Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

ПРИЛОГ II
О КУМУ КАО ПРЕДСТАВНИКУ
ВРХУНАРАВНЕ СИЛЕ
Улога и значај кума у свадбеном обреду Срба, Словена,
па и Индоевропљана уопште несумњиво је старија од хришћанства.
То потврђује и коријен кум у санскритским* ријечима
за младожењу, истоимено за дјевојку и птицу, ословљавање
свекра (kumAra, kumArI, kumArI, kumArIzvazura) иако не и
у називу за функцију коју има данас. Преношење те функције
или њеног аналога из старе визуре свијета у хришћанство говори
нам о респекту спрам ње, али и њеној незамјењивости у новом
систему вриједности, без обзира на то што ће нам стварно
значење измицати и остати нејасно. Крштени кум у једној личности
спаја представника предака из старе вјере и свједока новог
завјета, а тако висок статус није могао бити наслијеђен
случајно, без исто тако високог вредновања прије историјског
компромиса и часног примања крста.
Кума утолико морамо схватити као свештено лице, представника
врхунаравне силе која обликује наш живот и чији је
благослов и присуство на свадби било не само пожељно већ и
обавезно. Међутим, та сила је по представама наших предака
била биполарна укључујући у себи свјетло и таму, радост и тугу,
живот и смрт, а читав је свадбени обред до у најситније
детаље, од рузмарина и веза на ручиницима и одјећи као одбране
од непожељних утицаја, скривања младе од нежељених
погледа до засипања житом, био усмјерен у три правца – изолацији
и заштити осјетљиве и лако рањиве новонастале везе
од злих утицаја, призивању плодности и благослова од животодајног
пола врхунаравне силе, те привременом неутралисању
оног другог, тамног, оностраног пола врхунаравне силе. Симбол
те друге стране је кума, што је јасно видљиво из коментара
који се могао чути у Билогори када је то контекст разговора
66
ПРИЛОГ II
дозвољавао – Кума је близо! чиме се хтјело рећи да неком до
смрти није много преостало. Повезивање куме са тамним полом
потврђује и сватовски обичај по коме кума, егзактно говорећи,
на дан свадбе није смјела да види ама баш ништа и
никога у свадбеној церемонији до тренутка када су већ и кум
и млада и ђувегија и сви сватови били за свечаном трпезом.
Ако нису били из младожењиног села, кумови су уочи свадбе
долазили увече код неке породице у селу гдје је обављено најкасније
до поноћи и запијање кума. Кум је зором полазио са
сватовима, а по куму се ишло увече по повратку сватова, тек
онда када је сватовска колона, избјегавши све нечисте силе и
урокљиве погледе прешла кућни праг заштићен моћима предака
и била на сигурном. Томе иде у прилог и чињеница да су
по повратку сватова не само све обредно-превентивне дужности
изузев кумове престајале, већ и све „формацијске“, попут улоге
старог свата као цивилног вође „истуреног оделења“ савременика
и предака изван прага матичне куће и војводе на челу јахача
као њеног оружаног дијела.
Нико се није бавио дубљом анализом наших свадбених
обреда а камоли њиховом поменутом тространом диференцијацијом,
али се лако уочава оно што би пажљива упоредна
анализа свадбеног обреда у Билогори и у другим дијеловима
српског па и других словенских народа, која није задатак овог
текста, вјеројатно потврдила и продубила, да је могуће јасно
одијелити поступке и чини намијењене заштити од нечистих
сила с једне стране и оних намијењених привременом одлагању
дјеловања другог пола врхунаравне силе. Свадба је дакле тренутак
издвојен из времена гдје се привремено људском активношћу
потире каузалитет па чак и смрт - сви живи и ја са вама!
То објашњава и катарзу ујутро слиједећег дана када се до
тада (до свођења младенаца) недодирљивог кума, превозећи га
у различитим скаламеријама у основи не излаже подсмјеху већ
67