Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.
Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.
Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
ПРИЛОГ IV<br />
ТРИ ПРИЧЕ О ДУКАТИМА<br />
Е мој Душане, тако се злато не сакрива!<br />
У првој причи, Цвијета Газибара, тетка Софије Кљајић<br />
је приликом удаје за Милана Пејновића у Грубишно Поље<br />
имала 32 дуката, највише од свих младенки из Велике Барне,<br />
а 2 дуката јој поклања и свекрва. Прије удаје нећакиња, кћери<br />
Цвијетиног брата Раде у Мали Грђевац, Софије (Лит, 28,<br />
<strong>Раделић</strong>, Таб. XXXVII) за Душана Кљајића и Јелене за Раду<br />
Милековића, тетка им поклања свакој по пет дуката, а од<br />
преосталих 24 по два даје за сат и зубе. Сестрама по пет дуката<br />
купује и дјед Никола Газибара, а по десет им оставља и мајка<br />
Ана, тако да код удаје имају свака 20 дуката.<br />
Непосредно послије априлског рата 1941, предосјећајући<br />
невољу, Душан Кљајић у шупу за дрва иза куће плитко закопа<br />
читаво мало богатство, по двадесет дуката супруге Софије и<br />
тетке Цвијете, укупно око пола килограма злата. У дугим годинама<br />
избјеглиштва, постојани сјај овог злата обасјавао је<br />
сјећање на родно село, ливаде, потоке и питомину Билогоре.<br />
Крајем 1946. Кљајићи се вратише у Мали Грђевац и са<br />
малог домаћинства које су за ратних година створили у Банату<br />
доведоше краву, женско теле, магарца, двије козе, шест јарића,<br />
зечеве, кокоши и један аков дудове ракије. Било је то једва довољно<br />
за почетак у оскудним временима, али постојало је и оно<br />
што је уливало наду и сигурност повратницима.<br />
Већ првих дана по повратку, сам, да не привлачи пажњу<br />
случајних пролазника сеоским путем, Душан се лати мотикe.<br />
Копао је безуспјешно све до мрака, дуката нигдје. Врати се у<br />
кућу гдје су га нестрпљиво чекали и тетка није могла одољети<br />
да га не прекори – Е мој Душане, тако се злато не сакрива!<br />
Много се очекивало од тих дукатa и утолико је разочарење<br />
било веће што нису нађени. Читаво вече се расправљало о<br />
70<br />
ПРИЛОГ IV<br />
томе како их се могло сигурније спремити, како су нестали, ко<br />
их је могао наћи. Највише сумње падало је на рођаке Филипа<br />
и Стеву, оца и стрица Миле Барића који је током рата био у<br />
партизанима. Отац и стриц нису били истјерани у Србију, боравили<br />
су повремено у селу или се скривали у шуми од усташа.<br />
За један Божић, на пустом имању Кљајићевих, управо у заклону<br />
шупе за дрва, пекли су печеницу. Било би заиста необично<br />
да копајући удубљење за капљевину нису нашли и плитко закопане<br />
дукате.<br />
Душан те ноћи није мирно спавао. Устао је у рану зору и<br />
не говорећи никоме ништа узео мотику. Већ послије трећег<br />
ударца зазвечали су дукати, свега педаљ далеко од мјеста гдје<br />
се пекла печеница.<br />
Педесет година послије овог догађаја, 1996, двије године<br />
послије Душанове смрти, поново у избјеглиштву, овога пута<br />
у Барањи у Кнежевим Виноградима, Софија је аутору ииспри-<br />
Софија Кљајић и снаја Нада у Барањи 1993. године<br />
71