Учитељска школа - Grad Užice

UŽICE NEKAD I SAD 

Užice između dva svetska rata 

Učiteljska škola (1918-1941) 


Dr Milan Vesović 

Dr Nikola Popović 

Pedagoško odeljenje u Užičkoj gimnaziji osnovano je početkom školske 1919/1920. 

godine, i to prvobitno u dvogodišnjem trajanju. U I razred se moglo upisati sa četiri završena 

razreda gimnazije, u II sa pet i šest razreda, a sa završenim VII ili VIII razredom učilo se 

samo jednu godinu. Prva generacija učitelja izašla je 1921. godine. Krajem 1919. odlukom 

Ministarstva prosvete rešeno je da nastava u Pedagoškom odeljenju traje tri godine. Nastava 

za prvu generaciju počela je u februaru 1920. i trajala do februara 1923. Od školske 

1920/1921. godine uvedeno je četvorogodišnje školovanje. Jula 1925. odlukom Ministarstva 

prosvete osnovana je Učiteljska škola sa zvaničnim nazivom: Državna mešovita učiteljska 

škola. Istovremeno je ukinuto Pedagoško odeljenje u gimnaziji, iz koga je do osnivanja 

Učiteljske škole izašlo 212 učitelja. 

Prvu školsku 1925/1926. godinu pohađalo je 208 

učenika. Škola je imala pet odeljenja, a smeštena je bila u 

zgradi Užičke gimnazije. Imala je 7 stalnih i 14 

honorarnih profesora i nastavnika, koji su predavali 24 

predmeta. Prvi direktor je bio Stevan Malenković, a u 

nastavnom planu bili su sledeći predmeti: u I razredu - 

veronauka, maternji jezik, strani jezik, zoologija, 

botanika, hemija, istorija, geografija, matematika, 

pevanje i sviranje, crtanje i pisanje, ručni rad i 

gimnastika; u II razredu - isto kao i u I razredu, s tim što 

je bilo i dva nova predmeta: minerologija s geologijom i 

psihologija; u III razredu su od novih predmeta uvedeni 

pedagogija, školski rad, logika, poljoprivreda i fizika 

umesto hemije; a u IV razredu su uvedeni i metodika, 

građansko pravo i dužnosti i higijena. Ovaj nastavni plan 

Užice, 1932 

Stevan Malenković, direktor Užičke 

gimnazije 1932-1939. godine 

(Multisoft) 

je bio na snazi do 1930/1931. kada se prešlo na 

petogodišnje školovanje. 

Zbog velikog broja siromašnih učenika i dosta 

onih čiji roditelji nisu živeli u Užicu, 1926. godine 

osnovan je Fond za pomoć siromašnim učenicima, 

Sredstva ovog Fonda formirala su se od uloga članova, dobrotvora i utemeljivača, a delom i 

od školskih prihoda. 

U drugoj školskoj godini (1926/1927) 

Učiteljska škola je premeštena u zgradu na Lipi. 

Upisano je bilo 224 učenika, dok je završni 

učiteljski ispit prijavilo 40; 36 je položilo, 3 su 

odbijena na dva meseca, a 1 je odustao. Učiteljska 

škola je kao gimnazija imala nastavničku i đačku 

knjižnicu. U ovoj školskoj godini bilo je 202 knjige 

u nastavničkoj i 742 u đačkoj knjižnici. Radilo je i 

đačko literarno udruženje “Jedinstvo”. 

Što se tiče socijalnog porekla učenika 

m u l t i s o f t . r s 1




postoje podaci da je u ovoj školskoj godini bilo dece od sledećih profesija roditelja. 

Učiteljsku školu su najviše pohađala deca zemljoradnika, zatim zanatlija, pa državnih 

činovnika. U odnosu na socijalno poreklo dece koja su pohađala gimnaziju, gde su prvo 

mesto držala činovnička deca, ovde je prvo mesto pripadalo seljačkoj deci. Uočljivo je u oba 

slučaja da je dosta seoske dece u srednjim školama, što bi moglo da zavede na zaključak da 

su se ova deca masovnije školovala. Ali, kad se ima u vidu da je seosko stanovništvo u Srbiji 

i u Jugoslaviji bilo dominantno (preko 80%) onda je jasno da preocentualno u odnosu na broj 

stanovništva po zanimanjima, seoska deca su po broju u srednjim školama bila među 

poslednjima. 

