BILTEN1_Layout 1 - Sterijino Pozorje

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI www.pozorje.org.rs 

Pozdravni govor 

na otvaranju 57. Sterijinog pozorja 

Srpsko pozorište deli sudbinu evropskog. Ono se nalazi između 

nekog ’post’ i nekog ’neo’, između prošlosti koja će biti budućnost 

i budućnosti koja se već već desila, ali pod nekim drugim 

imenom. Stalna je i panična potraga za novim formama, definicijama, 

konceptima; strah od ’gubitka koraka’, potonuća u konzervativno, 

u dogmatsko, u jezivo ’passe’, u pakao anahronizma, 

svakako ima korena u našoj kulturnoj istoriji kao, uostalom, u 

svim kulturnim istorijama svih malih naroda. Međutim, ako nas 

je nečemu naučila istorija pozorišta, to je da ona pulsira u pravilnim 

razmacima ka drami i od drame. Današnji konzervativci 

sutra će biti preteče, a avangarda optužena za isključivost. Uprkos 

svim promenama, uveren sam da smo se ovde sakupili iz 

istih razloga, kao i pedeset šest puta ranije, kao i prethodnih 

2600 godina: da gledamo priču, budemo omađijani iluzijom, 

strepimo za likove, osetimo strah i sažaljenje i lepotu čak i u ružnom. 

Nije važno šta smo mi Jokasti, već šta je Jokasta nama. U 

večnom kruženju istog, ne možemo ’uhvatiti priključak’. Jedino 

što možemo, to je da pažljivo osluškujemo šta Jokasta ima da 

kaže, ne pitajući se zašto lijemo njene suze. 

Želeći nam svima lepote u izobilju, proglašavam 57. Sterijino pozorje 

otvorenim. 

Nebojša Romčević, dramski pisac, teatrolog 

2 Bilten br. 1


Danas na Pozorju 

20.00 časova / SNP, Scena ‘Jovan Đorđević’ 

Otvaranje Festivala 

Pozdravna reč: Nebojša ROMČEVIĆ 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Abdulah Sidran 

OTAC NA SLUŽBENOM PUTU 

Pozorište Atelje 212 Beograd 

Predstava traje 2 sata, bez pauze 

Reditelj, autor songova..............Oliver FRLJIĆ 

Scenograf ....................................Marija KALABIĆ 

Kostimograf ................................Sandra DEKANIĆ 

Kompozitor .................................Irena POPOVIĆ 

Dramaturg...................................Jelena MIJOVIĆ 

Lektor...........................................Radovan KNEŽEVIĆ 

Asistent reditelja ........................Jovana TOMIĆ 

Organizator .................................Milena LAZOVIĆ 

Dizajn svetla................................Radomir STAMENKOVIĆ 

Dizajn tona ..................................Dragan STEVANOVIĆ 

Maska, šminka ............................Rozalija TANASIJEVIĆ 

Igraju 

Dino .............................................VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ 

Kerim ......................................................GLIGORIJE MARINKOVIĆ 

Otac/Mahmut Zolj......................BRANISLAV TRIFUNOVIĆ 

Majka/Sena Zolj..........................HANA SELIMOVIĆ 

Djed .........................................................FEĐA STOJANOVIĆ 

Faruk/Boro Pjevač............................IVAN JEVTOVIĆ 

Ankica/Dama ......................................ALEKSANDRA JANKOVIĆ 

Fahro ............................................NIKOLA JOVANOVIĆ 

Nataša Petrović/Dama...................TANJA PETROVIĆ 

Joža Petrović...............................MILOŠ KLANŠČEK 

Vlado Petrović/Ljahov................ALJOŠA VUČKOVIĆ 

Živka Petrović/Lidija Ljahov ......DANICA MAKSIMOVIĆ 

Mašenjka Ljahov.........................JELENA BLAGOJEVIĆ 

Franjo Kopile.......................................EROL KADIĆ 

Đuro Pisar/Ostoja Cekić/Pop ......MIODRAG KRSTOVIĆ 

Dama.......................................................IRENA POPOVIĆ 

Muzičari 

Nikola DRAGOVIĆ (violina), Đorđe ANTIĆ (trombon), Uroš ANTIĆ (harmonika), 

Vladimir GURBAJ (klarinet), Danilo TIRNANIĆ (udaraljke) 

petak, 25. maj 2012. 3


Ex libris 

MAJKA: Moreš li spavat, brate Moreš li spavat, bracika 

FARUK: Vidiš da mogu. 

MAJKA: Blago tebi. Ja vidiš nikako. Ko da nas nije ista majka 

rodila. Hoćeš ustat Hoćeš pozdravit sestru Jesi zaboravio 

da imaš sestru 

FARUK: Kaži. 

MAJKA: Ja čekam da ti kažeš. Sve mislim: do’će, prije je 

dolazio, makar oca da obiđe. Je l’ to kuga u moju kuću 

udarila 

FARUK: Nije kuga – gore je od kuge! 

MAJKA: Gdje mi je muž Što ne piše 

FARUK: Slušaj, Seno! Ovo nisu zajebancije! Kad bude 

mogo pisat – pisaće. Ja ti ko sestri kažem – gledaj svoja 

posla. – Jesi se razvela 

MAJKA: Zvao me sekretar. Kaže: moraš. 

FARUK: Pa, jesi l’ 

MAJKA: Pa, nisam. 

FARUK: Tražiš, Seno, belaja preko belaja, slušaj šta ti ja govorim. 

Gledaj svoja posla. Nikom ne idi. Nikog ništa ne 

pitaj. Ni meni ne dolazi. Gledaj djecu i čuvaj poso! Ovo 

nisu zajebancije, o glavi se radi! Šta ti je ovo 

MAJKA: Veš bolan... ako se oduži... otišo u tankim čarapama... 

ni potkošulju nije uzo... 

FARUK: Nosi to kući! 

MAJKA: Kod ustaša kad je ležo – smio si mu nosit. Kod 

svojih – ne smiješ. 

(Abdulah Sidran, Otac na službenom putu) 

Izveštaj selektorke 

OTAC NA SLUŽBENOM PUTU, tekst Abdulah Sidran, 

režija Oliver Frljić, Pozorište Atelje 212 Beograd 

Istraživanje i maštovito razigravanje scenske forme jedna 

je od osnovnih osobenosti Frljićevog rediteljskog postupka 

u predstavi Otac na službenom putu, realizovane očigledno 

bez nostalgičnih reminiscencija na kultni Kusturičin 

film. Jedna od značajnih i dramaturški funkcionalnih intervencija 

jeste i izmeštanje perspektive dečaka Dina: kao 

sedamdesetogodišnjak, on se seća porodičnih i društvenih 

odnosa koji su obeležili njegovo detinjstvo, a 

ukrštanje/stapanje perspektiva dveju generacija predstavi 

dodaje izvesni sentimentalni ton, kao vrsta kontrapunkta 

oštrim rezovima, brzini, partizanskim i himničkim songovima. 

Baveći se privatnom istorijskom perspektivom, reditelj, 

na planu značenja, ostavlja uglavnom otvorena pitanja 

brojnih političkih implikacija tako složene i bolne 

istorijske teme kao što je Informbiro, nedvosmislenih zločina 

jednopartijskog sistema koji svakako ne zaslužuje 

vrednosnu simplifikaciju, ali čije tamne strane s pravom 

mogu postati i predmet ozbiljnih društvenih i istorijskih 

debata. 

Ksenija RADULOVIĆ 

Pisac 

Abdulah Sidran 

Pesnik, dramski pisac, filmski i TV-scenarista, putopisac. 

Rođen u Sarajevu 1944. Apsolvirao na Filozofskom fakultetu 

u rodnom gradu. Povremeno radio kao urednik omladinskih 

listova i javnih tribina, a od 1992, na Televiziji 

BiH, kao “vodeći dramaturg”. Između – živeo i radio kao 

profesionalni pisac. 

Član je Akademije nauka i umjetnosti BiH. Majstorski kandidat 

u šahu. 

Književna dela (izbor): Šahbaza (lirska poema, 1970), Potukač 

(kratki roman, 1971), Kost i meso (poezija, 1976), Sjećaš 

li se Doli Bel (roman, 1982), Bolest od duše (poezija, 

1988), Zdravo Bosno, stižem iz Sarajeva (putopis, 1996), U 

Zvorniku ja sam ostavio svoje srce (drama, 2002). 

