PARTNERSTVO JAVNOG I PRIVATNOG SEKTORA ... - PALGO centar

Čarls Jokaj
spomenutu u uvodu, predstavlja to što formulacije o ograničenju duga koje se odnose na opštine moraju da budu
preinačene kako bi uključile i druge obaveze, kao što je plaćanje naknade u projektima JPP, na primer. Iako do toga
još uvek nije došlo, DRB se nada da će ovakva izmena sprečiti opštine da koriste JPP da bi izvrdale limit zaduživanja
koristeći se nedorečenošču u zakonodavstvu.
2. Nivo institucionalizacije JPP – vrste struktura JPP
Mađarska ima iskustva sa prenošenjem poslova, ugovorima o uslugama, koncesijom i sl. još od početka devedesetih.
Ovi aranžmani, uključujući i ponude privatnom sektoru da upravlja javnom imovinom, poput pogona za prečišćavanje
otpadnih voda, po „Priručniku“ Ministarstva ekonomije nisu smatrani varijantom JPP, iz prostog razloga što
finansiranje investicija dolazi iz javnih fondova, a imovina je u većini slučajeva neotuđiva, odnosno „osnovna” javna
imovina. „Priručnik“ (ME 2004: 20–22) opisuje tri oblika prenošenja poslova: ugovori o uslugama sa rokom do pet
godina, srednjoročni ugovori o korišćenju i zakup.
Kod ugovora o korišćenju, ugovarač može imati obavezu da uvodi poboljšanja. Kod ugovora o zakupu privatna firma
uzima u zakup neko novo ili već postojeće javno dobro, kao što je sistem vodosnabdevanja, i odgovorna je za njegovo
renoviranje i održavanje. Ovim ugovorima se obično ostvaruje sopstveni prihod, i oni se sklapaju na rok 5–15
godina. To su tipični ugovori o „koncesiji” u Mađarskoj, kojima se daje samo pravo korišćenja, ali ne i vlasništvo nad
imovinom. Ovu formu koncesije opštine koriste za davanje na korišćenje objekata za vodosnabdevanje i prečišćavanje
otpadnih voda koji predstavljaju neotuđivu imovinu opštine. Tokom devedesetih prave koncesije nisu mogle biti
davane u Mađarskoj, jer se za izgradnju novih objekata nisu mogla koristiti mešovita javno-privatna sredstva, s obzirom
na to da oni, po zakonu, moraju biti osnovna imovina opština. U tom smislu, operativne koncesije u Mađarskoj
ne mogu se zaista svrstati u projekte JPP, iako je reč o saradnji javnog i privatnog sektora.
76│
U priručnicima Ministarstva ekonomije (iz 2004. i 2008. godine) ovi aranžmani se smatraju za JPP koje uključuje sve
faze projekta: planiranje, finansiranje, korišćenje, izgradnju. Aranžmane po sistemu BOT (izgradi-koristi-predaj) još
uvek finansira država u sektorima vode i saobraćaja. Kod aranžmana DBFO (projektuj-izgradi-finansiraj-koristi) još
uvek je neophodno da imovina ostane u državnoj svojini tokom celokupnog perioda trajanja ugovora, a operater
plaća zakupninu vlasniku (kao kod koncesija).
Definisanje i regulisanje JPP u Mađarskoj ide teško zbog restrikcija koje postoje u pogledu prenosa osnovne opštinske
imovine (imovine koja se koristi za pružanje obaveznih usluga) privatnom sektoru. Počev od januara 2007.
godine, opštinama je odobreno da prenesu prava upravljanja javnom imovinom na privatne operatere u formi trast
aranžmana. To znači da se, kao i u drugim državama, imovina izgrađena javnim sredstvima može pojaviti u knjigama
privatnih operatera, pri čemu javni sektor zadržava vlasništvo nad njom. To je na opštinskom nivou postalo moguće
tek 2007. godine. Otuda još uvek postoji nestašica „pravih” projekata JPP u opštinama.
DRB, Statistički biro Mađarske i Međuresorna komisija moraju da primenjuju definiciju ESA95 JPP prilikom rangiranja
i ocenjivanja predloga JPP na državnom nivou. Projekat se može smatrati JPP (vanbilansnom pozicijom) samo ako je
reč o ugovoru o dugoročnom pružanju usluga, a ne tek zamaskiranom kreditu. Biro za statistiku mora da primenjuje
smernice Evrostata iz 2004. godine i proučava komplikovane pojedinosti svakog predloženog ugovora kako bi utvrdio
da li dotični projekat ispunjava kriterijume JPP. Projekat se može nazvati JPP ako ispunjava kriterijume Evrostata
o podeli rizika. Ispunjavanje tih kriterijuma čak ni danas nije sasvim jasno, te se stoga mnogo toga što izgleda kao
projekat JPP u Mađarskoj ne može smatrati pravim primerom JPP upravo iz ovih razloga.
Smernice Evrostata su, međutim, objavljene tek 2004. godine, tako da Mađarska nije jedina država u kojoj postoje
„lažni” projekti JPP koji se mogu klasifikovati kao zamaskiran javni dug. Da bi projekt bio JPP, privatni partner mora
da preuzme celokupan rizik izgradnje. Pored toga, privatna firma mora da preuzme i jedan od sledeća dva rizika: rizik
raspoloživosti ili rizik tražnje. Prve koncesije za autoput u Mađarskoj s kraja devedesetih, koje su kasnije otkazane uz
velike troškove, ne mogu se smatrati „pravim” JPP jer je država plaćala naknade koncesionaru (availability fee), kao i
„prikrivenu putarinu”, kojom se garantuje izvestan nivo saobraćaja bez obzira na stvarno korišćenje. Kod opštinskih
koncesija u sektoru vode takođe nije došlo do prenosa ni rizika raspoloživosti ni rizika tražnje, te stoga one nisu ispunile
uslove iz definicije projekata JPP koju daje Evrostat.