Školske 1927/1928. godine bilo je, takođe, 224 učenika: 118 dečaka i 106 devojčica. 

Maturu je polagalo 68 učenika, a položilo 64. Ove godine je traženo i dobijeo odobrenje da se 

zbog prevelikog broja učenika u III razredu, ovaj razred podeli na dva odeljenja. Do tada su 

četiri razreda radila u četiri odeljenja. Preveliki broj učenika u III razredu onemogućavao je 

normalno izvođenje nastave. 

U Učiteljskoj školi se polgao praktični ispit za diplomirane učitelje. To je, u stvari, 

bio stručni učiteljski ispit. U školskoj 1927/1928. polagalo ga je 48 kandidata. 

Maturanti 


Maturanti Učiteljske škole 

(Narodni muzej - Užice) 

Prvi razred 1928/1929. školske godine prvobitno je upisalo 35 učenika (18 muškaraca 

i 17 devojčica), a naknadno još 14 tako da je ukupno bilo 50. Roditelji upisanih učenika na 

početku školske godine bili su: nastavnici (5), državni i ostali činovnici (9) i zemljoradnici 

(21). U ovom slučaju, i u većini drugih, broj učenika nije bio isti tokom cele školske godine 

tako da bi sve navedene cifre trebalo prihvatiti da se odnose na dati momenat. Na primer, na 

kraju prvog tromesečja u ovoj školskoj godini u IV razredu bilo je 44 učenika, na kraju 





školske godine 43, a maturu je položilo 34. U školi se učilo 19 predmeta, koje je predavalo 16 

profesora i nastavnika, pretežno iz redovnog radnog odnosa. 

Prema raspoloživim podacima, Pedagoško odeljenje i Učiteljsku školu u Užicu od 

školske 1920/1921. do 1928/1929. završila su 402 učenika, i to: 1920/1921.- 35; 1921/1922.- 

34; 1922/1923.- 46; 1924/1925.- 50; 1925/1926.- 34; 1926/1927.- 44; 1927/1928.- 55; 

1928/1929.- 40. 

Učiteljska škola u Užicu, kao i sve učiteljske škole u Kraljevini Jugoslaviji, od 1931. 

do 1941. godine radile su po nastavnom planu koji je donet 27. avgusta 1931. godine. Po 

ovom planu školovanje u učiteljskim školama produženo je za godinu dana tako da je trajalo 

pet godina. 

Na početku školske 1930/1931, nastava je bila organizovana u sedam odeljenja (dva 

II i dva V razreda) sa ukupno 291 učenikom (157 muškaraca i 134 devojčice). 

Sledeće godine (1931) broj učenika povećan je samo za 9 učenika, a u oktobru 1932. 

bilo je 275 učenika. Smanjenje broja đaka Učiteljske škole se nastavilo, te septembra 1933. 

broji samo 206 (117 muških i 89 ženskih) učenika. Opadanje broja učenika nastavljeno je i 

narednih godina - prevenstveno zbog neupisivanja u prvi razred 1934. i 1935. godine - tako 

da je broj đaka školske 1935/1936. godine spao na 77. Od školske 1937/1938. godine počinje 

blago povećanje broja đaka, da bi školske 1940/1941, posle upisa 120 učenika u I razrede, 

broj dosegao 375 što čini i najveći broj učenika užičke Učiteljske škole u periodu između 

dva svetska rata (tabela br.1 i tabela br.2). 