Važniji filmski i TV-scenariji (izbor): Jegulje putuju u Sargasko 

more (1979), Sjećaš li se Doli Bel (1981), Otac na 

službenom putu (1985), Kuduz (1989), Praznik u Sarajevu 

(1991), Savršen krug (1995), Atorzija (2003). 

Sidran je prevođen na češki, nemački, francuski, italijanski, 

engleski, poljski, arapski, švedski… jezik. 

4 Bilten br. 1


Nagrade (izbor): Godišnja nagrada Udruženja književnika 

BiH, Zmajeva nagrada – Matica srpska Novi Sad, Šestoaprilska 

nagrada grada Sarajeva, Nagrada “Skender Kulenović”, 

Nagrada Slobode PEN-centra Francuske, Premio 

letterario dedicato a Umberto Saba 2005; pulska Zlatna 

arena za scenario – filmovi Sjećaš li se Doli Bel, Otac na 

službenom putu, Kuduz; Felix, specijalna nagrada Evropske 

filmske akademije (Kuduz), Zlatni lav venecijanskog filmskog 

festivala (Sjećaš li se Doli Bel), Zlatna palma Kanskog 

filmskog festivala (Otac na službenom putu); nominacije 

za Oskara (Sjećaš li se Doli Bel, Otac na službenom putu, 

Atorzija). 

Oliver Frljić 

Reditelj 

Rođen 1976. u Travniku, a 

ovaj grad je napustio 1992. 

Diplomirao je 2002. filozofiju 

i religijsku kulturu kao i pozorišnu 

režiju i radiofoniju na 

Akademiji dramske umjetnosti 

u Zagrebu. 

Njegove produkcije predstavljene 

su na brojnim festivalima: 

Wiener Festwochen (Beč), 

Perforation Festival (Njujork), Gavelline večeri (Zagreb), 

Splitsko ljeto, APAF (Salcburg), Međunarodni dječji festival 

Šibenik, Sterijino pozorje… 

Nagrade (izbor): Blizanke (Dječje kazalište Dubrava) – tri 

nagrade za režiju (Hrvatski centar ASSITEJ, Naj, naj, naj festival, 

Dečji pozorišni festival Pozorište Zvezdarište Beograd), 

Srebrni lovorov vijenac za predstavu na MESS-u. Za 

autorski projekat Turbofolk (HNK Ivana pl. Zajca Rijeka) 

dobija nagradu za najbolju režiju a predstava Grand Prix 

na međunarodnom festivalu kamernog teatra Zlatni lav. 

Trijumfuje 2009. na Festivalu malih scena Rijeka, gde su 

dve njegove proglašene za najbolje: Turbofolk i Bakhe. 

Turbofolk je prikazan na Pozorju 2009, u međunarodnom 

programu. 

Prvu važniju predstavu na međunarodnoj sceni, Proklet 

bio izdajica svoje domovine!, režira u Slovenskom mladinskom 

gledališču Ljubljana. Predstava dobija dve Borštnikove 

nagrade u Mariboru i pozive na mnoga gostovanja. 

Izvedena je u međunarodnom programu Krugovi na 56. 

pozorju 2011). Iste godine (2010) u Zagrebačkom kazalištu 

mladih režira Buđenje proljeća, koje na sve važnijem Jugoslovenskom 

pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu 

dobija nagradu za najbolju predstavu, a u Crnogorskom 

narodnom pozorištu režira Marivoovu Raspravu. 

Krajem iste godine, u Narodnom pozorištu Subotica postavlja 

autorski projekat Kukavičluk – na Sterijinom pozorju 

2011. nagrada za najbolju predstavu, za režiju i nagrada 

za predstavu Okruglog stola kritike – koja je od 

mnogih kritičara proglašena pozorišnim događajem sezone 

u Srbiji. 

Pozorište 

Atelje 212 Beograd 

Pozorište je započelo svoj život 12. novembra 1956, premijernim 

koncertnim izvođenjem Geteovog Fausta u režiji 

Mire Trailović, u kome su igrali Marija Crnobori, Mata Milošević, 

Viktor Starčić i Ljubiša Jovanović, u maloj sali stare 

zgrade “Borbe” u kojoj je bilo samo 212 stolica u gledalištu. 

Pojava Ateljea 212 značila je prekretnicu u pozorišnom životu 

ne samo Beograda već i ovog dela Evrope. Atelje je 

osnovan kao pozorište u kome bi se igrala nova avangardna 

drama, od velikog uticaja u Evropi u to vreme. Osim 

toga, pozorište se i organizaciono razlikovalo od postojećih. 

U godinama koje su usledile, Atelje 212 je kroz svoje 

predstave, pisce i reditelje, a naročito kroz svoje velike 

glumce, izraslo u jedno od najznačajnijih pozorišta sa ovih 

prostora. Bilo je prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je 

igralo Čekajući Godoa Semjuela Beketa, 1956. Veliki 

uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih 

avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. 

Sartr, Fokner, Jonesko, Kami, Pinter, Adamov, Ruževič, 

Džojs, Žari, T. S. Eliot, Vitrak, Šizgal, Kopit, Žene, prvi put 

su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. 

Atelje 212 je otkrivao i nove domaće pisce i igrao 

komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana 

Kovačevića… 

Dugogodišnja upravnica Ateljea bila je Mira Trailović, koja 

je s Jovanom Ćirilovom inicirala osnivanje jednog od najvećih 

evropskih pozorišnih festivala Bitef, koji je nastao 

1967. u Ateljeu 212 i traje do danas. 

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir 

Draškić, koji je u pozirištu, kao mladi reditelj, gotovo od 

samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, 

pozorište proširuje glumački ansambl mladim umetnicima 

i dobija novu zgradu. U adaptiranoj zgradi (1992) 

postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta 

na Balkanu. 

Peti upravnik Ateljea 212 bio je Nebojša Bradić, koji se na 

toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Svetozar 

Cvetković, glumac i dugogodišnji član ansambla ove 

kuće, bio je 12 godina upravnik Ateljea 212 (od 1997. do 

2009). Sadašnji upravnik je Kokan Mladenović, pozorišni 

reditelj. Danas Atelje 212 ima stalni ansambl od 33 glumca, 

ali otvoren je i za umetnike koji nisu stalno vezani za 

ovo pozorište. 

petak, 25. maj 2012. 5


Intervju 

Ksenija Radulović, umetnička direktorka i selektorka 

57. Sterijinog pozorja 

Pozorje – kulturološki fenomen 

Šta piše u beležnici selektorke „na službenom putu“ po srpskim 

pozorištima i premijerama. Koliko nam se produkcija 

davila u „bunaru“ materijalne krize i kakva bi bila veza između 

kvantiteta i kvaliteta odgledanih predstava 

Ohrabrujuće je da još uvek postoji kontinuitet pozorišnog 

života, da postoji želja i potreba za bavljenjem time, a onespokojavajuće 

je što kriza, verovatno, još nije dosegla svoj 

zenit. To je i pretpostavka nekih upravnika pozorišta s kojima 

sam imala priliku da razgovaram, a i moja. Materijalni 

problemi uslovili su za sada delimično smanjenje obima 

produkcije, ali čini se da snažnija redukcija tek predstoji. 

Da li se iko seća da li se nekada dogodilo da Jugoslovensko 

dramsko u sezoni ima dve premijere na Velikoj sceni, 

od toga jednu koprodukciju Posebno je teško pozorištima 

u unutrašnjosti, toga samo svi svesni. Ali, ni u drugim 

oblastima kulture nije bolje: ako ništa drugo, tokom poslednjih 

deset godina rekonstruisana su skoro sva beogradska 

pozorišta – a nijedan muzej. Hoću da kažem da 

pozorište možda sveukupno i nije najslabije prošlo, mada 

znam da sada nema načina da se izdržavaju ti složeni i 

skupi sistemi, niti ima sredstava za produkciju. Ove godine 

pojavili su se i novi produkcioni modeli – udruživanje institucija 

i fondacija, a biće ih još više, baš kao što će se 

pojaviti i nove vaninstitucionalne produkcije. U tome je 

najvažnije da rezultat bude dobra predstava, ove sezone 

bilo ih je i one su u selekciji Pozorja (Radnici, Hipermnezija, 

Bunar). A u celini posmatrano, i ove, kao i mnogih drugih 

godina, gledali smo predstave u širokom rasponu umetničkog 

kvaliteta: od onih uspelih, preko onih koje postižu 

korektne standarde bez naglašenijih umetničkih ambicija 

ili predstavljaju pomake za lokalne sredine, ili se, pak, fokusiraju 

isključivo na zabavljačke aspekte, do onih čije potpuno 

odsustvo s reperoara ne bi bilo nenadoknadiv gubitak 

u našem iskustvu. Naravno da je ovo samo okvir, a 

uvek postoje brojne nijanse i međuprostori. 

