5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

filozofičnog dela. Relativno jednostavno i prilično prevaziđeno "filozofsko" pitanje o najboljem od svih
mogućih svetova u rukama ovog reditelja pretvara se u igru kojoj ni ishod ne može da promeni tok. Ishod je
samo ishod, a igra je ovde uz podršku sjajne vizuelne opreme i asnambla, ona igra koja razgaljuje čula,
oslobađa fantazme, budi scensko i tamo gde ga prividno nema.
Volterovog Kandida, tog smešnog vagabunda, osobu koja bi dala sve za ljubav – dok ne bude izneverena –
teško bi bilo naći bez Nikole Đurička, a JDP je u ovoj predstavi pod vođstvom Aleksandra Popovskog na
pravom, reverzibilnom putu pozorišta kao šarmantnog enfant terriblea filozofije.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL
R E D I T E L j – Aleksandar POPOVSKI
Aleksandar Popovski rođen je 1969. godine. Studirao je u Skopju, gdje je stekao diplomu iz oblasti pozorišne
i filmske režije. Popovski je režirao dela mnogih savremenih makedonskih dramskih pisaca, među kojima je
više dela Dejana Dukovskog - Div i sedam patuljaka, koji je režirao u Velesu 1992. godine, Ko je, jebote, sve
ovo započeo, koje je nastalo u Narodnom pozorištu Skopje 1997. godine, te Balkan nije mrtav, koje je
režirao u Dramskom Teatru u Skopju 2001. godine. Režirao je i Divlje meso Gorana Stefanovskog u
skopskom Dramskom Teatru 2000. godine.
Popovski je režirao film Svetlo siva 1993. godine, te Zbogom, 20. vek 1998. godine. Oba filma predstavljena
su na velikom broju festivala širom sveta. Aleksandar Popovski radio je i kao Direktor skopskog MOT
Festivala, te kao Umetnički direktor Makedonskog narodnog pozorišta.
Predstave: Marius Ivaškevičius Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir San letnje noći
(Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG,
Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg Novi Prijatelji (Nacionalni teatar severne
Grčke, Solun); Ana Lasić Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji
festival); Biljana Srbjanović Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov Tri sestre (Narodni teatar Bitolj);
Šekspir Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov
Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG – Udine);
Drakula po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan
Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J.
Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan
Dukovski Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); A. M. Koltes Roberto Cuko (Atelje 212), Goran
Stefanovski Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje) ...
R E Č R E D I T E L j A
ZA BEZOBRAZAN TEATAR
Šta vas je privuklo Volterovom Kandidu, koga ste postavili na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta
Tekst počinje sa fantastičnom konstatacijom da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Zar to nije
divno Privukla me neverovatana aktuelnost Volterovog romana. Onda taj divan jezik, koji stvarno traži
zanimljiv pristup za postavljanje na sceni. Insprisao me je jezik i forma monologa, pa replike koje su
komentari na situacije. Delovalo mi je strašno moderno i zabavno. Hteo sam po svaku cenu da radim
optimističan i svetao tekst i neko mi se logično zalepila ideja o Kandidu. Hteo sam da proverim koliko danas
u nama još postoji želja za optimizmom. Koliko smo ubili u sebi svaku nadu za to da je ovaj svet najbolji od
svih svetova. Čovek uvek za nečim žudi, kaze Kandid Bogu kada ga sretne u večnom gradu El Doradu. Ta
žudnja je ono sto nas drži da stojimo ispravno i što nam ne da da padnemo.
Odmah posle predstave sam morao otputovati u Grac, gde sam počeo raditi na Hamletu i nisam se mogao
vratiti Kandidu. Dva meseca kasnije, strašno se radujem da ga ponovo pogledam i da sada kao gledatelj
uživam u celoj toj priči.
Šta mislite da se može uraditi u pozorištu da bi se pozorišna publika pokrenula
Predstave moraju da traju duže. Ništa ispod tri sata. Publika mora biti savladana. Ona se na početku brani,
kašlje, telefoni zvone. Onda ih toplina teatra i slabo svetlo malo uspava. Onda odremaju malo. E tada je
pravi trenutak da predstava stvarno započne. Tada su slabi i nemoćni, tada su naši. Znači svaka predstava
mora da na početku ima jedno 20 minuta nepotrebnog materijala da bi mogla da uspava publiku. Onda
predstava ulazi u podsvest i iz snova direktno u glavu i srce. Publika se budi i predaje se teatru. Zato nije
dobro imati glasnu muziku na početku ili glumce koje vole da viču. Tu su kritičari najopasniji, pošto vole da
napišu da je na početku bilo dosadno i da su skoro zaspali, pa tako pripreme publiku i upropaste štos. Za taj
tip kritičara preporučujem pozivnice sa pogrešnim vremenom za početak predstave. Mi moramo da vladamo
publikom, a ne ona nama. To je naš prostor u koji ona unosi mobilne, žvake, bombone, TV dnevnik, rast
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 76