Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
кола то чини истовремено када и младожења. Вјеровало се да
ће тиме живјети подједнако дуго и да ниједно неће пријевремено
умријети. У пратњи младе кренуло је и двоје младих из њеног
најближег рода и заузело мјесто у истим колима, насупрот
младе. Укупни број сватова, заједно са јахачима сада је паран.
Остали првићи, њих десет до петнаест, не учествују у обреду
вјенчања, већ подешавају вријеме поласка да би послије сватовске
колоне стигли до куће младожење. Родитељи младе остају
код куће.
Сватовима се и овдје за пут даје провијант у облику вина
и ракије, загријани су цријепови и цигле ако је хладно, а и сватовски
коњи су прије упрезања добили пробрани оброк. Није
изостављено ни кићење ручиницима
на истом мјесту гдје су и
претходни, с том разликом да се
запрежним коњима вежу на амовима
на вањским боковима, а јахаћи
коњи нису више кићени, већ
само јахач, унакрст везаним ручиником
преко претходног. Распоред
запрега се не мијења, а из
дворишта прво излази јахач са
буклијом и код успутних сусрета
нуди са пићем, што није било добро
да се одбије.
Ручиник шупљани, 166 х 33,5 цм
ВЈЕНЧАЊЕ
Уз пуцњаву, колона је кренула на вјенчање у често километрима
удаљену парохијалну цркву младенке, тако да су сва-
44
БИЛОГОРСКА СВАДБА
тови и у најкраћој варијанти пута, ако су обоје били из исте
парохије, у одласку и повратку кући младожење често морали
пријећи и више од двадесет километара.
Свештеник је, провјеривши већ код најаве вјенчања да за
њега нема препрека, договореног дана чекао у свом уреду. По
обичајима који су важили још од времена Војне крајине и одржали
се све до најновијег доба, ни за једну услугу свештеника,
па ни вјенчање, није постојала нека утврђена цијена нити је за
њу свештеник ишта тражио. То је препуштано вољи и могућности
православне породице. Тако су младенци, кум и дјевер,
свраћајући да се „упишу“, прије вјенчања предавали свештенику
дар у новцу, ручиник и буклију у којој се налазило од
сваке свадбене ђаконије понешто.
При уласку у цркву младенци су се први пута нашли заједно.
И за овај дио свадбе, на тако моћном мјесту, вјеровало
се да ће млада као будућа супруга водити главну ријеч у кући
ако при преласку прага цркве тобоже случајно ципелом „почепи“
младожењу.
Младенци се прво исповједе. По пракси Српске православне
цркве гријеси се не испитују када је присутно више људи,
већ свештеник констатује – Да сте гријешни, гријешни сте, јер
сви смо гријешни. Молите се Богу и поштено живите па ће
вам гријеси бити опроштени. Понеки свештеник тражи и да
младенци очитају молитву Оче наш ..., а други их причести без
молитве и потом измјења прстење. Младенци се узму за руке
преко којих кум веже ручиник као симбол вјечите животне везаности,
слоге, вјерности, узајамног помагања и љубави, а као
знак чедности прије брака и благослова цркве у заједничком
животу, у славу Бога и ближњих, свештеник ће младенцима
ставити вијенце на главу. Слиједи молитва којом се благосиља
брак – "...благослови Боже брак овај, подај им живот миран,
дуговјечност, међусобну љубав, дјецу добру, сложност душе
45