„Mrzim istinu“– krik je jedne od predstava a čini se da se 

skoro sve koje ćemo videti vrte oko istine, naše bolne sadašnjosti, 

kako pozorišne tako i drušvene i političke. 

Ne kaže se uzalud ružan kao istina (a baš mi se dopada 

ovaj Frljićev naslov). Istinu verovatno treba saopštiti samo 

onda kada ona može da pomogne. Iskreno, i ja nekad mrzim 

istinu, i najradije bih pobegla od ovakve realnosti, ali 

nemam drugu, rezervnu. Ali, i tu i takvu stvarnost možda 

ćemo lakše podneti ako se s njom suočimo, ako pokušamo 

da je razumemo. Tada istina može da bude lekovita. 

Glumci umiru pevajući – koliko su spremni da prihvate nove 

modele izražavanja i zahteve moderne dramaturgije 

Glumac je mrtav, živeo glumac – odgovaram u duhu vaših 

pitanja, a to je, ujedno, i tema međunarodnog Simpozijuma. 

Nema jednoznačnog i definitivnog odgovora, a i 

sama sam znatiželjna da čujem razmišljanja o toj temi. 

Koliko naša pozorišta „samo malo sporije hodaju“ u razvoju 

novih scenskih izraza u odnosu na region ili srednju Evropu 

Nekad malo sporije, ali hodaju. Recimo, pre dve-tri godine 

u našim institucionalnim teatrima pojavila se dokumentarna 

forma, koja je dosta godina unazad bila prisutna u 

Evropi, pa i uveliko doživela vrhunac svog razvoja. Nije 

problem u tom malom ili malo većem kašnjenju, koliko u 

tome što uvek postoji onaj deo javnosti koji u poslovičnom 

strahu od promene unapred podozreva da će svaka 

novina «poremetiti i podriti našu nacionalnu kulturu i tradiciju», 

i u tom pravcu... Kada se pre trideset godina prvi 

put govorilo o postmodernizmu, isto su se mogla čuti zabrinuta 

i čak ljutita pitanja: da li ovo nama uopšte treba, 

gde je ovde klasična fabula, gde je klasičan junak... Svet 

se promenio, pa se s njim promenio i klasičan junak. Naime, 

i dalje je klasičan, samo na drugi način. 

Ove sezone imali smo jednu zanimljivu situaciju: predstave 

nekih eminentnih autora nisu za rezultat imale visoke 

umetničke domete, a na drugoj strani autori mlađe-srednje 

generacije napravili su pomake u svojim delima mahom 

novih estetika. Festival je uvek na dobitku kada može 

da afirmiše određene scenske rukopise, a tako nešto upravo 

i pripada festivalu kao što je Pozorje. Veoma je važno 

naglasiti da te estetike već godinama dominiraju u regionu 

i šire, niti je reč o lokalnom specifikumu, niti o autorima-početnicima. 

Naprotiv. 

Da li se može govoriti a da ne banalizujemo, već da se 

obradujemo, o „Plodnim danima“ naše dramaturgije Evidentna 

su nova spisateljska imena. 

Da, Olga Dimitrijević i Radmila Smiljanić imaju tekstove 

zastupljene u selekciji, poetički znatno različite (Radnici 

umiru pevajući i Bunar), a treba – za one koji do sada nisu 

čuli – upamtiti i ime Tanje Šljivar, čija debitantska drama 

Pošto pašteta nije nažalost imala adekvatnu podršku u 

scenskoj realizaciji. Ali, Tanja će tek dolaziti na Pozorje... 

Sticaj okolnosti je da su sve spisateljice, nije nikakav kriterijum 

rodne ravnopravnosti, ali mi već godinama, naročito 

u pogledu novih dramatičarskih imena, imamo dominaciju 

spisateljica. Bar u nečemu dobrom u Srbiji da 

dominiraju žene. 

„Pozorje nije biciklo“, pa da nam Festival ukradu. Da li ste 

zadovoljni putem kojim je Festival krenuo i šta biste menjali 

6 Bilten br. 1


Pozorje ide – ne malo sporije, nego upravo malo brže 

od naše zemlje ka referentnom sistemu evropskog društva, 

gde nam i jeste mesto. Ova zemlja ipak ide u jednom 

pravcu – uz sva usporavanja i zastajkivanja – i ne 

može se kofom voda iz reke vraćati nazad. Tako i Pozorje 

ide u tom pravcu. Zastupljeni su pretežno scenski rukopisi 

koji će se u budućnosti i dodatno razvijati (a već sada 

imaju uspeha) i koji korenspondiraju s estetikama u regionu 

i šire. A što se tiče unapređenja, mislim da je marketinška 

dimenzija uvek bila malo slabija karika u lancu, 

ali ove godine smo, u skladu s mogućnostima koje su 

bile, naravno, ograničene, uspeli to donekle da promenimo. 

Da ne bude zabune, nimalo mi nisu bliski oblici 

agresivnog i neukusnog samoreklamerskog marketinga, 

ali to može da se radi i sa stilom, primereno profilu ovakvog 

festivala. O interesovanju svedoče činjenice: karata 

odavno nema, na dnevnom nivou molimo poznanike i 

kolege za toleranciju, potrudićemo se da svi nekako dobiju 

bar pomoćno mesto. I medijska zastupljenost je dobra, 

i to – i pored toga što ne vučemo novinare za rukav, 

niti bilo šta slično... U selekciji Pozorja nije napravljen nijedan 

jedini kompromis, nema uzajamne interesne povezanosti 

i onih poznatih «ja tebi – ti meni linkova», što 

nije slučaj sa svim srpskim festivalima. U tome je zanimljivo 

što se uglavnom samo Pozorje komentariše, ono je 

uvek pod ogromnom lupom javnosti, dok selekcije mnogih 

drugih festivala nisu predmet debata, a nekad se i 

sasvim prigodno tretiraju. To mi nimalo ne smeta, samo 

konstatujem. To je samo jedan mali kulturološki fenomen, 

kakvih je naša sredina puna. A Pozorje, uprkos pojedinim 

paušalnim «optužbama za nametanje modernosti», 

zapravo staromodno istrajava na poštovanju profesionalnih, 

estetskih i etičkih kriterijuma. 

Zabeležila Smiljka SELJIN 

Ksenija Radulović: Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu 

dramskih umetnosti u Beogradu. Magistrirala teatrologiju, 

doktorant na istom fakultetu. 

Od 2001. direktor je Pozorišnog muzeja Srbije, glavni i 

odgovorni urednik časopisa Teatron. Autor je knjige Korak 

ispred, teatrološke studije o režijama nacionalne drame 

Dejana Mijača na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta 

od 1977. do 1996. 

Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku 2000, 

član žirija Sterijinog pozorja 2004. Dugogodišnji moderator 

Okruglog stola festivala Sterijino pozorje. 

Objavljuje tekstove u svim važnijim listovima i časopisima, 

učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima iz 

oblasti pozorišta. 

Autor radio-dramatizacija i dramaturg na pozorišnim 

predstavama. Koautor je izložbe ‘Jovan Sterija Popović 

1806–1856–2006’ u produkciji Muzeja pozorišne umetnosti 

Srbije. 

Koselektor Show Casea na Bitefu tokom 2007. 

Milivoje Mlađenović, direktor Sterijinog pozorja 

Pozdrav iz Novog Sada 

Pozorje je već dugo bez svetlosti, dostojanstva, mudrosti, 

ali i radosti koju su mu davali Feliks Pašić, Jovan Hristić, 

Slobodan Selenić, Dalibor Foretić... Ali verujem da i današnje 

uglednike Pozorja, a ima ih, srećom, tako doživljavaju... 

Neki u potaji vince prisrkuju, neki bi čangrizavo 

da se spore o tradicionalnom i novom, o fragmentarnom 

i dokumentarnom, o postdramskom i “ne više dramskom”. 

Pa neka! 