Tabela br.1 

Tabela br.2 





Učiteljska škola u Užicu, kao prosvetna i kulturna ustanova, bila je neobično važna ne 

samo za Užice, nego i za ceo užički kraj, pa i šire. Jer, njena tzv. školska teritorija obuhvatala 

je 17 srezova (užički okrug, Sandžak, čačanski okrug, višegradski i srebrenički srez). Među 

učenicima najviše je bilo Užičana, ali i broj Čačana u pojedinim godinama dostigao je 80-90 

učenika. Koliko je narodu sa navedenog područja bilo stalo du Učiteljske škole videlo se 

kada je država donela odluku o njenom ukidanju. 

Čini se da je prva vest o mogućnosti ukidanja Učiteljske škole u Užicu objavljena u 

“Užičkim novinama” (21. februara 1932) gde se u vezi sa finansijskim zakonom za 

1932/1933. budžetsku godinu, predviđalo ukidanje mnogih škola. U “Užičkim novinama” 

odmah se zauzelo stanovište da ekonomski i nacionalni razlozi idu u prilog opstanka škole; 

ukidanjem mnogi talenti siromašnih roditelja ostali bi neiskorišćeni, a da je Užice “centar 

nacionalizma i našeg književnog jezika”. Prirodno da pisanje jednog provincijskog lista nije 

imalo uticaja na Ministarstvo prosvete, koje je donelo odluku o neupisivanju učenika u prvi 

razred Učiteljske škole u Užicu školske 1934/1935. godine. Koji su bili stvarni uzroci 

donošenja ove odluke nije nam poznato, osim što je u obrazloženju odluke stajalo da škola 

nema internat za smeštaj svojih učenika. 

Maturanti 


Maturanti Učiteljske škole. Na slici su Mladena Nikolić, Mihailo Kostić, Vera Jezdović... 

(Istorijski arhiv - Užice) 

Shodno olduci Ministarstva prosvete 1934/1935. godine nije vršen upis, što je značilo 

da školi preti odumiranje. S gubitkom Učiteljske škole Užičani se nisu mirili; u samom gradu 

nastala je velika uzrujanost, a “Užički glas” (1. septembra 1935) je doneo članak pod 

naslovom: “Dok se u Sarajevu i Šapcu otvara prvi razred Učiteljske škole u Užicu se to 

uskraćuje”. Isti list pozvao je građane na zbor. Zbor je održan 1. septembra u hotelu 

“Zlatibor” na kome je jednodušno istaknuto da građani, u neupisivanju učenika u prvi razred 

i ove godine vide tihu likvidaciju škole. U rezoluciji sa zbora treženo je da se obustavi odluka 

o neupisivanju. Na zboru je izabran odbor (Milutin Simović, predsednik gradske opštine, 

Nedeljko Radović, kafedžija, Milić Gluščević, trgovac, i Velja Drndarević, krojač) koji je 

zadužen da preda rezoluciju ministru prosvete. 

“Užički glas” svojim kraćim člancima o ukidanju Učiteljske škole izražavao je 

domaće (užičko) gledište o navedenom problemu, a zatim zašao u dublje analiziranje potrebe 





opstanka škole. U jednom dužem i studioznijem članku, koji je napisao prota Vitomir 

Vidaković (21. juna 1936) navedeno je da je u državnom budžetu za 1934/1935. godinu bilo 

predviđeno za osnovne škole u Dravskoj banovini 60 miliona dinara, u Savskoj 61 milion, a u 

Drinskoj (kojoj je pripadalo Užice) 21,5 milion. Ovaj nesklad bio je još veći ako se uzme u 

obzir da je Dravska banovina imala oko 1,000.000 stanovnika, a Drinska oko 1,600.000. 

Dalje upoređivanje bilo je u tome što je u Dravskoj banovini u školskoj 1933/1934. godini 

bilo 155 praznih učiteljskih mesta, a te godine da je svršilo 600 učenika (učiteljskih 

kandidata) što znači da je višak od 455 morao da traži posao na drugim prostorima 

Jugoslavije. U prilog ovome navedeno je da je u Dravskoj banovini bilo 10 učitelja - 

pravoslavaca, a u Moravskoj banovini da je radilo 87 učitelja - katolika. Iznoseći da u 

Savskoj banovni ima 6 državnih učiteljskih škola, a u Drinskoj banovni 3 škole, uključujući i 

užičku, Vidaković ukazuje na neprihvatljivost odluke Ministarstva prosvete. U daljem 

obrazloženju kaže: “Nastankom užičke Učiteljske škole ne bi imali nijednu ovu školu od 

Sarajeva do Šapca i Jagodine. I Sandžak, koji gravitira Užicu, ostao bi u ovome nepravedno 

kažnjen”. 

