Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
Расипање жита из сита у обреду за плодност и обиље
Свадба Шкрбина Војислава и Љиље р.Пажур, Пупелица 1985.
ПРИЛОГ I
ЗЕМЉИШНА ПОЛИТИКА И КРАЈИШНИЦИ
Хабсбурговци су већ од почетка 16. вијека корак по корак
градили оно што ће касније постати Војна крајина, као појас
одбране према експандирајућем Османском царству. Граничарско
друштво које се формирало на том подручју представљало
је европску посебност које је, одвојено од територија са феудалном
влашћу, имало своју самоуправу, одређени привилеговани
статус и права, а са друге стране, њени житељи, истовремено
слободни сељаци и ратници, преузели обавезу доживотне
војне службе дуж граничне линије.
Карловачким миром из 1699. год, промјена границе према
турском царству и слабљење притиска Порте на запад не смањују
бечки интерес за војни бедем у југоисточним земљама
монархије – буна кнеза Ракоција између 1703. и 1711. додатно
показује бечком двору значај граничара за опште војне потребе
монархије, тако да се за вријеме апсолутизма важност Војне
крајине као „извора јефтине војске“ све више расте, а њена изградња
се наставља и у 18. вијеку када се крајишници боре на
свим ратиштима на којима је присутна Хабсбуршка монархија.
То се наставља и у 19. вијеку у ратовима против Наполеона,
а граничари су били потребни и у борби против мађарске
револуције од 1848-1849. Преокрет у односу према Војној крајини
наступа тек у августу 1869. када аустријски цар попушта
пред притиском Мађара и када је општа војна обавеза у монархији
умањила значај крајишке војске. Укидање Војне крајине
започиње распуштањем регименти Вараждинског генералата
послије 8. јуна 1871. и бива окончано 1. августа 1881.
У читавом том периоду од 16. до 19. вијека постоји непрестани
притисак феудалних сталежа и римокатоличке с цркве која
је такође феудални господар, да се крајишници подложе
феудалном господару, а православни Срби поунијате. Улога
62
63