S kakvim brojkama i novostima dočekujete ovo Pozorje 

Sa tridesetak miliona dinara napravili smo festival s oznakom 

posebne državne kulturne manifestacije od međunarodnog 

značaja. Taj novac dali su Grad, Pokrajina, 

Ministarstvo kulture i generalni sponzor, NIS – Gazprom 

Neft. Mogli bismo, a i znali bismo da pametno utrošimo 

i dvostruko više novca za festival, ali smo se se povinovali 

krizi. Iduće godine nastojaćemo da se budžet festivala 

uveća. Uprkos smanjenom budžetu, hoćemo posebnim 

festivalskim programima da dokažemo kako je grad Novi 

Sad podoban za evropsku prestonicu kulture 2020. Ali, ni 

ovogodišnje Pozorje nije nimalo oskudno. Pogledajte – 

pedesetak programa u devet dana, deset predstava u selekcijama 

nacionalne drame i pozorišta i Krugovima, 14. 

međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa, 

petnaestak predstava pozorišnih akademija iz zemlje i 

okruženja, tri Dana knjige, međunarodna radionica pozorišne 

kritike i regionalna dramska radionica, više debata i 

tribina o najizazovnijim temama i problemima savremenog 

pozorišta, o umetničoj pozorišnoj kritici na prvom 

mestu, jer takoreći je prognana iz glavnine medija. 

Šta se pozitivno desilo u pozorišnom životu Srbije između 

dva izdanja Pozorja 

To što je uopšte opstalo, već je velika stvar. Jer vam se 

učini da je toliko nevažno, da sutra mogu da ga ukinu, 

dok si rek‘o pink. I veća zainteresovanost za najosetljivija 

pitanja društva. Dakle, angažman... 

Ko širi glasine da iz našeg pozorišnog života lagano nestaju 

reč i priča 

Niko to ne kaže, ne dao Bog. Samo se, nužno, dobro i pametno 

pozorište pomalo udaljava od dogmatskog shvatanja 

drame, odnosi se racionalno prema klasičnoj repertoarskoj 

gvožđuriji: uzima samo ono što prepozna da se 

može i danas upotrebiti na najbolji način. 

petak, 25. maj 2012. 7


Je li dokumentarizam u našem pozorištu odlika ovog vremena 

ili krize – tela ali i duha 

Svakodnevno zasut lažima iz svih medijskih oruđa, šamaran 

tabloidnim poluistinama, čovek žudi za dokumentom, 

dokazom, overenim prepisom. Čini mi se da otuda izvire 

ta potreba za dokumentarizmom, ali on ni u pozorištu, ni 

u umetnosti uopšte nije od juče, možda je ovih nekoliko 

godina samo izrazitije prisutan. 

Čovečnost lagano čili iz naših života, s ovog našeg sveta... 

Ima li je bar još u teatru ili je i tu stanje alarmantno 

Od proročice Sibile, preko Mice Trofrtaljke, do naših dana 

najavljuje se propast sveta! Mislite da je to slučajno Pa 

svaka nadriknjiga zna da svaki čovek ima neku falinku. Pozorište 

skoro dve i po hiljade godina pokušava da je otkrije. 

I bolje je, da parafraziram Saru Kejn, da nam se ta 

zla što čovek ume čoveku da napravi dogode u umetnosti, 

nego u životu. Ali bojim se da sve ide u tom smeru da čovek 

jednog dana uništi ovaj svet, a ne nekakva karakondžula 

iz svemira. 

Glumac je mrtav, živeo glumac... ali i dalje zavisi od reditelja 

čiji su honorari basnoslovni u odnosu na glumačke zarade... 

Može li se tu uspostaviti kakav red 

Tema ovogodišnjeg Simpozijuma pozorišnih kritičara i 

teatrologa jedva da ima ikakve veze sa socijalnom pozicijom 

glumca. Dakako, to je bolno pitanje i teško da se ta 

finansijska nesrazmera između glumca i reditelja može 

urediti pravnim regulama. A nema ni potrebe. Reditelji su 

odavno na slobodnom tržištu i poredak vrednosti je tu 

odavno uspostavljen. Nijedan reditelj ne može da natera 

neku pozorišnu upravu ili producenta da ga angažuje... 

Tako je i s glumcima koji su se odvažili da budu nezavisni. 

To je užasno riskantno, i zato me ne čudi što pročitam često 

kako i neki naši glumci koji su već stekli slavu, ipak sanjare 

o sigurnom uhlebljenju. Tu niko ništa ne može da 

zameri, ljudski je. Najveći je problem u Srbiji što ne postoji 

nikakav oblik socijalne zaštite umetnika. Umetnost je oduvek 

nekomercijalna, traži pokrovitelja: državu, naklonjenog 

bogatuna, ujaka iz Brisela... Dakle, da naš glumac ima 

obezbeđen neki minimum za dostojanstven život (a ko 

zna šta je dostojanstven život u Srbiji!), onda bi se red 

mogao uvesti. I problem je što mi nemamo nikakvih pravnih 

instrumenta kojima se rad, umetnička proizvodnja, 

služba umetnosti razlikuje od manuelnog, proizvodnog, 

reproduktivnog rada, nego se uređuje na isti nači, istim 

zakonima. Zato reda nema. I ostaje na kraju gorka istina 

– jesi li se posvetio umetnosti, odreci se normalnog života, 

odreci se šićara. Ko u umetnosti hoće da ućari, bolje nek 

se okane ćorava posla i otvori piljarnicu, menjačnicu, pekaricu... 

Prošlih godina bilo je prozivki iz Beograda da se Pozorje 

„vojvođanizovalo“ Jeste li onda ove godine očekivali „beogradizovane“ 

prozivke 

To nas se ama ič ne tiče! Nema regiona u pozorištu. Ili 

vredi, ili je puki amaterizam, pa makar i proizvod prestonice. 

Pozorje, između svih ostalih efekata, ima i taj: da 

se ljudi od teatra zamisle zašto je neko na lestvici vrednosti 

sad ovde, sad onde. Ali, i to je tako prirodno: niko 

se ne može obavezati na stalnu produkciju remek-dela. 

Nekad je uspeh na Pozorju za pozorišta u unutrašnjosti 

bio znak konsolidacije života jednog grada, sada lokalni 

šefovi jedva da znaju i kakav status imaju njihova pozorišta. 

Uoči Pozorja žene brinu o toaletama... Ima li u muškim pozorijanskim 

krugovima takvih problema 

Mora da neko i o tome brine... Pravo govoreći, nije potpuno 

nevažno kako izgledate u očima drugih, naročito 

ako se odvažite da nosite nokšir na glavi, ili da se napravite 

na sakaludu. Ima i kodeks o tome, ali mislim da je prilično 

starovremski i da ga savremeno pozorište ne uvažava. Ali, 

niko ne brani da se ljudi odevaju u skladu sa svojim duhovnim 

ustrojstvom. Samo ne valja kad vam odelo gledaoca 

progovori i o njegovom razumevanju pozorišta, a 

to se događa. 

Vi ste zaduženi i za takovaznu „atmosferu oko festivala“... 

Oni koji pamte stara Pozorja stalno kukaju da više nema 

atmosfere... Mi – naizgled mlađi – nemamo pojma šta pričaju, 

o čemu se tu radi, gde je nestala ta atmosfera, je li 

otišla na službeni put Šta ona podrazumeva Glumačka 

“otpadanja”, muziku na uvce u sitne sate, još sitniji gossip, 

ljubavi i druge zločine... Ili možda legendarnu lutriju Feliksa 

Pašića koja je poslednje večeri Pozorja završavala u cik 

zore kada bi najmlađi novinar trčao do „Violete“, po taze 

vruć burek 

Nažalost, Pozorje je već dugo bez svetlosti, dostojanstva, 

mudrosti, ali i radosti koju su mu davali Feliks Pašić, Jovan 

Hristić, Slobodan Selenić, Dalibor Foretić... Ali verujem da 

i današnje uglednike Pozorja, a ima ih, srećom, tako doživljavaju... 

Neki u potaji vince prisrkuju, neki bi čangrizavo 

da se spore o tradicionalnom i novom, o fragmentarnom 

i dokumentarnom, o postdramskom i “ne više dramskom”. 

Pa neka! Mi, sredovečni, činimo ono što nam se pristoji. 

Ali kad ponovo budem mlad, jer, kunem vam se, meni 

tako ponekad dođe da budem mlađi od najmlađih, svet 

će da se obrne naopačke. 

Nekada vam se moglo postaviti pitanje šta bi bilo kad bi 

Sombor bio Holivud, a danas, recimo, kako bi izgledao nastavak 

rečenice: Ako bi u Novom Sadu bio moguć Holivud 

na sterijanski način, on bi izgledao… 

Da ima novca u Novom Sadu bi zasvetlelo još jedno pozorište, 

kao tekovina trajanja Sterijinog pozorja. Pozorište 

prvoizvedenih dramskih tekstova. Tako bi Novi Sad postao 

Visbaden! A Sombor nek pokuša da ga “nadholivudi”. To 

vekovno nadgornjavanje ove dve varoši uvek je bilo plodotvorno, 

iako je još više Somboraca u Novom Sadu nego 

obrnuto. 

