofiji subjekt ne prestaje da sebe subjektivizuje. 

Obrazac te subjektivacije i sve njene bitne sastojke preuzima i unosi u svoju 

4 . Navedeni tekst, p. 98. 

5 . Navedeni tekst. 

6 . Lakan, doduše, upotrebljava izraz langage, jezik, govor, kad govori o ovom objektu kao 

efektu jezika. Na taj način on tom objektu daje materijalnu postojanost, koju mu prirodni sistem 

jezika ne moţe obezbediti. Jezik tako shvaćen, dakle, jezik kao govor, uvek mora imati efekat (na 

subjekt najpre), potom, on podrazumeva drugo, razliku, iako u njega moţe biti upisana radikalna 

apstrakcija kakva je, navodno, ovaj objekt. U stvari, u jeziku je upisano ono što on upisuje u stvarnost, 

recimo, u diskursnu stvarnost subjekta. Prema tome, svaka radikalna apstrakcija u tom je jeziku 

i subjektova poruka koju on dobija (od Drugog) u izokrenutom obliku. 

7 . Navedeni tekst. Causer znači razgovarati se, pričati, ćaskati, čavrljati, ali i 

prouzrokovati, uzrokovati, izazivati. Lakan nedvojbeno aludira, kao što inače čini u sličnim 

slučajevima, na oba označenja, i posebno, bilo koje da je značenje u pitanju, na neku vrstu 

neobaveznosti, opuštenosti radnje, karakteristične za ćaskanje. Razume se, i uzrokovanje bi trebalo 

da ima nešto od te opuštenosti. 

8 . Séminaire du 11 mars 197, "Ornicar?", No. 5, p. 18. Nesvesno koje imenuje stvari za 

govorobiće mora, upravo po Lakanu, iako je preontološko, takođe po Lakanu, biti nesvesno (sa) 

rubova tih imena, (iz) spojeva lanca označitelja. Lakan zato i moţe reći da ono postoji u ideji, te da u 

ideji uslovljava realno govorobića. Pri tome, on ništa ne kaţe o kakvoj je ideji reč. Sigurno je, ipak, da 

se ne radi o platonovskoj ideji, ni o kakvoj realnosti, čak ni o realnosti apstrakcije, mada ovu ideju u 

kojoj nesvesno ek-sistira (ex-siste) valja shvatiti upravo kao apstrakciju.

176 

strukturnu shemu i teorijska psihoanaliza. Ishod njene operacije, međutim, potpuno 

je različit od onoga što je po tom obrascu pro-izvela tradicionalna filosofija. 

Razlika se sasvim jasno pokazuje u shematski istim i suštinski različitim formulama 

(u razlici aktualizacije simboličke sheme i samog simboličkog u njima): 

formule tradicionalne filosofije – jesam ukoliko mislim, jesam ukoliko mislim da 

jesam i formule teorijske psihoanalize – "nisam onaj koji upravo misli: ja jesam, 

prosto zato što ako mislim da jesam mislim na mestu Drugog. Nisam onaj koji misli 

da jesam." 9 

Psihoanaliza otkriva da je subjekt koji govori strukturisan "na 

potpuno drugačiji način nego svakidašnji subjekt". 10 No, pre no što usvojim tu 

istinu za dalje propitivanje subjekta, valjalo bi, takođe iz psihoanalitičke perspektive, 

doznati: je li svakidašnji subjekt uopšte subjekt, na šta, zapravo, Lakan misli 

kad kaţe svakidašnji subjekt? Na subjekt tradicionalne filosofije, na subjekt 

trajanja, eventualno, doslovno na subjekt bez jezika... Ili je, prosto, neoprezno upotrebio 

jedan termin koji pristaje diskursu svakidašnjice i sociološkom diskursu o 

svakidašnjici, ali ne i psihoanalizi tog iskustva? Ili, ipak, cilja na nešto što još nije 

artikulisao? Pravi svakidašnji, to će reći, onaj koji uvek nekako, i tako što nije, u 

bilo kojoj prilici jeste, svetski subjekt, dakle onaj koji nikad i nigde nije i kojega je to 

jedina izvesnost, mora biti govorobiće. I kad ne govori, kad ćuti svoj diskurs, subjekt 

strukturiše njegova (neizgovorena) reč, iako drugačije no što ga strukturiše ista ta 

reč ako je izgovorena. (Strukturiše ga označitelj koji u svakoj prilici bdi nad njim.) 

Drugačije utoliko što ga strukturiše na drugom mestu, u nekom drugom diskursu, u 

drugom lancu označitelja, itd. Je li to Lakan imao u vidu tvrdeći da se, naravno, po 

psihoanalitičkom iskustvu, subjekt koji govori prikazuje kao da je strukturisan na 

drugi način no svakidašnji subjekt? Ьini se, da je Lakan pod subjektom koji govori 

podrazumevao subjekt koji govori pun govor? Svakidašnjem subjektu tada preostaje 

prazan govor, koji mu i pripada. 

