Knjiga u pdf. formatu - PALGO centar

STUDIJA 

ODRŽIVO STANOVANJE ZA ROME U SRBIJI 

Autori studije: 

Mina Petrović 

Branislava Žarković 

Gordan Velev 

Osman Balić 

Katarina Arambašić-Pivić 

Dušan Damjanović


Izdavač 

PALGO centar 

Za izdavača 

Dušan Damjanović 

Svetozara Markovića 26/V, Beograd 

Tel: + 381 11 630 45 53, faks: + 381 11 32 456 48 

office@palgo.org, www.palgo.org 

Autori studije 

Mina Petrović 

Branislava Žarković 

Gordan Velev 

Osman Balić 

Katarina Arambašić-Pivić 

Dušan Damjanović 

Recenzenti 

Prof. dr Ksenija Petovar 

Prof. dr Sreten Vujović 

Lektura i korektura 

Ivana Andrić 

Prelom i dizajn 

Tijana Dinić 

Dizajn korica 

Vesna Mila Čolić-Damjanović 

Štampa 

Standard2, Beograd 

ISBN 978-86-84865-11-5 

Ova publikacija je sačinjena uz podršku Fondacije za otvoreno društvo u okviru projekta „Održive stambene zadruge – put do 

unapređenja kvaliteta života Roma”.

STUDIJA 


Beograd, 2012.

SADRŽAJ 

PREDGOVOR 5 

1. O PREDMETU STUDIJE 7 

2. RELEVANTNI POJMOVI U STUDIJI 11 

3. USLOVI STANOVANJA I KULTURA STANOVANJA ROMA – PRESEK STANJA 19 

4. ANALIZA ZAKONSKIH PRETPOSTAVKI PROGRAMA ODRŽIVOG STANOVANJA 

ZA ROME U SRBIJI 

4.1. ROMI KAO CILJNA GRUPA I PLURALIZACIJA PRISTUPA I AKTERA U 

POLITICI SOCIJALNOG STANOVANJA 

4.2. PLURALIZAM PRISTUPA REŠAVANJU SOCIJALNIH PROBLEMA I ZAČECI 

KONCEPTA SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA U SRBIJI 

23 

23 

30 

5. PRIMERI DOBRE PRAKSE 39 

5.1. DVA DOMAĆA PRIMERA OBNOVE ROMSKIH NASELJA PRIMENOM 

39 

KONCEPTA ODRŽIVE OBNOVE 

5.2. MEÐUNARODNO ISKUSTVO: PROGRAM IZGRADNJE SOCIJALNOG 43 

STANOVANJA U RUMUNIJI 

5.3. PROJEKTI ZA UNAPREÐENJE ŽIVOTNIH USLOVA I OBEZBEÐIVANJE 45 

STAMBENIH REŠENJA ZA IZBEGLICE I INTERNO RASELJENA LICA 

6. KA VITALNOJ ENKLAVI – KLJUČNI PRINCIPI ODRŽIVIH STAMBENIH REŠENJA 

I PREPORUKE STUDIJE 

7. PODIZANJE NIVOA SVESTI GRAÐANA I OBEZBEÐIVANJE PODRŠKE 

JAVNOSTI 

53 

59 

LITERATURA 67

PREDGOVOR 5 

PREDGOVOR 

Okosnicu publikacije „Održivo stanovanje za Rome u Srbiji” čini studija koju je tokom 2012. godine 

priredio tim stručnjaka, uz konsultaciju sa brojnim akterima koji su na temelju svojih prethodnih 

iskustava i znanja doprineli izradi predloga za održivo stanovanje u romskim naseljima. 

Osnovni cilj sa kojim se pristupilo izradi ove publikacije jeste poboljšanje uslova života romske 

populacije u Srbiji, i to uvođenjem koncepta, odnosno izradom održivih modela stanovanja i 

zagovaranjem usvajanja mera neophodnih za njihovo uspostavljanje. Publikacija je intonirana 

kao predlog praktične politike koji nudi niz preporuka centralnim i lokalnim vlastima u cilju olakšanog 

uspostavljanja održivih stambenih rešenja za Rome. 

Osnovni polazni koncept jeste aktivno učešće Roma u poboljšavanju infrastrukture naselja ulaganjem 

sopstvenog rada, uz istovremeno stvaranje infrastrukturnih i prostornih pretpostavki za 

podizanje radne aktivnosti stanovništva u različitim domenima, a time i postizanje ekonomske 

održivosti ovih naselja. Afirmacijom unutrašnjih potencijala romskih zajednica ističe se značaj 

koji različiti oblici udruživanja građana mogu da imaju u rešavanju socijalnih i stambenih problema 

Roma. 

Publikacija sadrži opsežan pojmovnik koji čitaocu detaljno opisuje ključne koncepte studije, 

nove terminološke odrednice ili nova značenja već poznatih pojmova. Nakon upoznavanja sa 

predmetom studije, pojmovima i stanjem u oblasti stanovanja i kulture stanovanja Roma, autori 

se bave analizom zakonskih i drugih pretpostavki za ostvarenje programa održivog stanovanja 

romske zajednice u Srbiji, uz pojašnjenje novih i diverzifikovanih načina rešavanja socijalnih problema. 

Nakon analize retkih, ali istovremeno vrlo značajnih i ilustrativnih primera dobre prakse 

koji se temelje na sveobuhvatnosti, participativnosti, pluralizmu aktera i aktiviranju unutrašnjih 

kapaciteta romske zajednice, autori upućuju čitaoca u ključne nalaze studije, ovde date u obliku 

preporuka različitim nivoima vlasti i udruženjima. Na kraju, posebna pažnja je posvećena temi 

tolerancije, kao neophodnom činiocu u procesu obezbeđivanja istinske podrške javnosti za projekte 

kojima se postiže stambena i druga inkluzija Roma. Jedino se posvećenim zajedničkim

6 


delovanjem države, lokalnih samouprava, neprofitnog i poslovnog sektora mogu stvoriti pretpostavke 

za održive uslove stanovanja za Rome, zasnovane na inovativnim rešenjima kojima 

se postepeno podižu pojedinačni i kolektivni kapaciteti romskih zajednica, kao i na različitim 

oblicima udruživanja Roma, međusobno i sa drugim akterima. 

Studija „Održivo stanovanje za Rome u Srbiji” namenjena je predstavnicima romskih organizacija 

civilnog društva, relevantnim donosiocima odluka na centralnom i lokalnom nivou, predstavnicima 

međunarodnih organizacija i donatorskih programa koji se bave pitanjima vezanim za 

Rome, stručnoj javnosti i medijima. 

Finansijsku podršku za realizaciju projektnih aktivnosti pružila je Fondacija za otvoreno društvo 

u Srbiji. Projekat „Održive stambene zadruge – put do unapređenja kvaliteta života Roma” 

završen je krajem 2012. godine rezultirajući upravo ovde objavljenim nalazima, zaključcima i 

preporukama. Projekat je u pripremnoj fazi podržao Tim za socijalno uključivanje i smanjenje 

siromaštva Vlade Republike Srbije.

O PREDMETU STUDIJE 

7 

1. O PREDMETU STUDIJE 

Studija koja je pred Vama bavi se predlozima za održivo stanovanje u romskim naseljima u 

Srbiji. Fokus je na naseljima koja nisu predviđena za raseljavanje, koja je moguće privesti 

u formalni sistem razvijanjem modela jeftine stambene izgradnje (adaptacije) i programa 

potpomognute samogradnje. 

Jedna od osnovnih ideja studije jeste da se u domenu praktične politike održivog stanovanja 

za Rome afirmišu unutrašnji potencijali samih romskih zajednica i da se ukaže na značaj koji 

različiti oblici udruživanja građana mogu i treba da imaju u rešavanju socijalnih i stambenih problema 

Roma. Pri tome se polazi od nekoliko osnovnih principa. Prvo, sveobuhvatnost pristupa 

proističe iz činjenice da stambena isključenost Roma ishodi iz multidimenzionalnosti fenomena 

njihove socijalne isključenosti. To znači da održivo podizanje kvaliteta stanovanja Roma mora 

obuhvatiti podizanje ukupnih kapaciteta romske zajednice u nekoliko oblasti: u oblasti potrebnih 

veština za samogradnju i održavanje stanova; u oblasti rada i privređivanja (pribavljanja resursa 

kako bi se podignuti standard stanovanja održao, odnosno i dalje unapređivao), u oblasti 

obrazovanja, odnosno kulture življenja i stanovanja, te u oblasti upravljanja i odlučivanja o bitnim 

resursima, kako unutar romske zajednice tako i u komunikaciji sa institucijama i akterima 

većinske zajednice. 

Drugo, održivi pristup mora počivati na aktivnoj uključenosti samih Roma. To znači da proces 

rešavanja problema u stanovanju treba da omogući Romima praktičnu edukaciju i podizanje 

kapaciteta za delanje u svim pomenutim dimenzijama. Direktno – sticanjem odgovarajućih veština, 

ili indirektno – podizanjem svesti o načinima na koje se problemi mogu rešavati, kao i 

samopouzdanja da su takva rešenja dostupna i realna. 

Treće, novi koncept socijalne i stambene politike napušta klasičan pristup uniformnih rešenja i 

gotovo potpune provizije resursa posredstvom javnog sektora. To nalaže diverzifikaciju modela, 

fleksibilnost rešenja i angažovanje različitih aktera (naročito neprofitnog sektora), uključujući 

i krajnje korisnike. S jedne strane, neophodno je da javni sektor prepozna doprinose drugih

8 


aktera, odnosno prednosti prenosa pružanja socijalnih usluga na aktere neprofitnog sektora. S 

druge strane, u radu sa krajnjim korisnicima, akteri i javnog i neprofitnog sektora treba da izgrade 

adekvatne kapacitete za primenu participativnog pristupa i zastupničkog planiranja. 

Prateći logiku da se održivi programi stanovanja zasnivaju na kombinaciji aktivnosti različitih 

aktera, Studija ima za cilj da predloži niz preporuka u domenu praktične politike. U tom smislu, 

u fokusu studije je nekoliko važnih pitanja: 

1. Odnos činjenice da romska populacija poseduje veoma malo ekonomskog i drugih tipova 

kapitala (humanog, kulturnog, socijalnog) i potrebe da se programi održivog stanovanja 

oslanjaju na unutrašnje kapacitete korisnika; 

2. Da li legislativni okvir u Srbiji prepoznaje navedene principe održivog stanovanja za Rome; 

3. Postoje li i šta pokazuju primeri dobre prakse; 

4. Preporuke za ostvarivanje održivog stanovanja za Rome: lokalnim vlastima, nevladinim 

organizacijama, romskim zajednicama i dr. 

Primenjeni način izlaganja prati navedene dimenzije i ima za cilj da ukaže na moguće pristupe 

u iznalaženju što efektivnijih (ekonomičnost resursa iz različitih izvora, različiti akteri kao pružaoci 

usluga) i što efikasnijih (obuhvatnih i održivih, trajnih) rešenja. U razmatranju potencijala 

romskih zajednica polazi se od koncepta enklave, koji omogućava da se u slamiziranim i getoiziranim 

područjima prepozna njihov unutrašnji akcioni potencijal, te da se programi podrške 

usmere na transformaciju potkulture koja doprinosi održavanju zatvorenog kruga siromaštva. 

Takvi programi treba da imaju za cilj jačanje kapaciteta lokalnih aktera uvažavajući postojeće 

prakse, pomažući njihovu transformaciju (preko procesa edukacije), i uključivanje u formalne 

(legalne) tokove. U slučaju romskih naselja, najčešće je reč o sakupljanju sekundarnih sirovina 

i samogradnji. Ukoliko se postojeće prakse zanemaruju, a programi zasnivaju na donacijama 

bez aktivne (radne) participacije korisnika, mala je verovatnoća da će oni doprineti smanjenju 

stigme o Romima kao „nezaslužnim” siromašnima. 

Pristup koji ova Studija primenjuje u skladu je sa principima Strategije za unapređenje položaja 

Roma u RS, koja unapređenje stanovanja i potrebne infrastrukture romskih naselja posmatra 

iz perspektive socijalnog uključivanja, dakle, povezano sa podrškom Romima posredstvom 

obrazovanja, povećanja zaposlenosti i radnog angažovanja, uključivanjem Roma u konkretnu 

saradnju, te posredstvom aktivnosti neophodnih za promenu stereotipnog ponašanja koje većinsko 

društvo ima prema Romima. I preporuke Saveta Evrope o legalizaciji romskih naselja naglašavaju 

značaj participacije romskih zajednica, njihove informisanosti o socijalnim pravima, 

kao i zastupanja marginalizovanih romskih susedstava od strane organizacija civilnog društva 

(OCD) aktivnih u oblasti romskih prava. Kada je reč o fleksibilizaciji pristupa u traženju adekvatnih 

stambenih modela, Savet Evrope ukazuje na niz opcija: socijalno stanovanje, stambene 

zadruge, podržana i regulisana samogradnja i druge inovativne forme stanovanja. Pored toga, 

Savet Evrope naglašava i da preko projekata treba težiti ustanovljavanju adekvatnih standarda

O PREDMETU STUDIJE 

9 

stanovanja imajući u vidu lokalne uslove, kako na nivou zemlje, tako i na osnovu socijalnih i kulturoloških 

elemenata same lokalne zajednice, te predvideti dinamiku podizanja standarda (dinamička 

održivost). Uloga lokalne samouprave, iako znatno smanjena u oblasti provizije, i dalje 

se smatra ključnom u obezbeđivanju opremljenog zemljišta i adekvatne regulative (Council of 

the EU 2005). 

Nekoliko je relevantnih razloga zbog kojih smatramo da je ovakva studija važna. Prvi je činjenica 

da se bližimo kraju Dekade Roma, a da je u domenu stanovanja realizovano najmanje projekata. 

Drugi je proces usaglašavanja koncepta socijalne politike u Srbiji sa evropskim socijalnim modelom, 

koji donosi novine u domenu decentralizacije nadležnosti javnog sektora i pluralizacije 

aktera koji pružaju socijalne usluge. U skladu sa time, u Srbiji su usvojena (ili se usvajaju) nova 

strateška dokumenta i zakoni. Treće, dostupnost IPA fondova otvara nove mogućnosti finansiranja 

projekata obnove romskih naselja, koji pretpostavljaju principe održivog stanovanja i inovativnih 

pristupa.

RELEVANTNI POJMOVI U STUDIJI 

11 

2. RELEVANTNI POJMOVI U STUDIJI 

SOCIJALNA ISKLJUČENOST I MARGINALIZOVANA SUSEDSTVA 

Socijalna isključenost je proces kojim su određeni pojedinci/grupe gurnuti na ivicu društva i sprečeni 

da imaju puni pristup resursima, institucijama i aktivnostima društva, zbog siromaštva ili 

nedostatka osnovnih znanja, ili kao rezultat diskriminacije. Pojam socijalne isključenosti je širi 

od pojma siromaštva i moguće je izdvojiti nekoliko njegovih ključnih dimenzija: 1. mala ili nikakva 

mogućnosti zaposlenja, sticanja prihoda i obrazovanja; 2. udaljenost od društvenih mreža i 

aktivnosti zajednice; 3. niska mogućnost pristupa vlasti i organima koji donose odluke; 4. osećaj 

nemoći i nesposobnosti kontrole nad odlukama koje utiču na svakodnevni život (Council of the 

EU, 2005: 8). 

Razumevanje socijalne isključenosti kao odsustva mogućnosti za napredovanje ukazuje i na značaj 

susedstva kao ključnog prostora u kome se odvija svakodnevni život, i u kojem ljudi ostvaruju 

pristup materijalnim i socijalnim resursima. Drugim rečima, iako glavni uzroci siromaštva nisu 

prostorni, prostorna dimenzija doprinosi stanju deprivacije i usložnjava ga. Bitne karakteristike 

marginalizovanih/socijalno isključenih susedstava su: socijalna homogenost stanovništva (pripadnost 

donjem delu stratifikacijske skale), nepovezanost susedstva sa ekonomskom i drugom 

infrastrukturom i dinamikom grada (tržište rada, transport), prostor lišen bilo kojih atributa centralnosti 

ili socijalne vidljivosti (markera za grad/građane) (Castells & Borja 1997:146). Otuda se 

i programima socijalnog uključivanja koji su prostorno fokusirani mogu i moraju postizati komplementarni 

efekti: poboljšan pristup resursima, povećana lokalna participacija i identifikacija 

(Powell 2000; Kleinman 1999, Petrović 2009:155). 

KULTURA SIROMAŠTVA 

Svaka zajednica ima svoju unutrašnju organizaciju i strategije održavanja, koje su u slučajevima 

marginalizovanih susedstava neadekvatne za uspešnu komunikaciju sa većinskim dru štvom, 

odnosno za integraciju u to društvo. Stanovništvo takvih područja upada u zamku kulture

12 


siromaštva, koja se prenosi sa generacije na generaciju, a čije je osnovno obeležje gubitak samopouzdanja 

i prihvatanje siromaštva kao sudbine (Luis 1985). Problem mentalne matrice niskih 

očekivanja od marginalizovanih grupa, zapravo, prepoznaje se kod oba ključna aktera socijalnih 

programa – i pružalaca usluga (najčešće lokalna vlast) i korisnika. Pružaoci usluga obično navode 

upravo ovaj razlog u slučaju neuspeha socijalnih programa, često više pažnje posvećuju prevenciji 

rizika (vezanih za kulturu siromaštva) no povećanju efikasnosti programa (otklanjanjem 

kulture siromaštva) (Bonetti 2002; Petrović 2009: 141–142). 

SOCIJALNI KAPITAL – UNUTRAŠNJI AKCIONI POTENCIJAL 

Marginalizovana susedstva generišu specifičnu potkulturu, koja, s jedne strane, obezbeđuje 

funkcionisanje date populacije na substandardnom nivou i, s druge strane, predstavlja svojevrsnu 

zaštitu od dominantnih institucija (većinskog) društva, u koje stanovnici nisu (dovoljno) integrisani 

(Wacquant & Wilson 2005). Dakle, takva potkultura, pored negativnih aspekata (kultura 

siromaštva koja doprinosi reprodukovanju socijalne isključenosti), ima i određene potencijale 

(zajedničko rešavanje životnih problema, ispomoć, informisanje, specifično ekonomsko preduzetništvo) 

(Gultekin & Guzey 2007). Razvijenost socijalnih mreža jedan je od važnih činilaca akcionog 

potencijala lokalne zajednice (susedstva). 

Pojam socijalnog kapitala obuhvata nekoliko dimenzija. Najpre, stepen poverenja i otvorenosti 

za saradnju aktera unutar susedstva. U meri u kojoj je susedstvo homogeno i sačinjeno od pripadnika 

marginalizovanih grupa, ovaj tip povezujućeg kapitala (među akterima bliske socijalne 

pozicije na ograničenom prostoru) nije dovoljan za razvijanje strategija za prevazilaženje postojećeg 

nivoa siromaštva i/ili socijalne isključenosti. Za takve strategije neophodan je razvoj druge 

dve dimenzije socijalnog kapitala: premošćujuće – povezivanje sa sličnim ljudima/akterima ali 

u drugačijim socio-prostornim kontekstima (uspešniji pojedinci iste manjinske grupe, uspešnija 

susedstva iste manjinske grupe i sl.) i povezujuće – povezivanje sa predstavnicima neposrednih 

institucija, sa ljudima/organizacijama različitog socijalnog miljea (veze sa organizacijama 

civilnog društva, finansijskim i javnim institucijama, predstavnicima lokalne vlasti itd.) (Keyes 

2001:136–141). Otuda se razvijenost socijalnog kapitala na nivou susedstva valorizuje preko sledećih 

pitanja: 1. Da li i koliko stanovnici rade zajedno? 2. Da li stvaraju veze sa organizacijama i 

akterima iz okolnih susedstava? 3. Da li imaju veze sa organizacijama civilnog društva i lokalnom 

samoupravom? 4. Da li ove organizacije dobro posluju kao organizacije? i 5. Koliko dobro posluju 

sa susedskim organizacijama? (Keyes 2001:161). 

Situacije u kojima lokalna administracija šalje informacije koje nisu adekvatno targetirane ili 

formulisane (birokratska formulacija ostaje nedovoljno razumljiva), dodatno redukuju socijalni 

kapital marginalizovane zajednice i čine ga neefikasnim, jer to obeshrabruje članove lokalne 

zajednice i slabi poverenje u institucije. U ovom smislu kvalitet škola i obuhvaćenost dece školovanjem 

smatraju se jednom od kritičnih tačaka generisanja socijalnog kapitala. Naime, siromašnim 

zajednicama potrebne su jake lokalne institucije (pored škole, mala poslovna udruženja, na 

primer) da bi uspešno razvile liderstvo svojih članova i komunikaciju sa društvenim institucijama,


13 

odnosno razvile sve tri dimenzije socijalnog kapitala u susedstvu (Petrović 2009: 168–171; Petrović 

2008: 57–59). Na taj način, potvrđuje se uzročna povezanost socijalne (ekonomske, kulturne, 

političke) i prostorne dimenzije socijalne isključenosti. 

GETO, SLAM I ENKLAVA 

U meri u kojoj je okupljanje marginalnih društvenih grupa (koje su pri tome i negativno stigmatizovane) 

na određenom prostoru prisilno, govori se o njihovoj getoizaciji (sa manjim ili većim 

stepenom isključenosti, odnosno komunikacije sa većinskim sistemom), koja je uslovljena bezbednošću 

i komforom većinske populacije. 

Ukoliko su takva područja fizički deprivirana (ruiniranost stanova i niska opremljenost susedstva 

komunalnom i socijalnom infrastrukturom) i naseljena siromašnim i neobrazovanim stanovništvom, 

čije su aktivnosti involutivne – obavljaju se u kompaktno povezanim nišama preživljavanja 

(na primer: skupljanje sekundarnih sirovina, prostitucija, sitan kriminal i sl.) i održavaju spiralu 

samoeksploatacije (velika količina energije uprkos stalno niskim prihodima, radi se za bilo kakav 

prihod), reč je o slamiziranim i getoiziranim područjima velike socijalne isključenosti (Davis 

2004). 

Ukoliko je, međutim, reč o područjima unutar kojih (etničke) zajednice generišu prakse kojima se 

podstiče preduzetništvo u upotrebi dostupnih resursa (posredstvom jakog vezujućeg i relativno 

razvijenog premošćujućeg socijalnog kapitala) i komunikacija (preko formalne/institucionalizovane 

razmene – obrisi premošćujućeg socijalnog kapitala) sa većinskim društvom, pre se govori 

o fenomenu (etničkih) enklava, za koji se (nužno) ne vezuje kultura siromaštva (Marcuse 1997; 

Marcuse & Van Kempen 2002). U meri u kojoj državne institucije podstiču unutrašnje resurse 

lokalne zajednice ova područja postaju potencijal ostvarenja multikulturalnosti u društvu, koja 

podrazumeva smanjenje socijalne distance među etničkim grupama (većinske prema manjinskim 

i vice versa), kao i afirmaciju pozitivnih razvojnih kapaciteta lokalnih zajednica, posebno 

onih specifičnog etničkog ili kulturnog obeležja (Portes & Manning 2005, Petrović 2009). 

TERITORIJALIZOVANE ZAJEDNICE 

Etničke enklave su dugotrajne stabilne zajednice ukorenjene ili teritorijalizovane u određenu 

lokalnu sredinu. Njihov potencijal održive obnove procenjuje se u više kategorija, to su: 1. odnosi 

unutar romske zajednice; 2. odnosi romske zajednice sa spoljnim okruženjem; 3. prisustvo 

aktivnih OCD koje se bave ili su spremne da se bave pitanjem obnove romskog naselja; 4. stepen 

kooperativnosti lokalnih vlasti/institucija. U ovom smislu pretpostavlja se da romska naselja koja 

imaju dobar skor u navedenim kategorijama imaju veće šanse za izradu projektne dokumentacije 

(utvrđivanje stanja „tvrdog” – fizičkog kapitala naselja), kao i potencijal „mekog” kapitala (kohezivnost 

zajednice, veštine koje poseduju njeni članovi, manja stigmatizacija romske zajednice 

i sl.) neophodnog za održivu obnovu zasnovanu na integralnom pristupu socijalnoj isključenosti 

romske populacije.

