5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Ipak, glavno pitanje koje se ovde postavlja nije kako nego zašto. Od nekih veoma mladih gledalaca mogla se
čuti brzopleta, mada s njihovog gledišta i opravdana reakcija, da je u pitanju nedostatak hrabrosti, jer se ne
uspostavlja kritički odnos prema našoj, već prema titoističkoj politici. Uzgred, Titova bista se javlja i kao deo
inače odlične, minimalističke i metaforične scenografije s fizičkim (i duhovnim) prostorom skučenim visokim
zidovima tekije i/ili totalitarnog režima, a koju potpisuje sam reditelj. Savin je, naime, svesno postavio
sasvim drugačiji koncept: smeštanjem radnje u vreme nastanka dela, on je odao poštu etičkim i duševnim
mukama samog pisca, kome je, kao što je poznato, komunisitički režim ubio nedužnog brata. Pored toga,
ovakvim pristupom reditelj je razgolitio Selimovićevu aluzivnost i jasno ukazao na ono što se oduvek znalo:
da je Nerudinova sudbina, zapravo, drama intelektualca u svakom totalitarnom režimu, otomanskom,
titoističkom ili nekom trećem. Takav izbor pronalazi potporu i u činjenici da su problemi savremene politike
drugačiji: ne živimo u doba kada nas može, bez i jedne reči, progutati mrak tvrđave u bosanskim gudurama
ili kamenoloma na jadranskom otoku. To ne znači da je ono bolje – ne muče se više tela, već kupuju duše –
ali je, sasvim sigurno, drugačije.
Rediteljevo veliko poštovanje prema piscu ogleda se i u tome što je svoju najveću stvaralačku energiju
usmerio na rad s glumcima, na to da oni s punim emocionalnim i misaonim pokrićem artikulišu ovaj značajan
tekst. Tu je ostvario zapažen rezultat, što je posebno bitno kada je "javna tajna" da Narodno pozorište nema
vodeći glumački ansambl u zemlji, da se krajnje eufemistički izrazim. Iz galerije veoma dobrih uloga,
urađenih sa za nas retkim osećajem za meru, izdvajaju se zdrav, otvoren, širok, sasosećajan i iskusan Hasan
Ljubomira Bandovića, sigurna, beskrupulozna i sekusalno manipulativna Kadinica Nataše Ninković, snažan,
surov i nepokolebljiv Kadija Slobodana Beštića (zanimljiva rediteljska postavka, drugačija od one koju nude
roman i dramatizacija), umoran, bahat i tvrd Pukovnik Osman Darka Tomovića, itd. Međutim, to ne znači da
reditelj sebi nije ostavio prostor i za neka metaforična scenska razigravanja, za diskretnu simbolizaciju u
glumačkoj radnji. Iz pregršta tih detalja, može se izdvojiti sjajna metafora ćilima: dok je veran sebi, svojoj
veri i principima, Nerudin nosi ćilim za molitvu svugde sa sobom jer ga on sudbinski određuje, a kada izda
sebe i postane političar, onakav protiv kakvih se borio, onda ima crveni kabinetski tepih koji se stalno
zarozava, nagoveštavajući tako i njegovo finalno životno spoplitanje.
Nesumnjivo najteži i najveći glumački zadatak imao je Nikola Ristanovski, gost iz Makedonije, u ulozi
Nurudina. Osim toga što je morao da savlada veliku količinu teksta, i to veoma istanačnog i složenog, na
jeziku koji nije njegov, te se bori sa svim tehničkim problemima govora, Ristanovski je imao i dodatni, već
analizirani izazov proistekao iz same dramatizacije: da izrazi taj složeni unutrašnji život koji ne nalazi toliko
odjeka u Nurudinovoj komunikaciji s drugima. Ristanovski se vrlo uspešno nosio s izazovima, a njihovoj
teškoći treba pripisati i sporadične padove, utisak nesigurnosti, pripovedačkog i ravnog tona. Taj utisak
ravnog tona je samo naličje onoga što je, a u skladu sa svojim modernim glumačkim izrazom, Ristanovski
gradio: izbegavanje prenaglašenosti zarad dubinske introspekcije, mira, zagledanosti ka unutra, (derviške)
posvećenosti. Tako se dobilo dubinsko prožimanje glumčeve umetničke osećajnosti s adekvatnom
osećajanošću lika, a to je, ujedno, i jedna od glavnih vrednosti ove ozbiljne predstave.
Ivan MEDENICA, Vreme, 29. januar 2009.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 46