Zabeležila Snežana MILETIĆ 

8 Bilten br. 1


Oliver Frljić, reditelj predstava Otac na službenom 

putu i Mrzim istinu! 

Kad bi život bio scenska sinegdoha 

“S različitih strana stižu mi različite reakcije, kako na ‘Zorana 

Đinđića’, tako i na Tomislava Nikolića. Reći ću samo 

da je Tomislav Nikolić demokratski izabran predsjednik Srbije. 

Možda je to najteža optužnica koju je ovo društvo pročitalo 

samo sebi“, kaže reditelj koji je svojim predstavama 

pretumbao – i ne samo srpsku i ne samo pozorišnu stvarnost… 

Pišem pitanja pod utiskom tvoje poslednje premijere – predstave 

„Zoran Đinđić“ ali i rezultata izbora koje upravo slušam 

na TV-u, razmišljajući o tome da li je to Srbija danas 

kaznila ponašanje DS u proteklih nekoliko godina ili je to 

mazohističko samokažanjavanje koje je srpska konstanta 

– dokazuje to recentna istorija na koju si nas podsetio u prvih 

desetak minuta tvoje najnovije predstave... Šta su to danas 

izabrali „ljudi kojima su ruke krvave a savest čista“ 

Kako to sve tebi izgleda kao nekom ko je, bar naizgled, neutralan 

S različitih strana stižu mi različite reakcije, kako na Zorana 

Đinđića tako i na Tomislava Nikolića. Reći ću samo da je 

Tomislav Nikolić demokratski izabran predsjednik Srbije. 

Možda je to najteža optužnica koju je ovo društvo pročitalo 

samo sebi, puno teža od one koju izgovaraju moji 

glumci na početku predstave. Inače, što se same predstave 

tiče, fascinantna mi je ta potraga za „estetikom“ dijela javnosti, 

stručne i nestručne, „estetikom“ koja postaje sinonim 

za ideologiju koja, da parafraziram Althussera, propovijeda 

ideološku neutralnost. Kad pogledam naslov „Etika 

protiv estetike“ i sve njegove varijacije, jasno mi je da 

postoji jedno duboko nerazumijevanje kazališta koje svjesno 

reducira (po meni proširuje) svoj izraz, koje radi na 

antispektakularizaciji, koje ne koristi „estetiku“ kao izgovor 

za izostanak građanske hrabrosti, koje proizvodi puno metateatarskih 

veza s mojim ranijim radovima i koje izvedbu 

seli iz njezinog primarnog konteksta u medijski prostor, 

te na taj način, medijatizacijom primarne izvedbe, mobilizira 

puno širi auditorij. 

Gledaćemo na Pozorju dve tvoje predstave, obe nas teraju 

da se suočimo sa istinom... Ceo tvoj rediteljski izraz i poetika 

zasnivaju se na tom suočavanju. Zašto toliko insistiraš na 

istini, kad je jasno kao dan da je niko ne voli, ljudi prosto 

neće da je čuju, da znaju istinu, da je priznaju, da se suoče 

s njom Šta ti to treba Postaješ neprijatelj broj jedanJ Što 

si tako neprijatanJ Uporno pokušavaš da prepoznaš i imenuješ 

problem u – čini mi se sizifovskoj – nadi da bi se on 

mogao prevrednovati pa onda i krenuti dalje s manje trauma... 

Vjerujem da kazalište, na simboličkoj razini, može napraviti 

one stvari koje različite državne institucije ne čine na nekoj 

drugoj razini. Otud u Đinđiću imamo suđenje Koštunici. 

Tu je riječ o scenskoj sinegdohi u kojoj proces Koštunici 

stoji za sve one slučajeve u posljednjih dvadeset i kusur 

godina u kojima institucije pravne države nisu radile svoj 

posao i svojim građanima, indirektno, slale poruku da na 

državu mogu računati kad ih treba za rat, ali ne i kada se 

njihova prava trebaju zaštiti. 

Zanimljiva je tvoja teza o „kazalištu koje najviše laže“ Koje 

je to pozorište Je li ono danas smešteno između zidova 

dotiranih pozorišta, u skupštinske klupe, je li ono na RTSu 

i na njegovoj znatno ušminkanijoj sestri HRT-u, ili pak u 

Patrijaršiji, ili je MC ipak negde drugde I, sad kad pogledaš 

svoje predstave, je li išta u njima, s ove distance, lažno 

Sve što se događa u kazalištu, dobiva fikcionalni status. U 

filmu Storytelling Todda Solondza jedan ženski lik, svom 

profesoru kreativnog pisanja s kojim je prethodne noći 

spavala, čita priču u kojoj je do detalja opisala njihov seksualni 

odnos. Na profesorovu opasku da je to loše napisano, 

odgovara: „Ali to je istina.“ Profesor odgovara ono 

što je ključno za razumijevanje svakog umjetničkog djela: 

„Sve što je napisano je fikcija.“ Sve što gledamo u kazalištu, 

bez obzira na njegov istinosni status ili provale realnog 

koje ono uključuje, ostaje fikcija. Naravno da kazališnim 

autorima tim zanimljivije postaje destabilizacija odnosa 

između kazališne fikcije i vankazališne stvarnosti. 

Da li se surovost u tvojim predstavama, koju komotno možemo 

zvati i beskompromisnošću, može nazvati i nekom 

novom pozorišnom ili generacijskom osećajnošću a ne 

samo realnošću 

U svojim predstavama ja ne vidim nikakvu naročitu surovost. 

Stvarnost je u tom pogledu puno inventivnija. 

Ovogodišnji pozorijanski simpozijum bavi se glumcem, zapravo 

redefinisanjem njegove uloge u savremenom pozorištu: 

glumac danas više nije (samo) interpretator, neko ko 

izgovara tekst nekog pisca na sceni, već i neko ko misli svojom 

glavom ili bi bar trebalo da bude tako… Glumci se često 

otimaju tome, mnogo je lakše sakriti se iza teksta nego biti 

na sceni to što jesi sa svojim imenom i prezimenom, i umetničkim 

i etičkim, i ukupno ljudskim habitusom… Meni se 

čini da iz tog razloga iz tvojih projekata (često) izlaze glumci... 

Govorio si da na to imaju pravo iako te to žalosti... Imaju 

li glumci na eks-ju prostoru uopšte petlju, snage, znanja, 

volje, hrabrosti da pristanu na promene u tom smislu Je li 

tu presudnija hrabrost ili znanje 

Svoje predstave vidim i kao prostor u kojima se glumci 

formiraju kao politički subjekti. Dakle, oni prestaju biti zastupnici 

dramskog autora ili redatelja i kreiraju svoj autohtoni 

scenski i politički diskurs. Tu, u proizvodnoj sferi, 

izostaje ona hijerarhijska struktura koja određuje dramski 

teatar, ali, nažalost, ostaje i dalje prisutna u recepcijskoj 

sferi. Zato su glumci koji nisu bili u predstavi toliko napa- 

petak, 25. maj 2012. 9


dali svoje kolege koji su sudjelovali u projektu Zoran Đinđić 

i uvjeravali ih da su izmanipulirani od strane režisera, 

iako je naglasak bio na tome da sve što se radi u predstavi 

bude rezultat svjesne odluke njezinih sudionika s puno 

razgovora o mogućim implikacijama i konzekvencama. 

Kada kažem prijateljima iz Hrvatske da je Srbija potpuno šizofrena 

zemlja, krene korak ka Evropi pa se vrati dva koraka, 

ksenofobična je, folirantska, femka se, homofobična je, ima 

krizu identiteta, mitomanska je, ne može da raskrsti sa prošlošću 

i da se okrene sutrašnjici... hrvatski prijatelji mi kažu 

da na početak rečenice, umesto Srbija, stavim Hrvatska i da 

je sve isto... Onda se složimo da bi se sve moglo rešiti za 24 

sata, samo da se hoće... Jesmo li preoptimistični 

Suštinske razlike između Hrvatske i Srbije nema. Nespremnost 

za suočavanje sa različitim društvenim deformacijama 

koje su obilježile ova društva od raspada Jugoslavije, beskrajna 

mitomanija, odsustvo mogućnosti stvarnog političkog 

izbora – to su sve stvari po kojima bi Srbija i Hrvatska, 

uz sva recentna zla koja su si međusobno napravile, 

mogle biti sestre bliznakinje. 

