Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

ПРИЛОГ IV
ТРИ ПРИЧЕ О ДУКАТИМА
Е мој Душане, тако се злато не сакрива!
У првој причи, Цвијета Газибара, тетка Софије Кљајић
је приликом удаје за Милана Пејновића у Грубишно Поље
имала 32 дуката, највише од свих младенки из Велике Барне,
а 2 дуката јој поклања и свекрва. Прије удаје нећакиња, кћери
Цвијетиног брата Раде у Мали Грђевац, Софије (Лит, 28,
Раделић, Таб. XXXVII) за Душана Кљајића и Јелене за Раду
Милековића, тетка им поклања свакој по пет дуката, а од
преосталих 24 по два даје за сат и зубе. Сестрама по пет дуката
купује и дјед Никола Газибара, а по десет им оставља и мајка
Ана, тако да код удаје имају свака 20 дуката.
Непосредно послије априлског рата 1941, предосјећајући
невољу, Душан Кљајић у шупу за дрва иза куће плитко закопа
читаво мало богатство, по двадесет дуката супруге Софије и
тетке Цвијете, укупно око пола килограма злата. У дугим годинама
избјеглиштва, постојани сјај овог злата обасјавао је
сјећање на родно село, ливаде, потоке и питомину Билогоре.
Крајем 1946. Кљајићи се вратише у Мали Грђевац и са
малог домаћинства које су за ратних година створили у Банату
доведоше краву, женско теле, магарца, двије козе, шест јарића,
зечеве, кокоши и један аков дудове ракије. Било је то једва довољно
за почетак у оскудним временима, али постојало је и оно
што је уливало наду и сигурност повратницима.
Већ првих дана по повратку, сам, да не привлачи пажњу
случајних пролазника сеоским путем, Душан се лати мотикe.
Копао је безуспјешно све до мрака, дуката нигдје. Врати се у
кућу гдје су га нестрпљиво чекали и тетка није могла одољети
да га не прекори – Е мој Душане, тако се злато не сакрива!
Много се очекивало од тих дукатa и утолико је разочарење
било веће што нису нађени. Читаво вече се расправљало о
70
ПРИЛОГ IV
томе како их се могло сигурније спремити, како су нестали, ко
их је могао наћи. Највише сумње падало је на рођаке Филипа
и Стеву, оца и стрица Миле Барића који је током рата био у
партизанима. Отац и стриц нису били истјерани у Србију, боравили
су повремено у селу или се скривали у шуми од усташа.
За један Божић, на пустом имању Кљајићевих, управо у заклону
шупе за дрва, пекли су печеницу. Било би заиста необично
да копајући удубљење за капљевину нису нашли и плитко закопане
дукате.
Душан те ноћи није мирно спавао. Устао је у рану зору и
не говорећи никоме ништа узео мотику. Већ послије трећег
ударца зазвечали су дукати, свега педаљ далеко од мјеста гдје
се пекла печеница.
Педесет година послије овог догађаја, 1996, двије године
послије Душанове смрти, поново у избјеглиштву, овога пута
у Барањи у Кнежевим Виноградима, Софија је аутору ииспри-
Софија Кљајић и снаја Нада у Барањи 1993. године
71