5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

erze i potrebu da vidi nekog poznatog i da mu maše i još da na sceni vidi glumca kojeg je videla negde na
reklami i da im on odmah kaže nesto smešno.
Aleksandar POPOVSKI - Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 7. februar 2009.
„Kandid” govori o optimizmu kao filozofskoj ideji i životnom stavu. Zašto radite „Kandida” u Beogradu
Nekad davno, kada su svi ulepšavali svet oko nas, teatar je imao potrebu da taj svet raskrinka i prikaže ga u
njegovom izvornom svetlu. Danas je svet oko nas surovo realističan i čini mi se da je potreba da u teatru
stvorimo neku bolju i lepšu stvarnost nužna i subverzivna. Insistirao sam da ostane naslov „Kandid ili
optimizam”, jer danas optimizam retko srećemo u našim životima. Prezreli smo ga, jer nema upotrebnu
vrednost, jer sve što živimo mora da se preračuna u evre. U jednom trenutku Kandid sreće crnca koji nema
jednu ruku i jednu nogu. I uzvikuje: „O Panglose, zar je ovaj svet najbolji mogući! Moram se odreći svog
optimizma.” A crnac ga upita šta je to optimizam. Na to Kandid odgovara: „Optimizam je kad neko ima strast
da veruje da je nešto dobro, a sam zna da nije”. To je presudilo da radim „Kandida”. Kada sam devedesetih
godina 20. veka putovao u inostranstvo, stalno su me pitali, i imali potrebu, da im donesem nešto sa ovog
podneblja. U jednom trenutku mi je bilo muka da se predstavljam kao simbol za pesimizam, mrak, rat...
Optimizam, to sam ja!
Skloni ste eksperimentu u pozorištu. „Kandid” je dobra budala koju zli i prepredeni varaju. Da li i Vi mislite
tako
Kada sam čitao delo pomislio sam da je Kandid budala, jer je predstavljen kao naivčina koju svi varaju i
muče. Onda sam pomislio: Zašto svi drugi ne bi bili budale koje pogrešno gledaju na svet, odnosno da je
Kandid neko ko gleda ispravno Granice nemogućeg je teško povući sve do trenutka dok se nešto ne desi.
Kada se to desi, onda ga prihvatamo. Slično kao sa bubašvabama: samo se promeni otrov, mi se naviknemo
na taj otrov i onda nastavimo da živimo sa tim otrovom u sebi. U dogovoru sa Nikolom Đuričkom, Kandida
ne radimo kao naivčinu. To je čovek koji sumnja, on ne prihvata gotove stvari već sumnja, i kroz tu sumnju
se formira kao lik. Kada na to još dodamo snagu velike ljubavi koja ga tera da neprestano traga za njom i za
koju je spreman da pređe celi svet, dobili smo uzbudljivu priču koju bi svako od nas da proživi. Makar samo
na sceni.
Radite zanimljivu postavku „Kandida” u kojoj svi likovi ostaju u svom životnom dobu, a samo Kandid stari.
Zašto
Zato što mislim da je „Kandid” priča o našem životu. Kad si mlad i kad kreneš iz tog zamka, iz tog raja iz
koga te izbace zbog pogrešnog poljupca, kreneš sa entuzijazmom. Kako ide predstava tako ide i Kandidova
sudbina. Postoji celi krug koji on mora da okrene da bi se došlo do mudrosti. Na kraju se celo putovanje
završava čuvenom Volterovom rečenicom da svako od nas mora da obrađuje svoj vrt. Ja sam od toga
krenuo. U jednom trenutku kada više nisam nalazio način kako da se suprotstavim političarima koje sam
prezirao, televiziji koju sam mrzeo, bankama, porezima, ekonomiji i demokratiji, teatru koji je gubio svoju
snagu, shvatio sam da ja moram da obrađujem svoj vrt. Da ne mogu nikako da ih sve odjednom pobedim.
Ali, mogu da napravim predstavu, to hvala Bogu znam. Pa sam krenuo od toga.
I Vaša karijera ide neobičnim krugom. Na početku ste se bojali da radite u drugoj sredini. Poslednjih deset
godina jako malo radite u Makedoniji. Više Vas ima u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu...
Na početku, kao i Kandid koji kreće u novu, nejasnu sredinu, tako je i meni bilo nejasno gde sam došao i
koja su pravila igre. Danas mogu da radim gde god me bacite. U Makedoniji me manje ima. To mi
nedostaje. Razlog je kao i svugde: uticaj politike na umetnost. Nešto što sve nas jede kao osmi putnik.
Umetnik je po pravilu protiv. Umetnik se ne slaže sa nečim što jeste, kad može da bude drugačije. To je ono
protiv čega se i Kandid bori. Teatar je moja religija i gledanje na svet, to što radim je za mene u tom
trenutku pitanje života i smrti. Ne mogu da radim racionalno, jer ne mogu drugačije da napravim delo ako
ga ne razumem duboko lično. Ja sam klasičan predstavnik makedonskih intuitivnih umetnosti. To je moja
najveća slabost i kvalitet. Kada sam radio predstavu u Solunu pitali su me da li možemo da postanemo
otvoreni grad na Balkanu kao što je to Beograd. Važna mi je ta komunikacija sa različitim sredinama. Nadam
se da ću jednom uspeti da spojim na jednom mestu sve glumce sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim.
Napraviću predstavu koja će biti hvala teatru.
Aleksandar POPOVSKI - Borka TREBJEŠANIN, Politika, 15. oktobar 2008.
P I S A C – VOLTER
VOLTER (Voltaire, 1694-1778) Francuski književnik i filozof. Volter se rodio kao François-Marie Arouet, u
bogatoj pariskoj porodici, obrazovao se u jezuitskoj školi Louis-le-Grand. Njegovi satirični spisi odveli su ga u
egzil u Englesku (1726-29) gde se upoznaje sa filozofskim idejama Njutna i Loka. Vratio se u Francusku i
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 77