Pitanje opstanka užičke Učiteljske škole 

preneto je u narednu godinu i u mesecu junu ušlo 

je u svoju odlučujuću fazu. Tada je Gradsko veće 

Užica opunomoćilo svoga predstavnika 

Dobrosava Jevremovića i grupu uglednih 

građana da organizuju “odbranu ove naše 

kulturno-privredne tekovine” (“Užički glas”. 21. 

jun 1936). U tom cilju 14. juna održan je i zbor 

građana u hotelu “Pariz” na kome su svi 

govornici isticali velike privredne, prosvetnokulturne 

i moralne koristi od Učiteljske škole. Na 

zboru je rešeno da brojnija deputacija 

predstavnika sa cele školske teritorije (17 

srezova) podnese predstavku nadležnima u 

Beogradu. Sa istog zbora novoizabrani Akcioni 

odbor razaslao je cirkular (apel) narodnim 

poslanicima i banskim većnicima moleći ih za 

podršku u akciji za očuvalje Učiteljske škole. 

Najsvesrdniju pomoć pružilo je 

“Udruženje Užičana” u Beogradu (osnovano 

Beograd, 1939 

Novinski članak iz lista "Pravda", Beograd 12. 

mart 1939. - Zabava udruženja Užičana u 

Oficirskom domu u Beogradu 

(Rade Poznanović) 

1923. godine). Ono je i pre prijema pomenutog 

cirkulara samostalno podnelo pismenu 

predstavku ministru prosvete u kojoj je molimo 

da Učiteljska škola u Užicu ostane. Delatnost 

“Udruženja Užičana” u Beogradu u korist 

Učiteljske škole posle ovoga se nastavlja: 

njihova delegacija, sa predstavkom u rukama, posetila je Đuru Jankovića, ministra šuma i 

ruda, Dobrivoja Stošovića, ministra prosvete, Dragišu Cvetkovića, ministra socijalne politike 

i zastupnika minstra pravde i Ljubomira Marića, ministra vojske i mornarice. Ministar 

Janković je umoljen da predstavku uruči Milanu Stojadinoviću, predsedniku vlade. 

Ni sredinom avgusta 1936, iako se primakao rok za upis učenika, nije bilo doneto 

nikakvo rešenje u vezi sa Učiteljskom školom. “Užički glas” pisao je kako se još “ne zna da li 

će se vršiti upis učenika u prvi razred Učiteljske škole”, i pri tom je naglasio da se nada da 





data obećanja sa najmerodavnije strane “neće biti po onoj narodnoj, obećanje ludom 

radovanje”. Najzad 30. avgusta 1936. godine isti list je obnarodovao da je akcija za opstanak 

Učiteljske škole imala uspeha, da škola ostaje i da će upisati u I razred 25 učenika. Na taj 

način Učiteljska škola u Užicu je spašena, a užičkoj opštini je postavljen uslov da obezbedi 

internat za učenike. Opština je delimično ispunila uslov dograđivanjem istočnog krila na 

školskoj zgradi u toku 1939/1940, koje je ostalo nezavršeno. 

Udruženje Užičana 

Užice, oko 1965 

Sastanak Udruženje užičana u Beogradu. 

(Istorijski arhiv - Užice) 

Socijalna struktura roditelja učenika Učiteljske škole u periodu od 1929. do 1941. 

godine nije bitnije menjana. Kao pokazatelji mogu nam poslužiti podaci iz školske 

1932/1933. godine da su đački roditelji bili: činovnici (20,61%), penzioneri (3,83%), 

zemljoradnici (46,18%), zanatlije (19,08%), trgovci (8,78%), radnici i ostali (1,53%). 

