Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

ПРИЛОГ I
граничара није дозвољавала бечком двору да се одлучи на такав
радикалан корак, па је његова политика у давању и ограничењу
привилегија и низу реформи на Војној крајини покушавала
пронаћи равнотежу између интереса сталежа и монарха,
неријетко на штету Крајишника, па били они православни или
римокатолици. То се посебно одражавало на земљишној политици,
гдје се све до укидања феудализма није могло додијелити
граничарима земљиште у трајно власништо, како због оних
који су на дијелове крајине гледали из визуре феудалног власника
прије турског продора, тако и због условљавања граничара
правом коришћења земље само у случају доживотне војне
службе.
Тако је 1732. у трећем дијелу („О посједовању имовине“)
измјењених Statuta Valachorum, иако због страха од протеста
и буна необјављених, каже да ће се утврдити границе међу посједима,
а границе ће бити трајне, како не би било дијељења
Дизајн униформи из 1762. двију регименти Вараждинског
генаралата (St. Georg und Creutzer) чији су обвезници били са
источне Билогоре - капа униформе била је узор за нешто
нижу капу билогорских свадбених јахача
64
ПРИЛОГ I
земљишта. Земљишне књиге се оснивају 1737, а од 1748. г. је
актуелан став да „Od vojnika koji raspolaže zemljišnim posjedom
treba nastati vojnik koji posjeduje zemlju, a njega se može angažirati
u redovnu vojsku za bilo koje ratište“ (Karl Kaser, Slobodan
seljak i vojnik I, Zagreb, 1997, стр. 112-113).
Крајишка права из 1754. су питање власништва земље у
Војној крајини ријешила тако да је сва земља проглашена царским
посједом – леном, тако да су сви који су напустилиу крајину
изгубили и права на земљиште. Однос посједа и војне
службе на крајини Карл Касер је овако формулисао:
„Grundeigentum ohne die prinzipielle Verpflichtung zum
Militärdienst war genauso unmöglich wie Militärdienst ohne
Grundbesitz“ - Непокретна имовина без принципијелне преданости
војној служби је исто тако немогућа као и војна служба
без земље (Kaser, Karl: Freier Bauer und Soldat; Die Militarisierung
der agrarischen Gesellschaft an der kroatisch-slawonischen
Militärgrenze (1535-1881); Wien/Köln/Weimar 1997; str. 646).
Кодификација крајишких права настављена је све до 1807,
а једна истрага 1808-1809. године је показала да на подручју
Вараждинско-крижевачке регименте у оквиру Вараждинског
генаралата није био познат никакав случај претходне тајне диобе
задруге (Kасер, исти рад, стр. 590).
Доласком на власт 1780. године, аустријски цар Јосип II
започиње са бројним и радикалним реформама, тако да је већ
1781. г. донио Патент о вјерској толеранцији који је по први
пута дао већа права свим некатоличким вјерама.
Тек по признању пуног права власништва и укидања Војне
крајине, када диоба задруга није више могла штетити ефикасности
војнокрајишког система, бечке институције престале
су се противити диоби задруга, а за непуних тридесет година,
до краја 19. вијека број породица се без битног повећања броја
њихових припадника, скоро удвостручио.
65