5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

slici građanskog miljea Novog Sada na izmaku 19. veka te tadašnjeg para/političnog vjeruju koje u jubilarnoparadnoj
rekonstrukciji "kneževe večere" vidi svoj najviši glas, onaj koji se stihijski preliva u prazninu realno
mogućeg i tragični incident kao svoj energetski produžetak. Mislimo li o drugom, "spoljašnjem" razlogu ove
predstave, stvar je još očiglednija, tj. aktuelnija, ne samo kao pozorište koje "potkazuje život" nego i kao
ono koje mu nudi ogledalo višeznačne po(r)uke, ako već ne i lek.
Naravno, tu je i ono treće i najvažnije, bogata ansambl predstava pisana proverenim rediteljskim rukopisom
same autorke, u kojoj su sve replike na mestu, glumci u poslu vrednom umetnosti koliko i života koji živimo,
a publika svesna da (sa)učestvuje u nečem većem od samo drame ili samo komedije. Otud možda i odsustvo
upitnika u naslovu komada Vide Ognjenović, baš kao što predstavi o kojoj je reč ne treba nikakav uskličnik.
Dovoljno ju je i gledati, u još svežem izdanju.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL
P I S A C i R E D I T E L j – Vida OGNjENOVIĆ
VIDA OGNjENOVIĆ, reditelj, dramski i prozni pisac. Diplomirala je opštu književnost na Filološkom fakultetu
u Beogradu i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije
započela u Parizu, na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila na Univerzitetu u Minesoti
(SAD). Bila je direktor Drame Narodnog pozorišta, Beograd, predavala na univerzitetima u Los Anđelesu i
Čikagu, redovni je profesor novosadske Akademije umetnosti... Njen rediteljski opus čini blizu stotinu
pozorišnih, veliki broj TV i radio-režija. Napisala je više drama. U mnogim pozorištima bivše Jugoslavije,
režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku tako i savremenu dramu. Nagrade: Sterijina
nagrada za najbolji tekst (Je li bilo kneževe večere, Jegorov put), Sterijina nagrada za režiju (Jegorov put),
Sterijina nagrada za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog), Oktobarska nagrada grada Beograda za režiju
(Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala MESS (Mefisto, 1985), Nagrada “Joakim Vujić” za
dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998)... Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo
(2007). Objavila je šest knjiga proze: zbirke prirovedaka Otrovno mleko maslačka (1994) i Stari sat (1996),
Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (2001), roman Kuća mrtvih mirisa (1995), Putovanje u putopis (2005),
roman Preljubnici (2006) i sedam knjiga drama. Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski,
mađarski, nemački, makedonski, norveški i druge jezike. Bila je ambasador SR Jugoslavije (kasnije Srbije i
Crne Gore) u Norveškoj.
R E Č R E D I T E L j A
IRONIJA KAO DRUGO LICE MELANHOLIJE
Na čemu mi kao narod gradimo svoj identitet, na osnovu mita ili poučeni iskustvom istorije
Pozivamo se na istoriju koju ne poznajemo dovoljno i na mit koji zloupotrebljavamo. Svesno ili, pak,
nesvesno mešamo to dvoje i dobijamo neke nabildovane pseudočinjenice, zgodne za političko zaluđivanje
neukih i narcisoidno šepurenje obmanjivača. Neki, dakle, to čine iz neznanja, pa ni krivica nije njihova, a
neki, među njima, na žalost, i mnogi obrazovani ljudi, na zadatku su. Mešetare i vršljaju smišljeno u političke
svrhe, za potrebe ove ili one opcije, znajući dobro šta rade i zašto se time bave.
Istorija je kod nas relativno mlada nauka. U dvadeseti vek smo ušli, a da još ni u nauci nismo bili načisto šta
je istorijski podatak, a šta metafora o njemu. Sve do svoje smrti, u prvoj dekadi veka, istoričar Ilarion
Ruvarac je optuživan za jeres i izdajstvo nacije jer se trudio da ubedi svoje savremenike da se istorijska
činjenica mora dokazati materijalnim dokazima, a ne pesničkom dosetkom, makar ona bila i "iz glave cijela
naroda". Kako tada, tako i danas.
Vida OGNjENOVIĆ - Marina VULIĆEVIĆ, Politika, 5. avgust 2007.
"Menjajte pripovetku", uzvikuje jedan Vaš dramski lik. "Ako se od narodne pesme traži da zameni istoriju,
onda je ona gomila gluposti." Kako promeniti pripovetku, kako neutralisati buku i bes istorije
Pravilnim čitanjem. Nevolja je što mi istorijske, naučne spise i tekstove čitamo kao zbirke pripovedaka, kao
opise izmišljenih krvoprolića, ubistava i ljudožderstva. Obrnuto, fikcijske tekstove najčešće shvatamo kao
dokumentarne prikaze zbilje, od kojih zahtevamo da se povinuju našoj predodžbi o toj istoj pojavi u
stvarnosti. Zato je odbacivanje književnog dela i menjanje istorijskog tumačenja redovna praksa u
nasilničkim društvenim uređenjima. "Pobednički mitografi" imaju pune ruke posla. Redovno prefarbavaju
istorijske činjenice u vladajuće boje, ili sopstveni književni diskurs daruju na tacni kao svoj doprinos političkoj
nužnosti To se sve sjedinjava u ono što Miša Stanisavljević briljantno formuliše kao "Elan mortal".
Vida OGNjENOVIĆ - Gojko BOŽOVIĆ, iz intervjua
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 8