I svakidašnji subjekt, ako uopšte jeste, moţe biti samo pretpostavljen, 

kao imaginarni subjekt razume se, tj. kao subjekt koga izgrađuje imaginarno, koji 

se konstituiše u imaginarnom, kao fikcija, bez simboličke čvrstine. 11 No u 

9 . Il n'y a pas d'Autre de l'Autre, "Ornicar?", No. 25, 1982. Ovaj tekst je četvrto od sedam 

predavanja koja je Lakan, u okviru seminara "Ţelja i njeno tumačenje" posvetio Hamletu. (Iz ovog 

Seminara do sada su objavljena samo predavanja o Hamletu.) 

10 . Navedeni tekst. Iz te perspektive filosofsko mišljenje (i mišljenje subjekta, naravno; ono 

me ovde zanima, ono je razlog Lakanove opaske i, često, ishodište pervertiranosti filosofskog 

intelekta), zaista, moţe da izgleda kao delirijum, "sigurno plodan, ali delirijum" (navedeni tekst). Jer, 

u Drugom (u instanci Drugog, ma kako da je tradicionalna filosofija artikuliše – u kartezijanskoj filosofiji, 

na primer, to mesto pripada Bogu; sam Lakan ukazuje na sličnost funkcija njegovog Velikog 

Drugog i Dekartovog Boga), u Drugom nema označitelja koji bi mogao jamčiti ono što jesam, koji bi 

mogao jamčiti ono što subjekt jeste. Tradicionalna filosofija, dakle, imaginarizuje taj označitelj, 

halucinira o njegovoj delotvornosti. (Šta je drugo i mogla?) 

11 . I nesvesno, u meri u kojoj je pretpostavljeno, pripada imaginarnom. No i takvo nesvesno

177 

simboličkom i, naravno, u subjektu – i imaginarnom subjektu – ima nešto što se ne 

imaginarizuje: rupa. 12 Ne imaginarizuje se, dakle, sama priroda simboličkog, ono po 

čemu i što subjekt (nekako) jeste, odsutnost subjekta naime, čak i kad je okruţena, 

naznačena tvorevinama imaginarnog, kad je dramatizovana u njima. Jer, ma kako 

da se manifestuje, ma šta da ga pred-stavlja u iskazu, u diskursu, na mestu na 

kojemu je odsutan, u imaginarnom, subjekt "ostaje u neizvesnosti iskazivanja" koje 

se nad njim sklapa. 13 Subjekt, prividno paradoksalno, ostaje tako i oslonac imaginarizacije, 

delirantne, kao što je ona tradicionalne filosofije. 

Lakan, odista, govori o ustrajnosti subjekta, podeljenog subjekta treba 

dodati. U isto vreme, veli da delenje subjekta odraţava delenje simptoma i 

simbola. 14 Zbrka je, ipak, samo prividna. Jer, Lakan će morati zaključiti da je 

subjekt kao takav uvek podeljen. 15 Subjekt, dakle, jeste, i jeste kao podeljeni 

subjekt. U odnosima u svetu, ali i u odnosima prema objektu a ili falusu on samo 

ponavlja (on je scena, objekt tog ponavlja) svoj iskonski usud, koji to nije. 16 Gubitak 

podrazumeva subjekt nesvesnog, dakle, podrazumeva ravan simboličkog i samom imaginarnom. Iz 

tog odnosa Lakan zaključuje, i za njegovu eliptičnost, suviše eliptično da je to "bitni smisao reči subjekt, 

pretpostavljene kao imaginarno" (RSI, Séminaire du 13 mai 1975, "Ornicar?", No. 5, p. 57.), tj. 

ako pripada sferi imaginarnog. Istina, reč subjekt moţe pripasti imaginarnom, u izvesnom smislu 

uvek mu i pripada, u sklopu odnosa trijade: realno, simboličko i imaginarno; redovno mu pripada u 

sklopu odnosa simboličkog i imaginarnog. 


13 . Le Sinthome, Séminaire du 18 novembre 1975, "Ornicar?", No. 6, p. 9, 1976. 

14 . Delenje simbola i simptoma "ako tako moţemo reći, odraţeno je u delenju subjekta" 

(navedeni tekst, p. 10), koji se, zapravo deli pod uticajem označitelja, te, logično, i simbola. U tom 

slučaju, umesto o ustrajnosti podeljenog subjekta, treba govoriti o ustrajnosti, neprekidnosti delenja, 

kojega je subjekt samo stalni, imanentni objekt, što, istina, on ne moţe biti ako unapred nije pozvan 

na deobu, čak, ako oduvek već nije podeljen. Konačno, delenje, bez obzira na to šta ga pokreće: upad 

označitelja u ţelju, označitelj, ili seksualni nagon, i jeste konstitutivno, recimo za ţelju (te za subjekt 

ţelje), koja ga (delenje), prema tome, ne izaziva, barem na ovoj ravni, na ravni na kojoj još ništa nije 

posve čisto artikulisano. 