Najveći broj učenika i dalje je bio iz zemljoradničkih porodica. Broj radničke dece bio 

je minimalan, ali je narednih godina njihov broj rastao tako da je 1940/1941. godine bilo 52 

đaka iz radničkih porodica, što u procentima čini 14,17%. 

Nastavnički kolegijum Učiteljske škole 1930/1931. godine sačiljavalo je 18 redovnih 

profesora i nastavnika i 4 nastavnika iz drugih ustanova od kojih su 3 bila lekari. Sledeće 

godine broj profesora i nastavnika se povećao na 22, a zatim je 1933. spao na 18. Tek 

školske 1939/1940. godine broj nastavnika se povećao na 21. 

Opremljenost Učiteljske škole zbirkama (kabinetima) i drugim učilima u poređelju sa 

opremljenošću Užičke gimnazije znatno je zaostajala. Godine 1931. škola je raspolagala sa 5 

siromašnih zbirki (hemijska, fizička, zoološko-botanička, geografska i minerološkogeografska). 

Od 1931. pa do 1941. godine opremljenost škola znatno je poboljšana, kako 

obogaćivanjem postojećih, tako i formiranjem novih zbirki. Tako je školske 1939/1940. 

stanje bilo sledeće: 

Zbirka za zemnjopis ustanovljena 1929/1930. godine imala je 8 karata, 39 slika i 2 

globusa; 

Zbirka za istoriju (od 1938/1939) sastojala se od 8 istorijskih karata; 

Zbirka za zoologiju (od 1929/1930) raspolagala je sa 48 prirodnih preparata, 7 

modela, 5 slika, 3 knjige i priborom za mikroskopiranje i prepariranje; 

Zbirka za botaniku (od 1929/1930) imala je 323 prirodna preparata, 8 slika, 6 knjiga; 





Zbirku za mineralogiju (od 1929/1930) činilo je 70 minerala, 22 stene, 11 fosila, 7 

slika i 2 knjige; 

Zbirka za fiziku (od 1933/1934) posedovala je 44 aparata za mehaniku, 4 za zvuk, 6 

za toplotu, 11 za svetlost, 32 za elektricitet i magnetizam i 11 komada potrebnog pribora. 

Pored navedenog imala je posebno odeljenje fizičkih aparata (85), koje su đaci napravili; 

Zbirku za hemiju (od 1930/1931) imala je 60 hemikalija i 47 aparata; 

Zbirka za matematiku (od 1933/1934) sastojala se od 10 aparata i 29 modela; 

Zbirku za francuski i namački jezik (od 1934/1935) sačinjavalo je 28 francuskih i 26 

nemačkih ploča i jedan lingafon; 

Zbirka za crtanje i pisanje (od 1934/1935) raspolagala je sa 19 modela od gipsa, 5 od 

pečene zemlje i 9 od tvrde hartije; 

Zbirka muzikalija i muzičkih instrumenata (od 1934/1935) imala je 64 partiture i 

muzičke zbirke pesama, 11 instrumenata i jednu tablu za note; 

Zbirka za muški ručni rad (od 1934/1935) sastojala se od 2 komada alata za 

modelovanje, 35 komada za kartonažu i 10 komada za drvorez. Zahvaljujući vanrednom 

kreditu Prosvetnog odeljenja Banske uprave u Sarajevu u iznosu od 3.000 dinara ova zbirka 

je 1939/1940.znatno obogaćena; 

Zbirka za ženski ručni rad (od 1934/1935) ima 2 šivaće mašine, jedan veliki sto, jeda 

orman i 4 sveske motiva narodnog veza (izdanje Banske uprave u Sarajevu). 

Nastavnička i đačka biblioteka u Učiteljskoj školi u poređenju sa gimnazijskim 

knjižnicama, takođe, su bile siromašne. No, primetno je da je Učitenjska škola primala 

izuzetno veliki broj časopisa: “Letopis matice srpske”, “Srpski književni glasnik”, “Misao”, 

“Učitelj”, “Gajret”, “Predavač”, “Podrinjsku učiteljsku biblioteku”, “Trezvenost”, “Glasnik 

profesorskog društva”, “Glasnik Crvenog krsta” i “Narodni prosvetitelj”. 