14 


KONCEPT ENKLAVE I PRINCIPI NOVE SOCIJALNE POLITIKE 

Koncept enklave je značajan za revitalizaciju marginalizovanih i depriviranih prostora i lokalnih 

zajednica jer odgovara principima „nove socijalne politike” u savremenom društvu. Ti principi 

nalažu napuštanje pristupa zasnovanog na „normalizaciji” siromaštva, odnosno otklanjanju prepreka 

u korišćenju stanovanja, obrazovanja, zdravstva, kulture preko uniformnih programa koje 

obezbeđuje javni sektor bez znatnije participacije korisnika. Sve više se, naime, teži podsticanju 

unutarnjih ekonomskih resursa i aktiviranju mreža podrške unutar lokalne zajednice kako bi se 

obezbedili resursi potrebni za održivo prevazilaženje siromaštva i podizanje kvaliteta života. 

Reč je, dakle, o većem uvažavanju uloge neposrednih aktera i osnaživanju njihovih kapaciteta 

(Atkinson 2000). 

Promena pristupa socijalnoj politici u skladu je sa novim socijalnim modelom EU. Taj model socijalnu 

politiku više ne posmatra odvojeno od ekonomskog razvoja (kao intervenciju u slučajevima 

neuspešne ekonomske integracije pojedinaca), već kao oblast koja zadobija aktivnu ulogu u 

(re)integraciji u tržište rada i kreiranju novih poslova. U ovom smislu, novu paradigmu socijalne 

politike predstavljaju inovativnost u pristupima, maksimalno prilagođenim lokalnom kontekstu, 

odnosno specifičnom korisniku, kao i pluralizam pružalaca usluga. U skladu sa time (re)afirmisani 

su i pojmovi socijalno preduzetništvo i socijalna inovacija, koji su bili zapostavljeni u periodu 

dominacije državnog sektora kao ključnog pružaoca (provajdera) socijalnih usluga (Trigillia 

2001). Na značaju dobija i koncept socijalnog tržišta, koji pojam tržišta ne povezuje nužno sa 

profitabilnošću već sa ekonomskom i socijalnom održivošću – pokrivanje realnih troškova i ulaganje 

viškova u postizanje socijalnih ciljeva, a čiji su ključni akteri mala neprofitna preduzeća ili 

organizacije (građana) (Kemeny 1999). 

Navedena promena koncepta socijalne politike prepoznata je u novom Zakonu o socijalnoj zaštiti 

(2011), koji uvodi dva veoma bitna principa – decentralizaciju sistema pružanja usluga 

(odstupanje od centralnog planiranja) i pluralizaciju pružalaca usluga (uvođenje novih aktera u 

oblast pružanja socijalnih usluga). 

PROMENA KONCEPTA SOCIJALNOG STANOVANJA 

I u oblasti socijalnog stanovanja umnožavaju se institucionalna rešenja u svim dimenzijama 

(ko vrši proviziju – investira, ko su korisnici i kakav je njihov vlasnički status). U užem smislu, socijalno 

stanovanje se odnosi samo na stanove u javnom sektoru, namenjeno domaćinstvima sa 

najizraženijom potrebom za društvenom/budžetskom intervencijom. U širem smislu ovaj pojam 

obuhvata bilo koji tip stanovanja koje je obezbeđeno uz znatniju pomoć budžetskih sredstava 

(Lux 2001). Sa diverzifikacijom rešenja zasnovanih na principima osnaživanja kapaciteta neposrednih 

aktera, takva podela, zasnovana na kriterijumu ulaganja budžetskih sredstava, postaje 

preuska, te se pojam socijalnog stanovanja dalje razvija i obuhvata nove forme neprofitnog stanovanja 

i stanovanja koje se razvija inovativnim pristupima, sa (većim ili manjim) budžetskim 

sredstvima ili bez njih (Priemus 2000, Petrović 2004).


15 

U tom smislu reafirmiše se i koncept stambene zadruge, za koju se može reći da je tradicionalna 

forma savremenih socijalnih preduzeća (Cvejić et al. 2008). Koncept stambenih zadruga predstavlja 

pokušaj prevazilaženja ograničenosti kako tržišta (visoke cene, spekulativnost aktera i 

sl.) tako i državnog vlasništva u stanovanju (koja ishode iz ograničene odgovornosti korisnika 

iznajmljenih stanova, te teškoća kontrole/subvencionisanja zakupnina za niskodohodovne grupe 

i sl.) Regulisanje praksi udruživanja građana (institucija civilnog društva) je bitna pretpostavka 

kooperativnog stanovanja, a pretpostavlja se i znatna podrška države u procesu proizvodnje 

stanova (Petrović 2004). Koncept stambenih zadruga i uloga neprofitnih stambenih organizacija, 

odnosno značaj uključivanja krajnjih korisnika na svim pozicijama lanca stambene provizije 

(proizvodnja – distribucija – održavanje) prepoznati su u Zakonu o socijalnom stanovanju (2009) 

i u Strategiji socijalnog stanovanja (2012). 

Inovativnost u pristupima u domenu socijalnog stanovanja otvara i niz relevantnih pitanja adekvatne 

regulative novih formi. Na primer, bitno je istaći problem definisanja vlasništva, odnosno 

prava otuđenja vlasništva nad stanovima koji su subvencionisani i/ili donirani, odnosno stečeni 

po osnovu stanja socijalne potrebe porodice, kako bi se adekvatno zaštitili svi članovi porodice 

(od samovolje nosioca prava vlasništva, koji ga sâm ne bi ni stekao u slučajevima porodičnog 

nasilja, na primer) i/ili obezbedila socijalna filtracija stanova (dostupnost stanova ugroženim 

grupama ukoliko prethodni korisnici izađu iz stanja socijalne potrebe). 

POJAM ADEKVATNOG STANOVANJA 

Standard stanovanja koji se može postići u siromašnim susedstvima, a da rešenje bude održivo, 

otvoreno je pitanje i u ekonomski razvijenim društvima. Otuda je definicija adekvatnog 

stanovanja uvek određena kontekstom konkretne društvene sredine. Ipak, izdvaja se nekoliko 

univerzalnih aspekata koje treba imati na umu: pravna sigurnost; osnovne usluge – socijalna infrastruktura; 

troškovna pristupačnost; zaštita od hladnoće, vlage – zdravstveni principi stanovanja; 

odsustvo diskriminacije u dostupnosti stanovanja; lokacija – mogućnosti rada, školovanja, 

socijalne i zdravstvene zaštite, ekološka pogodnost; kulturna adekvatnost – ispoljavanje kulturnog 

identiteta i različitosti; posvećenost podršci strategijama samopomoći (UN CESCR 1991). 

Komparativno evropsko iskustvo u rehabilitaciji postojećih naselja ukazuje na to da je realno 

težiti standardima koje stanovnici mogu da ostvare imajući u vidu ekonomske okolnosti (a ne 

punim modernizacijskim standardima), čime se poboljšava bazični standard i uvećava razvojna 

šansa susedstva (Holt-Jensen 2003). Na sličan način postavlja se i Strategija za unapređenje položaja 

Roma u RS, koja nalaže uvođenje minimalnih standarda preko razvojnih programa. 

PLURALIZACIJA PRUŽALACA SOCIJALNIH USLUGA 

Kako su se tokom 80-ih godina 20. veka javni organi u većini evropskih država suočili sa visokim 

stopama nezaposlenosti i krizom u javnim finansijama, oni su prestali da se oslanjaju isključivo 

na pasivne politike tržišta rada zasnovane na sistemu raspodele novčanih davanja nezaposlenima. 

Time su na značaju dobile aktivne politike na tržištu rada, ali i u socijalnoj politici. U okviru

16 


ovog polja aktivnih politika tržišta rada možemo da uočimo veliki „drugi program tržišta rada”, koji 

nudi središnje forme zapošljavanja – između politika zapošljavanja i socijalnih politika”. (Defourny, 

Nyssens 2008). 

Time se u ovim oblastima dolazi do pluralizacije aktera koji su počeli da obavljaju delatnosti koje 

su tradicionalno bile u nadležnosti države. Akteri koji su se najčešće uključivali u ovaj sektor bile 

su organizacije trećeg/neprofitnog ili sektora socijalne ekonomije (udruženja, zadruge, socijalna 

preduzeća i sl.). 

Pomenuta sintagma se u slučaju Srbije prvenstveno odnosi na novi princip u Zakonu o socijalnoj 

zaštiti u Republici Srbiji (2011), po kome je potrebno uvesti nove pružaoce socijalnih usluga u 

sektor socijalne zaštite. Ovaj trend ima za cilj da se bolje usmeri i lokalizuje određena usluga, da 

se smanje troškovi realizacije usluga, kao i da se smanji pritisak na državni aparat za pružanje 

socijalnih usluga. Najčešće, pružanje socijalnih usluga se sa države prebacuje na druge aktere 

putem licenci ili drugih sistema ovlašćenja za vršenje delatnosti od javnog interesa. U većini slučajeva 

iz evropske prakse se kao najzainteresovaniji pružalac socijalnih usluga pojavljuju neprofitne 

organizacije i one preuzimaju tu vrstu obaveze od države. U širem smislu, ova sintagma se 

odnosi na sve sektore javnih usluga. 

NEPROFITNI PRISTUP 

Ovaj pristup naglašava neraspodelu profita, prema kojoj neprofitne organizacije ispunjavaju širok 

spektar društvenih i političkih zadataka, uključujući lobiranje i zastupanje interesa, a u nekim 

slučajevima, preraspodelu i obezbeđivanje usluga (Borzaga, Galera, Nogales, 2008:17). Neprofitno 

ne označava samo princip delanja, već je veoma često i princip koji je ugrađen u specifična 

zakonodavstva, i koji podrazumeva da na kraju knjigovodstvene godine osnivač date organizacije 

profit ne sme prisvojiti, ili ga sme prisvojiti u vrlo ograničenoj meri. U Republici Srbiji zakoni 

koji predstavljaju osnovu principa neprofitnosti su Zakon o udruženjima (2009) i Zakon o zadužbinama 

i fondacijama (2010). 

SOCIJALNA EKONOMIJA 

Sa organizacionim formama kao što su zadruge, udruženja ili društva za uzajamnu pomoć, naglašava 

se značaj misije koju ima određena organizacija, kao i njen cilj da pomogne svojim članovima 

i/ili široj zajednici, pre nego da ostvaruje profit za investitore (Borzaga, Galera, Nogales, 

2008:17). Štaviše, ovaj pristup ističe i princip demokratskog donošenja odluka u organizacijama. 

TREĆI SEKTOR 

U principu, veoma je teško razlikovati glavne karakteristike i funkcije tzv. trećeg sektora od suštinskih 

karakteristika neprofitnog sektora i socijalne ekonomije uopšte. Treći sektor je vođen 

vrednostima i njegove preovlađujuće aktivnosti nisu zasnovane samo na finansijskim, već i na 

socijalnim, kulturnim i ekološkim ciljevima.


17 

Ovi pristupi su bili pogodni za uključivanje u sektor pružanja usluga od javnog značaja, budući da 

se ne zasnivaju na principu generisanja profita, već insistiraju na socijalnim ciljevima i kao takvi 

su se podudarali sa ciljevima javnih vlasti i donosili im izuzetno važno partnerstvo. Takođe, sem 

zajedničkih ciljeva, organizacije neprofitnog/trećeg sektora ili sektora socijalne ekonomije su 

omogućile diverzifikaciju izvora finansiranja za usluge od javnog značaja (preko donacija, članstva, 

volonterskog rada), pa je i to uticalo na rasterećivanje državnih budžeta predviđenih za ove 

namene. 

NEVLADINE ORGANIZACIJE/ORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA/UDRUŽENJA 

Termin nevladine organizacije je kolokvijalni naziv za organizacije tzv. trećeg sektora, ali prvenstveno 

u zemljama Centralne i Istočne Evrope. One su tako nazvane zbog njihovih napora i nastojanja 

da naglase svoju prirodu nezavisnu od vlasti, jer su one kao i sve „socijalne organizacije” 

za vreme prethodnih režima bile pod strogom vladinom kontrolom (Borzaga, Galera, Nogales, 

2008:18). Vrlo često se sreće i termin organizacije civilnog društva, ali je u svakom slučaju za srpski 

kontekst najispravniji naziv udruženja (i odgovarajući zakon nosi isto ime). Upravo su udruženja 

najaktivniji akteri u procesu „pluralizacije” socijalne politike. Udruženja su neprofitna i po 

principu na kom su zasnovana, a u srpskom slučaju i po zakonskom okviru. Uloga ovih organizacija 

prepoznata je i u Zakonu o socijalnom stanovanju. 

Neprofitne stambene organizacije, uključujući i stambene zadruge, imaju veliki potencijal u 

politici socijalnog stanovanja, po principu „odozdo–naviše” (Analiza efekata zakona 2011:6). 

Ekonomske i društvene prednosti u odnosu na druge oblike poslovanja su brojne, i to: 

-- 

demokratski (učesnički) model uprave; 

-- 

ponuda usluga boljeg kvaliteta, odnosno usluga koje su potrebne zajednici, koje privatni 

sektor ne pruža zbog malog profita, pogotovo u oblasti socijalnog stanovanja; 

-- 

potencijal za smanjenje nivoa neformalne („sive”) ekonomije, što rezultira većim ubiranjem 

poreza (veća izdašnost poreskih oblika) i nižom stopom protivpravnog ponašanja 

(niži stepen poreske evazije); 

-- 

pozitivni efekti na stanogradnju i rešavanje nerešenih stambenih pitanja velikog broja 

stanovnika; 

-- 

potencijal za akumulaciju društvenog (socijalnog) kapitala i solidarnosti, društvenu reintegraciju 

ugroženih grupa, promociju socijalne pravde i ravnopravnosti u lokalnoj zajednici 

i društvu; 

-- 

podsticanje zdrave konkurencije u stanogradnji, u kojoj su tradicionalno zastupljeni monopolski, 

duopolski i oligopolski položaji, odnosno dominantni položaji velikih privrednih 

društava; 

-- 

veliki značaj za lokalni ekonomski razvoj. 1 

1 Članom 20. tačka 30 Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS”, broj 129/2007) propisano je da opština, preko svojih organa, u 

skladu s Ustavom i zakonom podstiče i pomaže razvoj zadrugarstva.

18 


SOCIJALNO PREDUZEĆE I SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO 

Socijalno preduzeće je najlakše definisati kao biznis koji posluje s idejom da preko zarade koju 

ostvari putem prodaje proizvoda ili usluga ispuni jasnu socijalnu misiju. Ova uprošćena definicija 

veoma odgovara definiciji nekadašnjeg odeljenja (ministarstva) za trgovinu i industriju Velike 

Britanije koja kaže da su socijalna preduzeća biznisi sa primarnim ciljevima u društvenoj sferi 

čiji se profit reinvestira u socijalne ciljeve, umesto da se koristi da se poveća profit vlasnika i/ili 

osnivača (Odeljenje za trgovinu i industriju, Velika Britanija). 

Većina socijalnih preduzeća ima tri zajednička obeležja: jasan socijalni cilj, demokratsku strukturu 

upravljanja i neusmerenost (prevashodno) na sticanje profita, već na ostvarivanje društvene 

funkcije. Tačnije, „socijalna preduzeća su neprofitne privatne organizacije koje se bave proizvodnjom 

roba i pružanjem usluga, što je direktno povezano sa njihovim jasnim ciljem da zajednica 

ima koristi od njihovih aktivnosti” (Defourny, Nyssens 2008). 

Socijalno preduzetništvo je inovativan način da ljudi reše različite ekonomske, obrazovne, 

zdravstvene i ekološke probleme u svojoj zajednici svojim radom – udruživanjem i korišćenjem 

održivih biznis modela, odnosno upotrebom preduzetničkih principa, ali ne radi svoje lične koristi. 

Naime, primarni cilj organizacija socijalne ekonomije jeste da služe potrebama članova ili 

interesima šire zajednice, a ne da maksimiraju i raspodele profit svojim akcionarima ili članovima, 

što ih uistinu razlikuje od privatnog profitnog sektora (Davister, Defourny, Gregoire 2004). 

Socijalni preduzetnici su osobe koje prepoznaju socijalni problem i koriste inovativne, preduzetničke 

metode kako bi doprinele pozitivnim socijalnim promenama u svom okruženju.

USLOVI STANOVANJA I KULTURA STANOVANJA ROMA – PRESEK STANJA 

19 

3. USLOVI STANOVANJA I KULTURA STANOVANJA ROMA – 

PRESEK STANJA 

Romi predstavljaju jednu od najvećih etničkih zajednica u Republici Srbiji, koja vekovima egzistira 

na marginama društva. Prema zvaničnom popisu iz 2011. godine, romska populacija u Srbiji 

broji 147.604 stanovnika i čini 2,05 odsto ukupnog broja stanovnika. S druge strane, prema proceni 

Saveta Evrope, broj Roma u Srbiji iznosi oko 450.000, dok pojedini romski lideri tvrde da ih 

ima i do 800.000 (Kovačević, 2009: 7). 

U Srbiji je i tokom socijalizma samo mali segment zaposlene romske populacije bio uključen u 

oficijelnu proviziju stanova (u društvenom vlasništvu), dok je većina bila prinuđena na „izlazne” 

strategije, odnosno snalazila se van pomenutog sistema stambene provizije, samogradnjom, 

kako u već postojećim romskim naseljima tako i u novoformiranim. To je rezultiralo velikim brojem 

romskih naselja koje karakterišu siromašno stanovanje, niska infrastrukturna opremljenost, 

često ilegalna gradnja. 

Prema nalazima istraživanja iz 2002. godine, u Srbiji su registrovana 593 romska naselja (veća od 

100 domaćinstava), od kojih je 34,6% delimično a 35,5% potpuno nelegalno, a 43% su slamovi 

(bez struje oko 10%, sa tekućom vodom u stanu 47,1%, a sa kanalizacionom infrastrukturom 

samo 24,2%) (Jakšić i Bašić 2005). Procena je da oko 70% populacije Roma u Srbiji živi u romskim 

naseljima, a da samo oko 5% Roma živi u socijalnim stanovima javnog sektora (u većinskoj populaciji 

taj procenat je niži, i iznosi 3%). Imajući u vidu dimenzije siromaštva i socijalne isključenosti 

Roma, taj procenat je izuzetno nizak. Naime, dok se u ukupnoj populaciji 14,7% stanovništva suočava 

sa problemima siromašnog stanovanja, to je slučaj sa 64,1% romske populacije. Strategija 

za unapređenje položaja Roma navodi da 39% Roma nema odgovarajuće snabdevanje vodom, 

a da 5% nema nikakve sanitarne uređaje (u slamovima 25%). 

Romi su višestruko izloženiji finansijskom siromaštvu od ukupne populacije: deset puta ako se 

posmatra apsolutna linija siromaštva – učešće apsolutno siromašnih u ukupnoj populaciji je 6% 

u odnosu na 60% u romskoj populaciji (Strategija za unapređenje položaja Roma u RS) i 4,5 puta

20 


ako se posmatra relativno siromaštvo – 18% prema 83% (Cvejić et al 2010). Takva situacija prenosi 

se i na razmere materijalne deprivacije 2 . Dok je u opštoj populaciji 20% domaćinstava suočeno 

sa materijalnom deprivacijom, u romskoj populaciji to je slučaj sa čak 95% domaćinstava. 

Takva situacija direktno proističe i iz činjenice da je udeo nezaposlenih 3,5 puta veći nego kod 

opšte populacije (stope nezaposlenosti: 50,8% prema 15,2%), te je samo oko 31% Roma starosti 

15–65 godina zaposleno, u poređenju sa 59% u opštoj populaciji (Cvejić et al. 2010). Čak 52% 

zaposlenih Roma je angažovano u neformalnim oblicima rada (kod poslodavca bez formalnog 

ugovora ili neformalna samozaposlenost), dok je 60% angažovano na nekvalifikovanim zanimanjima. 

U ukupnoj populaciji 17% domaćinstava sa članovima u radnom uzrastu nema ni jednog 

zaposlenog, dok je kod Roma 69% takvih domaćinstava (Cvejić et al. 2010). Neadekvatni uslovi 

stanovanja i siromaštvo direktno se reflektuju na zdravlje romske populacije, čiji je prosečni životni 

vek kraći za oko deset godina, a stopa smrtnosti dece mlađe od 5 godina tri puta veća od 

nacionalnog proseka (Strategija za unapređenje položaja Roma u RS). 

Nizak kulturni kapital Roma bitna je odrednica navedenih pokazatelja. Dve trećine Roma je bez 

formalnog obrazovanja, 23% sa osnovnom, a 11% sa srednjom školom, dok je samo 1% sa višim 

nivoom obrazovanja. Takvom stanju u velikoj meri doprinose i sledeće činjenice: predškolskim 

obrazovanjem obuhvaćeno je 40% dece većinske populacije, a samo 3,9% romske, obaveznim 

predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno je 88,6% dece u opštoj i 59,9% dece u romskoj populaciji, 

dok 95% đaka upisanih u OŠ i završi ovaj nivo školovanja, u romskoj populaciji to je slučaj 

samo sa 30% đaka (Strategija za unapređenje položaja Roma u RS). Iako postoje pozitivni trendovi, 

na primer, obuhvat osnovnoškolskog obrazovanja porastao je sa 56% na 73% od 2002. do 

2007. (Cvejić et al. 2010), činjenica da gotovo 60% romskih naselja nema predškolske ustanove 

ni na udaljenosti od 1 km, a 55% ni osnovne škole, znatno otežava ovakve promene (Strategija 

za unapređenje položaja Roma u RS). 

Veliki broj Roma je bez ličnih dokumenata, nije registrovan u vitalnoj statistici ili drugim administrativnim 

evidencijama neophodnim za ostvarivanje osnovnih ljudskih i socijalnih prava. Tako 

je među romskom populacijom daleko više nezaposlenih koji nisu prijavljeni kod NSZ (24,5% 

prema 6,3% u opštoj populaciji), kao i osoba bez zdravstvenog osiguranja (u opštoj populaciji 

bez zdravstvenog osiguranja je 8%, a u romskoj populaciji 25% osoba). Glavni razlozi su nedostatak 

dokumenata, slaba informisanost, a u domenu zapošljavanja odsustvo vere u korisnost 

programa za nezaposlene zbog iskustva diskriminacije pri zapošljavanju i niskog samopouzdanja 

(kao obeležja kulture siromaštva). Posledično, Romi su gotovo potpuno isključeni sa finansijskog 

tržišta (84%) (Cvejić et al. 2010), koje je jedan od bitnih (pretpostavljenih) mehanizama 

integracije u svim oblastima, a posebno u oblasti stanovanja. 

Sociološka istraživanja ukazuju na to da je na osnovu svih dimenzija socio-ekonomskog statusa 

moguće smatrati Rome specifičnom etničkom potklasom. Otuda ne iznenađuje da je socijalna 

2 Kompozitna mera koja ukazuje na onemogućavanje kvalitetnog zadovoljenja osnovnih potreba: ishrana, odevanje, plaćanje komunalnih 

računa, grejanje, opremljenost stana osnovnom infrastrukturom i aparatima za domaćinstvo, izloženost buci, vlazi i sl.

USLOVI STANOVANJA I KULTURA STANOVANJA ROMA – PRESEK STANJA 

21 

distanca većinskog stanovništva prema Romima jedna od najvećih (veća socijalna distanca zabeležena 

je samo prema Albancima i Bošnjacima, etničkim grupama sa kojima je bilo otvorenih 

konflikata), a specifična je i po tome što se kultura siromaštva smatra bitnim obeležjem Roma, 

koje opravdava veliku distancu (Miladinović 2008). 

