5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

ovaj grad stalno je pokretao postupak da se Taliji podigne dostojan dom. Godine 1853. na Roginu baru
nasuta je zemlja (današnji Korzo) a gradsko veće poverava izgradnju pozorišta majstoru Škultetiju. Izgradnju
unutrašnjeg dela preuzima Đerđ Telepi, svestrani pozorišni umetnik. Nova zgrada nikla je za godinu dana, ali
na korintske stubove nije ispisan naziv pozorište već hotel Pešta, jer su gradski oci mislili da je to isplativije.
Godine 1904. usledila je rekonstrukcija: proširena je scena, podignut je balkon i postavljen je natpis Gradsko
pozorište. U proleće 1915. pozorište je izgorelo. Hotel Pešta je sačuvan, a mala sala je ostala netaknuta.
Godine 1924. pristupilo se izgradnji požarom uništenog pozorišta. Nova zgrada je svečano otvorena 1927.
izvođenjem opere Carska nevesta Rimskog Korsakova Narodnog pozorišta iz Beograda.
U jesen 1945. zgrada subotičkog pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90
godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište. Predsedništvo AP Vojvodine 19. septembra 1945.
donosi odluku o osnivanju dva ansambla: Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta. To
je ozvaničeno 28. oktobra 1945. predstavom Matija Gubec Mirka Bogovića u režiji Branka Špoljara a
novoosnovano Mađarsko pozorište 29. oktobra 1945. izvelo je prvu premijeru Ples veštica Bele Balaža u režiji
Lasla Patakija. Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine 1. januara 1951. godine spajaju se dva ansambla
čineći jedinstvenu kuću Narodno pozorište-Népszínház.
U jesen 1952. muzička grana pozorišta prerasta u Operu koja se ugasila krajem sezone 1953/54. Ovaj period
poznat je u istoriji pozorišta u kao “zlatan period”. Subotica ima tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija
rotacionu scenu. Jedna od scena je i Letnja pozornica na Paliću. Subotica postaje festivalski grad. Prema
pozorišnom statutu iz 1958. Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku, a Mađarska
drama u Dramu na mađarskom jeziku. Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade ali
1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta zbog dotrajalih instalacija. Sledeće godine, posle
rekontrukcije, pozorište ponovo radi u matičnoj zgradi. Već 1985. zaključeno je da zgrada ima nestabilne
temelje i da se mora rušiti pa je formiran i Savet za rekonstrukciju. Iste godine u subotičko pozorište dolazi
Ljubiša Ristić. U desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i
glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl s
konceptom nekonvencionalnog pozorišnog izraza.
Narodno pozorište-Népszínház 1995. ponovo postaje tradicionalno. Odlukom SO Subotica o učešću u
finansiranju rekonstrukcije pozorišta 1997. počinje proces razrešenja sudbine zgrade. Raspisan je konkurs za
idejni projekat zgrade i izabrana je projektantska kuća YUSTAT iz Beograda ali je zbog bombardovanja
proces finansiranja izrade projekta usporen. Nakon sanacije ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, od
marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor već igraju na gostujućim scenama. Oktobra 2002.
završeno je rekonstruisano stepenište i otvara se sezona na matičnoj sceni. Godine 2003. završen je idejni
projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje zgrade pozorišta a proleće 2007. određeno je kao početak
rekonstrukcije pozorišta. Obe drame subotičkog teatra do izgradnje nove zgrade igraće na sceni Jadran.
P R E D S T A V A
Zanimljivost se krije u činjenici da je ovo premijera Šilerovog dela na sceni subotičkog pozorišta, a u istoriji
će ostati upamćena kao prva izvedena melodrama. Radi se o formi "stend-ap” komedije, u kojoj ima i
elemenata lutkarske predstave.
– Predstava bi realno trebala da traje 5–6 sati da bismo dočarali gledaocima sve situacije iz dela. Međutim,
"spakovali” smo suštinu u sat i po da ne budemo dosadni. Napravio sam paralelu sa kriznim devedesetim
godinama, pa je prisutna ironija, a ne realnost. Hiljadu puta sam čuo reč "igra”, vezanu uz sadržaj predstave
ili proces njenog osmišljavanja. Komad je kao čigra, okreće se sve brže i brže i na kraju stane, kao i život
uostalom. Izvolite pogledati predstavu a ako se nekome zavrti u glavi neka slobodno okrive mene – ukratko
je najavio predstavu reditelj Nikola Zavišić.
Dnevnik - Subotičke, 21. novembar 2008.
R E Č S E L E K T O R A
U sve složenijoj istoriji dopisivanja, potpisivanja, svakojakih –post i post-post distorzija, kraćenica,
dramaturškog hibridizovanja itd. znamenitih dramskih tekstova, bar kako nam to statistika i iskustvo kazuju,
Šekspir je neprikosnoveno u vrhu svetske top liste, ali ni drugima ne ide loše. Na svetsku mapu takvih
dešavanja, kada su naši lokalni okviri u pitanju, i inače, ubedljivo se sa subotičkom adresom upisao i aktivni
proizvođač nekolikih naših teatarskih kontroverzi Nikola Zavišić, uvodeći u Šilerovu igru krajnje ospoljeni
podtekst ovdašnjih potkulturnih težnji i nedaća, od tifoznih agresivaca i homoerotičara pa sve do rodno
neostvarenih fensera ili zatočnika ideje o mogućnostima novog šturm und drang kolektivizma.
U ovaj parodični kolaž narativnog, fizičkog, plesno-ekspresivnog, muzičkog i dez/iluzionističkog teatra Zavišić
smelo podvodi i što Šiler govori i što mu skorije prohujala doba šapuću sa strane, iz perspektive večnog i
samo našeg danas, dok mladalačka aktant-ekipa i repuje i stepuje, i glasom i telom, i smislotvornošću
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 58