Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
предака). За свадбу се као и за славу спремао посебан колач
”који се о ручку реже као и славски, исто тако држи се и чаша
за крсно име ... а ми знамо да су жртве у колачу и дизање
„у славу“ типичне жртве на гозби предака” 8 .
Неке детаље билогорске свадбе сусрећемо и код хрватског
становништва које је живјело на овом подручју, што упућује
на истородно поријекло обреда у давнини или пак на међусобне
утјецаје. Треба имати у виду и чињеницу да конфесионална
граница између православних и римокатолика, чији су данас
потомци Срби и Хрвати, није током вијекова била непропусна.
Непознат је, али не и занемарив број прелазака православних
граничара на унију и потом на римокатоличанство, мјешовитих
бракова, али исто тако и прелазака римокатолика међу граничаре,
гдје су неки вјеројатно постали православни. Томе у
прилог говори и Лопашић - „Susjedni kmetovi su često bježali u
Generalat zbog većih prava krajišnika. Sve više prebjega u Krajinu
prisililo je cara na naredbu da se svaki novi prebjeg okuje u željezo
i vrati feudalcu“ 9 .
Не упуштајући се у истраживање тих сличности свадбених
обреда, морамо само констатовати да међусобних веза,
упркос дуготрајном суживоту, није било у значајнијој мјери
све до завршетка 2. свјетског рата. По подацима Мате Косовца
за 1905. годину, од 3374 брака у којима су били Срби 22 су
била мјешовита, дакле свега 0,65%, а на православну вјеру је
прешло 14 душа из римокатоличке и протестанске вјере 10 .
Други свјетски рат односи трећину српског становништва,
друга трећина се губи у одумирању села шездесетих и седамдесетих
година, тако да се брачни партнери траже на ширем
8 Лит, 32, Чајкановић, стр. 179.
9
Лит, 16, Lopašić, стр. 267.
10
ПРИЛОГ III, ПРЕГЛЕД СТАНОВНИШТВА ЗА 1905. ГОД, стр. 69.
16
БИЛОГОРСКА СВАДБА
простору. У то вријеме актелна политичка клима не иде на руку
конфесионалној искључивости, тих година (1963. г.) статус
града добија и Грубишно Поље, развија се као и у Великим
Зденцима индустрија, живљи је и културни живот, па су контакти
и родословне везе становништва удаљених мјеста све
бројнији. У том периоду расте и број мјешовитих бракова између
српског и несрпског живља, тако да у деветој деценији
20. вијека они досижу око 30 % новосклопљених бракова. 11
Међуконфесионални бракови послије 1945. године повлаче
за собом и преузимање у хрватском свадбеном обреду неких
детаља билогорске свадбе, али и редукцију наглашенијих
српских обичаја у свадбама мјешовитих бракова. Ако томе додамо
и идеолошке утјецаје који су нас лишили дијела обичаја,
онда на почетку XXI вијека можемо само жалити за оним што
није забиљежено, без живих свједока који би то носили у сјећању.
Послије 1946, ступањем на снагу грађанског закона о
браку, престаје обавеза закључивања брака у вјерским институцијама,
пуноважан постаје само цивилни брак, тако да је међу
православнима црквено вјенчање све рјеђе у периоду до
1990. године, а у свадбама мјешовитих бракова скоро у потпуности
искључено.
О вјековном ниском учешћу међуконфесионалних бракова
у укупној популацији Билогоре потребно је још нешто
рећи. Наиме, они нису толико посљедица анимозитета између
двију вјерских скупина или затварања у властите културне
11 Интересантно је да смо већ у XIX вијеку забиљежили низ бракова
православних Срба са Чесима, па и ”комунирање” читавих чешких
породица у српске породичне задруге, чему је можда погодовала
чињеница да је међу чешким досељеницима било осим римокатолика
и протестаната, од којих је касније вјеројатно већина ”с протестантске
прешла на римокатоличку вјеру”- Лит, 20, Матушек,
стр. 91 - 92.
17