5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

K R I T I K A
Kad sve prođe
Nemačka spisateljica Dea Loer je u četrdesetim godinama za koje Meša Selimović veli da su prelomne i
presudne u životu svakog čoveka. O ljudima i njihovom načinu prisustva u životu, Dea Loer piše odvažno,
bez dlake na jeziku, ali sa brižnošću, meditativno i polemično, uverena da je spoznala i pronikla u čovekovo
neznanje i neupućenost u sopstveni „slučaj”, ili sudbinu. Nevinost, reč danas retka, pa se i njeno značenje
gotovo zagubilo, razredilo, u svakom slučaju. Nevinost bi ovde valjalo shvatiti kao nemoć ljudskog bića da
vlada svojim životom, da ga vodi i predviđa, da mu da smisao. Nevin, nedužan je ljudski stvor, pa ipak živi i
pati se, umire ozveren, pod krivicom, izludeo od onog što je činio, ne znajući šta čini. Kad sve prođe, ko će
nas spasiti, Treba mi neko, Imali smo svoje snove, Dozivanje, Beše mu... Život i ispaštanje, Romantika i
ozverenje, sve bi to mogli biti naslovi drame Dee Loer, i njenog zažarenog čovekoljublja, njene žestoke
potrage za ljubavlju, dodirom, razumevanjem. U drami „Nevinost” čovekov život je ispaštanje krivice ili
greha, mučno posrtanje pod teretom onoga što je bilo, što se već odigralo, a što ni sanjali nismo da nam se
događa. Tek pošto mu se život dogodi, čovek počinje da razmišlja o njemu, ali sada je već kasno! Kako kaže
jedna cura iz Kožetina: Pa, gospodine, ja sam život već promašila, ali je i život promašio mene! Dea Loer i
reditelj Dejan Mijač u predstavi Ateljea 212 oblikuju, dramatizuju život, sudbinu jedne ovakve skupine ljudi.
Dea Loer je i prozni pisac, i to se u strukturi njene drame oseća. Ona voli ispovedanje, drži do literarnosti,
lepog kazivanja, lako se prepušta melodijama i ritmovima sećanja, šumovima mora i obala, onoga što iz
minulosti, iz daljine i neosvojene prošlosti, progovara. Njen prevashodni glas je glas nedužnih i nevinih,
krivih bez krivice, onih koji lutaju svetom nepouzdanosti. Mislio sam, verovao sam, nadao sam se, snevao,
zamišljao, ali sve je ispalo drugo i drugačije, i sada sam tu, sam i nasukan!
Verovao sam da znam šta radim i biram, a ispalo je obrnuto, i kako ću, i kuda ću sada sa krivicom, grehom,
zabludom, sa svim što mi je natovareno, ili što sam, i ne znajući, sam sebi natovario na leđa. Zašto sam
učinio to što sam učinio, i što mi je život unakazilo Zašto mi se to desilo, i kako to da nismo znali da
izbegnemo ono što će nam život pretvoriti u muku i patnju, u nepodnošljivo sećanje. Zašto smo izabrali, ako
smo znali i mogli da biramo, baš tog čoveka koji nam najmanje odgovara, da sa njim provedemo život
Zašto smo učinili, ako smo znali šta činimo, upravo ono što nikako nismo smeli da učinimo, što ćemo kao
teški kamen o vratu nositi kroz život Po čemu smo mi vlasnici sopstvenog života, ako je gotovo svaki naš
izbor fiktivan, iznuđen, slučajan, i ako se svaki život završava u padu, u nekoj vrsti poživotinjenja, duševne
patnje, izbezumljenosti, ludila. Upravo ovaj pogled sa kraja, očima smrti uprtim u nekontrolisani kratki život,
približio je reditelja Dejana Mijača drami Dee Loer „Nevinost”.
O ljudima Dejan Mijač razmišlja ostrašćeno i sa gorčinom. Stalo mu je do ljudskosti, nevinosti, nežnosti, do
svega čega nikada nije bilo dovoljno, a danas ga ima još manje, ali čovek za sobom ostavlja sve ubedljivije
znake zveroidnosti. Hteli smo da se nasmejemo, ali smeh nam je zastao u grlu! Mijač je nameravao da o
mučnim i gorkim stvarima govori polemički, sa ironijom i humorom pod vešalima. Nekako je to išlo, ali je išlo
teško. Sviftovska gorčina meša se sa agoničnom romantičnošću čiji snovi i predviđanja se nisu ostvarili. Hteli
smo da se zamislimo nad čovekovom sudbinom, nad metafizičkom rupom u koju Loer i Mijač sabijaju
izgubljeno, razoreno ljudsko biće. Rečju, drama nepouzdanosti i neodređenosti, i sama nedovoljno određena,
raspeta među javom i snom, realnošću ozverenja i ozarenja. Scene i akteri zaoštreni, pogurani ka ivicama i
krajnostima, izrazu koji iz pobune, ili molitve i kajanja, prelazi u krike, vrisak, razdraženost, ludilo. I glumci i
reditelj tragaju za nečim što nazivamo stranošću, što nije isto što i nastranost, pa ni začudnost. Samoća, bol,
napuštenost, lica drame pretvaraju u maske, grimase, kreature, bića na granici ljudskosti i oživotinjenja.
Iz skupine objedinjene istom, ili sličnom sudbinom, reditelj na scenu oblikovanu panelima (scenografija Juraj
Fabri), izvodi pojedince, ili parove, baš kao da listamo knjigu, i prelazimo iz poglavlja u poglavlje. Još nešto
žive duše, želje i dobrote, ili u potrazi za njima, nalazimo u Apsolutnoj uverljive Sonje Kolačarić. sa
romantičnom odsutnošću i otkačenošću igra Dara Džokić gospođu Haberzat. Dalje, ka rastrojstvu, ludilu i
čudaštvu vodi Branka Šelić-Ilić Majku ubijene devojke. Obilnu ozverenost i samoironiju gospođa Cuker
Ljiljane Dragutinović. Slabo, krhko i drhtavo, neuslišeno žensko čeljade javlja se iz Roze Nade Šargin.
Sumnjiva upućenost, ili sporeno znanje i samouverenost, nepomirenost narcisoidne inteligencije koja
završava u zločinu, oblikuju Elu Aleksandre Janković. Priču Mladog lekara sugestivno je kazao Bojan Žirović.
Karakter predstave osobito plastično se očituje u dvosmislu igre Srđana Timarova i Gordana Kičića. Strogi,
svedeni, upečatljivi, Mladen Andrejević (Franc), Branislav Zeremski (Otac). Mladići sa još očuvanom
ljudskošću: Goran Jevtić (Elizio), Nikola Rakočević (Fadul), Helmut Janoš Tot. Kostimograf Maja Mirković.
Kompozitor Anja Đorđević. Dramaturg Jelena Mijović. Prevod Drinka Gojković.Možda i muca, ali predstava
koja hoće mnogo da kaže.
Muharem PERVIĆ, Politika, 24. maj 2008.
Prokleta avlija
Ima li nevinih, pitanje je koje postavlja istorija drame već dve hiljade godina. Teorija iste umetnosti
pokušava da, spajanjem biografije pisca, afektivnog sveta gledaoca, društvenih okolnosti i konteksta
pozorišne predstave obogati odgovor na ovo teško pitanje, dajući mu višeznačnost i relativitet.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 36