Ранко Раделић - Билогорска свадба - Jadovno 1941.

БИЛОГОРСКА СВАДБА
Иако је међу граничарским народом важило правило да је
боље женити се из што удаљенијег села или краја, многи практични
разлози налагали су прагматичнији приступ и брачни се
партнер тражио даље тек када су исцрпљене све могућности
за женидбу из властитог села и парохије или сусједне парохије.
Овдје је долазило до изражаја прецизно познавање сложених
родословних веза којим су се одликовале старије жене и које су
строго пазиле да нова веза није ближа од седмог кољена, рачунајући
заједничког претка. У традиционалној пракси коју је
одобравала и црква, то је значило да брак могу успоставити
праунук и чукунунука истог претка, иако су и ти примјери изузетно
ријетки и аутор је бавећи се родословним истраживањима
популације источне Билогоре, међу преко 2.000 бракова наишао
на свега два таква случаја.
Други приступ просидби је једнострана иницијатива породице
будућег младожење. У оба случаја, да би испросио дје-
Граница традиционално дозвољене родословне
везе 18 међу Србима источне Билогоре
18 ПРИЛОГ V, РЈЕЧНИК РОДОСЛОВНИХ ТЕРМИНА, стр. 76.
24
БИЛОГОРСКА СВАДБА
војку, од ђувегије се само захтјевало да се прикладно обуче,
слуша шта му се каже и пристојно понаша.
Ако се, као у случају посредовања, знало за долазак просаца,
они су ишли договореног дана увече директно у кућу
дјевојке. У другим случајевима, свратили би у сусједство код
рођака, неке познате или непознате породице, најавили свој долазак
и послије око један сат, давши домаћинима времена да се
припреме, пошли у прошњу. У пратњи момка била су још два
ожењена мушкарца, отац и стриц, ујак, неки други рођак, а по
потреби и неко ко није био у сродству. У правилу, рођак је био
и будући стари сват. Понегдје је све до педесетих година био
обичај да женско чељаде из куће гдје се свратило баци приликом
одласка на ђувегијина леђа мачку. Ако се мачка прихватила
канџама, то је био знак да ће просидба бити успјешна.
Долазак просаца се у принципу није одбијао. Чак и онда
када најављени просци нису одговарали ни родитељима ни
дјевојци, уљудно су примљени. По доласку у кућу разговарало
се најприје о свакодневним темама, времену, усјевима, да се
потом каже ”којим су послом дошли”. Разговарало се без присуства
дјевојке и у тој фази се још увијек могло рећи да је она
премлада, да нису планирали удају за ту годину, да није све
спремно за удају. Ако су просци били прихватљиви, коначна
одлука се препуштала дјевојци која је тада излазила из собе,
прихватила или одбила просце. Све до 2. свјетског рата ова
процедура је садржавала још један детаљ. Одлука дјевојке је
пролонгирана за недељу дана када су просци поново долазили,
видјели први пута дјевојку и сазнали њен одговор.
У шали се знало говорити да се у просидбу иде увече због
тога да се не срамоте по бијелом дану ако буду одбијени. Ако
је просидба била успјешна, у неким селима је то био разлог и
да се то објави пуцањем из кубуре, а те вечери је договорен и
слиједећи, да тако кажемо, радни сусрет родитеља младенаца.
25