5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E
5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E 5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E
P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE ATELjE 212, BEOGRAD www.atelje212.rs Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami (Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal (Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)... P R E D S T A V A Nadomak Šume koja blista ...Šuma blista, "drama koja počinje jedne večeri i završava se ujutru", okuplja "svet s margine" čija sociološka tipičnost nije ni ranije izmakla oku dramatičara: kafanska pevačica, bivši sportski trener, sada alkoholičar, barmen i izbacivač u istom licu, muž/nasilnik koji se, "iskupljen patnjom", pokajnički vraća, autoprevoznik, nezaintresovan za prirodu "tovara" koji prenosi, devojke (ti novi likovi koje dugujemo "tranzicijskom" poslu trgovanja ljudima), gazda kafane s nastupima plemenitosti, radnici i poslovođe, ti što "seku šumu" u ime sveta zabave i izobilja, kojem nikada neće pripadati. U "kafani pored puta", od sumraka do svitanja (u vremenu i prostoru tako dragim ekspresionistima), teku životi, u razgovorima... U tim životima nema planova, jer nema perspektive ni iz nje proistekle racionalnosti, svest je blago pomućena jeftinim pićima i otupela od umora, bezosećajnost prema drugima tek je uzvratna mera za njihovu bezosećajnost, nastupi okrutnosti nemotivisani su ili sasvim nesrazmerni povodu, odluke nagle i bez izgleda da se ostvare ... Mirjana MIOČINOVIĆ Ukraj puta, život (pluta) (...) Stapajući "mitsko mesto" srpskog/balkanskog etnosa, kafanu, sa metaforom Puta, koji je paradigma dramskog kretanja, ali istovremeno i "osnovna jedinica" metafizičkog mišljenja, Milena Marković se dramom Šuma blista otiskuje u onu sferu dramske pustolovine za koju su sposobni samo najsmeliji – čitaj: najspokojniji – stvaralački duhovi. U kafani, napuštenoj od vlasnika, ispražnjenoj od gostiju, lišenoj muzičara i glasova, "ništa se ne događa"; to jest, kao što i očekujemo od autorske poetike koja istinski polazi od konsekvenci čehovljevske dramske revolucije, dešava se manje od ništa, tačnije, jedno Ništa gospodari zbivanjima. Na prvi pogled, izbacivač/barmen Trener i kafanska pevačica Maca su bliski beketovskim ruinama, od kojih su ostala samo primarna i primalna čvorišta emocija, naplavine životnih poraza: oni, poput ogrubelih idealista iz Šina, kroz pustolovinu trpe čekanje. Razlika se uspostavlja, ipak, u polju alegorijskog: ono što, retko i na granici zamišljenog, podstvarnog, uopšte i dospeva, putem izgubljenih, do njih i njihove opustele kafane – Loletov kombi sa (pre-prodatim) ženama, Gazda u svom poslednjem jalovom pokušaju da pobegne od zadatog PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 22
života-kao-računice, Srećko, pobegulja iz Želje, koliko i iz Odricanja – sav ovaj nepouzdani, fragmentirani mutljag svakodnevice predstavlja već preživljeni Život koji ih je odbacio i koji je, takođe, s njihove strane prividno poreknut i sveden, izvagan i demistifikovan. A ipak, isti taj život nije ni izdaleka završio sa njima, Put koji se zaziva/poriče/prezire nije okončan, premda su mu konture jedva razaznatljive u svetu urušene, ocvale, beznadežno isprljane i (samo)prezrene jave. (...) U dušama protagonista drame Šuma blista prazno je kako dole – među naplavinama sećanja, poraza i gubitaka od kojih se uzalud beži u snove – tako i gore, u hladnim visinama nadljudskih Ideja koje bi trebalo da pruže utehu... SREĆKO: Prazan sam čovek sad, ko anđeo božji. Svetislav JOVANOV Vila u supi (...) Svi junaci nove