Koliko je spinovanje javnosti prisutno u tvom pozorišnom 

radu, konkretno u nastanku predstave 

Već sam ranije rekao, u pojedinim radovima, naročito kad 

su u pitanju teme koje su od interesa za širu društvenu 

zajednicu, pokušavam predstavu preseliti iz njezinog primarnog 

u medijski prostor. U primjeru splitskih Bakhi, nakon 

što je predstava realizirala svoju medijsku izvedbu, 

bio sam protiv toga da se ona izvodi u svom primarnom 

kontekstu. Jednostavno, činilo mi se da je sve političke 

učinke realizirala u ovom polju i da nema potrebe da je 

vraćamo u kazališni kontekst jer time može samo depotencirati 

svoje učinke. Inače, u jednom segmentu svog 

rada, koji uključuje i Zorana Đinđića, kazalište vidim kao 

sredstvo političke borbe. Tu mi je, naravno, blizak Brecht 

koji nije imao nikakvih sentimenata prema kazalištu kada 

ga je trebalo učiniti sredstvom klasne borbe ili Jean-Luc 

Godard iz faze Dziga Vertov. 

Šta kažeš onima koji imaju primedbu da previše radiš, da 

postaješ regionalni (pozorišni) proizvod broj jedan Otkud 

ta priča da reditelj, da bi radio dobro, treba da režira samo 

jednu-dve predstave godišnje Po toj logici i novinar bi trebalo 

da zavrne slavinu kod drugog intervjua u januaru, a 

zubar da popravi dva zuba godišnje... Ta redukcija imala 

bi smisla jedino kod političara, u svakom smislu... 

Ne znam. To su valjda bolji običaji da režiser napravi jednu, 

dvije ili, ne daj bože, tri predstave godišnje, a ostatak vremena 

trebao bi sjediti doma i smišljati svoj sljedeći genijalni 

projekt. Ali ja sam već dosta puta prekršio bolje običaje, 

pa sam uspio u godinu dana režirati i sedam predstava. 

Ne želim da moje predstave ostaju za vječnost kao 

ovozemaljski mi spomenici kad se ja već preselim negdje 

drugdje. Želim da moje predstave naprave maksimalno u 

datim društvenim okolnostima, da umjesto pukog reflektiranja 

društvene stvarnosti pokušaju barem nešto promijeniti 

u njoj. Želio bih da moje predstave umiru u trenutku 

kad umire društveni problem koji su adresirale. 

Koja je tvoja naredna tema u raskrinkavanju naših individualnih 

i kolektivnih zaborava 

Trebala bi biti Aleksandra Zec. Riječ je o dvanaestogodišnjoj 

djevojčici srpske nacionalnosti koju su u Zagrebu ubili 

pripadnici Hrvatske vojske. Počinitelji su pohapšeni, priznali 

su ubojstvo, ali je tijekom davanja iskaza namjerno 

napravljena proceduralna greška, pa su 1992. pušteni na 

slobodu. 

Sutra na Pozorju 

Zabeležila Snežana MILETIĆ 

Sterijino pozorje i Međunarodna asocijacija pozorišnih 

kritičara (IATC) 

14. međunarodni simpozijum 

pozorišnih kritičara i teatrologa 

Glumac je mrtav, živeo glumac! 

26. i 27. maj 

Predsedavajući: dr Ivan MEDENICA (Beograd), pomoćnik 

generalnog sekretara AICT-a 

Uvodničar: prof. dr Erika FIŠHER-LIHTE (Berlin) 

U umetnički radikalnom pozorištu, od šezdesetih do danas, 

možemo primetiti da glumac često više ne podražava 

lik u kontekstu dramske fikcije. Ovde mislimo, između 

ostalog, na novo ritualno pozorište Ježija Grotovskog, 

američku pozorišnu avangardu (Šekner, Šuman, Living 

Theatre), rani teatar slika i zvukova Roberta Vilsona, savremeno 

pozorište nemačkog govornog područja (Martaler, 

Gebels, Kastorf, Rimini protokol…). Ovde je naglasak 

više stavljen na scensku prisutnost glumca, njegovo/njeno 

smrtno telo oslobođeno besmrtnog lika, snažnu interakciju 

s publikom kao jedinu suštinski važnu pozorišnu 

konstelaciju. Ova argumentacija može, u izvesnoj meri, 

da se referiše na pojam “preekspresivnosti” (Barba i Savareze) 

u smislu artikulacije scenske energije koja prethodi 

svakom ličnom ili kulturno kodifikovanom izvođačkom 

načinu. 

Jedan od izvora ove tendencije je dekonstrukcija dramskog 

lika, proizašla iz filozofske sumnje u metafizički koncept 

subjekta, a koja se sprovodi tokom čitavog 20. veka 

u drami i pozorištu zasnovanom na njoj. “Smrt lika” (Elinor 

Fjuks) je proces koji započinje još krajem 19. veka razdvajanjem 

lika na nekoliko njegovih simboličkih manifestacija 

u Strindbergovim dream-plays, a završava u savremenim 

komadima u kojima lik često nije uopšte više “lik” (u smislu 

reprezentacije psihološkog entiteta), već neizdiferencirana 

govorna platforma (pozicija, perspektiva…), iza koje može 

da se krije pojedinac ili grupa, muškarac ili žena, filozofska 

ideja ili psihološka realnost, ili nešto sasvim drugo – kao 

u “ne više dramskim pozorišnim komadima” (Gerta Pošman) 

Elfride Jelinek. Ova tendencija u savremenom pi- 

10 Bilten br. 1


sanju za pozornicu može se dovesti u vezu s “postdramskim 

pozorištem” (Hans-Tis Leman) koje je snažno dovelo 

u pitanje scensku reprezentaciju dramske fikcije. Dramski 

i/ili drugi tekstovi ovde se koriste samo kao materijal za 

stvaranje integralne partiture predstave (“scenski tekst” – 

Ričard Šekner) u kojoj su svi elementi (svetlo, pokret, zvuk, 

koncept prostora…) podjednako značajni. 

Pomeranje umetnosti glume od scenske reprezentacije 

fikcije ka “čistom” prisustvu i energetskoj razmeni s gledaocima 

jeste, dakle, jedna od opštih tendencija u savremenom, 

umetnički radikalnom pozorištu, bez obzira da li 

ono čuva neku vezu s tekstom ili ne. Ta tendencija u ovom 

pozorištu transparentno se ispoljava, ali ona je, kao što 

ubedljivo argumentuje Erika Fišer-Lihte, opšta odlika svakog 

pozorišta. Glumčeva akcija na sceni neprekidno oscilira, 

čak i u jednom istom izvođenju, između označavajućih 

procedura i “čistog” ispoljavanja telesnog (fizičkog), reprezentacije 

i prisustva, “značiti” i “biti”. Te oscilacije su, 

između ostalog, i rezultat gledaočeve percepcije i znanja: 

u jednom trenutku, glumčev pokret može da se doživi kao 

znak, u drugom kao spontanost ili izraz scenske energije. 

Teza funkcioniše u svim izvođačkim umetnostima, pa i u 

savremenom plesu, na primer, možemo pratiti oscilacije 

između tri nivoa tela: privatnog, profesionalnog i semantičkog. 

Kao početnu pretpostavku za dalje razmatranje možemo 

uzeti ovu dijalektičku tezu Erike Fišer Lihte o dualnosti 

glumčeve pozicije između “prisustva” i “reprezentacije”. 

Ako se složimo da je, dakle, nemoguće da glumac neprekidno 

bude posmatran u funkciji reprezentacije fikcije – i 

da se u većini radikalnih i inventivnih scenskih praksi od 

šezdestih (pa i ranije – Mejerholjd, na primer) ta funkcija 

planski dekonstruiše – kakve to onda izazove postavlja 

pred umetnost glume Da li je glumac obučen u tehnici 

Stanislavskog ili njegovog tumača u SAD, Lija Strazberga, 

spreman da tu dualnost osvesti i njome se kreativno igra 

Da li je glumčeva (ili plesačeva) samosvest u ovom pogledu 

uopšte neophodna Da li nam u savremenom pozorištu 

više nije potreban glumac, već performer 

Poslednje pitanje je, čini se, ipak preoštro (ono bi zahtevalo 

i preformulaciju naslova simpozijuma u Glumac je 

mrtav, živeo performer), jer implicira da nam je u savremenom 

teatru potreban izvođač koji nije glumac. Ako se 

dosledno držimo pretpostavke o stalnim oscilacijama 

glumčeve pozicije između “prisustva” i “reprezentacije”, 

onda nam još uvek treba glumac, ali drugačiji, samosvestan. 

