A dekonstrukcije: la différance, pisanje, Derida i „mi“ - komunikacija

30 Novica Miliæ
filozofije. Ako je pismo bilo, tokom milenijumske izgradnje filozofije kao institucije
na margini te iste institucije, nije bilo dovoljno samo tematski vratiti pismo u
središte, veæ je taj preokret trebalo pokazati i u premeštanju èitave tekstualne
konstrukcije koja sebe naziva filozofijom, premeštanju koje je uvek put izmeðu
centra i margine, naroèito oko margine, s obe njene strane, one prema centru u
one „izvan“. Preokret i premeštanje su, kako takoðe znate, i navedeni na kraju
Margina filozofije kao dve kljuène poèetne operacije dekonstrukcije. Citiram sa
poslednje dve stranice Margina dve reèenice: „Dekonstrukcija ne moe da se
ogranièi na neku neutralizaciju: ona treba, dvostrukim gestom, dvostrukim naukom,
dvostrukom pisanjem, da praktikuje jedno preokretanje klasiène opozicije i
jedno opšte premeštanje sistema. (...) Dekonstrukcija se ne sastoji od prelaska
s jednog pojma na drugi veæ od preokretanja i premeštanja kako nekog pojmovnog
tako i nepojmovnog poretka oko kojeg se artikuliše“ 1 . Dva puta, u dve reèenice,
ponovljeni su preokret i premeštanje, u prvoj reèenici su podvuèeni od
strane autora, kao što je podvuèeno i jedno „i“, na koje æu se kasnije još vratiti.
Ali još nešto je vano u ovom navodu, takoðe jedno „i“ koje se ne podvlaèi
neposredno u tekstu druge reèenice, ali koje æe se podvuæi u svim tekstovima
koje je Derida pisao posle Margina, poèev od knjiga koje sam malo èas naveo.
Reè je o dekonstrukciji nekog pojmovnog ali i nepojmovnog poretka. Dotle je institucija
filozofija imala posla sa nepojmovnim poretkom samo onoliko i utoliko,
koliko i ukoliko ga je trebalo prevesti, prepisati ili upisati u pojmovni poredak
vlastitog teksta. Sada je reèeno: razgradnja se ne tièe samo metafizike, ona se
tièe i filozofije, i to tamo, na onom rubu njene institucije gde se artikuliše kao
sprega pojmovnog i nepojmovnog. To bi imalo razne posledice, unutar same filozofije
(po nju kao teoriju biæa, kao ontologiju, kao teoriju saznanja ili istine, kao
epistemologiju, kao teoriju vrednosti, kao aksiologiju, a samim tim i po nju kao
fundament drugih teorija ili institucija), ali i izvan filozofije, po filozofiju izvan-sebe,
da tako kratko kaem, tj. po filozofiju kako u svojstvu fundiranja drugih institucija,
tako i u njenim praksama koje se tièu drugih praksi, od praktiène etike do politike,
od prava do teologije, i preko toga. I preko toga, jer filozofija izvan-sebe, to
nije više filozofija koja ostaje u svojoj instituciji, kao tvrðavi škole ili zavièaju biæa,
to je sada filozofija koja se meša, predaje ukrštanju, susretu ili dodiru onoga što
je ona, kao institucija, milenijuma odbijala. I to što je u prvom redu odbijala, ticalo
se forme njenog pisma/pisanja, oblika njenog teksta. Nekako se verovalo, naroèito
od Aristotela, kako je „prirodni“ oblik filozofskog pisanja zapravo izlaganje
vlastitih misaonih intencija i rezultata tih intencija monolog uma koji time
neutrališe svaki subjekt kao trag subjekta koji piše i redukuje ga na univerzalnu
ambiciju mišljenja. Na toj „naturalizaciji“ monologa poèivala je, toliko milenijuma,
institucija tzv. filozofskog tipa diskursa; eventualna „dijalogizacija“ mogla je
biti samo u slubi ojaèavanje ove monologizacije uma, onda kad, na primer, u
svom filozofskom tekstu, stupam u navodni dijalog s drugim umom, „kritièki“ se s
njim razraèunavajuæi.
1
Jacques Derrida: Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972), 392-393.