Takva pozicija Roma ukazuje i na nizak nivo socijalnog kapitala ove etničke grupe, što su potvrdila 

i mnoga istraživanja. Najelementarniji vid socijalnog kapitala, zbog niskog obrazovanja i 

formalne zaposlenosti, a samim tim i niske individualizacije unutar romske populacije, ispoljava 

se u tribalističkom vidu (zatvaranjem u uske zajednice koje se organizuju po principu plemena, 

sa jasnom hijerarhizacijom odnosa moći unutar zajednice, a posebno u komunikaciji sa spoljnim 

okruženjem, posredstvom autoriteta vođe). Takvom stanju pogoduju i činjenica da su Romi 

prostorno veoma disperzovani, da su im naselja relativno mala i sa diverzifikovanim kulturnim 

identitetima, što otežava formiranje svesti o zajedničkom interesu romske populacije. Sve navedeno, 

umanjuje i politički kapital Roma, što je potvrdilo i najnovije istraživanje o socijalnoj 

inkluziji (Cvejić et al. 2010). Politički habitus Roma je anomičan, niskog motivacionog kapaciteta 

za participaciju i pregovaranje, s jedne strane, uz visoko respektovanje autoritarne moći, s druge 

strane. 

Može se zaključiti da diskriminacija Roma u Srbiji postoji kako na individualnom tako i na institucionalnom 

nivou, na šta ukazuju istraživanja i u nizu drugih evropskih zemalja. Na prvom nivou, 

vidni su protesti građana u odnosu na programe koji ciljaju na poboljšanje nekih uslova života 

Roma, pri čemu se Romi stigmatizuju kao „nezaslužni” siromašni, za koje se socijalni troškovi 

smatraju uzaludnim ili se socijalni programi smatraju privilegijom u odnosu na većinu (ERRC & 

ENAR 2006). Usled diskriminacije na oba nivoa programi raseljavanja i dalje se zasnivaju na 

principima segregacije, preko kojih se prepoznaje pravo Roma na stan, ali ne i na društvenu 

integraciju (Guy 2008). U Srbiji se institucionalna diskriminacija može prepoznati u odlaganju ili 

odbijanju programa koji su namenjeni Romima, te u slabostima usvojenih strateških dokumenata 

(bez adekvatnog zakonskog i finansijskog okvira). Indikativno je i dugotrajno tolerisanje 

ilegalnih naselja na javnom zemljištu i odbijanje da se ona uključe u formalne okvire prostornih 

planova (Macura 2006). 

Iako se u Srbiji ulažu sporadični napori da se položaj i uslovi života Roma poboljšaju, istina je da 

je ta zajednica i dalje marginalizovana i nedovoljno uključena u društvo. Programi pomoći za 

Rome u znatnoj meri se sprovode na nivou projektnih/programskih aktivnosti države, lokalne 

vlasti i/ili neprofitnog sektora, mahom se finansiraju iz donatorskih sredstava i najčešće bivaju 

usmereni ka saniranju posledica, a veoma retko ili nikako ka sistematskom pronalaženju uzroka 

teškog položaja ove grupacije. To za posledicu ima da se, i pored uloženih napora, položaj 

romske zajednice po završetku projekta ili programa samo neznatno poboljšava ili, kao u nekim 

slučajevima, stanje čak biva vraćeno na staro. Bitan razlog ovoga leži u činjenici da u planiranju i 

sprovođenju projektnih aktivnosti nedostaje sagledavanje upravo elementa održivosti željenog 

stanja po završetku konkretnih akcija i prestanku doniranja sredstava.

22 


Prethodna analiza je pokazala da se stambena isključenost Roma potvrđuje kao jedan od 

najsloženijih vidova socijalne isključenosti, te da održivi projekti stambene inkluzije treba 

da obuhvate dekonstrukciju kako fizičkih (prostornih) tako i mentalnih (socijalnih/političkih) 

barijera sa kojima se suočavaju Romi, ali i institucije, odnosno većinsko društvo. U postojećim 

okolnostima, ekonomski kapaciteti i način života Roma čine klasičan vid socijalnog 

stanovanja (kolektivnog tipa u javnom sektoru) u velikom broju slučajeva neadekvatnim rešenjem, 

koje je za većinsko društvo i veoma skupo jer zahteva gotovo potpuno subvencionisanje 

zakupa, što dodatno pothranjuje socijalnu distancu prema Romima. Otuda se kao neophodna 

ukazuje potreba za inovativnim rešenjima zasnovanim na postepenom podizanju 

kapaciteta romskih zajednica (individualnih i kolektivnih), te različitim oblicima udruživanja 

Roma, međusobno i sa drugim akterima. Iako su unutrašnji resursi romskih lokalnih zajednica 

veoma niski (ekonomski, kulturni, humani), značajna unutargrupna solidarnost postoji 

kao pretpostavka vitalnih enklava (npr., u pronalaženju posla Romi se dominantno oslanjaju 

na vezujući socijalni kapital – Cvejić et al. 2010). Njeno jačanje, uz podizanje kapaciteta 

komunikacije sa okruženjem (u oblasti rada, obrazovanja, kvaliteta stanovanja/naselja), 

pretpostavka je potpunosti procesa teritorijalizacije romskih zajednica, odnosno njihovog 

utemeljenja kako u fizičkom tako i u socijalnom prostoru sredine u kojoj žive.

ANALIZA ZAKONSKIH PRETPOSTAVKI PROGRAMA ODRŽIVOG STANOVANJA ZA ROME U SRBIJI 

23 

4. ANALIZA ZAKONSKIH PRETPOSTAVKI PROGRAMA ODRŽIVOG 

STANOVANJA ZA ROME U SRBIJI 

4.1. ROMI KAO CILJNA GRUPA I PLURALIZACIJA PRISTUPA I AKTERA U 

POLITICI SOCIJALNOG STANOVANJA 

Posle masovne privatizacije stanova koja je izvršena početkom 90-ih godina 20. veka i potpunog 

povlačenja države iz provizije stanova, oblast stanovanja i socijalnog stanovanja u Srbiji je 

dugo bila neregulisana i faktički prepuštena tržištu. U odsustvu politike socijalnog stanovanja 

i strategija na nacionalnom nivou, sve grupe građana, uključujući i one najugroženije, bile su 

primorane da pronalaze rešenje za svoj stambeni problem pod tržišnim uslovima. Kao odgovor 

na tu situaciju, kao potvrda nemogućnosti građana da pod takvim uslovima reše pitanje stanovanja, 

nicala su sve više i više neformalna i nehigijenska naselja po obodima gradova, a sve veći 

broj građana rešavao se da svoje objekte izgradi mimo regularnih procedura, bez poštovanja 

planske dokumentacije i bez potrebnih dozvola. 

Usled krize u kojoj se Srbija našla 90-ih godina 20. veka i rasta siromaštva i nezaposlenosti, 

potrebu za podrškom u rešavanju stambenog pitanja imao je sve veći broj građana. Mnogi od 

njih bili su upravo Romi, koji su zbog stanja sveopšte isključenosti u kojem su živeli imali sve 

manje pristupa adekvatnom stanovanju i čiji su se, ionako neadekvatni, uslovi stanovanja usled 

siromaštva sve više pogoršavali. Iako je Zakon o stanovanju iz 1992 prepoznao ulogu države 

u stambenom zbrinjavanju socijalno ugroženih kategorija (u ingerenciji lokalnih nivoa vlasti), 

detaljnija i sistemska regulativa ove oblasti izostaje sve do usvajanja Zakona o socijalnom stanovanju 

2009. godine, koji konkretnije prepoznaje potrebu za državnom podrškom u obezbeđenju 

adekvatnog stanovanja za ugrožene građane, među njima i Rome, te oni postaju ciljna grupa u 

politici socijalnog stanovanja od usvajanja ovog zakona pa nadalje. 

Tekst koji sledi bavi se analizom Zakona o socijalnom stanovanju, Strategije socijalnog stanovanja, 

Strategije za unapređenje položaja Roma 2012–2014 i Smernica za unapređivanje i legalizaciju 

romskih naselja sa aspekata važnosti delovanja neprofitnih organizacija u realizaciji

24 


projekata socijalnog stanovanja u Srbiji i posebno unapređenju stanovanja Roma, koja je prepoznata 

u mnogim ključnim dokumentima Vlade Srbije. Taj potencijal sve više dobija na važnosti, 

uzimajući u obzir trendove u reformi sistema socijalne zaštite. 

ZAKON O SOCIJALNOM STANOVANJU 

Prema usvojenom zakonu, socijalno stanovanje jeste „stanovanje odgovarajućeg standarda koje 

se obezbeđuje uz podršku države, u skladu sa strategijom socijalnog stanovanja i programima za 

realizaciju strategije, domaćinstvima koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu da obezbede 

stan po tržišnim uslovima” (Zakon o socijalnom stanovanju 2009). Imajući u vidu dimenzije 

socijalne isključenosti Roma jasno je da upravo Romi pripadaju grupi koja ne može da obezbedi 

stan po tržišnim uslovima, kojoj je potrebna podrška države i na koju se ovaj zakon odnosi. 

Na usvajanje Zakona se dugo čekalo i on predstavlja tek prvi korak ka uređenju ove oblasti, na 

kojoj treba još mnogo raditi – podzakonska akta neophodna za primenu Zakona su tek nedavno 

usvojena, a neka su još uvek u fazi usvajanja. Iako se Zakon još ne primenjuje u potpunosti, 

njegovo usvajanje predstavlja veliki iskorak jer se njime postavlja osnov za dalji razvoj sistema 

i uvodi obaveza države da se aktivno uključi u rešavanje problema stanovanja njenih građana. 

Činjenica da Zakon jasno prepoznaje Rome kao ciljnu grupu kojoj je potrebna pomoć u rešavanju 

stambenih problema predstavlja značajan pomak, ukoliko se pođe od pretpostavke da je prepoznavanje 

problema prvi korak ka njegovom razrešenju. 

Zakon naglašava važnost usmeravanja programa socijalnog stanovanja ka najugroženijim građanima 

i definiše da će u određivanju reda prvenstva po osnovnim merilima „prednost imati lica 

koja pripadaju ranjivim društvenim grupama: mladi, deca bez roditeljskog staranja, samohrani 

roditelji, porodice sa više dece, samačka domaćinstva, lica preko 65 godina starosti, osobe sa 

invaliditetom, lični vojni invalidi, porodični vojni invalidi, civilni invalidi rata, izbeglice i interno 

raseljena lica, Romi i pripadnici drugih socijalno ranjivih grupa” (Zakon o socijalnom stanovanju 

2009). Iako prepoznati u ovom zakonu, Romi su kao ranjiva grupa spomenuti tek na kraju ovog 

nabrajanja, uprkos tome što je njihov broj veliki, kao što je velik i stepen njihove isključenosti 

iz adekvatnog stanovanja. Ova činjenica govori sama za sebe i njeni razlozi bi mogli biti tema 

posebnog razmatranja. 

Usvajanjem Zakona o socijalnom stanovanju, država Srbija se obavezala da obezbeđuje finansijska 

sredstva namenjena socijalnom stanovanju, i to sredstva iz raznih izvora – iz budžeta 

Republike, iz donacija, domaćih i inostranih kredita, sredstava otplate kredita i drugih izvora. 

Sakupljena sredstva koristiće se za odobravanje dugoročnih kredita neprofitnim stambenim organizacijama, 

fizičkim i pravnim licima radi obezbeđivanja stanova za socijalno stanovanje, podsticanje 

stambene štednje, različitih vidova pribavljanja stanova, javno-privatnog partnerstva u 

oblasti stanovanja i sl. Na predlog ministarstva nadležnog za stambene poslove, vlada propisuje 

merila i kriterijume za korišćenje sredstava. Pravo na rešavanje stambenih potreba u skladu sa 

ovim zakonom imaju lica koja su bez stana, odnosno lica bez stana odgovarajućeg standarda 

i koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima.


25 

Implementacija Zakona oslanja se na postojanje Republičke agencije za stanovanje, koju je 

2011. godine osnovala vlada i čiji zadatak je da upravlja sredstvima za socijalno stanovanje na 

nivou Republike, i strateški planira i dalje uređuje ovu oblast. Na lokalnom nivou, Zakon prepoznaje 

važnost rada neprofitnih stambenih organizacija te otvara prostor za njihovo angažovanje 

u realizaciji programa socijalnog stanovanja. Implementacija na lokalnom nivou počiva na radu 

neprofitnih organizacija, koje, prema članu 13, „mogu biti stambene agencije koje osnivaju 

jedinice lokalne samouprave, stambene zadruge, osnovane i organizovane u skladu sa zakonom 

i drugi organizacioni oblici”. Trenutno u 7 opština u Srbiji postoje opštinske stambene 

organizacije koje su osnovale lokalne samouprave. 

U cilju obavljanja poslova na realizaciji programa za socijalno stanovanje, neprofitna stambena 

organizacija može konkurisati za dobijanje finansijskih sredstva koja se, u skladu sa zakonom, 

obezbeđuju za te namene. Licencu za rad izdaje ministar nadležan za stambene poslove neprofitnoj 

organizaciji koja ispunjava propisane uslove. 

Prepoznavanje značaja drugih organizacionih oblika u stambenoj politici je posebno važno u 

svetlu toga da je zakonodavac u oblasti socijalnog stanovanja prepoznao i nove aktere sem javnih 

institucija. Takav pristup je rezultat realnosti i činjenice da su ogroman broj projekata socijalnog 

stanovanja, posebno za izbegla lica, realizovale nedržavne i neprofitne organizacije. Istovremeno, 

on je i rezultat nove tendencije u reformi javne uprave koja ide u pravcu pluralizacije 

aktera koji se bave uslugama od javnog značaja i koji je vidljiv i u oblastima socijalne zaštite i 

integracije na tržište rada, ali i u drugim oblastima (vidi poglavlje 4.2). 

U praksi je sintagma „drugi organizacioni oblici” do sada najčešće podrazumevala organizacije 

civilnog društva, tačnije, udruženja. 

STRATEGIJA SOCIJALNOG STANOVANJA 

U februaru 2012. godine usvojena je strategija socijalnog stanovanja u Srbiji kao važan podzakonski 

akt koji će omogućiti implementaciju Zakona o socijalnom stanovanju. Jedan od razloga 

za donošenje Nacionalne strategije socijalnog stanovanja, između ostalih, jeste „ogroman raskorak 

koji postoji između potreba i mogućnosti velikog broja domaćinstava u Republici Srbiji da 

samostalno reše svoje stambene potrebe na tržištu i skoro potpuno odsustvo sistemskih mera 

stambene podrške takvim domaćinstvima”(Nacionalna strategija socijalnog stanovanja 2012). 

Najveći deo stanovništva je postepeno isključivan iz stambene provizije ili, preciznije rečeno, 

zvanične stambene provizije. Problem neformalnih naselja koji „će se sanirati u nastupajućim 

decenijama će zahtevati preduzimanje mera stambene politike, što predstavlja dodatan razlog 

za formulisanje sveobuhvatne strategije” (Nacionalna strategija socijalnog stanovanja 2012). 

Strategija se nadovezuje na Zakon o socijalnom stanovanju i još jednom potvrđuje da je u sferi 

socijalnog stanovanja prevashodna uloga države podrška najslabijima. Iz prikaza cenovne dostupnosti 

stanovanja u Srbiji date u Strategiji, očigledno je da su potrebna velika sredstva za sprovođenje 

stambenih programa, posebno za najsiromašnije. Stoga Strategija naglašava neophodnost 

pažljivog ciljanja programa za siromašne ka stambeno najugroženijima, uz „maksimalno

26 


korišćenje svih raspoloživih resursa, počev od sopstvenih resursa samih korisnika, raspoloživih 

finansijskih i drugih sredstava iz javnog sektora, računajući i postojeći javni stambeni fond, do 

solidarnosti svih slojeva društva, radi obezbeđivanja veće ekonomske održivosti i delotvornosti 

programa socijalnog stanovanja” (Nacionalna strategija socijalnog stanovanja 2012). 

Procene govore da oko 800.000 lica u Srbiji (Žarković et al. 2012) živi u jednoj od četiri stambene 

situacije koje se, prema tipologiji ETHOS 3 mogu smatrati beskućništvom (bez krova, bez kuće/ 

doma, u privremenom, nesigurnom ili neadekvatnom smeštaju, uključujući i lica koja stanuju u 

stanovima bez odgovarajuće infrastrukture i u situaciji visoke prenaseljenosti). Veliki broj tih lica 

su upravo Romi. Da bi se obezbedio adekvatan stan svim tim porodicama potrebna su ogromna 

finansijska sredstva, koja su teško dostupna i bogatijim društvima. Iz tog razloga, svesna finansijskih, 

ali i vremenskih zahteva, Strategija poziva na racionalnost rešenja i kreativnost u pristupima 

i razvija više mogućih puteva za obezbeđivanje adekvatnog stanovanja za najugroženije, 

između ostalog, sledeće: 

-- 

Domaćinstva koja raspolažu neodgovarajućim stambenim prostorom mogu biti usmeravana 

na programe unapređenja uslova stanovanja, dok domaćinstva koja nemaju stan 

treba usmeravati ka programima stanovanja u povoljnom zakupu ili sticanju svojine pod 

neprofitnim uslovima, ukoliko im to primanja dozvoljavaju. Unapređenje uslova stanovanja 

je jako važno za porodice koje žive u romskim naseljima, jer su upravo romska naselja 

u velikom broju bez adekvatne infrastrukture i kvalitetnih objekata. 

-- 

Domaćinstva koja su primaoci novčane socijalne pomoći ne raspolažu dovoljnim sredstvima 

da bi plaćala zakupninu, te ih stoga treba usmeravati ka programima stanovanja 

u zaštićenim uslovima, koji se već nekoliko godina sprovode u Srbiji i predstavljaju vid 

programa socijalnog uključivanja. Program stanovanja u zaštićenim uslovima je od 2003. 

godine do danas obezbedio oko 1.000 stambenih rešenja i obuhvatio veliki broj Roma koji 

su interno raseljena lica i koji su bili smešteni u kolektivnim centrima. Kao pravo iz oblasti 

socijalne zaštite program predstavlja svojevrstan model stanovanja uz podršku i namenjen 

je višestruko ugroženim pojedincima i porodicama. 

Kao jedan od posebnih ciljeva (Cilj 7 – Unapređeni uslovi stanovanja stanovnika podstandardnih 

naselja; Mera 7.3 – Unapređenje uslova stanovanja u podstandardnim naseljima), Strategija 

se posebno osvrće na unapređenje stanovanja Roma u podstandardnim naseljima sa sledećim 

obrazloženjem: 

„Uz sprovođenje prethodno navedene mere kroz unapređenje infrastrukture naselja, ova mera 

podrazumeva i unapređivanje pojedinačnih stambenih jedinica – dogradnja, rekonstrukcija i njihovo 

priključenje na izgrađenu ili unapređenu infrastrukturu, a u cilju unapređenja opštih uslova 

stanovanja. Od navedenog redosleda mera u okviru ovog cilja može se odstupiti, ali to onda ne 

garantuje da će se država ili bilo koji drugi donator lako opredeliti za ulaganje sredstava u unapređenje 

uslova stanovanja samo na bazi deklarativnih odluka. U cilju postizanja ekonomski što 

3 ETHOS (European Typology on Homelessness and Housing Exclusion) – Evropska tipologija beskućništva i socijalne isključenosti, FEANTSA.


27 

racionalnijih rešenja podsticaće se „organizovana samogradnja” za domaćinstva koja to mogu da 

sprovedu i uz obaveznu prethodnu obuku i nadzor. Ovakve aktivnosti se već sprovode od strane 

nekih nevladinih organizacija, a očekuje se da će i u buduće biti jedna od sprovodivih mera.” 

Potrebno je naglasiti i da je Nacionalna strategija socijalnog stanovanja jedan od prvih dokumenata 

Vlade Srbije koji jasno prepoznaje problem beskućništva kao ekstremni oblik stambenog 

siromaštva i isključenosti i posvećuje nekoliko poglavlja upravo borbi protiv beskućništva. 

Prema tipologiji ETHOS, koju Strategija preporučuje da se usvoji, veliki broj beskućnika u Srbiji 

su Romi, oni Romi koji stanuju u nelegalnim i nehigijenskim naseljima, bespravno na tuđem 

zemljištu i u neadekvatnim objektima bez osnovne infrastrukture. U tom smislu, Strategija je 

dokument koji predstavlja novu platformu za razvoj socijalnog stanovanja u Srbiji, koja će deliti 

evropske vrednosti, imati veći obuhvat i racionalniji pristup. 

Strategija socijalnog stanovanja, dakle, još više naglašava neophodnost usmeravanja programa 

socijalnog stanovanja ka najugroženijima, i apeluje na iznalaženje što kreativnijih rešenja, uz 

korišćenje svih raspoloživih resursa, koji će kao rezultat imati ekonomski opravdan i efikasan pristup. 

Jedno od tih rešenja je i samogradnja ili organizovana samogradnja, odnosno dogradnja, 

rekonstrukcija i uopšte unapređivanje postojećih pojedinačnih stambenih jedinica, uz aktivno 

učešće samih korisnika, odnosno vlasnika objekata. 

Istovremeno, u strategiji se eksplicitno pominju nevladine organizacije (formalno: udruženja), 

kao jedan od važnih aktera u implementaciji politike socijalnog stanovanja, i to u cilju obezbeđivanja 

cenovno pristupačnijeg stanovanja, ali i povećanja konkurencije i obezbeđivanja transparentnosti 

sistema. Ovo je svakako aspekt na kom treba insistirati, budući da se i u samom 

tekstu strategije prepoznaju „racionalnost”, ali i inovativnost koju donose nedržavni akteri u 

ovoj oblasti. Sem pluralizacije aktera i veće transparentnosti, neprofitne organizacije istovremeno 

otvaraju i mogućnost diverzifikovanja finansiranja projekata stanovanja, tačnije, mogućnost 

privlačenja različitih, prvenstveno donatorskih sredstava, u oblast socijalnog stanovanja, 

pa na taj način rasterećuju javne budžete predviđene za ove namene. Zbog toga se u Strategiji i 

apostrofira da je „u narednom periodu potrebno stvoriti prostor za delovanje ostalih neprofitnih 

organizacija u socijalnom stanovanju i uključivati aktere iz građanskog sektora, u cilju povećanja 

zdrave konkurencije i transparentnosti sistema.” 

STRATEGIJA ZA UNAPREĐIVANJE POLOŽAJA ROMA – STANOVANJE 

Aprila 2009. godine u Srbiji je započeta realizacija Dekade Roma 2005–2015. godine usvajanjem 

Strategije za unapređivanje položaja Roma i Akcionog plana za njeno sprovođenje, koji obuhvata 

13 oblasti: obrazovanje, stanovanje, zapošljavanje, zdravlje, kulturu, medije i informisanje, 

socijalnu zaštitu, pristup ličnim dokumentima, političku participaciju, suzbijanje diskriminacije, 

položaj žena, interno raseljena lica i povratnika na osnovu sporazuma o readmisiji. 

U oblasti stanovanja, Strategija zastupa integralan pristup rešavanju stambenih problema 

i podrazumeva primenu paralelnih, koordinisanih programa i akcija u oblasti zapošljavanja, 

obrazovanja, zdravstvene zaštite. Strategija takođe predviđa puno učešće Roma u procesu

28 


poboljšanja uslova stanovanja i to u formulisanju stambene politike, definisanju programa i 

projekata za unapređivanje naselja i stambenog prostora i sl., uz koordinisano učešće svih zainteresovanih 

strana – lokalnih vlasti, udruženja građana, romske i neromske zajednice, a po 

potrebi i resornih ministarstava (deo 2.4 – Preporuke za dalju akciju). 

