5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

organska veza između radikalne reduciranosti, ispražnjenosti Janežičevog scenskog jezika i beznadežnog
ništavila i statičnosti (polu)sveta o kome piše Milena Marković. Taj svet je, kao što je već naznačeno,
prevashodno društveno određen, a u njegovom centru se nalazi pevačica u bednoj drumskoj kafani na koju,
kao na maticu, nasrću raznoliki promašeni tipovi: propali lokalni fudbalski trener degradiran na nivo
izbacivača, ostareli grešnik-pokajnik, ogrubeli gazda krčme koga obuzima neki iznenadni izliv životnog elana,
pragmatičan i snažan momak koji švercuje mlade prostitutke preko granice. Ali, ovo nije neka komplikovana i
razvijena ljubavna priča s društvene margine, jer su svi likovi i njihovi odnosi samo ovlaš naznačeni. Sve je u
ovom komadu razbijeno, fragmentarno, ništa bitno se ne događa, već se samo dočarava, nekako
ekspresionistički, jedan nesrećan, prazan i u svakom pogledu bedan milje koji tavori u vakuumu između
idealizovane ili izmišljene prošlosti i takođe idealizovane i nestvarne budućnosti. S likom stranca-povratnika
iskupljenog patnjom, motivima vila, prostorima groblja, šume i podzemnog grada, ženskim principom koji
predstavlja opasnost za muškarca – autorka povezuje, mnogo uspešnije nego u Brodu za lutke, ovaj nivo
priče s bajkovitim, folklornim, mitskim, iracionalnim, arhetipskim elementima. Posebna vrednost drame je
njen plastičan, emocionalno povišen, sočan, poetski zgusnut jezik; on ne dolazi do izražaja samo u dijalogu,
već i u songovima koji predstavljaju dodatan nivo transpozicije. Izvedba songova je bila izuzetna, a pogotovu
onog koji peva žensko roblje i koji se izdvaja kao emocionalno i estetski najsnažniji prizor u ovoj predstavi, a
slobodno se može reći i u svim drugim prikazanim na našim scenama u skorije vreme. Međutim, za razliku
od poetskih i arhetipskih ambicija, komad ne ostvaruje i one „čisto“ filozofske. Uprkos teškoj artiljeriji iz
zanimljivih studija objavljenih u programu, sve s antropološkim pesimizmom, pogledom iza „velikog pokolja
Mitova“, beketovskim ruinama, danteovskim dubinama, u ovom komadu se ne prepoznaje univerzalno
ništavilo, beketovska metafora sveta. On, naprotiv, ostaje prikaz, koliko god fantazmagorijski i poetski
stilizovan, jednog uskog društvenog iskustva, sveta koji je bedan zbog svoje lične duhovne i materijalne
skučenosti. Prevlast društvenog nad filozofskim i pojedinačnog nad opštim potvrđuje i završni prizor drame,
a koji je i reditelj scenski naglasio: stara kafana se ruši da bi nova, tranzicijska privreda tu gradila luksuzni
hotel. Da ne kažemo, sve i da su ta najuniverzalnija značenja ostvarena, da to dramljenje o opštem besmislu
i beznađu već postaje zamorni i lako dostupni intelektualni kliše... Iz ove analize ne treba izvoditi pogrešne
zaključke: sa svim svojim kontroverzama, tako izazovnim za kritičara, drama i predstava Šuma blista su
estetski izuzetno bitan događaj za srpsko pozorište. One stoje, u poređenju s našim ožalošćenim
porodicama, kao supersonični avion naspram trabanta.
Ivan MEDENICA, Vreme, 13. novembar 2008.
Skupi-pusti život, neka vod(k)a nosi
Mrak, a nešto blista. Šuma, a u njoj ljudi. Tako tipično za Milenu Marković, tako autentično za sve druge. U
kombinaciji s rediteljem Tomijem Janežičem i glumcima Jasnom Đuričić i Borisom Isakovićem (autorska
ekipa "Nahoda Simeona" u SNP) opet tipično, a tako autentično, i veliko. Ne kao pozorište, nego kao život...
A šta bi rekli Milenini Maca i Trener da znaju da ih iz jednog "drugog" mraka šume posmatra gospoda u
večernjim toaletama, da (sa)oseća tugu, jad i bedu njihovih u alkohol utopljenih života. Poslali bi ih u onu
stvar! I to nešto govori o drami Milene Marković, o tim njenim junacima izmeštenim iz kafane na groblju
pored puta - hop-cup - pa pravo u pesmu, još jedan salto, pa pravo u pozorište... Malo ko danas u pozorištu
piše o jednom drugom svetu, poput zone sumraka paralelnim s onim u kojem se bistre velike teme i muče
važna pitanja. O selu, o tišini, o dezintegraciji, a ne integraciji u kojekakve tokove. I prsti jedne ruke su
previše za taj broj. Milena to može, baš kao što Tomi u zahuktalom deborovskom društvu spektakla
predstavu može da uspori, da pusti vreme da teče, da pusti krv, da poseče šumu, da "skupi-pusti", kako je
Milenina Maca volela da se igra dok je bila mala. Sad je velika devojka, kafanska pevačica: obećanje - ludom
i(li) očajnom radovanje, plus ženska konstitucija i eto njoj doživotne. Robija je majka za zakon koji vlada u
blistavoj šumi Milene Marković. Kakav zakon, u Macinoj kafani nema ničega, ni zakona, ni boga, ni oca. Ima
crna rupa, ta omamljujuća supergravitaciona praznina-punina u kojoj kap znoja kafanskog gosta za Milenu i
mnoge nalik njoj, Tomija, Jasnu, Borisa, vredi više nego sve kapi parfema potrošene da se namirišu gosti na
premijeri u Ateljeu 212. Od nedosanjanih života i apokaliptično stuštenog neba, stisnutih pluća umorne
barske mušice Maca i Trener (Jasna Đuričić i Boris Isaković) nisu sami u tom vampirskom svetu od sumraka
do svitanja. Tu je (bio) i razdrljeni Gazda (Nenad Ćirić), konačno rešen da nešto i doživi pre nego što ga
strpaju u zatvor, tu se vratio Macin Srećko (Vlastimir-Đuza Stojiljković), da čist i prazan kao anđeo okaje
svoje grehe, a tu je i Lole (Srđan Timarov), baja u papučama, čiji tovar devojčica čeka pored puta neko bolje
Macino sutra, neke bolje sponzore i patrone zapadnjačke, kapitalističke provenijencije, Poslovođu Lada
Leskovara, pronađenog u predgrađu. I svi oni obučeni u jeftine "kineske" šuškave trendže, što su šarenile
ulice osamdesetih (kostimografija Marine Sremac). I svi oni podstaknuti ubedljivošću Mileninog i Tomijevog
rada pevaju (kompozitor Tomaž Grom), sugestivno isijavaju poeziju, a ne (samo) glumu - gest, reči, radnje...
Ne, "Šuma blista" nije mjuzikl, to je petparačka priča duboko inkarnirana u pozorišnu umetnost i sve ono što
ona znači.
U početku beše nada, predeli divni. Ali, ljudi grozni. Krče šumu reka da se vidi, da se vidi kako nosi, u
zaborav.
Igor BURIĆ
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 26