STARA SRPSKA KULTURA* - Komunikacija

AUTORSKI PRILOZI ISTRAŽIVAČA / INDIVIDUAL CONTRIBUTIONS BY THE RESEARCH TEAM MEMBERS
Da se verovalo u magičnu snagu reči prema onome kome je upućena, potvrđuje
često korišćenje poruka tipa: "Bog ti dao; "Dobra ti sreća", Živ bio", koje danas gotovo da
niko više ne izriče. Verovalo se takođe da reč može imati neposrednije uočljivu delotvornost,
pa se koristila kao vrlo efikasan "medikament" (naročito u bajalicama i vradžbinama),
kao univerzalni lek za sve vrste lečenja, odnosno, za eliminisanje svih tipova bolesti, pogotovo
onih za koje bi se moglo pre reći da su nekog dugog a ne biološkog porekla.
Da je i kako je to moguće potvrđuje na paradoksalan način jedna anegdota zapisana
u Milićevićevoj knjizi:
"Uhvatila groznica Turčina. On dođe babi da mu baje protiv
groznice. Baba se preklinje da ne zna ništa. Turčin navali da je
bije. U muci, baba uzme vreteno pa, mašući Turčinu oko glave,
stane ovako mumlati:
"Usejine, busejine: učao, bučao: oko kuće, bez obuće, oko
slame bez dolame! Sad duhne i završi: Idi, bedo; ovde ti mesta
nije!"
Priča kaže da je Turčinu bilo lakše." (1984;281)
Baba i Turčin su, u ovoj ne samo verbalnoj komunikaciji, uspeli međusobno da se
ispomognu ali tako što je svako od njih radio samo za sopstveno dobro. U ovoj razmeni reči
Turčin se oslobodio groznice a baba nasilnika. Ona je olakšala sebi kada je govorila da beda
(misleći na Turčina) ode od nje. Pri tom je baba klela, ali Turčin je njenu kletvu doživeo
na način svog očekivanja, što mu je pomoglo ga napusti groznica.
Običaji su, kako ih je odlično definisao Tihomir Đorđević, "iskustvom i navikom
stvorene odredbe, koje kao kakvi zakoni, iako nigde nisu napisani, upravljaju celokupnim
životom i radom izvesnoga društva." (1984; 23) Manifestuju se kao pokreti tela, obredne
radnje, koje po pravilu prati i izgovaranje određenih reči. Pri tom, naravno, postoji utvrđen
sinopsis radnji i matrica za slaganje reči. Obično su to prilici primereni prigodni iskazi.
Milićević navodi da se na groblje može otići i nepozvan, ali ne i na slavu ili svadbu. Ukućani
tamo gologlavi služe, a ko prima čašu da pije govori: Kom je za dušu, bog da mu dušu
prosti; ostatku život i zdravlje. Onome ko je nešto doneo, pogaču i kakvo piće, kaže se da je
to doneo "na žalost, da bog dâ da mu se vrati na radost, posle čega svi lagano odgovaraju da
bog da." (1984;345-346) Slično se postupa i danas. Kod iskazivanja saučešća ta komunikacijska
matrica predviđa da se uz zahvalnost onome ko izražava žaljenje, upućuje želja da
njemu to bude vraćeno na radost i veselje.
Prosečni seljak danas, taj poslednji izdanak stare narodne kulture, nije i ne trudi se
da bude briljantan govornik, ali se rado usuđuje da besedi u određenim prilikama, čak to
smatra svojom obavezom. Njegova beseda, uprkos tome što je sva satkana od vekovima
ponavljanih opštih mesta, poseduje neposrednost i toplinu kazivanja i vazda je primerena
prilici. Za gradskog čoveka prisustvovanje ovakvim situacijama može biti interesantan
događaj i egzotični doživljaj. Ako, pak, ne odoli izazovu i sam se uključi u taj verbalni, besednički
obred, uveriće i sebe i prisutne u sopstvenu nepripadnost toj kulturi ophođenja.
Njegova beseda, začinjena medijskom leksikom i aromom sastanaka, biće po pravilu neprimerena
prilici.
Civilizovani čovek koji je napustilo staru kulturu ophođenja, teško da joj se može
vratiti, makar prema njoj osećao ljubav i divljenje. To nije moguće zato što se tu ne radi o
prostoj promeni tipa komunikacije, zameni jednog vida etikecije drugom, već o bitnim raz-
236