Siromaštvo bibliotečkog fonda i učila u Učiteljskoj školi verovatno je i navelo 

ministrovog izaslanika dr Slavoljuba Kantocija da u svom izveštaju o pregledu rada 

Učiteljske škole od 26. juna 1933. predloži kako bi za poboljšanje nastave u školi ovu trebalo 

“pomoći obilnijom novčanom dotacijom za nabavku najpotrebnijih učila i knjiga”. Izgleda da 

je ovaj predlog naišao na razumevanje u Ministarstvu prosvete, jer iz navedenog popisa 

zbirki je uočljivo da je 7 osnovano u toku školskih 1933/1934., i 1934/1935. godine. To je 

primetno i u obogaćivanju nastavničke knjižnice, koja je 1933/1934. ukupno brojala 729 dela 

od kojih je 279 prinovljeno u toku 1934. godine i to 154 od Ministarstva prosvete i 40 od 

beogradskog izdavača Geca Kona. I sledećih godina poklanjana je pažnja nabavci knjiga tako 

da je 1940. godine nastavnička knjižnica raspolagala sa 1.006 knjiga. 

Knjižnica đačke literarne družine “Jedinstvo” takođe je iz godine u godinu lagano 

obogaćivana tako da je 1940. imala 769 knjiga i 789 svezaka raznih časopisa. Zanimljivo je 

da je i ova, kao i nastavnička knjižnica, dobijala više časopisa: “Učitelj”, “Napredak”, 

“Savremena škola”, “Srpski književni glasnik”, “Učiteljska uzdanica”, “Naš jezik”, “Prilozi 

proučavanja narodne poezije” i list “Narodna prosveta”. 

Kao i u Užičkoj gimnaziji i u Učiteljskoj školi je postojao Fond za pomaganje 

siromašnih učenika. Sredstva Fonda formirana su od uloga članova, poklona dobrotvora i 

prihoda od đačkih priredbi i koncerata. 

U toku školske 1930/1931. godine iz Fonda je dodeljena pomoć za 23 učenika u 

ukupnom iznosu od 5.547 dinara, a za svetosavske teme, iste godine, isplaćeno je 700 dinara. 

Stanje Fonda na dan 28. juna 1931. godine bilo je 31.661,99 dinara. I sledeće školske godine 

iz Fonda je potpomognuto 20 učenika u ukupnom iznosu od 4.300 dinara, a đačka trpeza 

dotirana je sa 500 dinara. Stanje Fonda u odnosu na proteklu godinu bilo je bolje - 38.339,74 

dinara. Školske 1933/1934, Fond je bi bogatiji i izdašniji u pružanju pomoći. Tako je 31 





učeniku dodeljena potpora u ukupnom iznosu od 5.010 dinara, đačkoj trpezi dato je 1.000 

dinara, a za svetosavske teme 600 dinara. Na dan 15. juna 1934. godine u Fondu je bilo 

40.293,84 dinara. 

Smanjenje broja učenika Učiteljske škole (1935/1936) nepovoljno se odrazilo i na 

priticanje sredstava u Fond. Shodno tome i novčana pomoć koja je dodeljivana iz Fonda - 

smanjena je. Tako školske 1935/1936. godine siromašnim učenicima dodeljena je pomoć u 

ukupnom iznosu od 1.520 dinara, za svetosavske teme odvojeno je 450 dinara i za sahranu 

jednog učenka 400 dinara. 

Sa stabilizovanjem škole i povećanjem broj učenika stanje Fonda se popravilo. Na 

dan 28. juna 1939. Fond je imao 45.667,74 dinara, a te godine potpomogao je sa po 100 do 

200 dinara 23 đaka. Godine 1940. Fond je bio nominalno najbogatiji - 47.733,70 dinara. 