Lakan, doduše, na izvestan način izjednačuje ustrajnost podeljenog subjekta i 

ustrajnost onoga što jedan označitelj predstavlja kod drugog ("I upravo ustrajnost ovog subjekta, tj. 

ono što jedan označitelj predstavlja kod drugog označitelja..."; navedeni tekst), drugim rečima, 

izjednačuje proces delenja i konačni izgled subjekta, koji (konačni izgled) moţe biti samo 

predujmljen. Delenje subjekta, iz ove perspektive, trebalo bi da pripada fenomenalnoj ravni, onoliko 

koliko joj pripada i označiteljevo predstavljanje subjekta kod drugog označitelja. Iza se nalazi sama 

shema simboličkog, koju Lakan pretpostavlja, ali ne artikuliše, i u kojoj bi subjekt već morao biti, ako 

na bilo koji način ustrajava, recimo na način na koji jeste objekt a koji ne postoji. 

15 . Séminaire du 9 decembre 1975. 

16 . Na ovoj ravni treba govoriti o ravnodušnom, autonomnom dijalektičkom načelu, 

dijalektičkom automatonu, koji će tek u svetu, za svet i subjekt u svetu postati udes subjekta; u svetu 

će on pripremiti udes subjekta. Ali, na toj se ravni i mora reći da je u pomenuto dijalektičko načelo 

upisana sudbina subjekta. "Tako, u odnosu na falus, subjekt je uhvaćen u zatvorenu alternativu koja 

mu ne ostavlja nikakav izlaz", veli Lakan u sedmom predavanju o Hamletu (Phallophanie, "Ornicar?").

178 

falusa (kastraciju) subjekt doţivljava na svom obilasku Drugog, dakle, u simbolički 

organizovanom polju. Lakan, čak, precizira da se taj gubitak zbiva pri kraju 

obilaska Drugog, ali i da je ovaj gubitak za subjekt, zapravo, gubitak kao takav; 

tako ga on oseća i iskušava. 17 Znači li onda to da on s gubitkom falusa dobija 

gubitak, koji je, zapravo, jedini i delotvoran, dobija ono osećanje svetskosti koje je 

upravo falus trebalo da mu obezbedi? Sigurno je da ga taj gubitak uvodi u 

simboličko, ali i da zahvaljujući njemu (gubitku), zahvaljujući kastraciji, postaje otvoren 

halucinaciji o svojoj svetsko povesnoj situaciji, da, čak, po tome rascepu 

postaje subjekt, u vlastitoj predstavi razume se. U skladu s tom predstavom subjekt 

će i odgovoriti na gubitak falusa, psihotički, imaginarnim tkanjem. Na simboličku 

kastraciju subjekt, dakle, odgovara imaginarnim tkanjem, imaginarizacijom manjka, 

halucinatornim uspostavljanjem subjektnosti (bez pukotina), istina, na mestu 

na kojem je gubi, na kojem svoj govor uzima od Drugog, na mestu (i po logici) 

simboličkog. U radikalnom vidu ovo imaginarno tkanje subjekta predstavlja i 

njegovo radikalno pomračenje. Subjekt, ipak, ni tada, nije izgubljen. Moţemo ga 

"identifikovati u nečemu što na planu imaginarnog predstavlja manjak kao takav, a 

to je ono što nam Frojd, u skrivenom obliku, predstavlja kao narcisističku vezu subjekta 

i situacije". 18 

Subjekt je, dakle, narcisistički vezan i sa situacijom u kojoj je 

(simbolički) kastriran, u kojoj ga upravo simboličko kastrira, i to kastrira njegov 

narcisizam, koji se, potom, pretvara u oţiljak narcisističke rane. Lako je dalje 

zaključiti da je subjekt svagda u toj situaciji, već stoga što ga njegov govor, njegov 

odnos, kao realnog subjekta, prema govoru pomračuje i neprekidno suočava s 

temeljnim manjkom. Subjektov odnos prema govoru, zapravo, ponavlja njegov 

odnos prema kastraciji, razume se, na ravni simboličkog. Subjekt, dakle, u vlastitom 

govoru uvek iznova gubi falus na izlasku od Drugog, tj. on u govoru nalazi 

gubitak. Zbog toga, valjda, i govori. Na izgled, odavde je isključena, ako uopšte postoji, 

dimenzija subjekta (kao i u tradicionalnoj filosofiji) koja mu posreduje njegovu 

sudbinu u simboličkom. 

