5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

M.M: Upravo zbog toga što su ljudi bili depersonalizovani, svedeni na brojeve, razlika u karakterima, koja
postoji i koja je značajna, pre svega se pokazuje kroz ono šta rade a ne kako rade. Možete da napravite
skup postupaka koji daju jednu ličnost, a ta ličnost može imati isti pogled kao i druga ličnost – kao njegov
dželat. U krupnom kadru, može da ima isti pogled kada miluje psa i kada ubija nekog. Ono što on čini, daje
mu karakter.
M.M-M: Kada je pisan ovaj komad on je po duhu bio blizak egzistencijalizmu, a kako ga ti danas
čitaš
M.M: U drami Iza zatvorenih vrata kažu „pakao su drugi“, a ovde dobiješ pakao u sebi.
M.M-M: Koliko je za tvoju predstavu važno to što publika sedi vrlo blizu
M.M: Ovu predstavu nisam mogao da vidim drugačije. Glumcima je bila potrebna sloboda da ne moraju da
koriste širok gest i povišen ton. Osim toga, imamo i to osećanje mraka, zatim ogroman prostor iznad publike,
stešnjen prostor oko publike, prostor iz koga se ne može izaći nigde osim gore, u vazduh, u nebo...
M.M-M: Kada smo prvi put pričali u povodu predstave Smrt, rekao si mi da u pozorištu želiš pre
svega da vidiš dobru priču i da osetiš emociju. Kakvo je sada tvoje stanovište prema pozorištu,
četiri godine kasnije
M.M: Na istom sam tragu. Priče su jako važne. Sve što nama daje moralne norme su priče. Sve što mi
kodiramo kao način ispravnog življenja sazdano je u našim pričama. Biblija je priča. Crpimo inspiraciju iz
priča, bajki, iz Gospodara prstenova, odakle god... Pripovedački pristup je dobar za ovu temu kojoj mi ne
možemo prići sa stanovišta preživljavanja. Ono što se dogodilo u Aušvicu ne može se porediti sa bilo čime iz
našeg životnog iskustva. Ali možemo da probamo da razumemo i da ispričamo. Mislim da je pozorište više od
života. Na kraju predstave, likovi odlaze u smrt zajedno i pomireni. Kada skinu te svoje koncepte života koje
brane (aristokrata, lopov, vernik...) i kada postanu samo ljudi, shvate da imaju nešto zajedničko, da svi ljudi
imaju nešto zajedničko, da su svi jedno. Što kaže Hoking, ako smo svi nastali iz jedne čestice, onda si ti ja.
Onda sam sve ovo ja..
Marko MANOJLOVIĆ - Marina MILIVOJEVIĆ-MAĐAREV (intervju, iz programa predstave)
P I S A C – Đorđe LEBOVIĆ
Đorđe Lebović (1928 – 2004) rođen je u Somboru 1928. godine. Bio je zatočenik u nacističkim logorima
Aušvicu, Saksenhauzenu i Mauthauzenu (1944–1945). Počeo je da studira na Tehničkom fakultetu (1947–
1948), a potom završio filozofsku grupu na Filološkom fakultetu u Beogradu (1948–1951). Za vreme studija
radio je kao fizički radnik, nastavnik, prevodilac i humorista (saradnik Radio-Beograda i Ježa). Godine 1953.
bio novinar u Radio-Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu (1954–1955), gde je
ostavio najobnimniji rukopis, pisan rukom, Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu.
Od 1955. bio je upravnik Letnje pozornice u Topčideru, a od 1960. upravnik Izložbenog paviljona u
Beogradu. Direktor je drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979 do 1981, kada odlazi u penziju.
Sarađivao je u časopisima i listovima: Pozorišni život (1956–1965), Delo (1956, 1959), Borba (1957), NIN
(1957), Student (1959), Za pobedu (1959), Jevrejski almanah (1959/1960), Oslobođenje (1960), Vojnik
(1964), Odjek (1969), Letopis MS (1972), Scena (1975) ...
Drame i radio-drame: Nebeski odred (1957, koautorstvo A. Obrenović), Svjetlost i senke (1959), Sahrana
obično počinje po podne (1960), Šarlatan (s J. Lešićem, 1965), Tri groteske, Haleluja, Viktorija (1968),
Usamljena gomila (1970), Pali anđeli (1971), Lutka sa kreveta br. 21 (1976), Dolnja zemlja (po romanu J.
Ignjatovića Milan Narandžić, 1981), Ravangrad 1900 (po pripovetki V. Petrovića, 1982), Sentandrejska
rapsodija (po motivima iz dela J. Ignjatovića, 1983), Vojnik i lutka (1996), Deset postotaka do ludila (1998, u
rukopisu); Kaktusi i ruže (štampano 1999. u Antologiji savremene srpske drame, knjiga 04. Iz zaostavštine je
objavljen nedovršen roman o detinjstvu Semper idem i nedovršena knjiga zapisa o holokaustu Traganje po
pepelu.
Lebović je osnivač je Udruženja dramskih pisaca Srbije 1976. i njegov prvi predsednik. Višestruki je dobitnik
Sterijine nagrade za tekst savremene drame i više međunarodnih nagrada.
P I S A C – Aleksandar OBRENOVIĆ
Aleksandar Obrenović je rođen 1928. u Beogradu. Studirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Bavio se
glumom i slikarstvom. Bio novinar Radio Beograda, dramaturg u Dramskoj redakciji Televizije Beograd od
osnivanja, prvi umetnički direktor Sterijinog pozorja, pa slobodni umetnik, pa urednik radio-drame u
Dramskom programu Radio Beograda. Pisao scenarija za dokumentarne filmove i režirao ih, scenarija za
igrane filmove, televizijske drame, pozorišne drame, radio-drame, priče.
Izvedeno mu je više od šezdeset radio-drama od kojih je većinu sam i režirao u zemlji i inostranstvu. Dela su
mu štampana ili izvedena u više od 20 zemalja, a prevedena na 22 jezika. “Prosveta” mu je objavila knjigu
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 30