5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

istina, uverenje, sloboda, izbor; ko kome i za šta sudi; kako živeti tu gde je svaki čovek koji se nije lukavo
prikrio, sumnjiv i kriv Kao spasti čoveka, iza kog je zida, ili tvrđave, siguran Bez krivice krivi, rekli bismo!
Hoće li, može li čovek pomoći čoveku, i kakav je to život, i kakva je to vlast koja se dokazuje brojem
osumnjičenih i pogubljenih!
Savin predstavu komponuje bez folklornih i istorijskih ograničenja, sa prepoznatljivim lokalitetima, ali i kao
opštu sliku života u strahu, u znaku krivice i greha, života gde ničeg nema, i ničeg nije, osim mržnje, borbe
za vlast i goli opstanak! Sve je ispod žita, zavere, ugovor, ja tebi, ti meni, tema u kojoj se ljudi u sablasnoj
nerazgovetnosti gube i nestaju. Razornost političkog ujdurmaštva u zemlji koja nikako da dođe do sebe, i
svoga, kao kuća nasred druma, i bez "istorijske sreće”, kako veli umni Selimović. Predstava puna velikih i
lukavih, pronicljivo prokazanih reči, manipulacija. Svet uske političke filozofije, težak i tesan svakome i
svugde! Neizvesnost: ne zna se šta nosi noć, šta donosi dan. Sve je u ovom bosanskom vilajetu, u kome je
svako potencijalni krivac i grešnik, pomalo neizvesno, nesigurno. Izdaja prijatelja, izdaja Drugoga, izdaja je
sebe i života, koji u predstavi visprenog Egona Savina sažima mrak i negativno ljudsko i istorijsko iskustvo
koje ovu namučenu zemlju vekovima, pa i danas, tereti, a postojanje u njoj čini teškim, uskim, rizičnim.
Ahmet Nurudin Nikole Ristanovskog misli i oseća bez mudrijaške, intelektualističke poze; ljudski i ubedljivo
nosi svoju dilemu, patnju, nedoumice, pitanja, bol, nesreću i brigu što je u ovom svetu sve tako mučno,
mukotrpno, teretno, neobjašnjivo, i što u takvom svetu, ni valjan čovek ne uspeva da takav i ostane.
Nesreću i muku sitnih potkazivača svedoči Nenad Stojmenović kao Mula Jusuf. Hasan Dželebdžija Ljubomira
Bandovića, čovek stranke života, avanture, duše i lepote, zelene grane življenja, otpadnik begunac iz sveta
kao tamnice, ali koga nemilosrdna, svemoćna politikantska mašinerija, ipak, sustiže, dohvata, melje.
Duševan, pun zaboravljene bosanske dobrote, Sinudin Marka Nikolića. Opakost izvođača prljavih
politikantskih radova, bez šablona i rutine, svedoče Nebojša Kundačina, Miodrag Krivokapić, Boris Pingović,
Darko Tomović. Kara Zaima koga je život u carstvu straha već razjeo, sa puno kasne skrušenosti i
slomljenosti, tumači Tanasije Uzunović. U ostalim ulogama: Nataša Ninković, Aleksandar Đurica, Zoran Ćosić,
Slobodan Beštić, Marko Janketić, Igor Ilić, Željko Grozdanović i drugi.
Predstava koja ne zanemaruje istoriju, ali ni život svakog pojedinca danas.
Muharem PERVIĆ, Politika, 29. decembar 2008.
Pod Titovom bistom
Čak i da nije u pitanju jedno od najvećih dela jugoslovenske književnosti napisanih na srpskohrvatskom, pa
zbog toga i opštepoznato, već bi i sam njegov naziv bio dovoljno sugestivan, u velikoj bi meri naslućivao
njegovu problematiku, ambijent i opšti ton. Naziv romana Meše Selimovića – Derviš i smrt – sugeriše, dakle,
konkretan islamski ambijent, s jedne strane, i u svevremena filozofska pitanja odnosa života(smrti) i vere,
zemaljskih stradanja i nebeskih uverenja, s druge strane. U središtu vrlo razuđene priče nalazi se, da
podsetimo loše đake, lik uglednog bosanskog derviša Ahmeda Nurudina koga je nepravda naneta njegovom
bratu (hapšenje, a zatim i ubistvo), pokolebala u miru i sigurnosti uzvišenih uverenja, suočila sa životom i
njegovim surovim, koristoljubivim i lukavim protagonistima, nosiocima otomanske despotske vlasti, skrenula
s pravog puta i gurnula u isti onaj režim protiv koga se, i pored teških duhovnih borbi, konačno pobunio.
Iako roman sadrži i razgranat zaplet na granici špijunskog trilera, s brojnim i sjajno izvajanim pojedinačnim
likovima i sudbinama, kao njegova najveća književna vrednost nesumnjivo se izdvaja tok svesti glavnog
junaka, a koji nalazi odraz i u bujnim opisima pojava i procesa u prirodi (i pored sve svoje duhovne i moralne
rafiniranosti, Nurudin je, ipak, seosko dete). Taj tok svesti sačinjen je od neprestanih i mučnih preispitivanja
intelektualca u totalitarnom poretku, etičkih dilema, verskih sumnji, duševnih lomova, pa i potpune
razgradnje ličnosti, a sve to, pre svega, zbog junakove nemoći da se odluči da li se i kako boriti za spas
brata. "Šta sam ja sad Zakržljali brat ili nesigurni derviš Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio
čvrstinu vjere, izgubivši tako sve".
Upravo se ta složenost unutrašnjeg života najteže pretače u klasičnu dramsku strukturu, a kojoj pripada i
dramatizacija Borislava Mihajlovića Mihiza od pre nekoliko decenija; moderna dramaturgija, s razgrađenim
konceptom lika i dominacijom monologa, imala bi, sigurno, manje problema. To što je Mihiz bio svestan
ovog problema služi mu na čast – "jasnoći priče žrtvovana je ponegde mnogostruka motivacija ličnosti i
ponekad tok misli glavnog junaka" – ali ne potire činjenicu da je, zarad dramskog zgušnjavanja, osiromašen
intropsektivni tok dela. Predstava koja se gradi na takvoj dramatizaciji nužno ima slične probleme, sve ako
se i reditelj, kao u slučaju predstave Narodnog pozorišta, na trenutke vraća izvornoj građi (povratak, recimo,
živopisne i dirljive epizode Kara Zaima, nekada hrabrog ratnika a sada svoje vlastite senke, koga igra
Tanasije Uzunović).
Od ove kratke epizode mnogo je važnija jedna druga, na opštem planu sprovedena adaptacija dramatizacije;
u predstavi Egona Savina, izvedenoj na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, radnja je pomerena iz otomanske
Bosne, u Bosnu s početka druge polovine 20. veka. Ovo je, sa stanovišta teorije, vrlo zanimljiv rediteljski
pristup klasici: istovremeno i aktuelizacija (konteksta u kome se radnja odvija) i rekonstrukcija (konteksta u
kome je delo napisano). Vremensko izmeštanje sprovedeno je putem nužnih tekstualnih promena (u
nazivima političkih funkcija, recimo) i vrlo tačnim kostimima iz dotičnog istorijskog perioda, sa obiljem
znakovitih detalja (odličan rad Jelene Stokuće).
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 45