Subjekt je simbolički kastriran, veli Lakan, "na ravni svoje pozicije 

kao bića koje govori i uopšte ne na ravni svoga bića". 19 Nije, međutim, sigurno da je 

17 . Ova je dopuna bitna za razumevanje stvarnog statusa gubitka kao takvog. Pre gubitka 

falusa, pre simboličkog gubitka, dakle, gubitak kao takav nije ni postojao. 

18 . Navedeni tekst. Lakan dodaje da je ovaj manjak "zabran, kalup po kojemu će subjekt 

premodelovati i usvojiti svoju poziciju u genitalnoj funkciji", dodaću: u svakoj ţivotnoj funkciji, u funkciji 

kastracije koja me ovde posebno zanima i koja je stvarni kalup njegovih svetskih odnosa. Jasno 

je, naravno, da ovaj manjak za subjekt modeluje, obrazuje i samu realnost. 

19 . Navedeni tekst. Psihoanaliza određuje, opisuje kastraciju gotovo fenomenološki, kao 

datost čija se funkcija iscrpljuje u iskustvu. Dete najpre veruje da svi poseduju penis. Jednog dana 

ono otkriva izuzetak od tog pravila; saznaje, kaţu analitičari iznenadno (u tome je i poseban – 

metafizički – značaj ovog saznanja), da devojčice nemaju penis. To otkriće otvara narcisističku ranu 

u njemu (u subjektu), koja, razume se, nikad više neće biti zaceljena. Subjekt će zauvek ostati ne-ceo,

179 

subjekt odista kao biće koje govori mogao biti kastriran na ravni bića, nije, naime, 

mogućna takva podela subjekta i bića. Ni sam je Lakan, implicite, ne priznaje. 

Zašto bi, uostalom, biće bilo u koroti za onim što je njegov subjekt ţrtvovao "funkciji 

označitelja koji nedostaje", 20 bez obzira na to što je njegov subjekt, ako su toliko 

strogo razdeljeni da jednog od njih nikako ne pogađa neizbeţna i tako vaţna 

elementarna ţivotna nedaća kao što je kastracija, koja drugog suštinski određuje, 

čak kao kakvo strukturno jezgro. A biće jeste u koroti, kaţe Lakan. Nije, zatim, 

jasno ni kako uopšte biće moţe biti u koroti za onim što subjekt ţrtvuje funkciji 

označitelja koji nedostaje ako ono samo i ne moţe imati nikakav neposredan odnos s 

označiteljem, ne moţe znati, sledstveno Lakanu, ni šta je označitelj, niti šta mu to 

subjekt ţrtvuje, ne moţe ništa znati na način na koji subjekt zna. 

Biće, ipak, zna, mora znati (i ono što subjekt zna), na način na koji 

subjekt ne zna i ne zna da ono zna. Kako ne bi znalo kad je zapravo ono ţrtvovano 

označitelju, verovatno i zato što je kao ishodište diversifikacije bilo predodređeno za 

ţrtvu, i za ţrtvu prvog i najvećeg subjektovog holokausta. 21 Biće je, dakle, neophodna 

ţrtva, koja, s obzirom na to da je ispunjenje načela nuţnosti, i nije ţrtva, ne 

barem za subjekt koji i ne zna da nešto ţrtvuje. 22 No to ga ne spasava od osećanja 

krivice, od sudbine koju mu donosi ne-celost; on ne moţe a da ne okajava svoj zločin 

(zločin prema punoći bića), koji ga je, pri tome, podigao do subjekatske pozicije. 

Uprkos tome što ova dramatičnost subjektivacije subjekta nikad nije artikulisana u 

odnosima s bićem kao scena subjektivacije, biće je postalo znak subjektovog 

lišavanja, znak radikalne pozicije lišavanja subjekta ţelje, koji, stoga, i nije (subjekt), 

koji je, zapravo, "negativni objekt". 23 Gubitak bića, što ga obeleţava, nadomenegde 

drugde. No dete se i ranije sretalo s vlastitom nepotpunošću, i to u egzistencijalno vaţnim 

situacijama. Otkriće kastracije sred iskustva ne-celosti posebno je vaţno zato što je ono i otkriće 

osnovnog označitelja: falusa, označitelja manjka, svakog manjka, svega čega nema na mestu na 

kojem bi trebalo da se nalazi i na kojemu se nalazi samo manjak, na kojemu se, doduše, nalazi i falus 

u transcendentalnoj topologiji. Realnost i onostranost se u ovoj psihoanalitičkoj viziji stalno 

međusobno zamenjuju. Otkriće kastracije tako, sem što je otkriće manjka kao takvog, postaje i otkriće 

istine i istine subjekta. 


21 . Moglo bi se, doduše, reći da je biće, naravno ne samo u teorijskoj psihoanalizi, ţrtva 

lingvističkog subjekta. Ni u tom slučaju, razlika mu ne moţe biti nepoznata. U stvari, ono je u svojoj 

biti razlika, te ţrtva, koju čovek/subjekt prinosi (sebi) svakim svojim činom u svakoj situaciji, ono je 

ţrtva koju čovek prinosi upravo kao čovek. 