drame Milene Marković susreću se na granici blistave i tabuirane vilinske šume; iznad drevnog grada potonulog u zemlju (Ja sam juče video rupu na livadi, Maco, i unutra leži neki stari grad (...) video sam stubove i na njima anđele kako se smeju...), koji bi, u isti mah, mogao biti i groblje na kome su sahranjeni anđeli kojima curi (...) mleko sa brada (možda Macina odbačena deca); na putu, koji je sam za sebe nečisto i opasno mesto... Prema tradicionalnim verovanjima granične prostore naseljavaju ambivalentna neljudska i nadljudska bića, demoni posrednici između ovog i onog sveta; zemlje i neba; ženskog i muškog; vatre i vode, između ljudskog i životinjskog, ljudskog i demonskog (nadljudskog). Ova dvostrukost u drami Šuma blista posebno obeležava ženske likove (Gazda: Ne smem da kažem. Znaš, ako kažem ona možda će da ode. Sreo sam je tu, u šumi sam je sreo... Ne smem da je zovem po imenu...). Tabuiranost imena tišična je, prema tradicionalnim verovanjima, za bića povišene moći, demone, božanstva. Njih ne treba imenovati kako ih time ne bismo dozvali. Istovremeno, dobre, vredne stvari i bića, poput voljene osobe, tradicionalni čovek ne imenuje da ih ne bi potkazao i pokazao višoj sili. Ko zna pravo ime i meru, ima vlast nad bićem, predmetom ili pojavom – to je univerzalno magijsko načelo... Maca svoje ime nosi kao deo zoomorfnog belega: ja sam Maca (...) zato što imam malo dlaka, ko brci, malo dlaka imam tu, ona se po svojoj vezanosti za prostor drmske krčme i po moći koju ima nad muškarcima približava drevnoj južnoslovenskoj predstavi i veštici kao onoj koja zna. Macina pesma sadrži elemente tradicionalne predstave o ženskom kao opasnom, zavodničkom, zlom, onom koji pije pamet i snagu, čiji dodir otvara opasnu vezu s onostranim... I devojke, belo roblje koje pored kafane prevozi Lole, takođe imaju odlike ženskih demona – vila. Njihova vilinska priroda nagoveštava se dužinom kose i češljanjem i negovanjem kose, što je tipično vilinski posao... Slikom bežanja od muža i dece neposredno se asocira široko rasprostranjeni motiv o majci-vili koja beži od svog ljudskog poroda i uloge obične žene (...) Vilo vilo lepo žensko / ovamo ti kosa / a dole ti papci / ovamo za prsten / onamo za supu... Tradicionalna predstava o vili postaje osnov komičkog paradoksa: ljudska polovina je za prsten, a zoomorfna za supu. Dvostrukost ovde više nije izvor moći, već izvor ugroženosti. Sve tradicionalne predstave o graničnoj prirodi žene i moći ženskih demona, bivaju u drami Milene Marković suštinski desemantizovane. iako zadržavaju moć graničnih bića da ugroze druge, njene žene, kao ni muškarci, ne žive više u svetu primarne čvrste strukture u kome postoje ogrešenje i kazna, prestup i ispravni postupak, narušavanje i vaspostavljanje reda... Između prošlosti koju su izmislili i budućnosti koju neće dosegnuti, njeni junaci traju u blatu svakodnevice, koje bi se, možda, okončalo Samo kad vi ovaj vetar prestao / i ovi ljudi kad bi nestali. Ljiljana PEŠIKAN-LjUŠTANOVIĆ R E Č S E L E K T O R A Tomi Janežič očigledno ima veoma jaku umetničku vezu sa novijim opusom Milene Marković putem kojeg se njegov rediteljski interes sublimira ako ne u najboljem, onda bar u najintrigantnijem izdanju kontroverznih razmera. Naizgled s lepršavom lakoćom i na radost svih, a u stvari težačko-majeutički, Šuma blista nudi i ne žuri a isporučuje sve po redu: nešto malo tona, nešto malo slike, ali to "malo" što se vidi katkad zna biti i više nego dovoljno ne samo da mu se poveruje nego i poželi da je drugačije. Tumačenje, igra ili u ovom apartnom slučaju mnogo više samo Prisustvo glumaca na spazmično praznoj i tamnoj