Ivana Jovanovic MT.pdf (7089 KB) - Institut tehničkih nauka SANU

Ivana Jovanović
Magistarska teza
1.1. Upotreba kompozitnih čestica u kontrolisanoj dostavi
lekova
Tradicionalni sistemi za dostavu lekova, kao što su tablete ili injekcije, obezbeđuju unetu
dozu leka u jednoj porciji. Kao rezultat, dobijaju se visoke, ponekad vrlo toksične, koncentracije leka
u plazmi koje su često uzrok raznih neželjenih reakcija [33].
Slika 1.1 Uporedni prikaz
konvencionalnog i idealnog
profila farmakokinetike [33]
Kratko vreme dejstva zahteva ponavljanje doza, što nije
prijatno za pacijenta i kao posledica se javljaju velike
fluktuacije koncentracije leka u plazmi. Konvencionalno
doziranje terapeutskog agensa predstavlja način
administracije aktivne supstance koji nije efikasan jer su često
potrebne velike doze leka da bi se osiguralo da odgovarajuća
koncentarcija eventualno dostiže granicu aktivnosti.
Terapeutski efekat se ne postiže jednim doziranjem, već
održavanjem dugotrajne poželjne koncentracije leka u plazmi
[4, 29]. Na slici 1.1 dat je uporedni prikaz konvencionalnog i
idealnog profila farmakokinetike. Za sistem sa produženim
dejstvom leka je karakteristično otpuštanje aktivne supstance
na kontrolisan način;. terapeutska koncentracija leka u plazmi
se održava tokom produženog vremenskog perioda i lek
obezbeđuje samo na mestu na kom je potreban u
odgovarajućem trenutku [19, 34].
Sistemi za kontrolisanu dostavu mogu odžati terapeutski efekat tokom dužeg vremenskog
perioda samim tim redukovati neželjene sporedne efekte [21]. Tehnologija bazirana na
kontrolisanom otpuštanju lekova ima dosta prednosti i može unaprediti mnoge tretmane [35]. Forme
za doziranje leka mogu obezbediti veću efikasnost nestabilnih lekova i na taj način smanjiti
neophodnu količinu leka koja se unosi u organizam [17, 36]. Uneta doza leka mora proći kroz više
fizioloških barijera pre nego što stigne do mesta dejstva. Nestabilni lekovi, najčešće peptidi, proteini i
enzimi, mogu izgubiti aktivnost usled lokalne sredine u tkivu, na primer kiselosti u stomaku [37, 38].
Biodegradabilni polimer može imati ulogu privremenog zaštitnog omotača i jedna od uloga bi mu bila
da zaštiti terapeutski agens od fiziološke degradacije na putu do željenog tkiva [38].
Degradabilni polimeri se, na primer, mogu upotrebiti kako bi zaštitili insulin i otpustili ga na
produžen i kontrolisan način [33]. Na slici 1.2. je prikazano kontrolisano otpuštanje insulina koje
predstavlja veliki izazov. U industrijskim zemljama problem dijabetesa je u velikom porastu, a
tretman je vrlo zahtevan za pacijenta jer zahteva subkutane injekcije. Oralna primena slobodnog
insulina ne predstavlja opciju zbog njegove kratke biološke postojanosti i nestabilnosti usled
prisustva enzima u gastro intestinalnom traktu [21].
8