5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Nušićevo stvaralaštvo neki dele na tri razdoblja: period vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića, zatim
period između 1903. i 1918. godine i period od kraja Prvog svetskog rata do njegove smrti. Drugi ga,
međutim, smatraju piscem dve epohe realizma: klasičnog (osamdesete godine XIX veka, sa istaknutim
delima - "Narodni poslanik"i "Sumnjivo lice") i socijalno angažovanog (tridesetih godina XX veka, sa delima -
"Pokojnik", "Ožalošćena porodica").
Sa devetnaest godina napisao je svoju prvu komediju - "Narodni poslanik", koja je naišla na pohvale i
podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer
se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavlja "ruganje borcima za parlamentarizam." U
njoj je verno opisao izbornu borbu u kojoj se ne biraju sredstva: koriste se laži, intrige, klevete, uhođenja,
kupovina glasova...
1885. godine Nušić se nalazio na redovnom služenju vojnog roka i tako je kao član redovne jedinice
učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu.
Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugatskog rata, nije bio ni jedan
državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu "Dva raba" za tadašnje opoziciono glasilo "Dnevni list" i bio
osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju "Protekcija", podstaknut sopstvenim slučajem, kada je
zahvaljujući svojoj dovitljivosti slagao upravnika da je ministrov rođak i tako sebi obezbedio povlašćen
tretman.
Po izlasku iz zatvora dobio je konzularnu službu, koju će obavljati oko desetak godina i tokom koje će
boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini.
1888. godine je završio komediju "Sumnjivo lice". Tekst je odneo tadašnjem upravniku "Kraljevskog srpskog
narodnog pozorišta" u Beogradu, Miloradu Šapčaninu.
Iako se upravniku delo veoma svidelo, on ga je očinski posavetovao da ga spali! Dva ili tri puta u komadu se
spominje reč - dinastija, i to ne mnogo pažljivo i lojalno. Nušić se vratio kući i stavio rukopis u fijoku,
čekajući neka povoljnija vremena.
Kada je 1893. godine na mestu upravnika Narodnog pozorišta Šapčanina smenio Nikola Petrović, Nušić je
ponovo ponudio "Sumnjivo lice". S obzirom da je Petrović bio istaknuti član Napredne stranke, koja se
zalagala za slobodu javnog izražavanja, čime je udahnula svež dah celokupnom društvu, koje se iznenada
pokrenulo i živnulo, Nušić je očekivao da će njegova komedija naići na povoljniji prijem nego kod prethodnog
upravnika. Petrović je bio oduševljen delom, pričao je Nušiću kako se po ceo dan smejao sećajući se
pojedinih delova i posavetovao je pisca da svoje delo - spali! "Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci;
mator sam da idem u apsu."
1900. Branislav Nušić smenjuje Petrovića na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Želeo je da
omogući piscima da na scenu postave smelija dela, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji
pisac izvući konsekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači se ohrabriti i podstaći. Ako ikad, sad je bilo vreme
za "Sumnjivo lice". Ali, Nušić kao upravnik, sledi stope svojih prethodnika i ne stavlja delo Nušića kao pisca,
na scenu.
Od vatrenog opozicionara postao je čovek režima, više se nije bavio društvenom kritikom već se okrenuo
niskoj, vulgarnoj i lakoj zabavi.
Od 1905. godine pisao je tekstove za "Politiku", pod pseudonimom "Ben Akiba".
1913. godine organzivao je pozorište u Skoplju, da bi 1915. godine, zajedno sa srpskom vojskom prešao
Albaniju. Pre polaska, napravio je selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je
dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je
nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je
prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i "Sumnjivo lice". Sa sobom je
poneo rukopise koje je smatrao najdragocenijim, dok su oni odabečni ostali u Prištini, u kući arnauta kod
kojeg je stanovao. Ipak, stigavši u Prizren, on shvata da su mu rukopisi prveliki teret i zato ih skriva na
tavanu, kod neke Srpkinje.
Kada se završio Prvi svetski rat, Nušić je odmah otišao u Prizren po svoja dela, gde saznaje da su Bugari,
premećući srpske kuće u potrazi za oružjem, otkrili rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih.
Pošto mu je za vreme izbeglištva umro otac u Prištini, poslao je svoju suprugu u ovaj grad da potraži njegov
grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, ona se sretne sa onim arnautom u čijoj su kući kratko boravili tokom
povlačenja srpske vojske, koji joj je rekao da je sakupio rukopise koje je Nušić pobacao i sačuvao ih. Tako je
preživelo i "Sumnjivo lice", delo koje je napisano 1888, ali je na scenu postavljeno tek 29. maja 1923.
godine.
U poslednjoj deceniji svog života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog
fronta javno govori protiv fašizma. 10. februara 1933. godine postao je redovni član Srpske kraljevske
akademije, a pristupnu akademsku besedu posvećuje Sterijinom radu.
On je žarko želeo da bude dramski pisac, ali njegove drame nisu dugo opstajale na sceni. Drame kao "Knez
Ivo od Semberije" i "Hadži-Loja" odigrale su svoju nacionalnu ulogu u svom vremenu, dok je "Danak u krvi"
bila popularna samo na kratko i to kod najzaostalijeg dela stanovništva.
Nušić će ostati upamćen kao vrhunski komediograf koji je u svojim delima oslikao sve mane društva u kojem
je živeo. On u nekim bitnim segmentima ne sledi tradiciju starijih pisaca, njegova Srbija nije seljačka već
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 65