A dekonstrukcije: la différance, pisanje, Derida i „mi“ - komunikacija

32 Novica Miliæ
kako za logos, tako i za leksis. Kolapsom te razlike – a mislim da je ona u osnovi
toga što Derida naziva la différance, tog izraza gde se a razlike umeæe kako bi u
razlici naglasilo njenu nesvodljivost – nestalo bi i logosa i leksisa, i filozofije i literature.
Ulog je, dakle, veæi nego podela posla ili trišta.
Mislio sam da vam na poèetku ovog skupa govorim o tom a,oa dekonstrukcije,
ili o a razlike, o la différance, razlici izmeðu razlike i razlike. O prvom slovu
azbuke ili abecede, o prvom iz niza abc, niza koji sam upotrebio za jednu knjiicu
o dekonstrukciji, pre nekoliko godina, imajuæi u vidu ne samo abc kao poèetni niz,
pa time i znaèenje jednog uvoda, nego i niz koji sledi iza tog niza, abc koliko i de,
oduzimajuæi time imenu dekonstrukcije njen prvi prefiks i ostavljajuæi je pomalo
ogoljenu, kao konstrukciju. Jedna od prvih Deridinog konstrukcija u pismu/pisanju
razlike, ne samo kao teme, nego i kao prakse, u razlièitom pisanju dakle, bila
je la différance. Na poèetku Margina, odmah nakon uvoda koji oprobava nov
zvuk filozofskog pisma, koji ga „timpanizuje“, stoji La différance. I tu Derida kae,
izmeðu ostalog: razlika ili diferancija (da tako kaem, i nadalje poštedim vaše uši,
diferancija za razliku od razlike ili diferencije), la différance nije ni reè ni pojam:
„Dakle, rekao bih najpre da mi se diferancija, koja nije ni jedna reè niti jedan pojam“,
piše Derida, barem dva puta, „strategijski pojavila kao ono što je najsvojstvenije
da se misli (le plus propre à penser), ako ne i da se ovlada – mišljenje bi
moda bilo ovde to što se dri u izvesnom nunom odnosu sa strukturnim granicama
ovladavanja – onim što je najnesvodljivije u našoj ‘epohi’“ 2 .
Nemam, na alost, vremena da se pozabavim sada i ovde ovim što, kao
„epoha“ – fenomenološka „epohe“, ali i istorijsko-filozofska „epoha“ – okruuje
Deridinu diferanciju, da se pozabavim, dakle, ne samo sklopom u koji ona ulazi,
nego i njenom genealogijom; Derida se oslanja na Parmedida, Kanta, Hegela,
Nièea, Frojda, Sosira, Bataja, Levinasa, Deleza u tom tekstu koji je fundamentalan
za Deridinu misao. Samo æu pomenuti neke teškoæe oko promišljanja ove diferancije.
Na dve teškoæe, koje prizivaju mnoge druge.
Prva dolazi iz filozofije, onda kad Derida kae za diferanciju da nije pojam.
Kako nije pojam, rekla bi institucija filozofije, ako je posredi le plus propre à penser?
Pa, ne mora le plus propre à penser biti pojam: mišljenje, ono što treba misliti,
ne mora biti uvek biti mišljeno kao pojam; misli se i preko slika, preko perceptivno-memorijskih
blokova, preko figura itd. Ali ima moda vanijih razloga
zašto diferancije nije pojam: 1. ona nije pojam jer nema ni središte ni granice
(obim), 2. ne podlee pojmovnim pravilima (ni formalne ni transcendentalne logike),
otuda 3. za razliku od razlike, od diferencije, diferancija nije suprotstavljena
identitetu: ista, ona nije jednaka, izmièe binarnoj opoziciji, metafizièkoj ili drugoj
hijerahiji ove ili one vrste. Nije ni misaona predstava, logièko biæe, niti je
sasvim transcendentna iskustvu ili uslovima iskustva, u prvom redu prostoru i
vremenu, kao espacement, kao razmak, razmicanje, ili kao le différant, kao ono
što odlae, kao naknadnost.
2
Ibid., 3, 7, 11. – „Skela tog A je lepljiva“, Jacques Derrida: Glas (Paris: Galile, 1974), 188b.