Pošto je neprimereno da se ovde izvode zaključci, 

samo ćemo ponuditi glavna pitanja za diskusiju. 

– da li je neophodna glumčeva/performerova svest o njegovoj 

graničnoj situaciji između “prisustva” i “reprezentacije 

(lika)”, ili je dovoljno da tu svest stekne gledalac u 

percepciji predstave, a na osnovu rediteljevog koncepta 

glumačkog “stila” da li glumac može i treba samo da se 

“iskoristi” za rediteljev koncept, koji se realizuje/potvrđuje 

tek u recepciji gledaoca 

– ako glumac/performer treba da osvesti svoju graničnu 

situaciju, kako se to postiže da li ta samosvest treba da 

se razvije u prethodnoj glumčevoj edukaciji da li su izvođačke 

tehnike Brehta, Mejerholjda, Grotovskog ili Barbe 

od bitnog značaja da bi se glumac odvojio od fokusiranja 

(fiksacije) na dramsku fikciju i lik s njegovom “psihologijom” 

– ako prethodni trening/edukacija nije od presudnog značaja 

za glumčevo osvešćivanje njegove granične situacije, 

da li se onda ta svest ostvaruje u samom procesu rada na 

predstavi da li su radionice ili kontinuirani timski rad s 

istim rediteljem i saradnicima (koncept “trupe”) važniji za 

ovaj proces od prethodne edukacije da li je ovakav način 

rada moguć u sistemu repertoarskih pozorišta 

– da li pitanje osvešćivanja izvođačeve granične pozicije 

između prisustva i reprezentacije (ili između “spontanosti” 

i “tehnike”) postoji i u drugim izvođačkim umetnostima 

da li performer koji nije školovan za scenu (dolazi, recimo, 

iz vizuelnih umetnosti), ili izvođač u savremenom plesu 

lakše prihvataju i osvešćuju ovu situaciju da li je ovo pitanje 

uopšte relevantno u izvođačkim tradicijama koje ne 

pripadaju zapadnoj kulturi koja je pozicija, u ovom pogledu, 

“glumaca-eksperata” (Rimini protokoll) ili amatera 

u savremenoj scenskoj praksi 

– da li su ovi napori utopistički da li je posezanje za konceptom 

dramskog lika i njegove psihologije glumčev “prirodni” 

poriv, koji ima saučesnika u “prirodnoj” sklonosti 

publike ka dramskoj fikciji, ka percepciji lika i drugih elemenata 

narativa da li je, paradoksalno, jedina nužna konstelacija 

pozorišne situacije – odnos glumac-gledalac – 

ujedno i glavna prepreka “emancipaciji” teatra od scenske 

reprezentacije fikcije 

Učesnici: prof. dr Marko de MARINIS (Bolonja), prof. dr 

Jun-Čeol KIM (Seul, predsednik IATC), prof. dr Marija ŠEV- 

COVA (London), prof. dr Vladimir JEVTOVIĆ (Beograd), 

prof. dr Sibila PETLEVSKI (Zagreb), prof. Martin GRUBER 

(Berlin), prof. Ivana VUJIĆ (Beograd), prof. Zoja BUZAL- 

KOVSKA (Skoplje), dr Kristel VAJLER (Berlin), dr Svetislav 

JOVANOV (Novi Sad), dr Andrea TOMPA (Budimpšta), dr 

Kristina ROSNER (Pečuj), dr Thomas IRMER (Berlin), Akiko 

TAČIKI (Tokio), Goran PAVLIĆ (Zagreb), Tina PERIĆ (Beograd). 

Simpozijum 2009: Dragan Klaić (1950–2011) i Ivan Medenica 

petak, 25. maj 2012. 11


Akreditovani na 57. pozorju 

Bilten 57. Sterijinog pozorja: Snežana Miletić, Smiljka 

Seljin, Silvija Čamber, Vojislav Alimpić, Nikola Stepić 

Dnevnik: Nataša Pejčić, Nina Popov 

Politika: Miroljub Mijušković 

Magyar Szó: Robert Lenard, Oskar Rogner 

Danas: Zlatko Paković, Gordana Nonin, Aleksandar Ivanišević 

(fotoreporter) 

Ruske slovo: Olena Plančak Sakač 

Vreme: Teofil Pančić 

Večernje novosti: Jovanka Simić 

Novosti: Zorica Pašić 

Blic: Sava Stefanović, Jelena Ivanović (fotoreporter) 

24 sata: Ljiljana Popadić, Robert Getel (fotoreporter) 

NS Reporter: Gordana Gromović 

Novine novosadske: Aleksandar Kamasi, Duško Domanović 

Vojvođanski magazin: Mirjana Rakočević Krnić 

Centar – vodič kroz kulturni život Novog Sada: Sonja 

Madžar, Dušan Živkić (fotoreporter) 

Dnevne novine PRESS: Lazar Slankamenac, Ognjen Velemir, 

Larisa Onodi 

Tanjug: Zdravko Grumić, Nenad Ćaćić, Jelena Vukmanović, 

Jaroslav Pap (fotoreporter), Aleksandar Milanović (snimatelj) 

BETA: Maja Leđenac 

Novosadska novinarska škola: Marina Grnja 

Vršačka kula: Vesna Kukić 

Itaka – Vršac: Tijana Stanojev 

Pečat: Raško V. Jovanović 

Dometi: Zoran R. Popović 

Pozorišni muzej Vojvodine: Jelena Čupić, Ivana Koči 

Matica srpska: Zoran T. Jovanović 

Dom kulture Čačak: Milenko Pajić 

Lepota i zdravlje: Bojana Janjušević, Lidija Ćulibrk 

Kurir info: Tomo Rakočević, Nenad Karlić 

Színház: Gerold Laszlo 

WANNABE magazin: Ivana Miljak 

Slobodna Dalmacija: Nebojša Dimitrijević, Miron Džunja 

Hrvatska riječ: Ankica Jukić Mandić 

RTV, Radio NS: Aleksandra Rajić, Tatjana Novčić Matijević, 

Nataša Gvozdenović, Žužana Franjo, Aniko Madar (mađarska 

redakcija), Pavel Gatajancu (rumunska redakcija), 

Marija Tot (rusinska redakcija) 

Radio Beograd 1: Bojana Karavidić 

Radio Beograd 2: Mira Knežević, Goran Cvetković 

Radio 021: Gordana Mihailović, Dejan Stojičić (vebsajt 

021) 

Radio Beseda: Daniela Pavelka 

IN radio: Marina Ratkov 

Radio Planeta: Jelena Jovičić, Stefan Keco 

WDR Funkahus Europa: Ivana Čelebić 

HRT, Radio Sljeme: Olga Vujović 

RTV: Nada Zorić, Sofija Ljukovčan, Staša Jamušakov, Ivana 

Petrović, Milka Katašić, Ivana Kronja 

RTV B92: Vanja Đurić, Jovana Štetin 

RTV Panonija: Ana Manojlović, Vladimir Pešić (snimatelj) 

Prva srpska televizija: Biljana Gavrić 

Media news – MTV i Duna TV: Zlatko Zlatković 

CKM: Dragana Zeljković, Ana Sekulić 

e-novine, Internet portal: Nenad Obradović 

Vesti d.o.o – web portal: Daliborka Radak 

Online magazin, Žurnal, BiH: Predrag Đuran 

Inostrani gosti 

Ana LEDERER, intendantkinja HNK (Zagreb), žiri 57. Sterijinog 

pozorja (25. maj–2. jun) 

Janez PIPAN, reditelj, predavač, publicista (Ljubljana), žiri 

57. Sterijinog pozorja (25. maj–2. jun) 

Una BAUER, teatrološkinja, kritičarka, profesorka (Zagreb), 

žiri IACT (25. maj–2. jun) 

Akiko TAČIKI, kritičarka specijalizovana za ples i dramsku 

umetnost (Tokio), žiri IACT, Simpozijum (25. maj–2. jun) 

Milena PEJOVIĆ, Radionica pozorišne kritike (Podgorica) 

(25. maj–2. jun) 

Dr Tomas IRMER, pozorišni kritičar, reditelj, Simpozijum 

(Berlin) (25–26. maj) 

Dr Andrea TOMPA, pozorišna kritičarka, spisateljka, Simpozijum 

(Budimpšta) (25–26. maj) 