22 . Subjekt je zaboravio na ţrtvu i njen smisao, zaboravio je na smisao rituala ţrtvovanja i 

čak na sam ritual, koji su društva aloplastičke misli, takozvana primitivna društva, pomno odrţavala, 

najpre, prema antropolozima, naturalistički ih dramatizujući, a potom ih formalno 

teatralizujući. U oba slučaja, ritual je obnavljao pamćenje i zaborav ţrtve bića. Tako naknadno 

postaje jasno da je i stvarna ţrtva, pre svega, i suštinski simbolička ţrtva. 

23 . Navedeni tekst. Lakan, moram to da napomenem, ovde govori o subjektovom odnosu 

prema falusu, koji je uvek skriven, koji je, naravno, označitelj svakog manjka i koji, što je ovde 

posebno vaţno, manifestuje manjak kao takav. Falus manifestuje, ne stvara manjak kao takav,

180 

šćuje, u stvari, ustoličuje, kao gubitak, pojava označitelja, postao je, dakle, onaj 

objekt koji ne postoji (subjekt se u svetu suočava samo s punoćom na koju mu 

pokazuje ne-celost), gubitak bića postao je objekt koji nema ogledalni odraz (ne 

postoji u svetu fenomena, još manje u svetu realnosti subjekta, koji je samo slovo, 

pismo), postao je objekt a, za koji Lakan veli "da podrţava odnos subjekta s onim što 

on nije". 24 

Pomračenje, poništenje (neantizacija) subjekta, zahvaljujući ulozi 

objekta a, postaje privilegija subjekta. Nju (privilegiju), sa subjektom razume se, 

artikuliše teorijska psihoanaliza. U toj (privilegovanoj) situaciji subjekt podrţava i 

odrţava upravo objekt a, podrţava ga u svim situacijama u koje je on doveden, koje, 

dakle, ne bira po nekakvoj apsolutno slobodnoj volji (koju psihoanaliza, uostalom, i 

ne poznaje). Subjekt, i ako ga označitelj pred-stavlja i otuđuje, zahvaljujući i 

funkciji objekta a ne bira situaciju u kojoj se nalazi, u koju dolazi. On ide za (svojim) 

gubitkom (i po vlastitoj volji), on je tvorevina i biće gubitka. Objekt a zato i podrţava 

subjekt u njegovim odnosima sa svakim negativitetom. 25 

Ţrtvovanje bića pretpostavlja i postojanje, ustrajavanje neke supstance subjekta, tj. 

opstajanje subjektove veze (kao nekog jezgra subjektnosti) sa ţrtvovanim bićem, 

drugim rečima, ustrajavanje tog istog bića u subjektu, bilo gde i bilo kako da se on 

ispoljava, razume se, ako on odista postoji i naročito, ako postoji kao prisutna 

odsutnost, to će reći, baš zato što ne postoji. Doduše, ovde bi, ipak, bilo mogućno 

govoriti, u skladu s pretpostavkama i očekivanjima klasične filosofije, filosofskog 

mišljenja uopšte, da postoji poseban bitak subjekta (tačnije, neki koncept bitka 

subjekta, koji se, potom, u delirantnom mišljenju subjekta, u delirijumu subjekta 

hipostazira). Postojanje tog bitka trebalo bi da pokaţe i overi neprekidno delenja 

subjekta, tj., s obzirom na to da subjekt ne deli samo označitelj, postojanje bitka 

subjekta manifestuje ustrajavanje onoga što se deli (što bi moralo biti uvek isto; u 

manifestuje nešto što već jeste, što je upisano u odnose bića i subjekta. Moglo bi se čak reći da je falus 

manifestacija manjka. 

24 . Navedeni tekst. Razume se, ovo ne znači da je svaki oblik subjekatskog lišavanja samo 

ponavljanje, dramatizovanje paradigme gubitka, tj. da je svaki subjekt onaj subjekt koga je dočekao, 

subjektivizovao prvi označitelj, koga je taj označitelj uzeo pod svoje. Lakan izričito veli da su oblici u 

kojima se subjekt na nivou lišavanja javlja osetno promenljivi. "Na ravni kastracije subjekt se pojavljuje 

u označiteljskoj sinkopi. Potpuno drugačije stoji stvar kad se pojavljuje u Drugom, kao onaj ko je 

potčinjen zakonu svih. Drugačije stoji stvar opet kad on treba da se situira u vlastitoj ţelji. Oblik 

njegovog iščezavanja ovde ima jedinstvenu samosvojnost", veli Lakan u sedmom predavanju o 

Hamletu. Naravno, ovu premoć samosvojnosti oblika subjekt duguje činjenici što ne postoji kao 

supstanca, što ga uvek drugi označitelj, u kojemu iščezava, pred-stavlja kod drugog drugog označitelja. 