Deo 2.4.7. Strategije – Preporuke u vezi sa ulogom lokalne romske zajednice takođe podvlači da 

„lokalna romska zajednica treba da učestvuje i pruži svoj doprinos u rešavanju širokog spektra 

pitanja (finansiranja, planiranja, izgradnje, socijalnog delovanja, zapošljavanja, kulture stanovanja 

itd.)”. Glavne uloge lokalne romske zajednice, prema Strategiji, jesu: 

• učešće u kreiranju koncepata, programa, planova i operativnih projekata koji se tiču pojedinih 

romskih naselja u opštini ili uslova stanovanja preko odgovarajućih tela, radnih grupa 

ili komisija koje formira jedinica lokalne samouprave; ako jedinica lokalne samouprave 

ima veći broj romskih naselja, ovim treba da se bave romski koordinatori; 

• učešće u kreiranju budžeta, što treba da pomogne da alokacija sredstava bude realna kako 

bi se, sa jedne strane, zadovoljile određene potrebe i kako se, sa druge strane, ne bi javile 

negativne reakcije; 

• jačanje „inicijalnih razvojnih jezgara” (grupa stanovnika i porodica iz pojedinih romskih 

naselja) koja mogu da pokrenu i povuku razvoj naselja; ovde je posebno važna aktivna 

pomoć romskih koordinatora u opštini; predstavnici naselja treba da budu uključeni u sve 

projekte koji se tiču okruženja iz koga oni dolaze, i 

• jačanje profesionalnih kapaciteta romskih aktivista u sferi stambenih pitanja Roma i romskih 

naselja; ovo se prvenstveno odnosi na sticanje potrebnih znanja iz oblasti vlasničkih 

prava i prava na stan, geodezije, katastra, urbanizma, legalizacije, ali i na znanja u vezi sa 

sistemima građenja, samogradnje i sl. 

U novembru 2011. godine radna grupa pri Ministarstvu za ljudska i manjinska prava izradila je 

predlog ažuriranja akcionog plana Strategije za period 2012–2015. i njegovo usklađivanje sa 

ciljevima dokumenta Evropa 2020. Ažuriranjem akcionog plana je posebno naglašena potreba 

za aktivnijim učešćem neprofitnih organizacija i udruženja građana u unapređenju stanovanja 

Roma i mogućnost takvog učešća. Usvajanje predloga ažuriranog akcionog plana 2012–2015. 

očekuje se početkom 2013. godine. 

Ažurirani predlog akcionog plana Strategije za unapređenje stanovanja Roma u većini aktivnosti 

navodi udruženja građana, odnosno neprofitne organizacije kao jedne od glavnih aktera u 

realizaciji, i to ne samo kao nosioce aktivnosti, već i u monitoringu. Konkretno, Strategija navodi 

udruženja građana i neprofitne organizacije kao aktere u realizaciji sledećih ciljeva: 

Cilj 2.1. Usklađen zakonski i strateški okvir sa međunarodnim pravnim aktima koji uređuju pitanje 

prava na stanovanje – izmene i dopune stambenih i srodnih zakona; 

Cilj 2.2. Unapređena informaciona osnova o romskim naseljima u Srbiji – sprovedena istraživanja 

o uslovima stanovanja u romskim naseljima;


29 

Cilj 2.3. Povećan nivo znanja i svesti o unapređenju stanovanja Roma; 

Cilj 2.4. Unapređeni uslovi stanovanja u romskim naseljima, mera 2.4.3.a) – dogradnja, adaptacija, 

unapređenje uslova stanovanja u kućama u naselju. 

SMERNICE ZA UNAPREĐIVANJE I LEGALIZACIJU ROMSKIH NASELJA 

U maju 2007. godine Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije izradilo je smernice za 

legalizaciju i unapređivanje romskih naselja, budući da su te dve aktivnosti neodvojive za obezbeđivanje 

zadovoljavajućih životnih uslova u većini romskih naselja. Ta dva procesa su povezana 

i međusobno se podržavaju. Svi koraci ka unapređivanju naselja, prema ovim smernicama, treba 

da podrazumevaju i aktivnu participaciju Roma u svim fazama unapređivanja. Preporučena forma 

za uključivanje je „formiranje lokalnih nevladinih organizacija koje će u zajednici sa opštinom 

i drugim akterima raditi na legalizaciji i unapređenju naselja” (Član 4.1 Preporuka – Uključivanje 

i participacija Roma). 

U programima unapređenja i legalizacije stanovanja romske populacije smernice predviđaju 

oblike neposredne participacije samih Roma, radi čega je neophodno definisati kriterijume 

koji bi se zasnivali na njihovim mogućnostima, „kako materijalnim tako i direktnim radnim angažovanjem” 

(Član 4.2 Preporuka – Budžet i finansije). 

Iz svega navedenog, jasno je da je zakonski okvir u oblasti socijalnog stanovanja i drugih 

srodnih oblasti više nego naklonjen ideji da ugroženi građani, uključujući i Rome, aktivno, 

kreativno i efikasno, u okviru svojih mogućnosti i uz aktiviranje svih svojih potencijala, doprinesu 

unapređenju stambenih objekata i naselja u kojima žive. Time se istovremeno ostvaruje 

više ciljeva: 

1. troškovi unapređenja objekata i naselja se znatno smanjuju, 

2. stvara se psihološko „vlasništvo” korisnika nad novouspostavljenim unapređenim 

stanjem objekata, što je prva karika za dugoročnu održivost unapređenja, 

3. osnažuju se kapaciteti lokalnih aktera za jačanje samopouzdanja i time izlazak iz 

„matrice niskih očekivanja”, koju im nameće zajednica, ali i oni sami sebi nameću, 

4. postavljaju se temelji za dalji razvoj socijalnog kapitala i solidarnosti unutar zajednice 

i osnaživanje uloge susedstva u romskim naseljima i izvan njih. 

Pravni oblici udruživanja, bilo u formi zadruge, neprofitne organizacije, socijalnog preduzeća, 

udruženja građana, mesne zajednice ili nekog drugog oblika udruživanja, irelevantni su i prepušteni 

na odlučivanje samim građanima u konkretnim situacijama. 

Bilo koji pravni oblik udruživanja u ovom slučaju ima funkciju da budi (i osnažuje) u ovom 

tekstu više puta istaknut unutrašnji akcioni potencijal u zajednici.

30 


4.2. PLURALIZAM PRISTUPA REŠAVANJU SOCIJALNIH PROBLEMA I 

ZAČECI SOCIJALNOG PREDUZETNIŠTVA U SRBIJI 

Pluralizam pristupa u pružanju javnih usluga se ogleda prvenstveno u načelu supsidijarnosti, tačnije, 

u uverenju da se odluke najbolje donose i implementiraju na lokalnom nivou i što bliže građanima. 

Ovo se reflektuje i na pružanje javnih usluga, pa se još sedamdesetih godina 20. veka u Evropi 

javljaju pokušaji da se što više javnih usluga prebaci na privatni ili na treći sektor, koji bi usmerenije, 

jeftinije i efikasnije osmišljavao i pružao usluge koje su neophodne građanima. S tim u vezi, na značaju 

dobijaju novi akteri i organizacije koje su neprofitnog karaktera i koje su vrlo često počele da 

se označavaju kao organizacije iz sektora socijalne ekonomije ili iz trećeg sektora i koje su uticale 

na povećanje i raznovrsnost, tačnije, na pluralizaciju aktera u sektoru pružanja javnih usluga. 

Ovaj trend je bio takođe primetan u sektoru stanovanja, pa tako „od zemalja gde još uvek preovlađuje 

vlasništvo lokalne uprave, u Mađarskoj i Švedskoj opštine poseduju 100% socijalnih rentalnih 

stanova (ako se izuzmu kooperative u Švedskoj), u Irskoj oko 85% a u Engleskoj je odnos 

između stanovanja koje obezbeđuju lokalne uprave, sa jedne, i stambene asocijacije (prim. aut. 

neprofitne organizacije), s druge strane, otprilike pola-pola. U Holandiji je skoro 100% socijalnih 

stanova prešlo u vlasništvo asocijacija, u Danskoj preko 90%, u Francuskoj oko 65% i u Austriji 

oko 60%” (Damjanović i Gligorijević, 2010). 

Ekonomija i društveno uređenje u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji kao celini bili su veoma različiti u odnosu 

na druge socijalističke zemlje u Evropi, ali i u odnosu na tržišne ekonomije Zapadne Evrope. 

Kolektivno vlasništvo nad imovinom preduzeća, koje je bilo definisano kao „društveno vlasništvo”, 

kao i autonomija zaposlenih u procesima donošenja odluka vezanih za poslovanje, raspodelu 

profita i izbor uprave, učinilo je da celokupna ekonomija bivše Jugoslavije poprilično liči na 

današnji koncept „socijalne ekonomije” (Borzaga, Galera, Nogales 2008:104). Međutim, realnost 

socijalističkih preduzeća je bila znatno drugačija – ona su imala neefikasnu unutrašnju organizaciju, 

nisku produktivnost i znatan nedostatak investiranja u nove, efikasnije tehnologije. Posledično, 

tokom 80-ih godina 20. veka jugoslovenska, pa time i srpska ekonomija i politički sistem 

su zapali u duboku krizu. Ova kriza je dodatno produbljena ratom 90-ih godina, kada je i dodatno 

zaustavljeno unapređivanje društvenog i političkog sistema bivših jugoslovenskih republika. 

Time je na određeno vreme zaustavljen proces uvođenja novih aktera u oblast pružanja javnih 

usluga, pa je usmeravanje sistema zapošljavanja i socijalne politike u pravcu „aktivnih politika” 

u Srbiji postalo aktuelno tek u poslednjih nekoliko godina sa procesom približavanja EU. Pluralizacija 

aktera koji pružaju određene usluge za račun države, a i razvoj čitav trećeg sektora, koji se 

upravo i izrodio iz reformi ovih sistema, zbog toga je u Srbiji u početnim fazama. 

U ovom trenutku svi uslovi koji su generisali stvaranje sektora socijalne ekonomije i koji su uticali 

na pluralizam pružanja javnih usluga u zemljama EU, postoje i u Srbiji. Srpsko društvo u ovom 

momentu karakterišu visoke stope nezaposlenosti, kriza u javnim finansijama, pasivne politike 

na tržištu rada i u oblasti socijalne politike, koje se uglavnom oslanjaju na sistem raspodele


31 

novčanih davanja. Kao i u slučaju evropskih zemalja sa kraja 80-ih godina 20. veka, na značaju 

dobijaju aktivne politike na tržištu rada i u oblasti socijalne politike, koje teže integrisanju nezaposlenih 

u svet rada pomoću programa profesionalne obuke, subvencionisanja radnih mesta, ili 

koje donose usmerenije, efikasnije i jeftinije socijalne usluge finalnom korisniku. Istovremeno, 

traže se efikasnija i lokalna rešenja za rastuće potrebe iz sektora socijalne politike, sa velikim 

naglaskom na učešću (participaciji) korisnika i na korišćenju „unutrašnjeg akcionog potencijala” 

samih zajednica u kojima se određene usluge od javnog značaja implementiraju. 

Sve ove promene uslovljene su prvenstveno reformama u nekoliko oblasti: u oblasti tržišta rada, 

socijalne politike, razvoja civilnog sektora, ali i razvoja novih organizacija koje posluju na principima 

socijalnog preduzetništva. Sve ove promene se direktno odražavaju i na sektor stanovanja. 

Reforme tržišta rada 

Iako su reforme tržišta rada usmerene na izgradnju sistema aktivnih mera zapošljavanja intenzivno 

najavljivane od 2000. godine, analize sprovođenja ovih mera govore da ozbiljnija posvećenost 

stvaranju aktivnog tržišta rada nije postigla ozbiljnije rezultate. Štaviše, tržište rada se još uvek 

ne posmatra kao deo šireg, reformskog procesa tranzicije, već pre kao izolovan set mera koje treba 

da saniraju posledice tranzicije. Sveobuhvatna politika zapošljavanja, pa čak i kreiranje aktivne 

politike zapošljavanja nisu eksplicitno definisani i stavljeni u dosledan politički okvir sve do 2005. 

godine (Arandarenko, Krstić 2008:24), a i posle 2005. u dosta ograničenom dometu. Ovakav trend 

u reformi tržišta rada posebno destimuliše pripadnike različitih ugroženih kategorija, u ovom slučaju, 

romske populacije. Ukratko, pasivno tržište rada dodatno demotiviše ionako pasivne kategorije 

iz ugroženih grupa da se aktivno angažuju na traženju posla i u promeni svoje zajednice. Broj 

udruženja koje sprovode programe socijalne podrške i integracije ugroženih kategorija na tržište 

rada je znatan, ali, nažalost, nije deo zvaničnog sistema već funkcioniše ad hoc i projektno. Znatan 

broj udruženja se u ovoj oblasti bavi i problemima romske populacije, i kao takva, ona mogu učestvovati 

u jednom delu procesa koji se odnosi na pitanja stanovanja Roma. 

Reforme sistema socijalne politike 

Slični procesi se mogu uočiti i u oblasti reforme sistema socijalne politike. Naime, tradicionalno 

shvatanje da je polje pružanja socijalnih usluga rezervisano isključivo za državne institucije je 

promenjeno Zakonom o socijalnoj zaštiti iz 2011. godine. Ovaj zakon uvodi više novina, ali najznačajnije 

za naše svrhe su principi decentralizacije i pluralizacije socijalnih usluga i pružalaca 

tih usluga. Naime, kao i kod reforme tržišta rada, reforma domena socijalne politike od 2000. 

pa naovamo nije smatrana prioritetom tranzicije, već je posmatrana kao svojevrsna „sigurnosna 

mreža” za ljude koji „moraju” izgubiti posao u tranziciji. Time se nije insistiralo na aktivnoj socijalnoj 

politici koja se manje oslanja na socijalna davanja, a u većoj meri na motivaciju i aktivaciju 

korisnika da sami delaju i izvuku sebe iz siromaštva. Dalje, akteri koji pružaju socijalne usluge 

(među koje svakako potpada i usluga socijalnog stanovanja, a naročito stanovanja u socijalno 

zaštićenim uslovima), bili su isključivo pod nadležnošću države, tako da su drugačiji programi

32 


rada sa korisnicima mogli da se realizuju nezavisno od zvaničnog sistema, što ih je činilo sporadičnim 

i neodrživim. Ipak, najavljena decentralizacija sistema socijalne politike obećava da će se 

u mnogo većoj meri socijalne usluge planirati i implementirati na nižem, lokalnom nivou, i da će 

time biti bolje prilagođene korisnicima. Takođe, pluralizacija pružalaca usluga obećava uvođenje 

novih aktera u ovu oblast i time otvara vrata jeftinijoj, ali i efikasnijoj socijalnoj usluzi. Efekti 

ovog zakona tek treba da se vide, budući da ključna podzakonska akta za implementaciju Zakona 

(prvenstveno pravilnici o standardizaciji usluga) još nisu usvojena. U svakom slučaju, neprofitni 

pružaoci socijalnih usluga su jedan od vidova podrške koji je neophodan romskoj populaciji 

u procesu stambenog zbrinjavanja. Ovo je možda najvidljivije u oblasti stanovanja u socijalno 

zaštićenim uslovima, gde je neophodno uspostaviti minimalne standarde usluge, a za pružanje 

te usluge osposobiti romska udruženja u zajednici. 

Razvoj civilnog sektora 

Prema istraživanju Građanskih inicijativa iz 2011, više od 40% udruženja registrovanih u Republici 

Srbiji (od preko 20.000) bavi se socijalnom politikom i/ili pružanjem socijalnih usluga na 

lokalnom nivou (Građanske inicijative 2011:23). Istovremeno, taj procenat je i veći u oblastima 

drugih javnih usluga, kao što su kultura i obrazovanje ili pak neformalna edukacija. 

Ove brojke jasno govore u prilog činjenici da postoji ogroman broj organizacija koje se već u 

ovom momentu bave određenim javnim uslugama. Činjenica je, međutim, da ove organizacije 

nisu još uvek prepoznate u dovoljnoj meri kao pružaoci javnih usluga u ime i za račun države. 

Njihovi projekti se finansiraju uglavnom pomoću donatorskih sredstava, i time im je najčešće 

ugrožen kontinuitet. Stoga, iako na terenu de facto postoji pluralizacija usluga, još uvek ne postoji 

i formalna pluralizacija aktera koji te usluge obezbeđuju. 

Sličan trend se primećuje i u oblasti stanovanja, naravno, zbog specifičnosti i zahtevnosti ovog 

sektora, u dosta manjem obimu. Od ukupnog broja udruženja u Srbiji, 10% njih se bavi stanovanjem. 

Ovo govori u prilog tome da u politici stanovanja počinje da se rađa čitav jedan neprofitni 

sektor, koji može, rame uz rame sa državom, da realizuje stambenu politiku u Srbiji, i da doprinese 

pluralizmu ovog sektora. 

Kako bilo, primetno je da sve veći broj udruženja usmerava svoje napore na pružanje određene 

usluge (od socijalnih servisa, preko neformalnih edukacija pa do stambenih rešenja). U tom smislu, 

predviđamo da će se ovaj trend svakako nastaviti, posebno imajući u vidu da se finansiranje 

usluga koje ove organizacije pružaju sve više prebacuje na lokalni nivo. 

Istovremeno, jedan priličan deo udruženja, ali i drugih organizacija (zadruga pre svega), počeo je 

sebe da posmatra kroz prizmu ekonomije trećeg sektora i da se deklariše kao socijalno preduzeće, 

uprkos činjenici da odgovarajući pravni okvir za tu vrstu organizacija još uvek ne postoji u Srbiji. 

Interesantno je da su Rome kao ciljnu grupu prepoznale organizacije civilnog društva koje se 

bave javnim zastupanjem i politikom (30%), obrazovanjem i istraživanjem (24%) i socijalnim


33 

uslugama (23%), što govori o osetljivosti ove marginalizovane grupe. Istovremeno, organizacije 

koje se bave stanovanjem nisu se izjasnile da se bave specifično Romima, već svim građanima 

kao ciljnom grupom (Građanske inicijative 2011:26). 

Broj organizacija civilnog društva koje su osnovali i vode pripadnici Romske nacionalnosti nije 

obuhvaćen ovim istraživanjem. Dostupni podaci kojima raspolažemo odnose se na AP Vojvodinu 

i pokazuju da su na toj teritoriji aktivna 153 romska udruženja (istraživanje Pokrajinskog sekretarijata 

za propise, upravu i nacionalne manjine 2008, interni dokument). Međutim, od ukupnog 

broja udruženja, manje od trećine (52) jeste aktivno i realizovalo je projekte u nekim oblastima 

od interesa za romsku nacionalnu zajednicu, a čak 98 udruženja do sada nije uspelo da obezbedi 

finansijska sredstva za realizaciju svojih ciljeva. Ova udruženja su do 2009. godine, do koje imamo 

relevantne podatke, realizovala 175 različitih projekata, od kojih je samo 7,5% (13 projekata) bilo 

u sektoru stanovanja Roma. Ovi podaci govore da su romske organizacije civilnog društva slabo 

aktivne u sektoru stanovanja Roma, i da je neophodno njihovo dalje jačanje, ali, istovremeno, da 

postoji inicijalno iskustvo koje se može replicirati i preneti i na druge romske organizacije. 

Da rezimiramo, ogroman broj novih aktera u Srbiji je aktivan u oblasti pružanja usluga od javnog 

značaja, bile one socijalne usluge, usluge neformalne edukacije ili, za našu temu značajne, usluge 

stanovanja. Ove organizacije doprinose pluralizaciji sektora javnih usluga. Iako je taj trend 

najvidljiviji u sektoru socijalnih usluga, on je podjednako vidljiv i u sektoru stanovanja. Ovim se 

povećava izbor postojećih usluga za građane, kao i sam kvalitet i efikasnost. Istovremeno, veliki 

broj organizacija u ovom sektoru sebe počinje da percipira kao socijalno preduzeće. 

Razvoj prakse socijalnog preduzetništva 

To što se sektori tržišta rada i socijalne politike sporo reformišu nije sprečilo razvoj organizacija 

na lokalu da počnu da posluju kao socijalna preduzeća. Po jedinom do sada sprovedenom 

mapiranju socijalnih preduzeća u Srbiji (UNDP, grupa autora 2008), preko 1.100 organizacija, 

u različitom oblicima, se bavi socijalnim preduzetništvom u Srbiji. Ove organizacije su aktivne 

prvenstveno u: a. radnoj integraciji ugroženih grupa i; b. pružanju socijalnih usluga svojim korisnicima. 

Trenutno nemamo podatke da se organizacije koje prepoznaju sebe kao socijalna preduzeća 

bave i temom stanovanja, i još uže, stanovanjem Roma. 

U kontekstu stanovanja Roma, socijalna preduzeća vidimo kao jedan od mogućih aktera koji bi 

se tom temom bavio na ekonomski održivim osnovama. Tačnije, neke od funkcija koje bi socijalna 

preduzeća, kao potencijalni akteri u ovom sektoru, mogla da obavljaju su sledeće: a. iniciranje 

i korišćenje „unutrašnjeg akcionog potencijala” romskih zajednica, u toku procesa izgradnje 

ili adaptacije romskih naselja; b. sprovođenje programa obuka za zanimanja i zanate povezane 

sa procesom gradnje za pripadnike romske populacije koji učestvuju u datim programima, ali i 

drugih, širih programa edukacije usmerenih na poboljšavanje položaja zajednice ; c. održavanje 

izgrađenih objekata, posebno objekata iz programa socijalnog stanovanja; d. nezavisno istupanje 

na tržište u cilju upošljavanja romske populacije, e. pružanje neophodnih socijalnih usluga 

romskim zajednicama gde se sprovode programi.

34 


U ovom smislu, u sklopu jednog šireg, holističkog pristupa, socijalna preduzeća bi mogla objediniti 

funkcije koje već obavljaju neprofitne stambene agencije ili organizacije koje se bave stanovanjem, 

sa jedne strane; funkcije koje obavljaju organizacije civilnog društva u smislu neformalnih 

edukacija i jačanja kapaciteta zajednica, sa druge strane, i funkcije koje obavljaju pružaoci 

socijalnih usluga sa treće strane. 

Ipak, koncept „socijalnog preduzetništva” još uvek nije na adekvatan način prepoznat u pravnom 

sistemu Republike Srbije. Ne postoji pravni propis koji na sveobuhvatan način reguliše ovu 

materiju. Međutim, termin socijalno preduzeće, može se već sada pronaći u našoj pravnoj praksi. 

Ova sintagma je već našla svoje mesto u Zakonu o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji 

osoba sa invaliditetom (član 45). Istovremeno, još jedan vid socijalnih preduzeća, takozvanih 

socijalnih zadruga, široko zastupljen u evropskoj praksi, a posebno u italijanskoj, nedavno je 

počeo da krči svoj put do pravne prakse u Srbiji. Ova pravna forma je u jednom trenutku bila 

predviđena u Nacrtu predloga Zakona o zadrugama 4 . Pored toga, nekoliko drugih zakona i strategija 

sadrži odredbe koje mogu biti osnova i podrška razvoju socijalnog preduzetništva. Cilj 

kome svakako treba težiti jeste sistemsko regulisanje ove oblasti, zakonom koji bi bio urađen po 

ugledu na rešenja u zemljama EU i prilagođen specifičnostima ekonomske i socijalne tranzicije 

u Srbiji. Međutim, razmišljanje o jedinstvenom zakonu nas tera i na razjašnjavanje nekoliko vrlo 

specifičnih pitanja i problema na koje trenutno nemamo precizne odgovore: 

1. Kakvo je trenutno stanje na „terenu” i kakva je brojnost pravnih lica 5 koja se bave „socijalnim 

preduzetništvom”? 

2. U kojim pravnim formama se trenutno najčešće sreću socijalna preduzeća u Srbiji, i koje 

su njihove potrebe? 

3. Koja su iskustva drugih zemalja koje su se našle pred izazovom uvođenja ovog koncepta u 

svoju legislativu? 

