5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

P I S A C – Tom STOPARD (Tom Stoppard)
Tom Stopard (Zlin, Češka, 1937) - Iako rođen i Češkoj, od devete godine, kada je sa porodicom emigrirao,
živi u Engleskoj. Napustivši školovanje, u sedamnaestoj godini počinje da radi kao novinar, a zatim i kao
freelance dramski kritičar. Ubrzo i sam počinje da piše; napisao je značajne pozorišne, radio i televizijske
drame. Najveći uspeh je doživeo sa dramom Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi (1966) koja ga je odmah
plasirala među vodeće svetske savremene dramske pisce. Prevodi i drame drugih autora: Mrožek, Nestroj,
Šnicler i Havel, a bavi se i pisanjem filmskih scenarija. Dobija nagradu Oskar 1999. za najbolji scenario za
film Zaljubljeni Šekspir (1998). Tom Stopard pripada onoj retkoj grupi pisaca koji su za života postali klasici.
Dobitnik je svih najznačajnijih priznanja za dramski tekst u Velikoj Britaniji.
K R I T I K A
Na ruševinama razuma
Polazeći od likova i motiva iz Šekspirovog "Hamleta”, Tom Stopard je 1966. godine napisao tekst
"Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, grotesknu farsu koja tumači aspekte Šekspirove tragedije u vrlo
karakterističnom, apsurdnom, ironičnom, pseudofilozofskom maniru. Možda i više nego Šekspiru, Stopard
ovde duguje imaginaciji Semjuela Beketa, jer Rozenkranc i Gildenstern predstavljaju i prilično nadahnute
replike Vladimira i Estragona iz antidrame "Čekajući Godoa”.
Jedno od prvih Stopardovih dela, ovaj tekst odlučno otkriva raskošni talenat pisca koji se, neprestano,
neposustajuće ironično, igra sa dramskom tradicijom (od elizabetanske, preko salonskih komedija Oskara
Vajlda i poetske drame T. S. Eliota, do Pirandelovog teatralizma i Beketovog minimalizma/egzistencijalizma).
Predstava u režiji Jovana Grujića izvedena je na otvorenom, ambijentalnom, vrlo adekvatnom prostoru "Vile
Stanković” u Čortanovcima, čiji se impozantni srednjovekovni stil savršeno integrisao u tkivo radnje. Reditelj
je uspeo da dosledno transponuje i stilsku i idejnu slojevitost teksta. Protagonisti, Rozenkranc (Miljan Prljeta)
i Gildenstern (Jugoslav Krajnov), postavljeni su tačno, složeno realistički, psihološki iznijansirano, čime se, sa
jedne strane, uverljivo prikazala njihova tragičnost. Jasno je iscrtana njihova pozicija izmanipulisanih
marioneta, kao i porazna zakopanost u zaboravu i odsustvu svesti. A drastičnim usporavanjem pojedinih
scena i insistiranjem na čestom prisustvu zgusnute, metaforičke praznine u njihovoj komunikaciji,
istovremeno je stvoren i onaj slojeviti beketovski osećaj obespokojavajućeg relativizma. Tako je, sa
kompleksnim likovima Rozenkranca i Gildensterna, odgovarajuće scenski ostvarena Stopardova dramska
ambivalencija, subverzivna ironičnost, neumoljiva filozofska skepsa.
Svi ostali likovi u predstavi su jednostavniji, jasno su teatralizovani, što je, takođe, u skladu sa zahtevima
teksta. Takvim, krajnje plastičnim, načinom igre, uspostavio se funkcionalan, zabavan, ali i analitičan odmak
od Šekspirovog narativa. Klaudije (Zoran Andrejin) i Gertruda (Marina Zubić-Cinkocki) kruto su, mehanički
koncipirani. Svojom grotesknošću podsećaju na Žarijev kraljevski par, a svojom infantilnošću i na
protagoniste Bihnerove satire "Leons i Lena”. Vladimir Ćirković, uverljivo karikaturalno, nastupa u ulozi
ofucanog Hamleta, Petar Milićević igra smušenog Horacija, Dragan Zorić Polonija, Anđela Stamenković
izbezumljenu Ofeliju. Efektno je oblikovan mozaik iskrivljenih odraza Šekspirovih tragičkih likova.
Ivan Tomašević, kao vođa putujuće glumačke trupe, takođe je sugestivno otelotvorio tipičan Šekspirov,
kritički, prikaz pozorišta. U tome su mu se razigrano pridružili i Predrag Damnjanović, kao Alfred, kao i
Mladen Sovilj, Miloš Jelisavac, Radan Vilotić i Stevan Piale, u izrazito izveštačenim ulogama putujućih
glumaca. Njihova plastična igra postavlja pitanja o značenju pozorišta, njegovim estetskim, zabavljačkim,
političkim funkcijama.
U predstavi "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Jovana Grujića, Stopardova zbijena, razorna filozofska ironija
ubedljivo progovara. Verodostojno je prenet piščev intelektualni humor koji je sredstvo za ublažavanje očaja
povodom nepremostivih egzistencijalističkih dilema i nemira, ali i konkretnih političkih prilika. Predstava, kao
i tekst, izgrađena je na ruševinama razuma, kopa po močvari paradoksa i nonsensa, da bi tamo, možda,
pronašla korene posustale logike, izgubljeni smisao i nekakve odgovore.
Ana TASIĆ, Politika, avgust 2008.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 85