sceni – Jasne Đuričić, Borisa Isakovića, Vlastimira-Đuze Stojiljkovića i drugih – s velikom snagom oživljava slabošću nagrižene ljude koje Milena Marković gotovo uvek poetizuje darujući im moć govora da iz punih pluća ispljunu mnogo i daleko, što je još važnije istinito, pa i istinitotvorno. Sav taj bezmalo groteskan tretman, kako teksta, same stvari, tako glumaca i publike dabome, podrazumeva otvaranje polja različitih i raznorodnih struktura i realnosti, a ova predstava otvara toliko mnogo da bi se lako mogla hvaliti ili kuditi, svakome neka je na volju, da je poput kafanskog "Solarisa". Da, kafana kao sudbina na nekoj granici, u svemiru valjda, ili crnoj rupi, rodno, "tranzicijski" i po drugim pitanjima korektno. O tome peva jednostavnošću zabaršurena šuma koja blista, o tome se valjda u vezi sa Svime radi i samo se ta radnja ultimativno trpi. Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 23
- Page 1 and 2: 5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J
- Page 3 and 4: i mjuzikla "Maratonci trče počasn
- Page 5 and 6: NEDELjA, 24. maj 19.00 časova / SN
- Page 7 and 8: austrougarske provincije, rezultira
- Page 9 and 10: K R I T I K A Dragi su Srbi, ali is
- Page 11 and 12: 1815". Iste godine prikazani su kom
- Page 13 and 14: negdje putem i vremenom pogubio. Sv
- Page 15 and 16: PONEDELjAK, 25. maj 21.00 čas / Po
- Page 17 and 18: smo. Odrpane i namučene, ali ne ma
- Page 19 and 20: sceni istog ovg Jugoslovenskg Drams
- Page 21: UTORAK, 26. maj 19.00 časova / SNP
- Page 25 and 26: R E Č P I S C A (...) Jeste, moje
- Page 27 and 28: UTORAK, 26. maj 22.00 časa / SNP,
- Page 29 and 30: pozorištu, Lažljivci u Gradskom p
- Page 31 and 32: dramskih tekstova Povratak Don Žua
- Page 33 and 34: Otac jedne ubijene devojke Samoubic
- Page 35 and 36: služi za razmišljanje, tek možda
- Page 37 and 38: "Nevinost" Dee Loer (1964), u znala
- Page 39 and 40: SREDA, 27. maj 20.00 časova / Posl
- Page 41 and 42: stalne borbe, ideološki razdori, n
- Page 43 and 44: Matici srpskoj 1967. predaje Za i p
- Page 45 and 46: istina, uverenje, sloboda, izbor; k
- Page 47 and 48: SREDA, 27. maj 22.00 časa / SNP, S
- Page 49 and 50: profesiju da bismo komentarisali, o
- Page 51 and 52: PETAK, 29. maj 19.00 časova / SNP,
- Page 53 and 54: Stele Fihili (Narodno pozorište So
- Page 55 and 56: pad i, konačno, smrt, u želji da
- Page 57 and 58: PETAK, 29. maj 21.00 čas / SNP, Sc
- Page 59 and 60: naizgled smisaono provokativne akci
- Page 61 and 62: dosada - jer je strašno mučno dug
- Page 63 and 64: nepunih pedeset dana. Osnovano kao
- Page 65 and 66: Nušićevo stvaralaštvo neki dele
- Page 67 and 68: montipajtonovske komike, humoru Ala
- Page 69 and 70: koji prate ovako zadate koordinate
- Page 71 and 72: Grof od Kenta JOSIP PEJAKOVIĆ Grof
P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE ATELjE 212, BEOGRAD<br />
www.atelje212.rs<br />
Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji<br />
Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara,<br />
u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u<br />
Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela<br />
Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih<br />
drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami<br />
(Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal<br />
(Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište<br />
Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana<br />
Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta<br />
bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen<br />
njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu.<br />
Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od<br />
najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije.<br />
Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo<br />
od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl<br />
mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od<br />
najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u<br />
podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu<br />
sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas<br />
Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo<br />
pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji<br />
rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima<br />
pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju<br />
novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i<br />
nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald<br />
Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji<br />
med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco,<br />
Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)...<br />
P R E D S T A V A<br />
Nadomak Šume koja blista<br />
...Šuma blista, "drama koja počinje jedne večeri i završava se ujutru", okuplja "svet s margine" čija<br />
sociološka tipičnost nije ni ranije izmakla oku dramatičara: kafanska pevačica, bivši sportski trener, sada<br />
alkoholičar, barmen i izbacivač u istom licu, muž/nasilnik koji se, "iskupljen patnjom", pokajnički vraća,<br />
autoprevoznik, nezaintresovan za prirodu "tovara" koji prenosi, devojke (ti novi likovi koje dugujemo<br />
"tranzicijskom" poslu trgovanja ljudima), gazda kafane s nastupima plemenitosti, radnici i poslovođe, ti što<br />
"seku šumu" u ime sveta zabave i izobilja, kojem nikada neće pripadati. U "kafani pored puta", od sumraka<br />
do svitanja (u vremenu i prostoru tako dragim ekspresionistima), teku životi, u razgovorima... U tim životima<br />
nema planova, jer nema perspektive ni iz nje proistekle racionalnosti, svest je blago pomućena jeftinim<br />
pićima i otupela od umora, bezosećajnost prema drugima tek je uzvratna mera za njihovu bezosećajnost,<br />
nastupi okrutnosti nemotivisani su ili sasvim nesrazmerni povodu, odluke nagle i bez izgleda da se ostvare ...<br />
Mirjana MIOČINOVIĆ<br />
Ukraj puta, život (pluta)<br />
(...) Stapajući "mitsko mesto" srpskog/balkanskog etnosa, kafanu, sa metaforom Puta, koji je paradigma<br />
dramskog kretanja, ali istovremeno i "osnovna jedinica" metafizičkog mišljenja, Milena Marković se dramom<br />
Šuma blista otiskuje u onu sferu dramske pustolovine za koju su sposobni samo najsmeliji – čitaj:<br />
najspokojniji – stvaralački duhovi.<br />
U kafani, napuštenoj od vlasnika, ispražnjenoj od gostiju, lišenoj muzičara i glasova, "ništa se ne događa"; to<br />
jest, kao što i očekujemo od autorske poetike koja istinski polazi od konsekvenci čehovljevske dramske<br />
revolucije, dešava se manje od ništa, tačnije, jedno Ništa gospodari zbivanjima. Na prvi pogled,<br />
izbacivač/barmen Trener i kafanska pevačica Maca su bliski beketovskim ruinama, od kojih su ostala samo<br />
primarna i primalna čvorišta emocija, naplavine životnih poraza: oni, poput ogrubelih idealista iz Šina, kroz<br />
pustolovinu trpe čekanje. Razlika se uspostavlja, ipak, u polju alegorijskog: ono što, retko i na granici<br />
zamišljenog, podstvarnog, uopšte i dospeva, putem izgubljenih, do njih i njihove opustele kafane – Loletov<br />
kombi sa (pre-prodatim) ženama, Gazda u svom poslednjem jalovom pokušaju da pobegne od zadatog<br />
PRESS - 5<strong>4.</strong> Sterijino pozorje 2009. 22
Change language