4. Koliko je kompleksan i zahtevan proces uvođenja ovog koncepta u srpsku legislativu? 

5. Koje karakteristike odlikuju pravni sistem u Srbiji? 

6. Kakva je praksa u drugim zemljama u formulisanju pozitivnih pravnih normi u ovoj oblasti? 

Sva ova pitanja predstavljaju argument zagovornicima jedinstvenog zakona u ovoj oblasti, međutim, 

daju snagu i zastupnicima one struje koja tvrdi da sa ovakvim zakonom još uvek treba 

pričekati i da inicijalni koraci u ovom prаvcu moraju da podrazumevaju usvajanje strateških dokumenta 

i planova, kako bi se dao zamah sektoru koji tek nastaje. 

U svakom slučaju, do momenta dostizanja pogodnog „okruženja” za usvajanje sistemskog zakona, 

moguće je primeniti i neka od sledećih rešenja kako bi se olakšao rad trenutnim socijalnim 

preduzećima: 

4 http://www.merr.gov.rs/sr/privreda. 

5 U kolokvijalnom govoru najčešće se sreće izraz socijalno preduzeće, koji ćemo i mi, za potrebe ove analize, najčešće koristiti. Ovim ne želimo 

da impliciramo korišćenje termina, kako u pravnom, tako i u širem, društvenom smislu.


35 

-- 

ekstenzivnije tumačenje postojećih pravnih normi, 

-- 

korišćenje mogućnosti da se pravni odnosi, u određenim slučajevima, urede ugovorom 

prema volji zainteresovanih pravnih subjekata, 

-- 

iznošenje mišljenja o značenju pojedinih normi od strane nadležnih državnih organa, 

-- 

izmene i dopune važećih zakona. 

Ove preporuke treba posmatrati kao moguća rešenja za prevazilaženje trenutnih pravnih i organizacionih 

prepreka sa kojima se socijalna preduzeća susreću, ali i kao doprinos stvaranju pogodnijeg 

„okruženja” za sistemski zakon. Nesumnjivo, delovanje postojećih socijalnih preduzeća 

treba posmatrati kao značajan izvor informacija za formulisanje nekih budućih pravnih normi 

koje će se primenjivati u ovoj oblasti. 

Pre svake analize normativnih propisa, pažnju treba posvetiti pitanju iznalaženja adekvatnog 

termina koji će se u pravnom sistemu koristiti za označavanje pojma za koji se u kolokvijalnom 

govoru trenutno koristi izraz socijalno preduzeće. Naime, prema tumačenjima odredbi Zakona o 

privrednim društvima, preduzeće u pravnom smislu nije pravni pojam i kao takvo ne može biti 

pravni subjekt. Pravni subjekt može biti samo privredno društvo koje je nosilac nekog preduzeća 

ili preduzetništva (Vasiljević 2006:17). Prateći ovu logiku terminološkog usaglašavanja, naziv 

Zakona o porezu na dobit preduzeća je poslednjim izmenama promenjen u Zakon o porezu na 

dobit pravnih lica. Ukoliko se ima u vidu tumačenje Zakona o privrednim društvima, ali i činjenica 

da se njegove odredbe ne odnose samo na privredna društva nego i na druga pravna lica koja 

funkcionišu u pravnom sistemu RS, ovo je svakako adekvatniji termin. 

U ovom tekstu izraz socijalna preduzeća koristimo u kolokvijalnom smislu, njime označavajući 

sve organizacije, u kojoj god formi one bile registrovane, a koje obavljaju delatnost socijalnog 

preduzetništva. Ovo rešenje smo usvojili prvenstveno radi lakše čitljivosti teksta. Veoma je važno 

imati na umu da su socijalna preduzeća deo šireg sistema socijalne ekonomije, u okviru kojeg 

posluju različite forme socijalnih preduzeća. 

Kontekst socijalnog zadrugarstva u Srbiji 

Najveći broj programa koji imaju ekonomske, ali i socijalne ciljeve, jer organizuje neki oblik proizvodnje 

ili se bavi socijalnim uslugama, nalazimo u aktivnostima udruženja i formama zadrugarstva. 

Sadržaj njihovih programa uglavnom se odnosi na pružanje socijalnih usluga i socijalnu 

integraciju i inkluziju ranjivih grupa. 

Ovakav razvoj situacije dodatno dobija na značaju ukoliko se ima u vidu da su poslednjih nekoliko 

godina zadruge identifikovane kao jedno od mogućih rešenja za smanjivanje siromaštva, 

isključenost i nezaposlenost.

36 


U Srbiji su osnivane socijalne zadruge slične onima koje su zastupljene u italijanskoj praksi, a 

bave se socijalnim uslugama i uglavnom se odnose na osobe sa invaliditetom. 6 S obzirom na to 

da u Srbiji normativni okvir za socijalne zadruge još uvek ne postoji, one se osnivaju i funkcionišu 

prilagođavajući norme postojećeg Zakona o zadrugama svojoj realnosti i ciljevima. 

Društvene odnose u oblasti zadruga i zadrugarstva u Republici Srbiji u ovom trenutku uređuju 

dva zakona, i to: 

1. (bivši savezni) Zakon o zadrugama („Službeni list SRJ”, br. 41/96 i 12/98 i „Službeni glasnik 

RS”, br. 101/05 – dr. zakon i 34/06), koji je donet 1996. godine kao savezni zakon, a danas se, 

u skladu sa ustavnopravnim promenama koje su se odigrale u međuvremenu, primenjuje kao 

republički zakon, i menjan je i dopunjavan više puta, i 

2. (republički) Zakon o zadrugama („Službeni glasnik SRS”, br. 57/89 i „Službeni glasnik RS”, br. 

67/93, 46/95 i 101/05 – dr. zakon), koji je donet 1989. godine i, takođe, menjan i dopunjavan više 

puta. 

Zadruge se osnivaju najviše u oblasti poljoprivrede, ekoloških inicijativa povezanih sa razvojem 

lokalne zajednice i preduzetničkih inicijativa u okviru ženskog pokreta. Kao poseban vid poljoprivrednih 

zadruga nastaju različiti oblici nezavisnih organizacija koje kao male kompanije preduzimaju 

aktivnosti koje bi se mogle svrstati u ekološke kooperative. Ovde se uglavnom radi o 

programima koji pod zaštitom prirodne sredine podrazumevaju proizvodnju zdrave hrane, što 

postaje vrlo popularno u savremenim uslovima. U ovu klasifikaciju bi se mogle svrstati i zadruge 

koje se povezuju sa turizmom, lokalnim stvaralaštvom, podsticanjem tradicionalnog stvaralaštva 

(štrikanje, tkanje) i drugim aktivnostima povezanim sa lokalnom turističkom ponudom. Polazeći 

od podataka da su žene najveći gubitnici u tranziciji, zadruge su prepoznate i kao model 

ekonomskog osnaživanja žena. 

Kada govorimo o stanovanju, bitno je reći da je trenutno veoma malo zadruga angažovano u 

oblasti stanovanja, budući da je sektor stambenih zadruga poslednjih godina u opadanju. Jedan 

od razloga za opadanje ovog sektora ogleda se u činjenici da je „sistem poreskih olakšica na građevinski 

materijal, koji je postojao za stambene zadruge, u potpunosti ukinut 2006. godine promenom 

legislative o porezima, pa je sada registrovano nešto više od 100 stambenih zadruga, 

pri čemu jedan deo registrovanih stambenih zadruga nije aktivan” (Intervju sa predstavnicima 

Ministartsva privrede i finansija, 2012). Podaci o tome koliko registrovanih stambenih zadruga 

je osnovala romska populacija ili koliko njih se bavi problemima stanovanja Roma, nažalost, ne 

postoje. 

U svakom slučaju, stambene zadruge jesu dobar okvir i mogu biti jedan od važnih aktera u rešavanju 

problema stanovanja Roma iz više razloga: 

6 Na primer, socijalna kooperativa Vivere Kragujevac bavi se zbrinjavanjem lica sa invaliditetom, njihovim zapošljavanjem, javnim zastupanjem 

i dnevnim smeštajem, a unutrašnja organizacija ove i sličnih novih organizacija odgovara modelu i zadružnom tipu upravljanja.


37 

-- 

svojim delovanjem one nadopunjuju usluge od javnog interesa (npr., socijalne usluge u 

oblasti stanovanja u zaštićenim uslovima) koje javne institucije ili privatna profitna preduzeća 

nisu u mogućnosti da dovoljno kvalitetno pružaju; 

-- 

one doprinose uravnoteženom korišćenju i raspodeli raspoloživih resursa u korist lokalne 

zajednice (zadruge kao format udruživanja uspevaju da aktiviraju „unutrašnji akcioni potencijal 

zajednice” na projektima stambenog zbrinjavanja); 

-- 

one generišu nova radna mesta u svojim područjima delovanja, a neke socijalne zadruge 

su posebno usmerene upravo na integraciju dugotrajno nezaposlenih na tržište rada; 

-- 

one podstiču društvenu koheziju i doprinose rastu i razvoju društvenog kapitala; 

-- 

one pružaju podršku institucionalizaciji neformalnih preduzetničkih aktivnosti privatnog 

profitnog sektora itd. 

Dodatnu vrednost, za razvoj zadrugarstva u Srbiji treba pronaći i u činjenici da je Generalna skupština 

UN proglasila 2012. godinu za Međunarodnu godinu kooperativa sa ciljem da podstakne 

sve države članice i njihove relevantne donosioce odluka da rade na promociji kooperativa i da 

podignu svest o njihovom značaju za socijalni i ekonomski razvoj (UN Resolution A/RES/64/136 

2010). 

Iz svega navedenog može se zaključiti da se reforma zakonodavstva u oblasti socijalne politike, 

stanovanja, tržišta rada i civilnog sektora kreće u pravcu pluralizacije aktera u ovim 

oblastima. Trend koji se može primetiti jeste da se sve više novih organizacija (udruženja, 

socijalnih preduzeća, zadruga, neprofitnih stambenih agencija itd.) uključuje u sektor pružanja 

javnih usluga i da se, indirektno, ovaj trend prenosi i na oblast stanovanja Roma. Ovo 

je značajno iz više razloga, a ponajviše zbog: 

• povećanja kvaliteta rešenja koja se nude romskoj zajednici u oblasti stanovanja; 

• oslanjanja na sve raspoložive kapacitete iz svih sektora (privatnog, javnog, civilnog) u 

aktivaciji lokalne zajednice; 

• participativnosti, tačnije, aktivnog uključivanja finalnih korisnika usluge u sve faze 

usluga, od planiranja do implementacije; 

• usmerenijeg trošenja javnih sredstava za namene stanovanja Roma; 

• mogućnosti diverzifikacije sredstava koja se ulažu u projekte stanovanja Roma (javna, 

privatna i donatorska sredstva).

PRIMERI DOBRE PRAKSE 

39 

5. PRIMERI DOBRE PRAKSE 

5.1. DVA DOMAĆA PRIMERA OBNOVE ROMSKIH NASELJA PRIMENOM 

KONCEPTA ODRŽIVE OBNOVE 

OBNOVA ROMSKE ENKLAVE ORLOVSKO NASELJE 

Obnova Orlovskog naselja je pozitivan primer koji ukazuje na značaj institucionalne podrške u 

regulisanju statusa i u opremanju naselja tokom postepenog procesa ukupne socio-ekonomske 

obnove, kao i na značaj fleksibilnosti i tolerancije u traganju za mogućim, odnosno realnim rešenjima. 

Važno je naglasiti i razumevanje obnove naselja kao edukativnog procesa za sve uključene 

aktere (žitelje naselja i okolno stanovništvo, stručnjake iz nevladinog sektora i predstavnike 

institucija). Nedostaci ovog primera proizlaze iz kriznog političko-ekonomskog konteksta većinskog 

društva, ali i nedovoljno podsticajnog strateškog, odnosno zakonodavnog okvira u vreme 

implementacije programa. 

Lokacija i istorijat 

Orlovsko naselje nalazi se na periferiji Mirijeva i datira najverovatnije još od sredine 19. veka. Do 

Drugog svetskog rata ova enklava je bila napredna seoska zajednica, ali je njen dalji razvoj znatno 

osujećen urbanističkim planovima za širenje Beograda u posleratnom periodu. Ti planovi su predviđali 

izgradnju zelenog gradskog pojasa, spoljnjeg magistralnog prstena i Mirijevskog bulevara na 

području naselja, te su nametnuli zabranu ma kakve gradnje i obnove. Odlaganje realizacije ovih 

planova, međutim, uslovilo je nelegalnu i stihijsku transformaciju naselja, koja je doprinela njegovoj 

devastaciji, iseljavanju imućnijeg stanovništva i povećanju nivoa siromaštva prostora i ljudi. 

Principi obnove 

Društvo za unapređenje romskih naselja počelo je rad na obnovi ovog naselja 1991. godine, polazeći 

od nekoliko osnovnih pretpostavki za obnovu naselja: 1. uporedna obnova u ekonomskoj, 

socijalnoj i prostornoj sferi, preko koordiniranih programa kako bi se izašlo iz začaranog kruga

40 


siromaštva; 2. obnova na osnovama održivog razvoja: stvaranje trajne mogućnosti obnavljanja 

resursa na čijim osnovama se odvija život lokalne zajednice; 3. kooperacija između većinskog 

društva i lokalne zajednice, pri čemu svaka od navedenih strana treba da unese one resurse kojima 

raspolaže; 4. obnova po principu integracije, a ne asimilacije romske zajednice u većinsko 

društvo: čuvanje i zaštita romskih posebnosti uz nužnu modernizaciju načina života. 

Faze – aktivnosti obnove 

Na osnovu navedenih polaznih pretpostavki formulisana je početna skica postojećih problema 

i mogućih rešenja. Potom je urađeno terensko istraživanje – anketiranje domaćinstava, koje je 

imalo za cilj razmenu znanja i ideja između žitelja i profesionalnog tima radi boljeg međusobnog 

razumevanja i osnaživanja oba aktera: profesionalaca u zastupničkoj ulozi planera, te podizanje 

poverenja žitelja naselja u njihov rad i razumevanje ključnih ideja obnove. 

Velika pažnja posvećena je i programu povećanja tolerancije okolnog stanovništva prema Romima, 

te je organizovano preko 50 sastanaka sa neromskim pojedincima i grupama iz okoline 

naselja u cilju objašnjenja ciljeva obnove naselja. 

Naredni korak bilo je obezbeđivanje institucionalne podrške donošenjem odgovarajućih političkih 

odluka neophodnih za obnovu. To je obuhvatalo izradu i usvajanje planske dokumentacije 

kao osnove legalizacije naselja – promenu tada aktuelnog plana Mirijevskog bulevara i donošenje 

jedinstvenog urbanističkog plana za Orlovsko naselje (obezbeđenje elementarne životne 

sigurnosti i novog građevinskog zemljišta za širenje naselja). Potom, to je obuhvatilo i zahteve 

da se naselje prepozna kao mesna samouprava osnivanjem mesne zajednice, kako bi se povećala 

unutrašnja sposobnost naselja da rešava svakodnevne probleme. Od institucija lokalne 

uprave je traženo i da obezbede finansijsku i operativnu pomoć u sektoru uobičajene komunalne 

oprem ljenosti naselja (priključenje na gradski sistem vodovoda i kanalizacije, kao i odnošenja 

smeća), kao i u izvođenju planiranih samostalnih naseljskih sistema oslonjenih na recikliranu 

vodu, kišnicu i sl., koji bi se realizovali i oslanjanjem na resurse lokalne zajednice. Većina ovih 

ciljeva je ostvarena u periodu 1994–1996. godine. 

Drugi skup aktivnosti se oslanjao prevashodno na unutrašnje kapacitete lokalne zajednice i obuhvatao 

je program obnavljanja kuća, koji se u najvećoj meri oslanjao na snage svakog domaćinstva, 

uz eventualnu pomoć u oblasti sanitarnog opremanja kuća, izolacije i sl. Potpunu pomoć 

mogle su da očekuju jedino najnemoćnije i sasvim ugrožene porodice. 

Paralelno sa ovim aktivnostima tekle su i aktivnosti na polju obrazovanja dece i radnog osposobljavanja 

odraslih, sa idejom da programi socijalne i ekonomske obnove obuhvate pokretanje 

proizvodnih i uslužnih preduzeća u privatnoj inicijativi (posebno porodičnih), sa oslanjanjem 

na postojeće ekonomske aktivnosti žitelja, njihovo unapređenje i formalizaciju. Realizacija ovih 

dimenzija projekta, međutim, znatno je osujećena ukupnim ekonomskim problemima tokom 

90-ih godina 20. veka, pa se do 1997. godine (iako je projekat od 1993. godine imao podršku 

Soroš Fonda Jugoslavije, odnosno Fonda za otvoreno društvo) nije mnogo uradilo na pokretanju


41 

ekonomskih programa i na zapošljavanju, osim što su lokacije za projektom utvrđene ekonomske 

pogone planski definisane. U datom periodu nedostajao je i strateški, odnosno zakonodavni 

okvir koji bi podsticao ovakav vid aktivnosti. Ovakav projekat potvrđuje pravilo da praksa po 

pravilu prethodi legislativi, pa je princip integrativnog pristupa i pluralizma aktera u pružanju 

usluga lokalnoj zajednici ovde našao svoje mesto, iako nije bio prepoznat u tadašnjoj regulativi 

odgovarajućih oblasti. 

Održivi efekti 

Trajna planska regulativa ovog naselja i njegova komunalna uređenost, međutim, dali su pozitivne 

efekte u domenu kulture stanovanja i prevazilaženja geto psihologije, te ne čudi da je upravo 

ovo naselje uprava Grada Beograda odabrala za lokaciju prvog centra za reciklažu otpada (sa 

200 m 2 prostora i adekvatnom infrastrukturom koju je finansirala Vlada Kraljevine Norveške), 

krajem 2010. godine. Organizacija centra uređena je po principu zadruge Roma, koja je članica 

Opštinske preduzetničke asocijacije. 

OBNOVA ROMSKOG NASELJA BANGLADEŠ 

Primena modela u naselju Bangladeš takođe je ilustrativan primer dobre prakse koja se postiže 

angažovanjem kapaciteta nevladine organizacije, unutrašnjih potencijala romske zajednice 

i odzivom na saradnju nadležnih institucija za iznalaženje fleksibilnih i konstruktivnih rešenja. 

Dugotrajnost procesa početne obnove naselja ukazuje na teškoće podizanja kapaciteta Roma, 

ali i relativnu inertnost institucionalnog miljea. 

Lokacija i istorijat 

Romsko naselje Bangladeš na periferiji Novog Sada (katastarska opština Futog) formirano je 

1972. godine, kada je Centar za socijalni rad privremeno naselio u objekte zemljoradničke zadruge 

oko 100 romskih porodica čije su kuće izgorele u požaru jedne novosadske romske kolonije. U 

naselju bez osnovnih infrastrukturnih kapaciteta i asfaltiranog prilaznog puta, Romi su, čekajući 

adekvatniji smeštaj koji je obećala gradska uprava, gradili kuće uglavnom od lošeg materijala. 

Tek 2003. godine Ekumenska humanitarna organizacija (EHO) otpočela je proces revitalizacije 

naselja. 

Principi obnove 

Obnovi naselja prišlo se po osnovu modela „Održiva romska naselja”, zasnovanog na 5 ključnih i 

međusobno povezanih principa: 1. participacija krajnjih korisnika u svim fazama realizacije (planiranje, 

izvođenje, održavanje); 2. fleksibilnost (ne primenjuju se gotova rešenja već se ona traže 

preko participativnog pristupa u svim fazama projekta); 3. održivost (osnaživanjem Roma preko 

aktivnog učešća u čitavom procesu, kojim podižu svoje radne kapacitete i preuzimaju odgovornost); 

4. ekonomičnost (ulaganjem vlastitog rada Romi smanjuju ukupne troškove obnove kuća i 

naselja); 5. sveobuhvatnost (pored poboljšanja uslova stanovanja, pokreću se aktivnosti i u oblasti 

javnog zagovaranja, obrazovanja, radnog osposobljavanja, zapošljavanja i samozapošljavanja).

42 


Faze – aktivnosti obnove 

Obnova naselja tekla je u nekoliko faza. Najpre je u decembru 2003. godine sprovedeno istraživanje 

„Quo vadis Bangladeš?” sa ciljem da se utvrde postojeći problemi stanovanja u naselju, te 

socijalni, materijalni, obrazovni i stručni kapaciteti stanovnika i stanovnica. 

Potom je EHO pokrenuo formiranje Odbora za razvoj naselja, u koji je ušlo 12 članova, izabranih 

predstavnika naselja sa ciljem osnaživanja socijalnog kapitala Roma razvijanjem njihove 

sposobnosti komunikacije sa nadležnim gradskim institucijama i projektnim partnerima, kao i 

međusobnog dogovaranja i odlučivanja unutar romske zajednice. Pri tome se vodilo računa i o 

ravnomernoj uključenosti oba pola u ove procese (te je u Odbor ušlo 6 muškaraca i 6 žena). 

Sledeći korak bila je organizacija foruma „Perspektive razvoja naselja”, serija diskusija o problemima 

naselja i potencijalnim rešenjima, u kojima su učešće uzeli predstavnici svih javnih preduzeća, 

policijske uprave, obrazovnih i zdravstvenih institucija sa gradskog nivoa, kao i predstavnici 

medija, koji su doprineli tome da šira javnost bude upoznata sa projektom. 

Nakon toga su pripreme projekta obnove naselja tekle u dva pravca: 1. regulative, odnosno pronalaženja 

načina da se omogući realizacija projekta, iako se naselje nalazilo na poljoprivrednom 

zemljištu, dakle, zemljištu koje nije predviđeno za stanovanje; i 2. planiranja radova u samom 

naselju i popravki individualnih kuća. 

U domenu planske dokumentacije, postupilo se shodno Odluci o korišćenju prostora do privođenja 

planiranoj nameni, te se pristupilo ucrtavanju postojećih objekata u zemljišne knjige, 

uz predlog da se izmenjeno stanje (nakon rekonstrukcije) naknadno unese u buduću plansku 

dokumentaciju. U domenu planiranja konkretnih radova u naselju, u saradnji sa Odborom naselja, 

EHO je radio sa svakim domaćinstvom na planiranju popravki individualnih kuća. Sledeći 

princip projekta da uz dobijeni građevinski materijal u vrednosti od 1500 evra (kao donacije) 

svako domaćinstvo treba da uloži dodatnih 1000 evra izvodeći građevinske radove i nabavljajući 

polovni građevinski materijal, svako domaćinstvo je samo donosilo odluku koji su im građevinski 

zahvati, materijali, alati i stručna podrška potrebni, preuzimajući tako odgovornost za obim 

i planiranu dinamiku radova. U skladu sa time, EHO je potpisivao „Projektni ugovor” sa svakim 

domaćinstvom, u kome je jedini uslov bio da se sva finansijska sredstva koje domaćinstvo dobije 

moraju upotrebiti isključivo u planirane svrhe (njima je ostavljeno da odluče na koji način, osim 

za izradu elektroinstalaterskih radova, za šta je EHO angažovao lokalnu firmu). Istovremeno je 

tekao i proces obučavanja za građevinske i instalaterske radove, ne samo radi uštede troškova 

gradnje, već i radi podizanja radnih kapaciteta stanovnika, kao i perspektive održavanja unapređenog 

stanovanja. 

Rezultati 

Projekat obnove naselja Bangladeš je završen u decembru 2008. godine. Oko 60 kuća je obnovljeno 

(novi krovovi, dodatna soba, kupatilo i električna energija), put do naselja je asfaltiran, a 

pokrenuta je i inicijativa da se centralni deo naselja uredi i na njemu postavi dečje igralište. Budući 

da se naselje nalazi na zemljištu u javnoj svojini, Centar za socijalni rad je potpisao ugovore


43 

o njegovom zakupu sa svim porodicama u naselju, čime je stvoren pravni osnov za sklapanje 

ugovora i o potrošnji električne energije. Prostorni plan Grada Novog Sada („Službeni list grada 

Novog Sada”, broj 11/12), usvojen u martu 2012. godine, predvideo je zadržavanje naselja na 

postojećem lokalitetu, čime su se stvorili preduslovi i za legalizaciju izvedenih sadržaja. 

