5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

objavio Lettres philosphiques (1734, Filozovska pisma o engleskom narodu), u kojima se divi liberalnom
duhu Engleske, zbog čega je morao da se povuče u unutrašnjost zemlje da bi izbegao hapšenje. Narednih
petnaest godina živi u Cirey, u društvu učene gospođe du Chatelet. Tokom ’40-ih godina u kraljevoj je
milosti i zvanični dvorski istoriograf. Izabran je u Francusku akademiju. Dolazi na dvor Fridriha Velikog u
Pruskoj 1750. Godine 1755. nastanio se u dvorcu blizu Ženeve, gde je objavio Essai su les mouers et l’espirit
des nations (1756, Eseji o običajima i duhu naroda), i Kandid ili Optimizam (Candide, ou l’optimisme,1759).
Kupuje posed u Ferneju na francuskom tlu ali blizu granice sa Švajcarskom. Marginalno mesto postaje
intelektualni centar Evrope. Objavljuje svoj satirični Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique,1764).
Vratio se u Pariz samo nekoliko meseci pred smrt, da bi bio nazvan najvećim francuskim velikanom
prosvetiteljsta, i najhrabrijim zagovornikom slobode i tolerancije u svojoj generaciji.
K R I T I K A
Optimizam i gluparija
Oni koji strastveno, vatreno žele da svet bude bolji, sa istom žestinom dokazuju da svet, i pored želja i
namera, sanjara, idealista i iluzionista, nije savršen, i daleko je od toga da bude najbolji među svetovima.
Radoznali Kandid, mladić od vere, nauke, nade i ljubavi, kako nam to Nikola Đuričko sugerira, sija od sreće,
očaranosti. Svi se rađamo sa velikim očekivanjima, i valjda zato i kažemo, kad sve prođe i progrmi, od
rođenja pa do groba, najlepše je đačko doba! Tada smo dovoljno čisti, lakoverni, naivni, i široko otvorenog
srca i duše za lepote, darove, ushićenja i zanose ovog sveta. I ni čitav jedan život nam, najčešće, nije
dovoljan da se otarasimo mladalačkih uverenja, uobraženja, maštarija, sanjarija, svog neukaljanog, i
neosporenog optimizma, da odbacimo „učenja” mudraca, poput Panglosa Bogdana Diklića, koji, mašta da
mu se dešava, ma kakve ga nevolje i nesreće presretale, neće odustati od svoje „filozofije” u koju želi da
uveri i druge, Kandida osobito, da živimo u najboljem od dobrih svetova.
Samo onaj koji zna koliko je gada u ovom svetu, može ovako žestoko, polemički vatreno, cinično, pogurano
ka apsurdu, da suprotstavi vladajuće filozofije života, religijske i moralne predstave i predrasude, i rečitu
stvarnost, zbivanja, avanture kroz koje akteri Volterove filozofične konstrukcije prolaze dok isteruju laž na
čistinu, odvajaju bajku, lepe priče i propovedi, gomile svečanih, lukavih reči i obećanja, sve što im budućnost
stavlja u izgled, od realnog života, od zbilje kroz koju živ čovek, pa i Kandid i njegova družina prolaze. Ljudi
su pokvarenjaci, lažovi, hulje, prevrtljivci, spletkaroši, bestidnici, podvodači, lešinari, grubijani, brbljivci,
ljudožderi, kockari, i tu se ne završava lista ljudskih nepodopština skrivenih iza zavesa učenosti, religioznosti,
službe Bogu, državi, ljubavi, moralu, prijateljstvu. O, kakvo gnusno pretvaranje, zavođenje i samozavođenje,
kakvo slepilo i gluparija vode čoveka kroz život! U šta sve čovek neće poverovati pre nego u ono što vidi,
čuje, doživljava, što mu sopstveno iskustvo kazuje
Volter je, svakako, u timu velemajstora koji su ovu dvostrukost „lepe priče”, i gadne, sebične realnosti,
nebeskog bića, i zemaljskog skota, na ubitačno razoran, duhovit, prodoran, cinično-ironičan način, uočili i
iskazali. Rađamo se u začaranim zamkovima okićenim duginim bojama, svim bojama ovoga najboljeg među
dobrim svetovima (scenografija Sven Jonke); sanjamo princeze koje život i njegova gorka istina sa dna kace,
ruinira, obara sa visina i daljina sna i mašte, pretvara u stara, onemoćala, drhtava bića poput Kunigunde
Nataše Tapušković. Ruše se divni snovi, sve što Panglos propovedaše, što Kandid kroz život i avanture pita i
proverava; što je počelo kao bajka, završava u zverinjaku, osporeno, načeto, polurazoreno, daleko od vere,
nade, poleta sa kojim život počinjemo. Varaju nas drugi, zavaravamo sami sebe. „Kandid” Aleksandra
Popovskog, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počinje pitanjima Starca iz Eldorada Miše Janketića;
završava se nedoumicama i pitanjima Kandidovim. I njegovim čuđenjem, o zar je to moguće; čuđenjem i
upitanošću koje je Nikola Đuričko umeo da nosi, i moć da ova stanja izrazi. Moguće je, jer ne živimo u
savršenom, već nasuprot, u idiotskom svetu, koji nam se, nekada, izdavao za svet romantike, u kome na
sebe uzimamo uloge ljubavnika, plemenitaša, vitezova, sudija, lekara, filozofa, princeza, državnika. U stvari
smo, veruje Volter, lažovi, varalice, smutljivci, podvaladžije, razbojnici, neznalice.
Predstava puna promena, pokretljivih emocija i pitanja, avantura, igre, dvosmisla, erotike, ironije, gorčine,
osujećene romantike, pa ipak, laka i atraktivna, iako joj nedostaje malo onoga što je neka rođaka
preporučivala Goji: sabijaj, ne razvlači! Očistite um i dušu iluzija i lažnih predstava! Ljudima, ni narodima, ne
vladaju dobre duše, zaključuje razdraženo Volter, već stanja vladarevih jutarnjih stolica! Ne lupajte glavu,
lepo proživite, zabavljajte se, manite se popravljanja sveta, cinično nas savetuje Volter, genije ruženja i
razaranja lakovernih, na iluzijama i predrasudama izgrađenih svetova. Aleksandar Popovski je ovu igru,
dvostrukost, razumeo; glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je ovu dramsku, i životnu igru,
iz potaje, sa dva kraja i početka, sa duhom i visprenošću, otelotvorio.
Nema dovoljno razloga i pokrića za rane snove. Na klasično pitanje zašto postojimo, ovakvi kakvi smo, nema
dovoljno valjanog odgovora! To, svakako, nije i onaj rezignirani Volterov: U se, i u svoje kljuse. Živi svoj
život, obrađuj svoj vrt! Đavo, oduvek, ima udela u ljudskoj igri i poslovima, zadovoljstvima osobito, i kao da,
na kraju, ovaj drevni gubitnik, igru dobija! Našu igru!
I dok svi u predstavi Aleksandra Popovskog, u Volterovom „Kandidu”, kome su pridodati fragmenti piščevog
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 78