5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E
5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E 5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E
1878, organizator velike rezervne bolnice u Nišu u vreme Srpsko-bugarskog rata (1885), sanitetski potpukovnik i lični kraljev lekar. Kao književnik je delovao u prvoj fazi srpskog realizma i sa samo devet pripovedaka postao jedan od najznačajnijih pripovedača. Uzor su mu bili ruski realisti, ali i tradicija usmenog pripovedanja. U središtu njegovih zanimanja su društvene promene koje su zahvatile srpsko patrijarhalno društvo ’70-ih i ’80-ih godina XIX veka. Lazarević se pritom usredsređuje na individualno-psihološke i moralne osobine likova koji čuvaju tradicionalne vrednosti, dok su socijalna motivacija i etnografske pojedinosti u pozadini. Realističkim pripovedanjem i lirskim stilizacijama, kompozicijskim skladom, brigom za jezik i osobito uvođenjem psihološke motivacije Lazarević je postao začetnik srpske psihološke novelistike. Pripovetke: Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, On zna sve. Pripovetka Švabica ostala je nedovršena i objavljena je posthumno. K R I T I K A Kao što se dobro sećamo važnih lekcija iz komunikologije, poruka se najbolje prenosi ako je tako duboko ukrorenjena u medij da se može reći – “medij JE poruka”!..Tako se i našem vrsnom realističkom pripovedaču sa samih početaka moderne srpske literarne istorije, tako reći našem Čehovu – lekaru i piscu Lazi Lazzareviću, posrećilo u naslovu svoje značajne pripovetke – ŠVABICA.Mogla je to lepo biti NEMICA, ili kako god – Gospođica iz Berlina, ili Moja ljubav, Nemica…Ne – on je odlučio da je nazove ŠVABICA!..Onako kako Srbi, arogantno i sa svojih umišljenih visina, zovu Nemice, jer su ŠVABE – zna se Nemci, ali onako odozgo gledano, kako se odavde gledaju svi koji nisu Srbi – i Amerikanci i Englezi, pa i Rusi kad treba da se pokažemo, a o “ciganima”, Jevrejima, Turcima, Crncima…da i ne govorimo!…Ovo je delimično i ispovedna priča ili to samo tako izgleda, jer autor se izražava u prvom licu a glavni junak je i sam student medicineu Berlinu i jedan od prvih lekara u Srbiji, kasnije. Da čovek ne poveruje šta sve nije stalo u ovu priču i narvno – dramatizaciju i predstavu rediteljke Ane Đorđević. Tu je prča o nemogućoj ljubavi zbog obaveza – klasična priča iz velikih književnosti o sukobu Ljubavi i Dužnosti…pa je tu priča o mentalitetu Nemaca i mentalitetu Srba, ali bogme i Rusa, pogotovo…pa je tu priča o nemogućnosti spajanja dva sveta, ne na ličnom i intimnom planu, tu problema ni u kojoj kombinaciji nema, ali ih ima na nivou javnih i društvenih, ali i državnih ustrojstava…pa je tu priča o vremenu, pa priča o nastanku male Srbje Na Istoku, pa priča o romantičnoj veri u promenu kroz ljubav i toleranciju, pa priča o zanosu i racionalizmu, pa priča o porodici koja dominira u patrijarrhalnom Matrijarhatu srednjovekvnih običaja Srbije u nastajanju..I mislim da još postoje i priče o devojačkom prijateljstvu, o dobroti, o jedinoj ljubavi i smrti. Sve to vešto je upleteno u ovu čistu i elegantnu scensku priču, pošteno, jasno, nedvosmisleno, ali sugestivno i jednostavno poetčno. Poezija počinjhe već od prvog susureta sa scenografijom Vesne Štrbac i sa muzikom Anje Đorđević. Scena ne predstavlja – što je lako moglo da se desi – ni Berlinsko okruženje, ni Valjevski