Budući da je ceo projekat zasnovan na inkluzivnom pristupu i logici osnaživanja aktera, aktivnosti 

su obuhvatale ne samo poboljšanje stanovanja, već i obrazovanja (pripremnom i dopunskom 

nastavom, što je smanjilo rano napuštanje školovanja za 7%), radnog osposobljavanja (veliki 

broj osoba je završio različite kurseve, oko 20% je zaposleno), pravne podrške u pribavljanju 

dokumentacije, društvenog angažovanja i drugih pretpostavki socijalnog uključivanja Roma. 

Osećaj odgovornosti i vlasništva nad objektima stanovanja reflektuje se i u činjenici da je romska 

zajednica doprinela sa bezmalo 50% ukupnih sredstava (donacije: 116.000 evra, domaće 

institucije: 26.000 evra; Romi: 66.000), kao i da se u periodu nakon završetka radova objekti 

adekvatno održavaju. Multidimenzionalni pristup i održivost projekta ogledaju se i u aktivnostima 

koje se planiraju, kao što je otvaranje Razvojnog centra, koji bi trebalo da preraste u biznis 

inkubator namenjen zapošljavanju i samozapošljavanju Roma sa teritorije Novog Sada, što naselju 

daje potrebnu centralnost. 

U ovom pogledu bitno je razmišljanje i o promeni imena naselja, jer je to važna dimenzija identiteta 

mesta i njegovog stanovništva. Naziv Bangladeš reflektuje prenaseljenost i siromaštvo, 

a novousvojeno ime Sunčano naselje treba da pomogne žiteljima da se okrenu ka novoj budućnosti 

sa dovoljno samopouzdanja da mogu probiti zatvoreni krug siromaštva i socio-prostorne 

izolovanosti. 

5.2. MEÐUNARODNO ISKUSTVO: PROGRAM IZGRADNJE SOCIJALNOG 

STANOVANJA U RUMUNIJI 

Ovaj projekat je posebno zanimljiv jer povezuje ekonomsko preduzetništvo sa poboljšanjem 

standarda stanovanja Roma. Pored toga, premda se u svim primerima dobre prakse solidarnost 

romske zajednice pokazuje kao bitan resurs, u ovom projektu ona se prepoznaje i kao bitan kriterijum 

odabira učesnika programa. 

Inicijativa za izgradnju stanova u naselju Nusfalau je došla kao neočekivani rezultat projekta: 

„Radna tačka – pravljenje cigli”, koji je imao za cilj generisanje dohotka lokalnog stanovništva, 

na kojem se angažovalo oko 90 ljudi, koji su proizveli, pored prodatih količina, višak od 250.000 

cigli. Ovaj projekat bio je razvijen u sklopu Lokalnog razvojnog programa „Impreuna” (LDP “Impreuna”), 

namenjenog romskim zajednicama u Rumuniji, za čije potrebe je formirana posebna 

Agencija (Agency for Community Development “Impreuna”), koju je finasirao Fond za otvoreno 

društvo iz Bukurešta, i koja je na konkretnom projektu bila u partnerstvu sa fondacijom Spolu 

International iz Holandije. 

Imajući u vidu loše uslove stanovanja, došlo se na ideju da se ovaj višak proizvedenih cigli upotrebi 

za izgradnju socijalnog stanovanja.

44 


Program je baziran na upotrebi lokalne radne snage i lokalnih finansijskih resursa. Zemljište je 

platilo lokalno udruženje Roma od zarade ostvarene prodajom cigli. Lokalna vlast dala je doprinos 

u opremanju zemljišta, legalizaciji objekata (dozvole) i u građevinskom materijalu (cement). 

Izrađeni su kriterijumi selekcije (10) korisnika programa (nakon 3 meseca diskusija sa članovima 

romske zajednice i predstavnika lokalne romske asocijacije), između ostalih, sledeći: 

-- 

volja da se promeni fatalistički stav aktivnim angažmanom; 

-- 

velike porodice, sa puno dece; 

-- 

mogućnost kontribucije pomoću pravljenja cigli i dobrovoljnim radom; 

-- 

pružanje podrške dvema porodicama u zajednici koje ne mogu obezbediti proizvodnju 

tražene količine cigli niti mogu obezbediti polovinu ukupnih troškova gradnje. 

Za građenje je korišćen višak cigli iz prethodnog projekta, a preko toga je izračunata i finansijska 

kontribucija svakog korisnika (oko 15.000 po ceni od 800 ROL/po komadu). Za gradnju je angažovana 

firma koju vodi afirmisani inženjer romske nacionalnosti, a gradnju je izvodio lokalni tim, 

formiran od kvalifikovanih mladih Roma, što je obezbedilo privremeno zaposlenje za 18 ljudi, 

sticanje iskustva i rad sa renomiranim izvođačem. Predmet ugovora bila je izgradnja 10 kuća, 

sa sledećom dinamikom plaćanja: 30% ukupnih troškova na početku, 35% po završetku prvih 5 

kuća, i 35% po okončanju gradnje svih 10 zgrada. Budući da lokalna romska zajednica (kao prepoznata 

ugovorna strana) nije imala dovoljno finansijskih sredstava, i ostatak plaćanja vezan je 

za proizvodnju cigli (obračunate preko individualnih kontribucija). 

Operativno vlasništvo nad kućama Agencija „Impreuna” kao nosilac, prenela je na lokalnu romsku 

asocijaciju, sa planom postepenog prebacivanja vlasništva na individualne korisnike programa 

pošto pokriju polovinu troškova gradnje. 

Nakon uspešne realizacije projekta još 3 kuće su izgrađene po istom modelu i još 2 renovirane. 

Informacije o projektu poslate su relevantnim nacionalnim i lokalnim institucijama i romskim organizacijama. 

U samoj zajednici vidljivi su znaci osnaživanja, porasta samopouzdanja i promene 

u kulturi stanovanja (briga o kvalitetu, stalno ulaganje u poboljšanje uslova). 

Oba primera obnove romskih naselja u Srbiji slede osnovne principe održivog pristupa: 

sveobuhvatnost, participativnost, pluralizam aktera, aktiviranje unutrašnjih kapaciteta 

romske zajednice (po istraživanju njenih konkretnih karakteristika), u skladu sa kojima se 

i definišu praktična rešenja. Za potpuniju i bržu realizaciju rezultata projekata, međutim, 

potrebno je da svi akteri budu efikasniji i efektivniji, te da zakonski okvir u dovoljnoj meri 

uvažava principe održivosti i podstiče inovativne pristupe. Navedeni primer dobre prakse iz 

Rumunije potvrđuje značaj pristupa koji povezuje socijalne i ekonomske ciljeve, te ukazuje 

na potencijal udruživanja građana u obe sfere.


45 

5.3. PROJEKTI ZA UNAPREÐENJE ŽIVOTNIH USLOVA I OBEZBEÐIVANJE 

STAMBENIH REŠENJA ZA IZBEGLICE I INTERNO RASELJENA LICA 

Od 1997. godine do danas, u Srbiji su, pod okriljem Komesarijata za izbeglice i u saradnji sa lokalnim 

samoupravama, realizovani mnogobrojni programi namenjeni integraciji i stambenom 

zbrinjavanju izbeglica i interno raseljenih lica. Programe su u početku finansirale međunarodne 

organizacije, a kasnije i Republika Srbija. Do 2012. realizovano je oko 15.000 različitih stambenih 

rešenja za različite grupe krajnjih korisnika. 

Analizom ovih programa, pogotovo sa ove vremenske distance, mogu se izvući mnoge pouke i 

putokazi i za rešavanje stambenih problema i smanjenje isključenosti u stanovanju Roma, budući 

da su izbeglice i raseljeni, isto kao i Romi, grupa koja je bila izložena visokoj stambenoj depriviranosti, 

koju je bilo potrebno urgentno razrešiti. U vreme realizacije ovih programa postojeći 

zakoni i zakonski okvir nisu bili naklonjeni realizaciji ovakvih projekata – stroga centralizacija države, 

mala autonomija opština, siromaštvo, nedostatak inicijative i sl. Stoga iskustvo ove petnaestogodišnje 

prakse svedoči o kreativnosti i naporima uloženim na svim nivoima u strukturiranje 

programa koji će odgovarati različitim potrebama i željama veoma različitih porodica izbeglica 

i interno raseljenih lica. 

S vremenom je identifikovana paleta mogućih rešenja, u kojoj je veliki broj porodica mogao da 

pronađe rešenje koje približno odgovara njihovim potrebama, u zavisnosti od kapaciteta i preferenci 

svake pojedinačne porodice i pojedinca (programi pune gradnje, samogradnje, delimične 

samogradnje, dodele paketa građevinskog materijala, otkup seoskih domaćinstava, isporuka 

montažnih stambenih objekata, socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, programi socijalnog 

stanovanja, infrastrukturno opremanje lokacija, smeštaj u institucije socijalne zaštite i sl.). 

Preduslovi i način realizacije 

Osnovni preduslov za realizaciju ovih projekata bila je rešenost države da se obezbede stambena 

rešenja ugroženim porodicama i spremnost lokalnih zajednica da u tim projektima aktivno 

učestvuju. Stepen učešća lokalne zajednice bio je različit u različitim tipovima projekata. Učešće 

opštine je bilo najveće u prvim godinama realizacije, kada je opština obezbeđivala lokaciju, 

ustupala zemljište za gradnju, izrađivala plansku i projektnu dokumentaciju, oslobađala korisnike 

svih taksi vezanih za rešavanje njihovog stambenog pitanja, davala tehničke savete i stručni 

nadzor, infrastrukturno opremala lokacije i obezbeđivala zaposlenje za po jednog člana porodice. 

Posle 2004. godine učešće opštine se postepeno i znatno smanjivalo i odgovornost se sve 

više prebacivala na korisnike. 

Svi projekti su realizovani uz učešće nevladinih neprofitnih organizacija kao nosilaca posla. U 

početku su to bile međunarodne nevladine organizacije, uglavnom humanitarnog karaktera, da 

bi kasnije, kada su izgrađeni lokalni kapaciteti, projekti bili realizovali preko lokalnih NVO koje 

su koordinirale sve ostale aktere, posebno korisnike.

46 


Participacija korisnika i vlasništvo nad objektima 

Tokom realizacije programa prepoznata je važnost participacije krajnjih korisnika u procesu 

identifikacije i realizacije stambenog rešenja kao ključa za kasniju održivost rešenja. Tokom 

vremena je sve veći naglasak stavljan na one programe koji podstiču učešće korisnika i oni su 

sve više finansirani, a programi koji su zanemarivali učešće korisnika, na primer, programi pune 

gradnje, postepeno su nestajali. Danas, mnogo godina od završetka realizacije pojedinih projekata, 

vidljivi su uspešnost tih projekata i zadovoljstvo korisnika. Stepen inicijalnog učešća korisnika 

(uložen rad) determinisao je i stepen vlasništva nad izgrađenim objektima te je vlasništvo 

nad objektima, posledično, u srazmeri sa ostvarenim nivoom participacije korisnika. 

Kada participacija nije spontano postojala ili nije bila vidljiva, korišćeni su metodi da se ona stimuliše 

i osnaži. Korisnici su na različite načine podsticani da uzmu učešće u realizaciji projekata, 

pa i u samoj izgradnji objekata, a njihova uložena radna snaga tretirana je kao finansijsko učešće 

i davala osnov za buduće vlasništvo nad objektima. Korisnici su stimulisani da formiraju timove 

za pomoć i samopomoć i za to su bili razrađeni posebni mehanizmi, koji su se u praksi pokazali 

kao uspešni. 

Prikaz nekih od realizovanih modela u kojima su participacija korisnika i kolektivno rešavanje 

problema imali primat 

Samogradnja (Self-Help) 

Projekat samogradnje je bio jedan od najzastupljenijih projekata za integraciju izbeglica u periodu 

1997–2004. godine. Već od 2002. godine ovaj koncept se postepeno napušta, a primat 

preuzima delimična samogradnja, gde su učešće, pa samim tim i odgovornost korisnika bili veći 

u odnosu na učešće opština, sa tendencijom rasta. Projekat samogradnje predviđa izgradnju 

individualnih stambenih objekata ili dvojnih objekata na zemljištu čiji je vlasnik opština i koje opština 

ustupa Komesarijatu za izbeglice. Namenjen je vitalnijim porodicama u izbegličkom korpusu, 

višečlanim porodicama koje imaju kapacitet da same izvedu građevinske radove i kojima 

odgovara ponuđena lokacija u uglavnom ruralnim i manje naseljenim područjima. 

Projekat je realizovan u partnerstvu Komesarijata za izbeglice, UNHCR, opštine, donatorske organizacije 

(najčešće UNHCR i SDC) i neprofitne/nevladine organizacije koja je implementirala 

projekat. Na početku svakog projekta potpisivan je Sporazum o realizaciji projekta, koji je definisao 

obaveze svih partnera i rokove. Po završenom izboru korisnika neprofitna organizacija je 

potpisivala ugovor sa svakom od korisničkih porodica, u kom su detaljno bili navedeni sva prava 

i obaveze potpisnika. 

Participacija korisnika i uloga neprofitne organizacije 

Neprofitna/nevladina organizacija je bila nosilac realizacije i bila je odgovorna za rezultate projekta. 

Ona je koordinirala sve učesnike u projektu i osiguravala poštovanje zakona, pravila, procedura 

i rokova. Poseban zadatak neprofitne organizacije bio je da stimuliše i osnaži krajnje korisnike 

da uspešno iznesu težak i zahtevan poduhvat, kakav je izgradnja stambenih objekata.


47 

U sferi rada sa korisnicima prvi zadatak neprofitne organizacije bio je da identifikuje korisnike, 

informiše ih, osnaži njihovu unutrašnju komunikaciju, pomogne izgradnju međusobnog poverenja 

i stimuliše udruživanje i zajedničko donošenje odluka. Potom je zadatak bio da sprovodi 

obuke za građevinske radove i pomaže korisnicima da sami izvrše građevinske radove dajući 

tehničke savete i logistiku. Ona je koordinirala proces izbora korisnika, pratila stepen zadovoljstva 

korisnika i registrovala sve njihove inpute u cilju daljeg unapređenja koncepta. Neprofitna 

organizacija je, takođe, pripremala tehničku dokumentaciju, posredovala prilikom izdavanja dozvola, 

sprovodila javne nabavke, organizovala skladištenje i distribuciju građevinskog materijala, 

pripremala štampani materijal sa uputstvima za gradnju i sl. 

Tokom realizacije, korisnici su stimulisani da se udružuju i formiraju timove za samopomoć. Građevinski 

materijal im je dodeljivan u fazama. Uloženi rad korisnika je osnov za njihovo buduće 

vlasništvo nad stanom. Istovremeno je i osnov za „psihološko” vlasništvo nad stambenim 

rešenjem. 

Struktura projekta/podela uloga među glavnim akterima 

-- 

Zemljište, infrastrukturu, skladišni prostor i zaposlenje za jednog člana porodice daje 

opština; 

Objekti 

-- 

Projektnu dokumentaciju, građevinski materijal i rad neprofitne organizacije finansira 

donator; 

-- 

Građevinske radove su izvodili korisnici, uz prethodnu obuku i stručnu pomoć; 

-- 

Vlasništvo – Komesarijat, sa mogućnošću subvencionisanog otkupa od strane korisnika. 

Više tipova stambenih objekata je realizovano tokom godina. Počelo se sa objektom tipa C, prizemnim 

individualnim stambenim objektom površine 30 m 2 , da bi usledio objekat dvojne kuće 

tipa D, koji je imao prizemlje i mogućnost kasnijeg aktiviranja potkrovlja. Tip objekta koji je imao 

najviše uspeha i koji je realizovan u poslednjim godinama bio je tip F, koji je projektovan kao 

dvojni stambeni objekat koji može kasnije da „raste” u fazama, u zavisnosti od potreba i mogućnosti 

porodica. Inicijalna faza 1 obezbeđivala je porodici 34 m², sa aktiviranjem potkrovlja u fazi 

2 objekat je rastao na 65 m², da bi sa dogradnjom u fazi 3 ukupna površina objekta narasla do 

137 m 2 . Materijal je inicijalno doniran samo za fazu 1. Za sve faze je unapred izdata građevinska 

dozvola. Sve ove izmene tipa projekta nastale su tokom realizacije, na osnovu praćenja i evaluacija 

rezultata, sa ciljem da projekat što bolje odgovori potrebama korisnika. 

Rezultati 

Princip solidarnosti, promovisan tokom realizacije projekta, dao je rezultate u kasnijoj kohezivnosti 

zajednica i njihovoj povezanosti sa domicilnim stanovništvom. Korisnici su preuzeli obaveze 

održavanja objekata, i u velikom broju slučajeva su objekte proširili, nadgradili i uopšte 

prilagodili svojim potrebama ulažući sopstvena finansijska sredstva i rad.

48 


Negativni aspekti 

Jedan od negativnih elemenata ovog projekta je dodela lokacija – opštine su bile voljne da za 

ove programe ustupe uglavnom lokacije u ruralnim i nenaseljenim područjima, udaljenim od 

većih naseljenih mesta, u kojima je već bio primetan odliv stanovništva i gde su mogućnosti za 

zapošljavanje bile vrlo male. Retki su primeri da su lokacije bile u blizini radnih mesta i atraktivne 

za život. Nedostatak ovog programa je upravo odsustvo participacije korisnika u izboru lokacija. 

Delimična samogradnja (Partial Self-Help) – Isporuka nedostajućeg građevinskog materijala 

Projekat delimične samogradnje je započeo kada je postalo vidljivo da su mnoge porodice izbeglica 

koje su bile smeštene u kolektivnim centrima samostalno i spontano napustile centre kupivši 

plac za gradnju stambenog objekta. Izgradnju objekta su započeli, ali su usled nedostatka 

finansijskih sredstava morali da stanu sa radovima. Cilj programa je bilo zatvaranje kolektivnih 

centara, te je pomoć u vidu građevinskog materijala imala za cilj da omogući korisnicima da završe 

deo objekta i u njega se usele, i time definitivno i konačno napuste kolektivne centre. 

Paket doniranog građevinskog materijala je bio dimenzioniran kao pomoć za završavanje samo 

dela kuće, onog minimalnog dela za koji je bilo potrebno da bude u funkciji kako bi porodica mogla 

da se useli. Donacija je pokrivala materijal potreban za minimum stambenih uslova – jedna 

topla suva soba, kuhinja i kupatilo. 

Projekat je realizovan u partnerstvu Komesarijata za izbeglice, opštine, donatorske organizacije 

(najčešće UNHCR i SDC) i neprofitne/nevladine organizacije koja je implementirala projekat. Na 

početku svakog projekta potpisivan je Sporazum o realizaciji projekta, koji je definisao obaveze 

svih partnera i rokove. Po završenom izboru korisnika neprofitna organizacija je potpisivala ugovor 

sa svakom od korisničkih porodica, u kom su detaljno bili navedeni sva pravila saradnje, kao 

i prava i obaveze potpisnika. 

Participacija korisnika 

Ovaj projekat je primer izuzetno participativnog pristupa, gde su korisnici sami birali lokaciju, 

ulagali sopstvena finansijska sredstva i rad, gradili objekte u lokalnoj zajednici koju su sami odabrali, 

u kojoj su se već osećali integrisanim i u kojoj su imali mogućnosti za zaposlenje. Učešće u 

ovom projektu mogle su uzeti samo vitalne porodice, i to one porodice koje su imale kapacitete 

i inicijativu da pronađu sopstveni put za život izvan kolektivnog centra. Učešće opštine u ovom 

projektu je bilo izuzetno malo. 

Da bi se kvalifikovale za dobijanje pomoći, porodice su morale da potvrde da su podnele zahtev 

za državljanstvo Srbije, da dokažu svoje vlasništvo nad zemljištem, da dostave dokumentaciju o 

posedovanju građevinske dozvole i da izjave da ne poseduju stambeni objekat na teritoriji Srbije. 

Uloga neprofitne organizacije 

Neprofitna/nevladina organizacija je nosilac realizacije i odgovorna je za rezultate projekta. Ona 

organizuje informacione kampanje, vrši identifikaciju i selekciju korisnika, tehničku i pravnu


49 

procenu opravdanosti donacije, organizuje i sprovodi edukaciju korisnika, daje im pravne i tehničke 

savete, organizuje javne nabavke za kupovinu i distribuciju materijala, vrši monitoring nad 

ugradnjom isporučenog materijala i izveštava o rezultatima projekta. Aktivno sarađuje sa svim 

učesnicima projekta, posebno sa krajnjim korisnicima. 

Korisnici su od samog početka vlasnici rezultata projekta i sve oduke donose oni. Dodeljivao 

se samo osnovni građevinski materijal (cement, kreč, opekarski proizvodi, armatura, izolacija, 

drvena građa, prozori i vrata, alat). Tip i vrsta materijala su bili dodeljivani na osnovu tehničke 

procene implementatora. Materijal se dodeljivao u fazama. Sav materijal je do trenutka ugradnje 

bio u vlasništvu donatora i ukoliko bi ostao neiskorišćen, bio bi vraćen donatoru. 


Objekti 

-- 

Zemljište, projektnu dokumentaciju, građevinsku dozvolu, infrastrukturu i zaposlenje za 

članove porodice obezbeđuju korisnici; 

-- 

Nedostajući građevinski materijal i rad neprofitne organizacije finansira donator; 

-- 

Građevinske radove su izvodili korisnici, uz prethodnu obuku i tehničke savete; 

-- 

Vlasništvo – korisnici. 

Objekti su bili svih tipova i veličina. S obzirom na to da su korisnici sami organizovali izradu 

projektne dokumentacije i pribavljali dozvole, objekti su bili odraz njihovih dugoročnih planova 

i želja. Vrlo često su objekti bili daleko veći nego što su porodice mogle u tom trenutku da priušte 

i zbog toga je uveden princip „jedna suva soba, kuhinja i kupatilo”, kojim su svi korisnici bili 

izjednačeni u pravima, bez obzira na njihov materijalni status i želje. 

Rezultati 

Porodice su odmah dobijale onu vrstu pomoći koja im je bila najpotrebnija. S obzirom na to da su 

se korisnici useljavali u objekte koje su sagradili na lokacijama koje su sami odabrali i gde su već 

bili poluintegrisani, proces njihove socijalne integracije je bio vrlo brz i uspešan. 


Jedna od najvećih teškoća sa kojima su se susretali korisnici ovog programa bilo je pribavljanje 

građevinskih dozvola. Mnogi od objekata bili su građeni na poljoprivrednom zemljištu ili na lokacijama 

nepodobnim za gradnju za koje nije bila izrađena urbanistička dokumentacija, tako da 

je obuhvat programa bio limitiran. 

Polu samogradnja (Semi Self-Help) 

Objekti višeporodičnog ili individualnog stanovanja izgrađeni su na zemljištu koje ustupa opština. 

Namenjeni su porodicama koje ne mogu da iznesu grube građevinske radove, ali imaju

50 


kapacitete da same izvedu sitnije zanatske radove unutar stanova (uglavnom porodice sa decom 

ili porodice sa starijim članovima). Uloženi rad je osnov za buduće vlasništvo nad stanom. 

Istovremeno je i osnov za „psihološko” vlasništvo nad stambenim rešenjem. 

Projekat je realizovan u partnerstvu Komesarijata za izbeglice, UNHCR, opštine, donatorske organizacije 

(najčešće UNHCR i SDC) i neprofitne/nevladine organizacije koja je implementirala 

projekat. Na početku svakog projekta potpisivan je Sporazum o realizaciji projekta, koji je definisao 

obaveze svih partnera i rokove. Po završenom izboru korisnika neprofitna organizacija je 

potpisivala ugovor sa svakom od korisničkih porodica, u kom su detaljno bili navedeni sva prava 

i obaveze potpisnika. 

Participacija korisnika i uloga neprofitne organizacije 

Neprofitna/nevladina organizacija je bila nosilac realizacije i bila je odgovorna za rezultate projekta. 