Lakan u jednom drugom seminaru (Le transfert, Seuil, Paris, 1971, p. 110) pominje sklonost 

oblika savršenstvu, što znači zatvorenosti. Subjekt, očito, ne bi mogao biti oblik – i mora to biti. Jer, 

označitelj pred-stavlja nešto (predstavlja subjekt, i kad ne postoji) kod drugog označitelja. 

25 . Lakan s razlogom kaţe da je u tom pogledu otišao malo dalje od onoga što su 

tradicionalna i egzistencijalistička filosofija formulisale kao negativitet ili neantizaciju 

egzistencijalnog, stvarnog subjekta.

181 

subjektu, valjda, mora biti isto, postojano barem ono po čemu se i zbog čega se on 

stalno deli). Postoji, dakle, neki subjekt koji se stalno deli i koji dele i označitelj i 

jezik i ulazak u Drugog i seksualni nagon i... 

Ustrajnost subjekta moţe se, u stvari, svesti na ustrajnost objekta a, drugačije 

rečeno, na ustrajnost negativiteta subjekta. 26 Pri tome, objekt a moţe biti i imaginarni 

objekt, a da to ne protivureči njegovom simboličkom statusu, poloţaju u simboličkom; 

nije ova imaginarizacija suprotna ni eventualnim manifestacijama čistog 

negativiteta u objektu a. Naime, imaginarizacija objekta a dokazuje nemogućnost 

njegove označiteljske asimilacije – imaginarizacija objekta a je, u stvari, efekat te 

nemogućnosti – i u isto vreme dokazuje nemogućnost označiteljske asimilacije subjekta 

bez njegovog protivljenja, nenasiljem svakako. I u označiteljskoj funkciji 

objekt a se pokazuje kao gubitak, dakle, kao objekt. 27 Razumljivo, ako je odista 

gubitak objekta a (objekta koji je objekt gubitka, koji je sam gubitak) sličan iščeznuću 

subjekta u označitelj. Gubitak objekta a u označiteljskoj funkciji analogan je, 

dakle, gubitku subjekta, subjektovom gubitku sebe samog u potčinjavanju označitelju. 

Rezultat ovih preokreta, kojih su i subjekt i objekt a, manje-više, nevoljni 

(što će reći jadni, bedni) predmeti, morala bi biti paranojička psihoza kao stalno 

stanje subjekta. Lakan, izgleda, tako i misli. Doduše, on veli da "subjekt, ukoliko ga 

trostruko vezuju imaginarno, simboličko i realno, podrţava samo njihova neprekidnost; 

troje imaju jednu te istu (labavu) postojanost. A u tome se i sastoji paranojička 

psihoza". 28 Ova postojanost je promenljiva; stalno je, dakle, nepostojana. Subjektu 

26 . Odgovor psihoanalize na subjektovo pitanje: ko sam, na koje je Dekart odgovorio: res 

cogitans (a teorijska psihoanaliza nije zaboravila na njegov odgovor), nesumnjivo će biti: objekt a. 

Takav bi, svakako, morao biti Lakanov i lakanovski, što ovde znači sokratovski (sofisticirani), odgovor 

i na Kantova pitanja. ("Ovaj Sokrat me ubija", veli Lakan, Le transfert p. 101. Lakan, kanda, 

hoće da kaţe kako ga Sokrat preuzima – moţe biti od Međunarodnog udruţenja za psihoanalizu – 

privodi za ruku Diotimi, tj. da on preuzima Diotimu iz Sokratovih ruku? Sigurno je, da se sutradan, 

posle noći u kojoj se ovako suočio sa Sokratom, Lakan probudio kao veseljak; tako on veli.) Jer, objekt 

a je ono što predstavlja subjekt u njegovom nesvodljivom realnom, što predstavlja nesvodljivo realno 

subjekta, dakle, ono što opstaje u svim zbivanjima subjekta. 

27 . Reklo bi se da objekt a u teorijskoj psihoanalizi, ako i ne postaje ono što je bio res 

cogitans u kartezijanskoj filosofiji, preuzima njegovu ulogu spram subjekta. Dug je Dekartu, onaj koji 

Lakan ne priznaje, koji, navodno, nije ni postojao kao dug, negde morao da se pokaţe – i plati. 

28 . Le sinthome, Séninaire du 16 decembre 1975, "Ornicar?", No. 8, 1976, p. 7. Imaginarno, 

simboličko i realno čine takozvani boromejski čvor. Lakan ga, u najjednostavnijem obliku, koji je, 

ujedno, i osnovni oblik, predstavlja kao tri kruga koja su tako povezana da se čvor raspada ako se 

jedan krug prekine ili izvuče. Odatle bi trebalo da bude jasna priroda njihove zajedničke konsistentnosti.