Požega, 1932 

Društvo "Mlada trezvenost" iz Užica na izletu u okolini Požege 

(Narodni muzej - Užice) 

Siromašnim učenicima o Božiću podeljeno je 1.960 dinara, o Vaskrsu 1.100 dinara, na ime 

vanredne pomoći 400 dinara i đačkoj trpezi dato je 200 dinara. 

Pored ovog Fonda za pomaganje siromašnih učenika, koji je koliko-toliko ublažavao 

bedu prosečno 20-ci učenika, u Učiteljskoj školi od 1938. godine postojao je Ekskurzioni 

fond za pomaganje đačkih ekskurzija. Godine 1940. ovaj fond raspolagao je sa 4.934,50 

dinara. 

Vannastavna kulturno - umetnička, sportska i humanitarna delatnost učenika 

Učiteljske škole u Užicu odvijala se u okviru literarne družine “Jedinstvo”, Saveza trezvene 

mladeži, Ferijalnog saveza, Podmadka Crvenog krsta, Jadranske straže i Sokolskog društva. 

Literarna družina “Jedinstvo” bila je podeljena na mušku i žensku sekciju. Prva je 

1931. godine imala 96. a druga 88 članova što u poređenju sa ukupnim brojem učenika iznosi 

oko 55%. U toku školske 1930/1931. godine muška sekcija održala je 8 sastanaka na kojima 

je pričitano 9 rasprava, 17 pesama, 10 kritika, 4 referata i 1 prevod, dok je ženska sekcija 

održala 6 sastanaka na kojima je razmatrano 10 rasprava, 6 pesama, 6 kritika i 1 referat. 





Školske 1932/1933. godine, iako je ukupan broj učenika smanjen broj članova družine 

“Jedinstvo” je izuzetno narastao -muška sekcija brojala je 144, a ženska 124 člana. Ako se 

ovo uporedi sa podatkom da je na dan 1. oktobra 1932. u školi bilo 275 (151 muških i 124 

ženskih) učenika, proizilazi da su skoro svi učenici bili članovi “Jedinstva”. Već naredne 

godine, usled smanjenja broja učenika, i broj članova “Jedinstva” je skoro prepolovljen. Ove 

godine spojene su muška (80) i ženska (50) sekcija u jednu, a održano je 6 sastanaka na 

kojima je analizirano 6 rasprava, 4 pripovetke, 8 pesama i 9 kritika. 

Godine 1935/1936, stanje u odnosu na prošlu godinu neznatno je izmenjeno, a 

1938/1939. godine izrađena su nova pravila za rad družine. Nastavnički savet škole prihvatio 

je pravila 9. decembra 1938. a ministar prosvete odobrio ih je 18. januara 1939. godine. Po 

novim pravilima rad družine obavljao se u četiri odeljka; književnom, pozorišnom, zabavno - 

umetničkom i sportsom. U toku 1939/1940. družina “Jedinstvo” održala je 8 sastanaka na 

kojima je saslušano 16 raznih radova i izvedene 34 zabavno -umetničke tačke. 

Savez trezvene mladeži u Učiteljskoj školi tokom 1932/1933. godine imao je 55 (27 

muških i 28 ženskih) članova, a održao je 6 sastanaka na kojima su uglavnom razmatrani 

učenički radovi iz alkohologije. Na početku školske 1933/1934. godine formirano je 

odeljenje Jugoslovenske velike lože gut -templerskog rada (Beograd). Nastanak ovog 

odeljenja, ustvari nastavak Saveza trezvene mladeži, bilo je u skladu sa opštim nastojanjem 

da se trezvenjačko vaspitanje omladine što više raširi. Organizatori su svakako opravdano 

cenili da bi trezvenjaštvo u učiteljskim redovima trebalo da nađe predane pristalice. Čini se 

da je do osnutka pomenutog odeljenja u Učiteljskoj školi, pored opštih (navedenih) uzoraka, 

značajan uzrok bio i u osobenom ponašanju đaka. Na ovo upućuje izveštaj o pregledu rada 

Učiteljske škole u Užicu u kome je navedeno da bi trebalo “otvoriti đački kenvinkat čime bi 

se predusrelo noćnom skitanju, kartanju, pijančenju učenika”. Dalje, u izveštaju je stajalo da 

se u građanstvu čuje “o gornjim porocima učenika ove škole (Učiteljske) te se govori i o 

njihovu rasulu”. Koliko je ovo izloženo uplivisalo na nadležne u Ministarstvu prosvete nije 

nam poznato, ali iz uvida u delatnost do 1941. godine ne bi se moglo reći da je učinjen veći 

napredak. 