Ona je koordinirala sve učesnike u projektu i osiguravala poštovanje zakona, pravila, procedura 

i rokova. 

Neprofitna organizacija je identifikovala korisnike, sprovodila informacione kampanje, osnaživala 

njihovu unutrašnju komunikaciju, olakšavala izgradnju međusobnog poverenja i stimulisala 

udruživanje i zajedničko donošenje odluka. Ona je sprovodila obuke za izvođenje završnih radova 

u građevinarstvu i savetima pomagala korisnicima da sami radove izvrše. Koordinirala je 

proces izbora korisnika. Neprofitna organizacija je, takođe, pripremala tehničku dokumentaciju, 

posredovala prilikom izdavanja dozvola, sprovodila javne nabavke, organizovala skladištenje i 

distribuciju građevinskog materijala, pripremala štampani materijal sa uputstvima i sl. Građevinski 

materijal je dodeljivan u fazama. 


-- 

Zemljište, dozvole i infrastrukturu daje opština; 

-- 

Projektnu dokumentaciju, građevinske radove, građevinski materijal i rad neprofitne organizacije 

finansira donator; 

-- 

Grube građevinske radove završio je izvođač radova; 

-- 

Završne građevinske radove su uradili korisnici; 

-- 

Vlasništvo – Komesarijat, sa mogućnošću subvencionisanog otkupa od strane korisnika. 

Objekti 

Objekti građeni u okviru ovog projekta su višeporodični stambeni objekti spratnosti P+1, sa ukupno 

4 stana, tzv. tipa E. Projekat je realizovan u urbanim ili poluurbanim sredinama, uglavnom 

po obodima naselja.


51 

Rezultati 

Istovremeno sa izgradnjom objekata građeni su i budući dobrosusedski odnosi i postavljani temelji 

novoj zajednici u susedstvu. Princip solidarnosti unutar zajednice, promovisan tokom realizacije 

projekta, dao je rezultate u kasnijoj kohezivnosti zajednica i njihovoj povezanosti sa 

domicilnim stanovništvom. 


Projekat se sprovodio samo nekoliko godina i vrlo brzo je napušten. Razlozi su izuzetno mala 

površina stambenih objekata nedovoljna za višečlana domaćinstva, nedostatak pomoćnih prostora 

u stanovima i mala raspoloživost lokacija. Ubrzo po useljenju, nikle su nelegalne građevine 

neposredno uz objekte jer su ih korisnici masovno i nelegalno dograđivali kako bi kompenzovali 

malu površinu stana. Odsustvo participacije tokom izrade arhitektonskog rešenja jedna je od 

dominantnih negativnih karakteristika projekta. 

Navedeni primeri potvrđuju koliko je važno učešće lokalne samoprave u ovakvim i sličnim 

inicijativama i koliki je značaj podrške koju im lokalna samouprava daje. Takođe, ovi primeri 

ukazuju na važnost participacije korisnika i potencijal koji ona nosi i koji nesporno treba 

uvažiti prilikom planiranja i realizacije ovakvih programa.

KA VITALNOJ ENKLAVI – KLJUČNI PRINCIPI ODRŽIVIH STAMBENIH REŠENJA I PREPORUKE STUDIJE 

53 

6. KA VITALNOJ ENKLAVI – KLJUČNI PRINCIPI ODRŽIVIH 

STAMBENIH REŠENJA I PREPORUKE STUDIJE 

Podizanje individualnih i grupnih kapaciteta romskih zajednica pretpostavka je uspešnog organizovanja 

i sprovođenja programa održive obnove romskih naselja, kojima se zaustavlja proces 

njihove slamizacije i getoizacije, a one osnažuju kao vitalne enklave. Postepeno podizanje kapaciteta 

enklava u romskim naseljima posredstvom programa održivog stanovanja doprinosi 

konstituisanju pouzdanih i odgovornih aktera (pojedinaca i grupa). Time se među romskom populacijom 

razvijaju pretpostavke njenog uključivanja u programe zasnovane na novim konceptima 

stambene i socijalne politike, poput socijalnog preduzetništva. U postojećim uslovima, ovaj 

i slični inovativni koncepti teško su primenjivi na romsku populaciju, što potencijalno uslovljava 

njenu dalju marginalizaciju (budući da su budžetska sredstva smanjena, a očekivanja od neposrednih 

korisnika znatno povećana). S druge strane, i klasičan koncept socijalnog stanovanja 

nije jednostavno primenjiv na romsku populaciju iz ekonomskih razloga (visoke subvencije troškova 

stanovanja) i zbog neprilagođenog načina života (kolektivno stanovanje), što reprodukuje 

percepciju Roma kao „nezaslužnih” siromašnih. 

Dosadašnji primeri dobre prakse ukazuju na to da su bitni faktori uspeha obnove romskih naselja: 

1. sveobuhvatnost pristupa; 

2. mapiranje prostornih i socijalnih dimenzija svakog naselja kako bi se pristup što više prilagodio 

konkretnim uslovima na terenu; 

3. participativnost, odnosno uključivanje (romske) zajednice u aktivnosti obnove naselja, ne 

samo radi smanjenja ukupnih troškova, već i radi podizanja samopouzdanja i odgovornosti 

(otklanjanja negativnih efekata kulture siromaštva), te stvaranja osnove za različita 

vlasnička rešenja i podizanje kapaciteta za rad; 

4. udruživanje članova (romske) zajednice radi formalizacije donošenja odluka o aktivnostima 

u naselju (saveti ili odbori naselja), kao i u oblasti rada (mala preduzeća ili zadruge) 

– jačanje demokratskog modela odlučivanja;

54 


5. osnaživanje položaja žena i dece u romskim zajednicama, jer postojeća distribucija moći 

može biti prepreka promenama; 

6. osnaživanje unutargrupne kohezije i solidarnosti, koju u uslovima retkih resursa može 

ugroziti proces individualizacije (pojedinaca/porodica); 

7. angažovanje (romskih) OCD, kao potencijalno najdostupnijeg aktera za osnaživanje romskih 

zajednica, kako unutar same zajednice tako i u komunikaciji sa spoljnim akterima 

(posrednička uloga OCD); 

8. spremnost lokalne vlasti na saradnju kako sa romskom zajednicom tako i sa OCD, odnosno 

drugim akterima uključenim u projekte obnove (prevashodno radi podizanja komunalne 

infrastrukture i izrade planske dokumentacije kao pretpostavke za legalizaciju 

naselja); 

9. pozitivna senzibilizacija uže (neposredna susedstva) i šire javnosti (nivo naselja) kao preduslov 

za smanjenje socijalne distance prema Romima (socijalno isključenim grupama) 

– angažovanjem medija i organizovanjem sastanaka. 

U skladu sa primerima dobre prakse, principima održivih programa stanovanja za Rome, analiziranim 

zakonodavnim i institucionalnim mogućnostima za pronalaženje inovativnih i fleksibilnih 

rešenja, koja nalažu kako promene koncepta socijalne politike i socijalnog stanovanja, tako i 

postojeći kapaciteti romskih zajednica, moguće je formulisati sledeće preporuke usmerene ka 

ključnim akterima u javnom i u civilnom sektoru (OCD i romskim zajednicama). 

Saradnja lokalne vlasti u obnovi romskih naselja kao vitalnih zajednica treba da obuhvati 

sledeće aktivnosti: 

a) izradu planskih dokumenta, uz primenu participativnog pristupa planiranju projekta revitalizacije 

(spremnost da se uvaži gledište romske populacije); 

b) kreiranje institucionalnog okvira koji omogućuje trajnost principa participativnosti romske 

zajednice u razvoju lokalne samouprave (LS): definisanje prava i odgovornosti romske 

zajednice u korišćenju i razvijanju lokalnih resursa; 

c) podršku programima podizanja unutrašnjih kapaciteta romske zajednice na nekoliko 

planova 

i. opremanje i dogradnja naselja: angažovanjem komunalnih preduzeća – pronalaženje 

rešenja i mehanizama plaćanja, regulisanje angažmana građevinskih preduzeća – u 

stručnim poslovima koje nije moguće prepustiti strategijama samogradnje, te regulisanje 

vlasničkog statusa nad objektima/zemljištem; 

ii. socijalne usluge: privođenje pravnom statusu postojećih formi radne aktivnosti, podrška 

samozapošljavanju, osnivanju socijalnih preduzeća, kao i organizacija koje bi poslovale 

na principima socijalnog preduzetništva, kooperativa i sl.


55 

Da bi se stvorile pretpostavke za realizaciju navedenih aktivnosti potrebno je: 

-- 

jačati kapacitet LS za participativni pristup u upravljanju i planiranju formiranjem stalnih 

saveta za učešće romske populacije u projektima koji su od značaja za njih ili definisanjem 

principa participacije građana u strateškim dokumentima LS; 

-- 

formiranje romskog naselja kao mesne zajednice (MZ) gde god je moguće ili uključivanje 

naselja u postojeću MZ, definisanje i unapređivanje ingerencije MZ; 

-- 

uključivanje i podsticanje lokalnih OCD da se angažuju na projektima obnove romskih naselja, 

kako bi se ojačala njihova uloga posrednika u generisanju (povezujućeg) socijalnog 

kapitala romskih zajednica posredstvom sistema redovnih konsultacija i plana razvoja lokalnog 

civilnog društva, a prvenstveno romskih OCD; 

-- 

transfer zaduženja, tamo gde postoje uslovi, sa lokalnih stambenih agencija čiji je osnivač 

LS na OCD i druge neprofitne organizacije aktivne u ovim oblastima; tamo gde ne postoje 

uslovi, otpočinjanje izgradnje konsenzusa i kapaciteta za ovaj proces; 

-- 

donošenje odluka da se u proširena prava u socijalnoj zaštiti uključi stanovanje u socijalno 

zaštićenim uslovima i prepozna kao pravo građana, a potom poveravanje implementacije 

ove usluge lokalnim OCD; 

-- 

uvažavanje romskih organizacija kao partnera u pružanju usluga/servisa, kao okosnice 

profilisanja preduzetničkog kapaciteta romskih enklava (socijalna preduzeća, kooperative) 

njihovim osnaživanjem za proces licenciranja u kontekstu novog Zakona o socijalnoj 

zaštiti za usluge koje su neophodne lokalnoj zajednici i angažovanje tih organizacija putem 

javnih nabavki na pružanju licenciranih usluga lokalnoj romskoj zajednici; 

-- 

jačanje kapaciteta za ulaženje u partnerstvo sa privatnim sektorom na poslovima od javnog 

interesa, a u kontekstu Zakona o javno-privatnim partnerstvima (JPP) i koncesijama 

(2011) izradom lokalnih baza prioritetnih projekata u oblasti JPP, sa posebnim akcentom 

na pitanju stanovanja Roma, koji bi bili predstavljeni investitorima; 

-- 

jačanje kapaciteta za inovativna rešenja u domenu infrastrukturnih, institucionalnih i zakonodavnih 

nadležnosti, uključujući i preporuke za stvaranje preduslova za takva rešenja 

na višim nivoima vlasti; 

-- 

jačanje kapaciteta lokalnih samouprava i OCD za aktiviranje raspoloživih potencijala 

(ljudstvo, organizacije/institucije, pravni okvir) za privlačenje IPA fondova posredstvom 

osposobljavanja kadrova u LS za praćenje raspoloživih fondova, komunikacije sa udruženjima 

i organizovanja redovnih obuka relevantnih za ovu oblast; 

-- 

jačanje, odnosno korišćenje potencijala koordinatora za romska pitanja, kao i Kancelarije 

za inkluziju Roma; 

- - angažovanje medija da bi se problemi romskih naselja učinili vidljivim, kao i potencijalni 

kapaciteti svih aktera za njihovo prevazilaženje;

56 


-- 

rad na afirmaciji pozitivnih primera integracije Roma u cilju smanjivanja socijalne distance 

lokalnog stanovništva izradom i širokom distribucijom publikacija i baza koje sadrže primere 

dobre prakse; 

-- 

organizovanje kampanje za podizanje nivoa građanske svesti i jačanja opšte podrške javnosti 

programima obnove romskih naselja. 

Preduslovi transformisanja romske zajednice u vitalne enklave su da njeni članovi: 

a) učestvuju u planiranju obnove naselja i upravljanju naseljem u sklopu šire lokalne 

zajednice; 

b) prihvate radni angažman na obnovi naselja kako bi stekli veštine i kvalifikacije za zapošljavanje 

i samozapošljavanje; 

c) profilišu radni i organizacioni kapacitet neophodan za održivo sticanje prihoda radi održanja, 

odnosno razvoja standarda stanovanja i preuzimanja obaveza formalizacije stanovanja 

(plaćanje i sl.); 

d) jačaju unutargrupnu saradnju – koheziju i komunikaciju sa spoljnim akterima (svi oblici 

socijalnog kapitala). 

U generisanju i/ili osnaživanju kapaciteta romskih zajednica za navedene aktivnosti od 

ključnog značaja su udruživanje Roma, odnosno rad romskih OCD ili drugih OCD koje se 

bave romskim pitanjima. Njihov rad treba da obuhvati: 

-- 

formiranje organizacionog tela unutar romske zajednice, pri čemu treba težiti definisanju 

pravnih okvira za organizovanje aktivnosti u naselju analogno principima funkcionisanja 

stambenih zgrada: kućni savet, odnosno savet naselja; 

-- 

otpočinjanje procesa licenciranja za tačno definisane socijalne usluge koje mogu da se 

pružaju lokalnoj romskoj zajednici, a posebno za uslugu stanovanja u socijalno zaštićenim 

uslovima; 

-- 

aktiviranje potencijala za kreiranje najadekvatnijih rešenja u formalizovanju postojećih 

radnih aktivnosti u naselju (kooperative, mala preduzeća,...); 

-- 

organizovanje niza promotivnih aktivnosti usmerenih na uključivanje privrednog sektora 

u problem rešavanja stambenog problema romske zajednice preko javnih rasprava, donatorskih 

akcija i prezentacije dobrih primera; 

- - formalizovanje rada na obnovi stambenih objekata i opremanju naselja preko sličnih oblika 

(udruženja građana, zadruga i sl.), i to da se stečena znanja i kvalifikacije u ovim oblastima 

po završetku obnove ponude i na otvorenom tržištu;


57 

-- 

organizovanje obuke za sprovođenje samogradnje, gde bi Romi dobili osnovna tehnička 

znanja potrebna za planiranje i izvođenje građevinskih radova po modelu samogradnje, 

posebno za izvođenje radova u kojima ima više aktera i gde treba da postoje saradnja i 

solidarnost; 

-- 

primenjivanje forme ugovornih obaveza koja doprinosi tzv. „psihološkom” vlasništvu (vezanost 

– odgovornost za objekat i infrastrukturu) i kada se vlasnički status ne može odmah 

razrešiti; 

-- 

predviđanje prostornih rešenja koja podstiču unutargrupnu komunikaciju: zajedničke prostorije 

i sl., prostori kao pozitivni markeri susedstva u lokalnom kontekstu; 

-- 

jačanje solidarnosti unutar zajednice – podsticanjem mehanizama reciprociteta (razmena 

veština pri obnovi kuća) ili moba/kolektivnih radova; 

-- 

povezivanje sa koordinatorima za romska pitanja i sličnim institucijama, te širenje svesti o 

socijalnim pravima i mogućnostima njihove institucionalne zaštite među Romima; 

-- 

organizovanje serije sastanaka i kontakata sa stanovnicima okolnih naselja u cilju afirmisanja 

promena u romskim zajednicama i smanjenja socijalne distance prema Romima; 

- - aktivno učešće u svim vidovima aktivnosti kampanja za podizanje nivoa građanske svesti 

i jačanje opšte podrške javnosti programima revitalizacije romskih naselja.

PODIZANJE NIVOA SVESTI GRAÐANA I OBEZBEÐIVANJE PODRŠKE JAVNOSTI 

59 

7. PODIZANJE NIVOA SVESTI GRAÐANA I OBEZBEÐIVANJE 

PODRŠKE JAVNOSTI 

Problemi sa kojima se romska zajednica u Srbiji suočava brojni su i trajni. U rešavanju ovih problema 

potrebno je suočiti se sa vekovima stvaranim stavovima većinske populacije i menjati ih. 

Tako, na primer, iako je u domenu stanovanja Roma realizovano najmanje projekata, u praksi su 

i ti retki, sporadični pokušaji preseljenja Roma u naselja sa osnovnim uslovima za život najčešće 

nailazili na veliki otpor lokalnog stanovništva. Velikim delom u korenu tog „otpora” koji većinska 

populacija ima prema romskoj zajednici leže duboko ukorenjene predrasude prema ovoj manjini. 

Razlog verovatno leži u nedovoljnoj pripremljenosti većinskog stanovništva da prihvati Rome 

kao nove komšije, a uzroka je nekoliko. Kao najvažnije treba pomenuti predrasude većinske zajednice 

koja je sklona da pojedinačne slučajeve generalizuje u odnosu na čitavu romsku zajednicu, 

dok, s druge strane, u velikom broju slučajeva postoji i nespremnost same romske zajednice 

da promeni stil i kulturu življenja, i prilagodi je obrascima većine. 

Dakle, odnos prema romskoj zajednici delom ima izvesnog uporišta u iskustvu većinskog stanovništva, 

jer se u ne tako malom broju slučajeva dešavalo da preseljena romska zajednica u 

novi kraj donese stare navike, koje ne odgovaraju većinskoj zajednici, čime je dodatno povećan 

jaz između ove dve grupacije. 

Kako onda u tim uslovima predstaviti i prihvatiti pripadnika romske zajednice kao poželjnog 

kom šiju? Imajući u vidu kompleksnost situacije, jasno je da je neophodan dugotrajan, sistemski 

i sistematičan rad na podizanju nivoa svesti građana i jačanju tolerancije većinske populacije i 

to posredstvom participacije korisnika (samih Roma), ali i uz punu podršku i aktivnu uključenost 

države, lokalne zajednice, neprofitnog sektora i istaknutih pojedinaca. Međutim, ovom 

radu na podizanju tolerancije treba da prethode i da ga prate iskreni, strateški osmišljeni i dugoročni 

napori (centralne i lokalnih) vlasti, nevladinog sektora i same romske zajednice da se u što 

većoj meri integriše u društvo.

60 


Obezbeđenje podrške Romima od strane šire javnosti moguće je jedino putem dugotrajne 

kampanje usmerene ka jačanju svesti građana i povećanju tolerancije većinske populacije prema 

ovoj marginalizovanoj društvenoj grupaciji. Za potrebe ove studije, kampanja podizanja 

građanske svesti može se definisati kao organizovan, sistemski i sistematičan rad na promeni 

stavova i/ili ponašanja određenog dela populacije (u našem slučaju, većinske populacije). 

Ovaj proces pretpostavlja informisanje i edukaciju građana o određenoj temi sa namerom 

da pozitivno utičemo na njihove stavove, verovanja i praksu. Stoga dobro isplanirana i ispravno 

vođena kampanja jeste jedan od najefikasnijih i najefektivnijih načina da se predstavi informacija 

o određenoj temi, formira ili koriguje konkretan stav ili inicira određeni tip ponašanja. 

Ishod svake kampanje zavisi od sposobnosti inicijatora (glavnih aktera) da, koristeći ispravne 

tehnike i kanale komunikacije, poruku kampanje na adekvatan način prenesu cilj(a)noj javnosti. 

Svaka kampanja za jačanje građanske svesti podrazumeva četiri glavne aktivnosti: 

• Istraživanje stavova građana povodom konkretne teme, koje će, zavisno od finansijskih 

mogućnosti, biti zasnovano na tzv. brainstorming-u, fokus grupama ili sveobuhvatnom 

istraživanju „tržišta”; 

• Zastupanje i lobiranje kao vitalne funkcije unutar planiranja svake kampanje, posebno 

one koja ima težak zadatak da promeni stavove i obezbedi podršku javnosti za ideje koje 

nailaze na otpor šire zajednice; 

• Mobilisanje podrške – u zavisnosti od toga ko sprovodi kampanju, mobilisanje podrške 

ostalih ključnih aktera od presudne je važnosti; na primer, ukoliko kampanju sprovodi lokalna 

administracija, bilo bi poželjno da u njene aktivnosti budu uključene resorne državne 

institucije, neprofitni sektor, ali i istaknuti pojedinci koji svojim ličnim i profesionalnim 

kredibilitetom stoje iza ideje koju kampanja pronosi; 

• Informisanje i edukaciju javnosti – ovaj segment sa velikom pažnjom treba prilagoditi 

karakteristikama konkretne cilj(a)ne javnosti. Glavni uzrok nastajanja stereotipa u jednom 

društvu upravo je neznanje, pa su od presudnog značaja informisanje i edukacija šire javnosti 

pomoću aktivnosti dizajniranih shodno karakteristikama javnosti kojoj se obraćamo. 

Kampanje koje za cilj imaju promenu stavova i ponašanja većinske populacije obično uključuju 

obraćanje različitim cilj(a)nim delovima javnosti, raznovrsne pristupe, kratke rokove i često 

ograničene finansijske i ljudske resurse. Upravo iz tog razloga neophodno je dobro planiranje. 

Uspešna kampanja za podizanje nivoa svesti građana podrazumeva da je nosiocu ovih aktivnosti 

jasan cilj koji treba da bude postignut (npr., jačanje tolerancije većinske populacije prema romskoj 

zajednici); cilj treba da vodi i oblikuje poruku koja se šalje; potrebno je poznavati cilj(a)nu javnost i 

obraćati joj se imajući u vidu njen socijalni, kulturni i obrazovni status; problemi treba da budu anticipirani, 

a moguća rešenja predviđena; treba obezbediti kredibilitet kod javnosti (poverenje je od 

ključne važnosti) i neophodno je koristiti raznovrsne pristupe i kanale komunikacije u predstavljaju 

informacije (svaki od njih treba da bude prilagođen cilju, poruci i javnosti).


61 

Imajući u vidu duboku utemeljenost stereotipa koji se vezuju za Rome, u idealnoj situaciji 

kampanje ovog tipa trebalo da bi da vodi država, potpomognuta lokalnom samoupravom, 

neprofitnim i poslovnim sektorom, kao i grupom istaknutih pojedinaca, jer samo takva sveobuhvatna, 

dugotrajna i dobro osmišljena kampanja za rezultat može da ima postepen, ali 

rastući nivo podrške većinske populacije Romima. 

Za potrebe ove studije naglasak će biti na aktivnostima lokalne zajednice za podizanje građanske 

svesti i obezbeđenje podrške šire javnosti da se pomogne integracija Roma u postojeće društvene 

okvire, i to unapređenjem uslova stanovanja pripadnika romske zajednice. Prvi korak koji treba 

preduzeti u procesu pripreme kampanje koja bi za cilj imala jačanje tolerancije i veće prihvatanje 

romske zajednice u većinskoj populaciji, podrazumeva istraživanje stavova građana na zadatu 

temu (preovlađujućih stavova o Romima, načinu njihovog života i stanovanja, kao i istraživanje na 

koji način se, prema mišljenu većine, Romi mogu „prevesti” u, recimo, poželjne komšije koje imaju 

podršku ostatka zajednice). Shodno rezultatima istraživanja, priprema se strateški dokument u 

kojem će biti definisani cilj kampanje, cilj(a)ni delovi javnosti, poruka ili poruke koje se žele poslati 

većinskoj zajednici, planiraju se aktivnosti i određuju sredstva i načini komunikacije. Fokus kampanje 

treba da bude ne samo na koristima koje romska populacija dobija na ovaj način, već i na koristima 

koje šira zajednica dobija uvođenjem uređenih, higijenskih uslova stanovanja za Rome. 