182 

zato i ostaje samo neprekidnost veze imaginarnog, simboličkog i realnog. 

Subjektu preostaje i smisao koji mu daju, koji za njega pro-izvode svi 

ovi oblici kastracije; pro-izvode i subjekt, makar utoliko što se sva lišavanja, koja 

imaju ontološku dimenziju, mogu shvatiti kao znaci, kao govor bića, kao poziv 

subjektu da promuca, što je on morao učiniti čim je biće dalo znaka od sebe. 

Razumljivo je, stoga, što je govor mogućno odrediti kao "jedino mesto, gde biće ima 

smisla". 29 Bitnije je, svakako, za razumevanje potrebe postojanja subjektnosti 

subjekta kao neke nemoguće supstance subjekta, da smisao bića postoji pre no što 

ga ono ima, da taj smisao biće ima pre no što ga ima, pre no što ga ima u govoru, 

pre no što mu ga kastracija, kastrirani subjekt otkrije i da. 30 

Lakan nije precizno artikulisao razliku između biti i imati; izgleda, 

nije mu bilo do nje ni stalo. Uostalom, moţe se reći da sve što se tiče biti i imati i za 

šta je psihoanaliza zainteresovana, sadrţi odnos RSI (realno, simboličko, imaginarno). 

31 No razlika između biti i imati, i u vidu u kakvom se obično formuliše, implikovana 

je upravo u odnosu bića (subjekta) i kastracije (lišavanja) i u slojevima bića 

Subjekt, dakle, podrţava i odrţava ova nesigurna veza realnog simboličkog i 

imaginarnog; nesigurna zato što pretpostavlja određeni odnos. No ta je veza, u isti mah, i sigurna, 

naime, uvek se iznova ovo trojstvo uspostavlja i vezuje. Subjekt je tako zajemčen, nesigurnost subjekta 

je tako zajemčena. 

29 . Joyce le symptôme II, Joyce avec Lacan, Navarin, Paris, 1987, p. 32. 

30 . Lakan misli da taj paradoks smisla bića, naime, bivanje smisla kod bića pre no što ga 

ono poseduje, moţe da opravda epistemološko bulaţnjenje. Mnogo više i ne moţe da opravda. Bivanje 

smisla dokazuje upravo to epistemološko bulaţnjenje, barem po tome što je laţ uslov istine, što 

bulaţnjenje pretpostavlja nešto što nije bulaţnjenje, što je bulaţnjenje istine. Ovde je vaţno da se u 

njemu nalazi i istina subjekta, istina gospodara. Samo on, njegov diskurs, u tom bruju nerazaznatljivih 

glasova moţe znati i posedovati "istinu". Lakan, doduše, veli da se istina nalazi "negde u 

diskursu Gospodara" (Le sinthome, Séminaire du 18 novembre 1975, navedeno delo, p. 46). Istina se 

nalazi u diskursu Gospodara, ali tako što je (istina) pretpostavljena kod subjekta ukoliko je pocepan. 

Za istinu (za njeno načelno postojanje) ne treba onda brinuti: subjekt se uvek deli. 

31 . Na neki način to pokazuje i formula: ljubav je davanje onoga što se nema. Ipak, 

dijalektika biti i imati se vrti oko falusa (Le transfert, p. 258-259). Po ovoj dijalektici, naime, ono što 

falus nema nije ništa drugo do njegov čin.

183 

koje (slojeve) govor artikuliše i uspostavlja. U neku ruku, dramatičnost kastracije 

kao elementa subjektivacije subjekta, na primer, efekat je te razlike, efekat prelaska, 

prerastanja biti u imati, postajanja imati u biti. 32 Konačno, makar u jednoj dimenziji 

subjektnosti, biti jeste ukoliko to što jeste subjekt već ima; biti, dakle, jeste 

ukoliko je i imati, makar se to imati nikad ne imalo; imati, naime, mora čekati da 

ga potvrdi (otuđi, kastrira), ima govor. 33 Biti potvrđuje privid bivstvovanja, privid 

tog istog biti. Faktički, potvrđuje ga (biti) razlika, potvrđuje ga čovekovo majmunisanje, 

presvlačenje, u govorobiće recimo. 34 

Iz slepe ulice između biti i imati subjekt izlazi tako što probija novu 

(slepu) ulicu, prihvata drugi/isti oblik kastracije; on se, jednostavno, po modelu 

majmuna-Boga smatra za ono što nije, nikakvo čudo, smatra se za Boga, iako je 

nemoćan da opravda to što on (subjekt) dolazi, potiče čak, od označitelja, "od označitelja 

S1, i još nemoćniji da opravda da ga ovo S1 predstavlja kod drugog označitelja". 