Nenad NOVAKOVIĆ, direktor Narodnog pozorišta RS (Republika 

Srpska) (25–26. maj) 

Željko STJEPANOVIĆ, umetnički direktor Narodnog pozorišta 

(Republika Srpska) (25–26. maj) 

Ivor MARTINIĆ, dramski pisac, pesnik, prozaist, scenarist, 

dramaturg (Zagreb) (25–26. maj) 

Dr Erika FIŠHER-LIHTE, teatrolog, Simpozijum (Berlin) (25– 

27. maj) 

Prof. dr Marko de MARINIS, teatrolog, Simpozijum (Bolonja) 

(25–27. maj) 

Prof. dr Jun-Čeol KIM, predsednik IATC, Simpozijum (Seul) 

(25–27. maj) 

Prof. dr Marija ŠEVCOVA, teatrolog, Simpozijum (London) 

(25–27. maj) 

Prof. dr Sibila PETLEVSKI, dramska spisateljica, romansijerka, 

izvođačica, Simpozijum (Zagreb) (25–27. maj) 

Prof. Martin GRUBER, reditelj, koreograf, Simpozijum (Berlin) 

(25–27. maj) 

Prof. Zoja BUZALKOVSKA, rediteljka, Simpozijum (Skoplje) 

(25–27. maj) 

Dr Kristel VAJLER, Međunarodni istraživački institut, Simpozijum 


Dr Kristina ROSNER, profesor, teatrolog, Simpozijum (Pečuj) 

(25–27. maj) 

Goran PAVLIĆ, asistent, Akademija dramske umjetnosti, 

Simpozijum (Zagreb) (25–27. maj) 

Nino KOVAČIĆ (Zagreb), Radionica pozorišne kritike (25– 

28. maj) 

Eldin TABUČIĆ, reditelj (Tuzla), (25–28. maj) 

Mirjana MARKOVIĆ (Tuzla) (25–28. maj) 

Armin ĆATIĆ, direktor Narodnog pozorišta (Tuzla) (25–28. 

maj) 

12 Bilten br. 1


Sanja NIKČEVIĆ (Zagreb), Tribina o pozorišnoj kritici (26– 

28. maj) 

Miran HAJOŠ, upravnik Kazališta Virovitica (26–28. maj) 

Alen BJELICA, pročelnik za kulturu Virovitice (26–28. maj) 

Nenad STAZIĆ, potpredsednik Hrvatskog sabora (26–28. maj) 

Lidija NAGEL, lingvistkinja u projektu “Drama-Panorama” 


Bilge EMIN, prevodilac, NETA (Istambul) (26–30. maj) 

Zlatko TOPČIĆ, MESS (Sarajevo) (27. maj) 

Janko LJUMOVIĆ, direktor CNP, NETA (Podgorica) (27. maj) 

Darko STAZIĆ, upravnik Kazališta “Gavella” (Zagreb) (27– 

29. maj) 

Lejla HASANBEGOVIĆ, MESS, NETA (Sarajevo) (27–29. maj) 

Branislav MIĆUNOVIĆ, ministar za kulturu, sport i medije 

Crne Gore, NETA (27–29. maj) 

Blagoja STEFANOVSKI, Mal dramski teatar Bitola, NETA 

(27–29. maj) 

Martin KOČOVSKI, reditelj, NETA (27–29. maj) 

Ljupčo GEORGIEVSKI, Naroden teatar Bitola, NETA (27– 

29. maj) 

Ljiljana MAZOVA, pozorišna kritičarka, PR predstavnik Makedinije, 

NETA (27–29. maj) 

Primož BEBLER, reditelj, NETA (Trst) (27–29. maj) 

Damir DOMITROVIĆ, Ex Ponto, NETA (Ljubljana) (27–29. 

maj) 

Ildiko BALA, pozorišna kritičarka, Uj Szinhaz (Budimpešta) 

(27–29. maj) 

Sonja KOVAČIĆ, producent Kazališta “Gavella” (27–29. maj) 

Almir BAŠOVIĆ, asistent, Filozofski fakultet (Sarajevo) (27– 

30. maj) 

Antonija LETINIĆ, koordinatorka za pozorišnu kritiku projekta 

Criticize This! (Zagreb), (27–30. maj) 

Marija ANDRIJAŠEVIĆ, Radionica pozorišne kritike (Zagreb) 

(27–30. maj) 

Rahim BURHAN, reditelj (27–30. maj) 

Maja MRĐENOVIĆ, pozorišna kritičarka (Podgorica) (27– 

30. maj) 

Zvjezdana BALIĆ, Radionica pozorišne kritike (Zagreb) 

(28–30. maj) 

Igor RUŽIĆ, pozorišni kritičar, Tribina o pozorišnoj kritici 

(Zagreb) (28–30. maj) 

Ivana ANIĆ, Radionica pozorišne kritike (Zagreb) (28–31. maj) 

Jasen BOKO, pozorišni kritičar, Regionalna dramska radionica 

(Split) (29. maj–2. jun) 

Matko BOTIĆ, dramaturg (Rijeka) (29. maj–2. jun) 

Simona HAMER, Regionalna dramska radionica (Slovenija) 

(29. maj–2. jun) 

Vinko MÖDERNDORFER, pisac, dramatičar, esejista (Ljubljana) 

(29. maj–3. jun) 

Petra POGOREVC, Mestno gledališče ljubljansko (30. maj– 

3. jun) 

Mirjam DRNOVŠČEK, direktorka Prešernovog gledališča 

Kranj (30–31. maj) 

Darko LUKIĆ, teatrolog, profesor, Akademija dramske 

umjetnosti (Zagreb) (30. maj–2. jun) 

Tatjana AŽMAN, predsednica Slovenačkog ITI centra 

(Ljubljana) (30. maj–3. jun) 

Selma SPAHIĆ, rediteljka (Sarajevo) (31. maj–1. jun) 

Alja PREDAN, umetnička direktorka Borštnikovog srečanja 

(Ljubljana) (31. maj–3. jun) 

Lana ŠARIĆ, Regionalna dramska radionica (Hrvatska) 31. 

maj–1. jun) 

Marinka POŠTRAK, Prešernovo gledališče Kranj (1–3. jun) 

Telegram Pozorju 

Dragi Milivoje, 

Tebi i tvojim kolegama želim uspešan festival. 

Željko Hubač, Narodno pozorište Beograd 

PRIJATELJI 57. STERIJINOG POZORJA 

Generalni sponzor 

petak, 25. maj 2012. 13


Sutra na Pozorju 

Subota, 26. maj 

9.30 časova / Kulturni centar Novog Sada 

14. međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa 

‘Glumac je mrtav, živeo glumac!’ 

11.00 časova / SNP, gornji foaje Scene ‘Pera Dobrinović’ 

Okrugli sto: Otac na službenom putu 

13.00 časova / SNP, gornji foaje Scene ‘Pera Dobrinović’ 

Tribina “Ludusa” na Sterijinom pozorju 

15.30 časova / Kulturni centar Novog Sada 

14. međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa 

‘Glumac je mrtav, živeo glumac!’ 

19.00 časova / SNP, Scena ‘Pera Dobrinović’ 

Međunarodni program Krugovi 

MOJ SIN SAMO MALO SPORIJE HODA 

Tekst: Ivor Martinić 

Režija: Januš Kica 

Zagrebačko kazalište mladih (Hrvatska) 

21.00 čas / SNP, Scena ‘Jovan Đorđević’ 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

OTAC NA SLUŽBENOM PUTU / Repriza 

MIA: (...) Tako me živcira što ga je bolest odabrala, baš me živcira. Još uvijek 

ne znam što mu kupiti. Ona kolica smo masno platili. Da je bar kasnije 

obolio pa da mu ih sada mogu pokloniti. On bi se nasmiješio i rekao hvala, 

to mi je baš trebalo, sada mogu otići u park, voziti se okolo, opsovati tu i 

tamo, pa onda malo hraniti golubove. 

(Ivor Martinić, Moj sin samo malo sporije hoda) 

BILTEN 57. STERIJINOG POZORJA 

Za izdavača: Milivoje Mlađenović, direktor ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Vojislav Alimpić, 

Silvija Čamber, Aleksandra Kolarić, Snežana Miletić, Smiljka Seljin, Nikola Stepić ☺ Fotograf: Branislav Lučić ☺ 

Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 

Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 527-255 (Festivalski centar i 

Produkcija); 523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 

http://www.pozorje.org.rs 

E-mail: scena@pozorje.org.rs 

14 Bilten br. 1

BILTEN1_Layout 1 - Sterijino Pozorje

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?