Promena postojeće svesti, jačanje tolerancije i stepena prihvatanja romske zajednice ne mogu 

biti zadatak samo lokalne administracije. Od presudne je važnosti da svi lokalni akteri (NVO 

privatni sektor), kao i resorne državne institucije, pruže jasnu podršku aktivnostima lokalne samouprave 

u ovoj zahtevnoj misiji. Stoga u sklopu ove kampanje lokalna administracija treba da 

računa na rad na nekoliko polja posredstvom: 

1. umrežavanja/građenja partnerstva sa građanskim udruženjima, vladinim organizacijama, 

međunarodnim telima (poput OEBS, UNDP, Britanskog saveta i sl.), kao i sa privatnim 

sektorom koji je u okviru koncepta društveno odgovornog poslovanja sve više spreman da 

podrži akcije ovog tipa; 

2. saradnje sa medijima, jer to je dobar način da se kampanja učini vidljivom u javnosti; 

ovde je reč o pravljenju partnerstava sa medijima, koji će u svojstvu „prijatelja kampanje” 

redovno izveštavati o aktivnostima; takođe, neophodno je stalno imati na umu da interesantno 

osmišljene, „drugačije”, „nove” aktivnosti po pravilu donose veću zainteresovanost 

medija za konkretne aktivnosti; 

imajući u vidu aktuelne trendove, kampanja mora da se vodi i online, na internetu; 

3. edukacije i dodatnih obuka, pažljivo koncipiranih shodno javnosti kojoj se obraćamo. 

Važno je istaći i sledeće: kao što Strategija za unapređivanje položaja Roma predviđa puno učešće 

Roma u procesu poboljšanja uslova stanovanja, tako i proces podizanja nivoa svesti građana 

ne može proteći bez pune participacije romske zajednice. U tom cilju, pripadnici romske populacije 

treba da budu uključeni u što veći broj aktivnosti koje se sprovode i koje ćemo predstaviti.

62 


Teoretičari i praktičari predlažu sveobuhvatni pristup koji bi obuhvatio sledeće načine komunikacije: 

1. lična tzv. person-to-person komunikacija; 2. komunikacija putem medija; 3. edukacija i 

obuke; 4. odnosi s javnošću; 5. zastupanje (Sayers, 2006:45). 

1. Lična (person-to-person) komunikacija preko: 

• sastanaka zvaničnih čelnika, neformalnih vođa i drugih značajnih lokalnih aktera (predstavnika 

neprofitnog i profitnog sektora); 

• javnih debata, foruma, radionica; 

• različitih događaja poput festivala, sajmova, izložbi, uličnih akcija i performansa, tzv. flash 

mob akcija (tzv. gerila marketing); 

• različitih sportskih događaja (utakmice u kojima bi učestvovali, na primer, lokalni lideri i 

pripadnici romske zajednice); 

• rada na terenu u koji bi bili uključeni predstavnici romske zajednice i koji bi, na primer, 

kampanjom „od vrata do vrata” predstavili sebe kao nove komšije; 

• telefonskog obaveštavanja stanovništva o određenoj akciji, pozivanja na učešće i sl. 

2. Komunikacija putem medija 

Ovaj segment podrazumeva tzv. komunikacijski miks, odnosno kombinaciju masovnih medija, 

promotivnog i info-materijala i odgovarajućih komunikacijskih aktivnosti. 

Imajući u vidu duboko utemeljene predrasude koje postoje prema romskoj zajednici i, na drugoj 

strani, težinu zadatka da se promeni svest građana u ovoj oblasti, jedini ispravan pristup je korišćenje 

svih dostupnih medija kao „emitera” poruke. U tu svrhu, poželjno je da budu korišćeni: 

a) standardni mas-mediji (u ovdašnjoj stručnoj javnosti se ovi mediji često nazivaju offline 

medijima), kao što su: elektronski mediji (TV i radio, lokalnog, regionalnog i nacionalnog 

dosega) i štampani mediji poput dnevnih i periodičnih novina, magazina i stručnih 

publikacija; 

b) online mediji (internet/veb sajt, blog, društvene mreže poput Facebook-a i Twitter-a i društveni 

mediji za deljenje sadržaja poput Youtube-a, Flickr-a, Slideshare-a i dr.). 

Poseban značaj interneta leži u sledećih nekoliko činilaca: reč je o mediju koji omogućava dvosmernu 

komunikaciju; internet predstavlja odličan kanal komunikacije sa mlađom i srednjom 

generacijom, koja je veoma sklona da ovde traži i nalazi informacije; treće, na internetu (posebno 

u svetu bloga i društvenih mreža) postoje istaknuti pojedinci, osobe čije se mišljenje sluša i 

ceni, te bi angažovanjem takvih pojedinaca bilo osigurano da poruka kampanje dođe do većeg 

segmenta online javnosti. Šta više, online zajednica je u velikoj meri senzibilisana za teme ugroženih 

pojedinaca ili grupa (potvrda toga su brojne uspešne akcije koje su pokrenute i uspešno 

realizovane preko društvenih mreža), pa može predstavljati odličan medij za širenje poruke, ali i 

za pokretanje akcija u okviru kampanje.


63 

Neke od aktivnosti koje u ovom delu vredi pomenuti su i sledeće: 

• organizovanje događaja za medije (od konferencija za novinare do manje formalnih, a 

atraktivnijih događaja); 

• organizovanje medijskih poseta, na primer, novoizgrađenom, higijenskom naselju za 

Rome i intervjuisanje stanovnika; 

• obezbeđenje online prisustva, na primer, kreiranjem bloga na temu kampanje, koji bi, između 

ostalog, donosio lične priče pripadnika romske zajednice, viđenja istaknutih javnih 

ličnosti i sl.; društvene mreže, poput Facebook-a i Twitter-a, takođe su korisno sredstvo u 

pronošenju priče kojom se bavi kampanja; 

• produkcija video-klipova i filmova koji promovišu kampanju ili konkretnu akciju u okviru 

kampanje; film o životu u romskom getu ili prikaz jednog dana u životu romskog čoveka 

pre i nakon inkluzije u većinsku zajednicu, šalje jaču poruku široj javnosti od bilo kakve 

naučne studije; takođe treba imati u vidu da priprema video-materijala ne zahteva nužno 

velika sredstva, već kreativnost i zanimljiv pristup autora; osim postavljanja na veb sajtove 

i prikazivanja na elektronskim medijima, ovaj materijal može ostvariti veliku vidljivost 

postavljanjem na sajtove za deljenje sadržaja (kakav je Youtube); 

• organizovanje različitih konkursa na temu kampanje (na primer, medijskih, slikarskih ili 

foto-konkursa) namenjenih učešću što šire javnosti; 

• produkcija i široka diseminacija promotivnog i info-materijala (bilborda, postera, lifleta, 

brošura itd.) sa jasnom porukom, i dobro osmišljenim i upečatljivim dizajnom; 

• slanje poruka stanovništvu preko mobilnih telefona sa pažljivo koncipiranom porukom, 

obaveštenjem ili pozivom na učešće u konkretnoj aktivnosti. 

Prilikom koncipiranja ovakvih aktivnosti treba imati u vidu da u svetu, pa i kod nas vlada 

„preopterećenje” obiljem informacija koje se nude, pa za svaku kampanju postoji ozbiljan 

rizik da neće ostvariti dovoljnu vidljivost. Kako bi ova mogućnost bila svedena na minimum, 

preporuka je da prilikom koncipiranja aktivnosti u kampanji budu predstavljeni interesantni 

slučajevi, primeri dobre prakse, kao i autentične lične priče ljudi ispričane njihovim/narodskim 

jezikom. Ovaj „lični pristup” donosi bolje rezultate od predstavljanja informacija složenim, 

stručnim jezikom. 

3. Edukacija i obuke 

Dobro osmišljene i izvedene edukacija i obuke mogu biti značajno sredstvo u menjanju stavova 

većinske populacije prema romskoj zajednici. Pomenimo samo neke od aktivnosti koje stoje na 

raspolaganju: 

• obuka trenera koji će sprovoditi dalje edukacije; 

• održavanje obuka za urednike i novinare koji prate konkretnu oblast, a u cilju širenja njihovog 

znanja o konkretnoj temi;

64 


• organizovanje formalnih i neformalnih edukacija u predškolskim ustanovama, školama i 

na fakultetima, kao i u centrima za obrazovanje odraslih; 

• organizovanje edukacije starijih građana u okviru mesnih zajednica, domova za stare i sl.; 

• obogaćivanje lokalne biblioteke odgovarajućim materijalima koji se bave temom kampanje 

i dr. 

4. Odnosi s javnošću (public relations) 

Prema britanskom Ovlašćenom institutu za odnose s javnošću (Chartered Institute of Public Relations; 

www.cipr.co.uk), odnosi s javnošću predstavljaju planiran i konstantan napor da se uspostavi 

i održi dobra volja i međusobno razumevanje između organizacije i njene ciljne grupe. 

Odnosi s javnošću služe tome da javnost pozitivno doživi kampanju i da poruka kampanje stigne 

do cilj(a)nih delova javnosti. 

Odnosi s javnošću obuhvataju sledeće aktivnosti: kompletna komunikacija sa eksternom i internom 

javnošću, medijski nastupi, organizacija događaja, produkcija video i štampanog info/ 

promo materijala i dr. U okviru ovog segmenta važno je pomenuti i tzv. integrisane komunikacije, 

pod kojima podrazumevamo marketing i PR-aktivnosti, BTL (bellow the line) i ATL (above the 

line) marketinške tehnike. Sa jačanjem internet oglašavanja i viralnih efekata, plaćeni marketing 

danas je daleko dostupniji i državnom i civilnom sektoru, pa je poželjno prilikom koncipiranja 

svake kampanje i ove opcije uzeti u razmatranje. 

Primeri kvalitetnih odnosa s javnošću uključuju i brifinge za medije o napretku kampanje, informacije 

o značajnim aktivnostima i postignutim rezultatima i sl. Takođe, jedan od veoma korisnih 

PR-alata jeste uključivanje javnih ličnosti koje će ličnim i profesionalnim kredibilitetom, a u svojstvu 

promotera kampanje, podignuti značaj teme koja se promoviše (Sayers, 2006: 52). 

5. Zastupanje 

Zastupanje je jedna od ključnih funkcija i preduslov za uspešno vođenje kampanja, pošto od uspešnosti 

u ovoj oblasti često mogu da zavise i ukupni rezultati napora uloženih u kampanji. Reč 

je o aktivnostima koje treba da prethode aktivnostima kampanje i da ih prate kao vrsta stalne 

podrške. 

U praksi to pretpostavlja da inicijator akcije (u ovom slučaju lokalna administracija) preduzima 

aktivnosti za formiranje strateških partnerstava sa institucijama i organizacijama koje su relevantne 

u datoj oblasti (državnim, profitnim i/ili neprofitnim sektorom), aktivno radi na održavanju 

redovnih kontakata sa donosiocima odluka (u slučaju da sama lokalna administracija nije 

donosilac tih odluka, već centralni nivo vlasti) i donatorima finansijskih sredstava (domaćim i 

međunarodnim institucijama i fondovima), inicira aktivnosti ili promene koje su važne za unapređenje 

situacije u datoj oblasti i dr.


65 

Imajući u vidu težinu zadatka, a to je podizanje nivoa svesti građana i jačanje opšte podrške 

građanstva integraciji romske zajednice u društvo stvaranjem održivih uslova stanovanja 

za ovaj deo populacije, u idealnoj situaciji kampanje ovog tipa trebalo da bi da vodi država, 

potpomognuta lokalnom samoupravom, neprofitnim i poslovnim sektorom, kao i grupom 

istaknutih pojedinaca. 

Reč je o dugotrajnom, sistemskom i sistematičnom radu na podizanju nivoa svesti građana 

i jačanju tolerancije većinske populacije i to posredstvom participacije korisnika (samih 

Roma), uz punu podršku i aktivnu uključenost države, lokalne zajednice, neprofitnog sektora 

i istaknutih pojedinaca. Ovim naporima uloženim na podizanje tolerancije treba da prethode 

i da ih prate iskreni, strateški osmišljeni i dugoročni napori (centralne i lokalnih) vlasti, 

nevladinog sektora i same romske zajednice da se u što većoj meri integriše u društvo. 

Jasno je da fokus svake kampanje ovog tipa, ko god da je sprovodi, treba da bude ne samo 

na koristima koje romska populacija dobija na ovaj način, već i na koristima koje šira zajednica 

dobija uvođenjem uređenih, higijenskih uslova stanovanja za Rome. 

Kampanja koja ima ovako kompleksan zadatak ne dobija se emitovanjem nekoliko video- 

-klipova u kratkom vremenskom intervalu, već prevashodno podrazumeva informisanje i 

edukaciju građanstva tokom dužeg perioda. Istraživanje „tržišta”, zastupanje i lobiranje, 

mobilisanje podrške, informisanje i edukacija, sve su to segmenti zahtevnog posla unutar 

jedne kampanje koja za krajnji cilj ima povećanje podrške šire javnosti i jačanje stepena tolerancije 

prema romskoj zajednici i stvaranju humanijih uslova života za sve.

LITERATURA 

67 

LITERATURA 

Analiza efekata zakona – Nacrt zakona o zadrugama, Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa, 

2011. 

Anheier, H. K. (2005), Nonprofit Organizations – Theory, Management, Policy, Routledge Publishing. 

Arandarenko, M., Krstić, G. (2008), Analiza uticaja politike zapošljavanja i aktivnih mera tržišta rada u Republici Srbiji 

2003–2007, Tim potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, Beograd. 

Atkinson, A. B. (2000), A European Social Agenda: Poverty Benchmarking and Social Transfers, EUROMOD Working Paper, 

No. EM3/00. 

Bonetti, M. (2002), “A Generative Approach in Urban Sociology”, ENHR Conference: Housing Cultures: Convergence 

and Diversity. Vienna - Austria, 1–5 July. 

Bornstein, D. (2007), How to Change the World: Social Entrepreneurs and the Power of New Ideas – Updated Edition, 

Oxford University Press. 

Borzaga, C., Defourny, J. (2001), The Emergence of Social Enterprises, London: Routlege. 

Borzaga, C., Galera, G., Nogales, R. (2008), Social Enterprise: A new model for poverty reduction and employment 

generation – An examination of the concept and practice in Europe and the Commonwealth of Independent States, EMES 

Research Network, UNDP. 

Carrera, D., Meneguzzo, M., Messino, A. (2006), The Social Enterprises Incubators: The Italian Experiences, The Third 

Annual UK Social Enterprise Research Conference, London South Bank University, England. 

Castells,M. & Borja, J. (1997), Local and Global: The Management of Cities in The Information Age, London: Earhscan 

Publications. 

Council of the European Union (2005), Joint report by the Commission and the Council on social inclusion, Brussels. 

Cvejić, S. et al. (2011), Studija o humanom razvoju – Srbija 2010, Beograd: UNDP. 

Davis, M. (2004), “Planet of slums: urban involution and the informal proletariat”, New Left Review, 26, pp. 5–36. 

Davister, C., Defourny, J., Gregoire, O. (2004), Work Integration Social Enterprises in the European Union: An Overview 

of Existing Models, EMES.

68 


Defourny, J., Develtere, P. (1999), The Social Economy: the Worldwide Making of a Third Sector, Centre D’Economie 

Sociale, Universite de Liege, HIVA – Catholic University of Leuven. 

Defourny, J., Nyssens, M. (2008), Social Enterprise in Europe: Recent Trends and Developments, EMES Research 

Network, WP no. 08/01. 

EHO RRC (2010), Socijalna inkluzija i poboljšanje uslova stanovanja u romskim naseljima u AP Vojvodini i Republici 

Srbiji, Novi Sad: EHO. 

ETHOS, Evropska tipologija beskućništva i socijalne isključenosti, FEANTSA, http://www.feantsa.org/code/en/ 

pg.asp?page=484 (1. 11. 2012). 

European Commission (2005), Social Agenda, Communication from the Commission, COM (2005), 33 final, Brussels. 

European Roma Rights Centre – ERRC and European Network against Racism – ENAR (2006), Challenges to Roma 

Integration Policies in the European Union and Among Candidate Countries. 

Građanske inicijative (2011), Procena stanja u sektoru organizacija civilnog društva (OCD) u Srbiji. 

Gultekin, N. T. & Guzey, O. (2007), Divided Cities: Social and residential segregation: A Gipsy Neighbourhood in 

Menzalihar, Edirne, Turkey, http://sadapt.inapg.inra.fr/ersa2007/papers/887.pdf (16. 4. 2009). 

Guy, W. (2008), Living Conditions, Social Perception and State Policy in the Macro-Region of Eastern Europe before and after 

1989, University of Bristol, http://www.suedosteuropa-gesellschaft.com/pdf_2008/roma/guy_will.pdf (26. 9. 2011). 

Holt-Jensen, Ph. A., (2003), Housing Policy and Local Initiatives in 8 European Countries Aiming at Promoting Social 

Inclusion at Neighbourhood Level, the NEHOM Project, http://www.iccr-international.org/impact/docs/paper-arildholt-jensen.pdf 

(26. 10. 2012). 

Jaksic, B., Basic, G. (2005), Umetnost preživljavanja: Gde i kako žive Romi u Srbiji (The Art of Surviving: Where and How 

Roma Live in Serbia), Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju. 

Kemeny J., (1999), Narratives, Sagas and Social Policy – State and Society in Housing Research, Uppsala Universitet: 

Institute for Housing Research. 

Keyes, L. (2001), “Housing, Social Capital and Poor Communities”, In: Saegert, S, Thompson, J, and M. Warren (eds), 

Social Capital and Poor Communities, NY: Rousell Sage Publication, pp. 136–164. 

Kleinman, M. (1999), “There goes the neighbourhood: Area Policies and Social Exclusion”, New Economy, pp. 188–192. 

Kolin, M. P., Petrušić, N. (2008), Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u Procesima Evropskih Integracija, 

Evropski pokret u Srbiji. 

Kovačević, O. (2009), „Socioekonomska analiza Roma u Srbiji”, Stanje političke zajednice Roma u Srbiji. 

Luis, O. (1985), „Kultura Bede”, Kultura, br. 70. 

Lux, M. (2001), “Social Housing in Czech Republic, Poland and Slovakia”, European Journal of Housing Policy, Vol. 1, 

No. 2, pp. 189–210. 

Macura, V. (2006), “Inclusion of Roma Population through Housing and Settlements Improvement”, Four Strategic 

Themes for the Housing Policy in Serbia, Belgrade: SIRP. 

Macura, V. et al. (1997), Romska enklava Orlovsko naselje, Beograd: Društvo za unapređenje romskih naselja.

LITERATURA 

69 

Macura, V., Petovar, K. i Vujović, S. (1997), Siromašna područja Beograda, Beograd: Institut za arhitekturu i urbanizam. 

Marcuse, P. (1997), “The Enclave, the Citadel, and the Ghetto”, Urban Affairs Review, Vol.33, No2. 

Marcuse, P; & Van Kempen, R. (eds.), Of States and Cities: the Partitioning of Urban Space, Oxford University Press. 

Miladinović, S. (2008), „Etnička i socijalna distanca prema Romima”, Sociološki pregled 43 (3), str. 417–437. 

Nacionalna strategija socijalnog stanovanja, februar 2012. 

Nicholls, A. (ed.) (2006), Social Enterpreneurship, New Models of Sustainable Social Change, Oxford University Press. 

Noya, A., Clarence, E. (2007), The Social Economy: building inclusive economies, OECD. 

Departement for trade and industry (DTI), 2002, Strategy for Social Enterprise, London: HM Treasury., http:// 

webarchive.nationalarchives.gov.uk/+/http://www.cabinetoffice.gov.uk/media/cabinetoffice/third_sector/assets/ 

se_strategy_2002.pdf (18. 11. 2012). 

Petrović, M. (2004), Sociologija stanovanja: Stambena politika: Izazovi i mogućnosti, Beograd: Institut za sociološka 

istraživanja Filozofskog fakulteta. 

Petrović, M. (2008), „Istraživanje socijalnih aspekata urbanog susedstva: percepcija stručnjaka na Novom Beogradu”, 

Sociologija, Vol. 50(1), str. 55–78. 

Petrović, M. (2009), Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Beograd: ISI FF. 

Portes, A. & Manning, R. D. (2005), “The Immigrant Enclave”, In: Melle Ch. (ed.), Urban Sociology Reader, Routledge, 

pp. 152–163. 

Powell, M. (2000), “Towards a geography of people poverty and place poverty”, Policy & Politics, Vol. 29: 3, pp. 

243–258. 

Priemus, H, (2000), “Recent Trends in European Social Housing”, Social Housing in Europe. International Workshop, 

Prague: 6-7 October. 

Role of Social Enterprises in Employment Generation in CEE and CIS – National Study in Serbia, SeConS, UNDP, Belgrade, 

2006. 

Sayers, R. (2006), Principles of Awareness Raising: Information Literacy, UNESCO. 

UNDP, Group of authors (2008), SOCIAL ENTERPRISE: A NEW MODEL FOR POVERTY REDUCTION AND EMPLOYMENT 

GENERATION, An Examination of the Concept and Practice in Europe and the Commonwealth of Independent States. 

Socijalno stanovanje: Prikaz stambenih politika Srbije i odabranih zemalja Evrope, ur. Dušan Damjanović, mr Žaklina 

Gligorijević, PALGO centar, Beograd, 2010. 

Study on Promoting the Role of Social Enterprises in CEE and CIS, UNDP, EMES – European Research Network, 2006. 

Taylor, M. (2000), “Communities in the Led: Power, Organisational Capacity and Social Capital”, Urban Studies, Vol. 

37, No. 5-6, pp. 1019–1035. 

Trigillia, C. (2001), “Social Capital and Local Development”, European Journal of Social Theory, 4(4), pp. 427–442. 

UN COMMITTEE ON ECONOMIC, SOCIAL AND CULTURAL RIGHTS (1991), The right to adequate housing, General 

Comment 4, http://www.unhchr.ch/tbs/doc.nsf/0/469f4d91a9378221c12563ed0053547e (26. 10. 2011).

70 


UN Resolution A/RES/64/136 (2010), The reader 2010: “Social and Solidarity Economy: Buliding a Common 

Understanding”, International Labour Organization. 

Vasiljević, dr Mirko (2006), Komentar Zakona o privrednim društvima, Beograd: Službeni glasnik. 

Wacquant, L. & Wilson, W. J. (2005), “The Cost of Racial and Class Exclusion in the Inner City”, In: Mele, Ch. (ed.) Urban 

Sociology Reader, Rutledge, pp. 124–133. 

Young, D. (1986), Entrepreneurship and the Behaviour of Non-profit Organizations: Elements of a Theory, in S. Rose- 

Ackerman (ed.), The Economics of Non-profit Institutions, New York: Oxford University Press, pp. 161–184. 

Žarković, B., Petrović, M. i Timotijević, M. (2012), Bez kuće, bez doma, Rezultati istraživanja beskućništva u Srbiji, 

Hausing Centar. 

Zakon o lokalnoj samoupravi, „Službeni glasnik RS”, broj 129/2007. 

Zakon o porezu na dobit pravnih lica, „Službeni glasnik RS”, broj 25/2001, 80/2002, 80/2002 – dr. zakon, 43/2003, 

84/2004 i 18/2010. 

Zakon o porezu na dobit preduzeća, „Službeni glasnik RS”, broj 25/2001, 80/2002, 80/2002 – dr. zakon, 43/2003, 

84/2004. 

Zakon o privrednim društvima, „Službeni glasnik RS”, broj 125/04. 

Zakon o socijalnom stanovanju, „Službeni glasnik RS”, broj 72/2009.

CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

728.1(=214.58)(497.11) 

502.131.1:728.1(=214.58)(497.11) 

316.334.54(=214.58)(497.11) 

STUDIJA Održivo stanovanje za Rome u 

Srbiji / autori studije Mina Petrović ... [et 

al.]. - Beograd : Palgo centar, 2012 (Beograd 

: Standard 2). - 69 str. : ilustr. ; 24 cm 

Tiraž 500. - Bibliografija: str. 67-69. 

ISBN 978-86-84865-11-5 

1. Петровић, Мина, 1959- [аутор] 

a) Становање - Роми - Србија 

COBISS.SR-ID 195873804

Knjiga u pdf. formatu - PALGO centar

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?