35 Subjekt je nemoćan da opravda bilo šta iz subjektnosti. Ali, valjda, on mora 

biti nemoćan da bi bio. 

32 . Realnost kastracije funkcioniše između biti i imati, veli Lakan (navedeno delo, p. 274). 

33 . "Nema činjenice, sem činjenice koju govorobiće izrekne. Nema drugih činjenica sem onih 

koje govorobiće prizna kao takve izrekavši ih" (Le sinthome, Séminaire du 13 janvier 1976, "Ornicar?", 

No. 8, p. 12). Razume se, govorobiće izriče ono što svoje postojanje moţe da izvede iz biti (bilo 

kako, bilo gde), ono što on (subjekt) moţe da izvede iz biti onoga što je izvedeno. A to znači da ove 

činjenice, jednostavno, laţu; postoji, dakle, samo privid činjeničnosti. Već stoga subjekt mora biti 

negde drugde. 

34 . Čovek postaje govorobiće s nekog razloga, "u ime nekog bića koje ga negde moţe 

situirati, bića koje bi to učinilo hitro na čovekov način, kao da je čovek, koji manipuliše stvarima, 

prekopava po njima, najednom uvideo da postoji neki majmun, majmun-Bog, hoću da kaţem da ga 

Bog pomajmunjuje" (Nomina non sunt consequentia rerum, "Ornicar?). Efekat tog viđenja, 

nesumnjivo značajan, jeste to što čovek govori na način "da nomina non sunt consequentia rerum", tj. 

efekat tog viđenja je govorobiće i činjenica da subjekt ţivi sa nečim što baš i ne ide, što, čak, rđavo ide 

u strukturi, tj. u boromejskom čvoru, veli Lakan. 

35 . Vers un signifient nouveau, 17 mai 1977.

SPISAK KNJIGA 

Baas, Bernard, Zaloszyc, Armand: Decartes et les fondements da le 

psychanalyse, Navarin Osiris, Paris, 1988. 

Benvenuto, Bice & Kennedy, Roger: The Works of Jacques Lacan, Free 

Association Books, London, 1986. 

Borch-Jacobsen, Mikkel: Lacan, Le Maоtre absolu, Flammarion, Paris, 

1990. 

Clément, Catherine: Vie et légendes de Jacques Lacan, Grasset, Paris, 

1981. 

Dor, Joлl: Introduction а la lecture de Lacan, Denoлl, Paris, 1985. 

Felman, Shoshana: Jacques Lacan and the Adventure of Insight, 

Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts and London, 1987. 

Flower macCannel, Juliet: Figuring Lacan, University of Nebraska 

Press, Lincoln, 1986. 

Gallop, Jane: Reading Lacan, Cornell University Press, Ithaca and 

London, 1985. 

Juranville, Alain: Lacan et la philosophie, PUF, Paris, 1984. 

Macey, David: Lacan in Contexts, Verso, London, 1988. 

Markoviе, Boro: Strukturalistiьka psihoanaliza, Svjetlost, Sarjevo, 

1990. 

Miller, Gérard: Lacan, Bordas, Paris, 1987. 

Schneiderman, Stuart: Jacques Lacan maоtre Zen, PUF, Paris, 1986. 

Smith, M. D., Joseph H. and Kerrigan, William: Interpreting Lacan, 

New Haven and London, 1983. 

Wilden, Anthony: Lacan and Discourse of the Other, The Johns 

Hopkins Press, London, 1989.

SADRŽAJ 

ELEMENTI ZA PREVRAT………………………………………………2 

EKSCENTRIČNOST SUBJEKTA……………………………………..14 

JEDI SVOJ DASEIN……………………………………………………..26 

SUBJEKT SHEME L……………………………………………………..39 

TO SI TI a TI SI ONO………………....................................................50 

ANATOMSKA SUDBINA………………………………........................62 

SUBJEKTIVNO SE NALAZI U REALNOM……………....................67 

SUBJEKT JE RUPA………………………………………………...........73 

NA MESTU BIVSTVA JA MORA(M) NASTATI……………………..78 

BUDI!....................................................................................................86 

ISTINA SUBJEKTA JE NEURUČENA…………………….................97 

KARTEZIJANSKI MIT O IZVESNOSTI U PSIHOANALIZI………104 

JA SAM GLEDAN, JA SAM SLIKA…………………………………….116 

ROĐENJE U DRUGOM………………………………………….............126 

JA SAM MRTAV……………………………………………………………138 

ILI NE MISLIM, ILI NISAM……………………………………………..150 

EFEKAT GLUPOG OZNAČITELJA…………………………………….156 

PRONAĐENI GUBITAK…………………………………………………..164 

SPISAK KNJIGA O ŽAKU LAKANU……………………………………174

radoman kordiÄ subjekt teorijske psihoanalize

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?

radoman kordiÄ subjekt teorijske psihoanalize