Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
Свадба
Јабучари су имали ваљане разлоге да се у недјељу врате
што раније кући. Наиме, већ од идућег јутра припреме за свадбу
досегле су пуни интензитет. Преостало је још свега шест дана
за осјетљиве послове око јела - да се испеку колачи и хљебови,
печенице и живина, уреди имање и кућа окити ћилимима, да
се провјере детаљи, организује и договори што није до тада
учињено. Све то није било могуће без помоћи сусједа и вјештина
најбољих домаћица у селу. За мноштво гостију које је о-
чекивао домаћин је имао и сву другу подршку на располагању
- столове и столице, прибор за јело који се чувао у шкрињама
за такве прилике, коње и кола. И не само то. Припрема свадбе
био је у селу велики тренутак солидарности. Уз рад и посуђивање
неопходних предмета, Срби, Хрвати, а од 19. вијека и
бројни Чеси, Мађари и Нијемци у поједним билогорским селима,
без обзира на то да ли су звани у сватове, донијели су, исто
као и рођаци “буклију” - кошару са најнеопходнијим потрепштинама
- шећером, зачинима, пићем и живином, што је као
пракса забиљежено у селима парохије Северин. Тако је и отпала
потреба да се памти ко је све помогао - враћало се у сличној
прилици увијек и свима! Разумије се да је тај обичај у већим
селима редуциран на рођаке и шири комшилук.
Уочи саме свадбе, у сриједу или суботу, јер је четвртком
послије поста и у недјељу традиционално код Срба свадба могла
започети, када је у кући и у дворишту домаћина све врило
од посла и ужурбаности, требало је обавити још три незаобилазне
радње.
МЛАДИН ДОРУЧАК (РУЧАК у говору народа Билогоре)
Једна од њих била је дужност ђувегије да однесе доручак
за младу у њену родитељску кућу, јер већ од јутра идућег дана
она је припадала другом роду. Традиција је из неких разлога
34
БИЛОГОРСКА СВАДБА
сугерисала да је тај посао најбоље обавити пјешке, па се тако
и осамнаестогодишњи Никола Раделић у пратњи свог тетка
Петра Валаџије упутио у Велику Трешњевицу да младенки,
шеснаестогодишњој Марији Клемен однесе доручак. Годинама
послије тога, у једној оштријој расправи Марија приговори
свекрви Сави да јој није послала доручак као што је био ред.
Тек тада “истрага” изнесе на видјело да су Никола и Петар оставили
храну у шупљем дрвету и појели је на путу кући, који
је у једном правцу, углавном кроз шуму, износио око петнаест
километара. Тај догађај нам открива још два елемента заборављених
обичаја, с једне стране да је ношење доручка било
мање важно од самог посјета кући младенке уочи свадбе, а с
друге стране да се по традицији ђувегија није могао надати да
ће приликом тог посјета бити понуђен јелом или га није смио
прихватити ако је и било понуђено.
ЗАПИЈАЊЕ КУМА
Вече уочи свадбе, када су већ морали стићи и свирци, неко
из куће домаћина преузео је дужност да са музиком обиђе све
куће у селу из којих су планирани гости и да их још једном позове
на свадбу. Ако је тих позива било много, онда је у томе
учествовао само дио музичке екипе. Остали су учествовали са
домаћином те вечери у трећој, само наизглед споредној радњи,
запијању кума, која по својој дубокој древности и значењу
спада уз вјенчање и свадбену гозбу у једну од три најважније
церемоније свадбе. Наиме, код Срба су кумство и побратимство
сродство по Богу, култно сродство, за чије успостављање је био
потребан обред међусобног испијања крви у прадавно вријеме,
која је касније, вјеројатно по примању хришћанства, замијењена
вином као супституцијом крви. Вечера код кума уочи свадбе,
на коју су ишли младожења и његови родитељи, а посебно име
тог обичаја - “запијање кума”, упућују на трагове древног об-
35