Školske 1938/1939. godine kao trezvenjačka organizacija u Učiteljskoj školi javlja se 

Kolo Saveza trezvene mladeži “Borba”, koje u svom izveštaju navodi da je održalo jednu 

skupštinu, 4 sastanka i jednu akademiju na kojima je pročitano i prodiskutovano 5 rasprava, 2 

pesme i 1 drama. Naredne godine “Borba” je imala 81 člana, a održala je jednu skupštinu, 4 

sastanka i jednu akademiju na kojima je analizirano 12 radova o trezvenjačkom pokretu. 

Podružina Ferijalnog saveza u Učiteljskoj školi 1930/1931. godine brojala je 108 

članova. Organizovala je 3 izleta i održala 5 sednica na kojima su pročitana 4 putopisa. 

Prihod podružine iznosio je 4.699,75 dinara, a rashod 4.640,75 dinara. Podatak vredan pažnje 

je da je osnovano svratište sa 10 gvozdenih kreveta i 10 ćebadi. 

Narednih godina podružina, verovatno usled osciliranja broja učenika i krize škole, 

nije uspela da se ojača. Godine 1933/1934. imala je 85 članova, od kojih je 58 ispunilo svoje 

obaveze. No, čini se da je osnovni uzrok opadanju broja članova ležao u siromaštvu učenika. 

U školskom godišnjem izveštaju za 1938/1939, godinu i navodi se da siromašni učenici 

nemaju mogućnosti da o praznicima i raspustu putuju. Imajući u vidu da je oko 50% đaka 

bilo iz seljačkih porodica, razumljivo je njihovo siromaštvo, kao i nemogućnost da putuju 

leti, kada je glavna sezona poljoprivrednih radova. Stoga se rad podružine sveo na upisivanje 

članova i prikupljanje članarine. Prihod zabeležen 1938/1939. iznosio je 525 dinara. Naredne 

godine stanje je bilo još gore (18 članova, a prihod 257 dinara), te je pretila opasnost i samom 

gašenju podružine. 





Od humanitarnih organizacija u Učiteljskoj školi postojao je i Podmladak Crvenog 

krsta, čija se delatnost svodila skoro isključivo na prikupljanje članarine. Ipak, vredi 

zabeležiti da je 1930/1931. godine brojao 227 članova, da je održao 6 sastanaka na kojima je 

pročitano 15 radova iz tematike Crvenog krsta. Siromašnim učenicima Podmladak je dao 

potporu u ukupnom isnosu od 1.950 dinara. Sledeće četiri godine stanje se, uglavnom, 

zadržalo; skoro svi đaci bili su članovi Podmladka. Usled neupisivanja u I razred 1935/1936. 

godine došlo je do oživljavanja delatnosti. Tada je Podmladak o Božiću i Vaskrsu na ime 

potpore siromašnim učenicima dodelio 2.030 dinara. 

Stanje zdravlja učenika Učiteljske škole u Užicu, kao i Užičke gimnazije bio je odraz 

opšteg stanja zdravlja stanovništva užičkog kraja i izvestan pokazatelj životnog standarda. U 

školskom godišnjem izveštaju za 1930/1931. godinu navodi se da je veliki broj učenika slabo 

ishranjen. Te godine su svi redovni učenici (291) bili pregledani te je konstatovano da je 206 

potpuno zdravih. Priložena tabela pokazuje od kojih su bolesti učenici većinom oboljevali.

Учитељска школа - Grad Užice

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?