Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
нову везу, те се у његово име и позивало, редом све у крвном
сродству са очеве и мајчине стране младожење. За кумове су
у прошлости у правилу бирани крштени кумови, они сами или
неко од њихових потомака. Позивар је дакле морао бити из
куће младожење, он лично, његов отац или дјед, а само изнимно
позив се могао упутити писмом ако је позвани живио далеко
од родног краја. Блиске породичне везе одржаване су до
разине праунука заједничког претка, а тек послије помало блиједиле
и заборављане. Непозивање на свадбу као један од најзначајнијих
родовских догађаја, ако није било посљедица те
удаљене везе онда је било знак неке озбиљне нетрпељивости
између двију кућа. На славље се изричито позивало све укућане
- “зову се сви, а долази чији је ред” знало се рећи, а обавезно
је било да за потврду позива бар једно из породице позваних,
најчешће домаћин, узме боцу, прекрсти се и отпије понеки
гутљај ракије, изразивши
са неколико ријечи
попут - Нека им је са
срећом! - најљепше жеље
младенцима. Буклија
се потом до врха допунила
ракијом и враћала
у позиварску торбу.
21 Код позивања гостију за јабуку и свадбу се ружмарин (рузмарин)
први пута користи у свадбеној церемонији. Како пише Чајкановић
(Лит. 33, Чајкановић, стр. 105) „Р. је сватовско цвеће по превасходству,
и као такво спомиње се често у сватовским песмама ...
Сваки сват мора бити њиме закићен. Уочи венчања девојке га на
свечан начин припремају за сватове. ... Све би то имало да значи
да је р. сигуран утук против злих демона (вероватно због свог јаког
мириса)...“
28
Јабука
БИЛОГОРСКА СВАДБА
Јабука се убрајала у најљепше дијелове свадбе, без великих
покрета гостију и организационих проблема. Гости су се
сакупљали на вечеру у дјевојчиној кући, гдје је позвана са ракијом
и ружмарином сва њена родбина, комшије и пријатељи,
а са мушке стране, осим младожење и родитеља, у саставу су
јабучара могли бити браћа и сестре младожење, његови стричеви,
ујакови и тетке са супружницима. Било је уобичајено да
јабучари долазе у двоја запрежна кола, десетак њих, иако се
дешавало, као код женидбе Шкрбина Бранка, да је на јабуку
код Кашића у Велики Грђевац из Пупелице пошло седамнаест
јабучара. Свака породица из које су долазили јабучари, изузев
ако је мушкарац долазио без супруге или неког другог женског
чељадета из куће, имала је једну обавезу – да на јабуку донесе
ковртањ. 22 То је посебна врста обредног колача који се припремао
од финог бијелог брашна за колаче са додатком мало шећера,
тако да се три траке дизаног тијеста уплету у плетеницу
и савију у кружни облик са празнином у средини. Ковртањ је
био пречника 40 до 60 цм, често је савијан и у облику срца, на
њега су се од тијеста без квасца стављали и украси у облику
22
Називи код Словена за свадбени колач (укр.-карпатски верченик,
српски ковртањ, бугарски превитак, кајкавски вртањ) често су
везани за глаголе вити, вртети, упућујући тиме на своје архаично
значење - зачетак новог доба. Свадбени колач у облику круга, односно
кола је истовремено и симбол Сунца и свадбени симбол
код свих Словена који као и други обредни елементи у облику кола,
вијенац и прстен нпр. означава уједињење младенаца у браку,
што је код разних словенских народа појачано и пратећим магијским
радњама. „...глагол вртити (окретати, обртати) и сама та
радња магијског врћења у круг има архаични митолошки смисао
почетка благостања, новог рода и порода. За то има више доказа
у словенским традицијама народне духовне културе.“ – Лит, 25,
Плотникова.
29