STARA SRPSKA KULTURA* - Komunikacija

AUTORSKI PRILOZI ISTRAŽIVAČA / INDIVIDUAL CONTRIBUTIONS BY THE RESEARCH TEAM MEMBERS
to doživljavanje iskazivano. O njoj će biti govora prema onome kako je u našoj uglavnom
starijoj literaturi, kod Vuka, Milana Đ. Milićevića, Vladimira Karića i Veselina Čajkanovića,
zapamćena, uz napomenu da je takvu gotovo neizmenjenu pamti i autor ovih redova,
koji je rođen pet godina pre polovine 20. stoleća u selu, gde je ona u njegovim dečjim, najbolje
pamtećim godinama, bila još uvek ne samo živa već i jedino postojeća.
Život u tom selu bio je tada gotovo identičan načinu života zapisanom u Vukovom
"Srpskom rječniku". Međutim, samo dvadesetak godina kasnije, vreme je do neverovatnih
razmera ubrzalo svoj tok, ako se sudi po veličini i značaju nastalih promena, da su tih dvadeset
godina značile mnogo više u dinamici sveta od prethodnih stotinu. Promena je naravno
bila civilizacijski uslovljena i normalna, ali je bila i politički usmeravana, što u ovom
slučaju znači nasilna.
Suvišno je, naravno, isticati da je stara srpska kultura ophođenja živela u jeziku,
govoru, da je mnogo držala do značaja i značenja reči, do njenih delotvornih i blagotvornih
moći. Reč, lepa reč, prikladna za svaku priliku ali kadkad opasna i opaka (u slučajevima
uroka i kletvi) bila je njen glavni činilac. Njom su se upućivale ne samo svakodnevne
funkcionalne poruke već su saopštavane želje i očekivanja, izricane molitve i anateme,
njom se lečilo i od nje se razboljevalo. Reč je bila onaj ključ, kako je poslovica lepo uočila,
za otvaranje svih brava. Napokon, ona je bila sigurnosni ventil kojom se moguća fizička
agresivnost redukovala na manje bolnu verbalnu agresivnost. Reč pretvorena u psovku, bila
je uvertira za obračun ili njegov prvi čin, u svakom slučaju, psovali su Srbi seljaci i mnogo i
ružno, kadkad tek da popune rečenicu, uprkos osudama, kako veli Milan Đ. Milićević, starijih
i obrazovanijih ljudi, a niko nije umeo da objasni kad, kako i zašto je taj ružni običaj
nastao. (v. 1984; 59)
Stari nisu reč poimali samo kao puko sredstvo funkcionalne komunikacije, proste
razmene poruka; oni su njom želeli i umeli da stvaraju atmosferu za svaku prigodu. Reč je
za njih imala veliku tvoračku moć. Verovalo se da je samim iskazivanjem želja stvorena bar
polovina uslova za njihovo ostvarenje. Pozivanjem na dobro prizivali su dobro. Rečju je to
činio polažajnik, činili su i domaćin i gost tokom svetkovina uz zdravicu. U odrednici
Molitise, Vuk Karadžić beleži da pripadnik ove kulture "... kad ugovara što da radi ili da ide
kuda, onda reče: ako Bog da, ili ako Bog da zdravlje". Taj molitveni iskaz dobiće kasnije u
svakodnevnoj kominikaciji značenje pitanja - kuda ideš? Sećam se da mi kao detetu zadugo
nije bilo jasno značenje tog, kako se izgovaralo - akobogda - u kome gotovo nije bilo više
nikakve reminiscencije na prvobitno značenje. Ako je tada to već bio eufemizam za pitanje
- kuda si krenuo, za čoveka stare kulture u tako iskazanom pitanju bilo je sadržano uverenje
da je sve, pa i mogućnost bezbednog prelaska iz mesta u mesto, stvar Božje volje.
Rečju se, u narodnoj kulturi obraćanja, želeo da, kako je to Čajkanović formulisao,
anticipira dobar ishod. Komentarišući Vukov zapis o tome da se za zdravlje muškog deteta,
makar kakvo da mu je ime, pita - "Kako ti je Živko?", Čajkanović smatra da je to zbog
verovanja o urokljivosti dece, njihovoj izloženosti zlim demonima, ali ističe da je "još mnogo
jači razlog težnja da se u samoj apostrofi da dobro znamenje, da se u neku ruku anticipira
dobar ishod; isto onako kao što mi, kad nam ko dođe, ne pitamo ga "što si došao?" nego
mu kažemo "koje dobro?" ili, kad vidimo da se neko krenuo nekuda, ne pitamo ga "kuda
ćeš?" nego "ako Bog da?". (1994; 182). Navedeno mesto uzgred svedoči da se u Čajkanovićevo
vreme još govorilo kao u Vukovo vreme. Razumljivo je da danas, posle davno već
proklamovane smrti Boga, niko više ne koristi sintagmu "ako Bog da", ali je čudno da se
više ne koristi ni forma pitanja "koje dobro", kao da smo postali indiferentni prema dobru
uopšte, posebno prema dobru drugoga.
234