5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Derviš
IGOR ILIĆ
Derviš (baletski igrač) ŽELjKO GROZDANOVIĆ
Derviši Aleksandar Vukić, Slaven Radovanović i Miloš Obrenović
Stražari Milan Šavija i Miloš Dmitrović
P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, BEOGRAD
www.narodnopozoriste.co.rs
Delatnost Drame Narodnog pozorišta možemo posmatrati kao razvoj u četiri etape: od 1868. do 1914, od
1918 do 1941, od 1945 do 1991 i od 1991 godine do danas.
Prva faza obeležena je velikim brojem tragedija i dramskih prikaza inspirisanih srednjevekovnom i novijom
istorijom kao što je Smrt Uroša V Stefana Stefanovića.
Specifičnost repertoara Narodnog pozorišta, posebno krajem 19. veka, predstavljali su komadi s pevanjem
poput dramatizacije popularnih novela Stevana Sremca: "Zona Zamfirova" i "Ivkova slava".
U prve dve decenije 20. veka značajno se širi tematika srpskog dramskog stvaralaštva. Tada, pored
Branislava Nušića, za Narodno pozorište piše plejada mladih stvaralaca, među kojima se naročito ističu: Simo
Matavulj, Vojislav Jovanović Marambo i Milivoj Predić.
Na samom početku 20. veka prikazan je u Narodnom pozorištu komad Borisava Stankovića "Koštana" koji će
do današnjeg dana ostati kultna predstava ovog teatra.
U prvoj etapi delatnosti Narodnog pozorišta na repetoaru su bila dela najznačajnijih pisaca svih književnih
epoha: od najranijih (Sofokle), preko Šekspira, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Rostana, Getea,
Ibzena, Strindberga, Gogolja, Ostrovskog, Čehova i Gorkog.
U međuratnom periodu, kada je u pitanju domaća dramaturgija, izvođena su dela Jovana Sterije Popovića,
Branislava Nušića, Milutina Bojića, Borisava Stankovića, Iva Vojnovića, Milana Begovića, Ivana Cankara,
Todora Manojlovića.
U periodu 1945-1953 godine igraju se komadi sa jasnom političkom porukom. U prve dve godine ovog
perioda iz stranog dramskog stvaralaštva primat su imali ruski pisci.
Političke promene i izvesna liberalizacija obeležava i odnos prema stranoj dramaturgiji i otkrivanje američke
drame i dela Joneska i Beketa.
Sedamdesete i osamdesete godine obeležavaju komadi Borislava Mihailovića – Mihiza, Aleksandra Popovića,
Žarka Komanina, Ljubomira Simovića, i Jovana Hristića.
Devedesete godine su označile i zaokret u radu Drame Narodnog pozorišta, koja se našla u rascepu između
nacionalnih i estetskih ciljeva. Sadašnji cilj Drame Narodnog pozorišta je povratak pozorištu, otvaranje ka
savremenoj svetskoj dramaturgiji i avangardi, a na planu domaće dramaturgije, saradnja sa najznačajnijim
savremenim jugoslovenskim piscima s jedne i podsticanje sasvim mladih i neafirmisanih autora s druge
strane.
P R E D S T A V A
REČ DRAMATURGA
Meša Selimović je dve decenije nosio u sebi bol zbog gubitka brata, pre nego što ga je pretočio u priču o
Ahmedu Nurudinu, dervišu koji iz sveta dogmatskih načela ulazi u jedan promenljiv, nepoznat svet kako bi
pokušao da sazna istinu o uhapšenom bratu. Otkrivajući represivne metode kojom vlast funkcioniše, Nurudin
postepeno gubi samopoštovanje, a bol zbog gubitka brata zamenjuju mržnja i želja za osvetom. Više puta je
Meša Selimović, odgovarajući na pitanja, pomenuo da upravo mržnja, zavist, ljubav, strasti uopšte, bitno
određuju postupke čoveka na svesnom ili nesvesnom nivou i da je negiranje svih čovekovih strujanja –
negiranje samog života. Miroslav Egerić, u svojoj knjizi o Selimovićevom romanu, primećuje da sve što ne
služi vrednosti i bogatstvu pojedinačnog života, ne služi životu. Posmatrajući složenost Nurudinovog lika,
možemo da pretpostavimo kolika se unutrašnja drama odvijala u piscu, u pokušaju da razume sam čin
ubistva nevinog brata, ali i da objasni sopstveno dugogodišnje ćutanje. Predstava u režiji i adaptaciji Egona
Savina ukazuje na razloge ćutanja, koje je samo deo mukle tišine ljudi tokom perioda u kojem se nije smelo
nekažnjeno govoriti. Radnja romana je iz 18. veka premeštena u pedesete godine prošlog veka, u posleratno
Sarajevo i novu državu. U političkom sistemu u kojem se peva o izgradnji i slobodi a zbog jedne reči gubi
život, moralna odgovornost bilo kog pojedinca, pa i derviša, ne može da se posmatra izvan konteksta vlasti i
države. Nažalost, bez obzira na napore i zakone da se prava i život pojedinca u savremenom svetu zaštite,
svedoci smo da bi se Ahmed Nurudin bez većih problema mogao prošetati i kroz naše vreme, i sigurno bi
naleteo na neka zatvorena vrata, na ljude koji ne daju odgovor, na muk i podsmeh, a mogao bi da izgubi i
život zbog izgovorenih reči. Tomas J. Betler u tekstu Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt
kaže: "Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu,
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 40