kraj. Ne, to su prosto i sasvim primereno današnjoj finansijskoj krizi – slikane scenske zavese i jedan jasan, ali sasvim dalekoistočni portal – kao kapija Rašomon u istoimenom filmu Akira Kurosave u kome se prepričava strašna i višeznačna sudbina dvoje mrtvih supružnika nad kojima je neko izvršio nasilje.A to nasilje o kome se ovde radi, vrše običaji i obziri, strah od nerazumevanja sredine, strah jednog naprednog intelektualca da će povrediti voljenu Nemicu ako je dovede u Valjevo, takvo kakvo jeste i strah da će povrediti svoju porodicu i ugroziti svoj mogući položaj ženidbom sa strankinjoim i to Švabicom!.Ti obziri koji ubijaju jasno su pročitani i opisani, kažem pre svega tom upadljivo poetskom scenografijom slikanih oblaka na zavesama na sceni. Tako se cela predstava dešava negde na nebu, negde u sećanju i među osećanjima, uzvišenim i surovim istovremeno. Tome doprimmnosi i muzika – bez folklora ali dramatična i jasna, kao i sama surova priča. Surovo je sve – i prvi susuret sa Nemačkm i Nemcima i bratsko povezivanje dvojice Slovena - Rusa Kolje – Bojana Lazarova – širokog i tipičnog kolikoi treba, suptilnog i posebnog koliko treba – sa Srbinom, lekarom na studijama, Mišom, prvim licem komada – odličnim i veoma slojevitim Radovanom Vujovićem. Njihov spontani oponent je treći muškarac u Berlinskom studentskom domu Nemac Maks – vrlo jasni i upečatljivi Nebojša Milovanović. I naravno – priča – o svemu o čemu smo već rekli – kreće, kreće i nezadrživo povezuje dvoje bajkolikih likova iz mašte i poezije – mladu Nemicu, kćerku vlasnika Doma – Švabicu – Anu – lirsku i romantičnu, ali čednu i racionalnu, Mariju Vicković i studenta iz neke daleke Srbije Na Istoku – Mišu. Njihova ljubav postaje prava centralna tema i lepo se prati obogaćena paralelnim, ali neuspelim ljubavnim nadanjima između raskošne lepotice, Nemice Klare – precizna i proživljena do tragizma, Bojana Maljević i pomenutog Rusa – Kolje. Domovinu Srbiju predstavlja čvrsta, jaka, moćna, odlučna i staromodna sestra Evica, Milena Vasić – u odličnom kostimu Lane Cvijanović – sa staromodnom i frizurom i nošnjom kao i ulogom u društvu, porodici i životu svoga brata, studenta i lekara. Njeno stalno podsećanje na DUŽNOST – pa prema porodici, pa prema državi, pa prema običajima…sasvim ozbiljno osporava romantični zanos lekara koji je već zgotovio priču o ženidbi sa Švabicom i njeno dovođenje u malo i nikakvo Valjevo u Srbiji. Te suptilne dileme i taj strašni pritisak koji živi u svakome od nas i taj zid koji se izgradi pred nama kad treba da se odlučimoi za nešto sasvim, sasvim novo i drugačije, ta čipka prepreka i nemoći da se stvar izvede – iz obzira, iz pažnje prema drugima, iz obaveze…to je naravno – osnovni materijal priče i predstave. I taj materijal je ispričan suvislo i odgovorno, scenski jasno, tako da se kao predstava prirodno nastavlja na PREVODJENJE koje smo na Velikoj PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 18
sceni istog ovg Jugoslovenskg Dramskog Pozorišta, u režijio Dejana Mijača, gledali pre dve nedelje. I tamo, kao i ovde, postoje BARIJERE i nemoguće ih je preći, sem ako se ne pronađe NOVI način da se prevaziđu dotadašnje predsrasude. Ali predrasuda je toliko, a čovek je slab i smrtan i nema vremena ni moći da sam menja svet u tolikoj meri. No - kreativni zadatak je tu i videli smo ga postavljenog suptilno i otmeno, ali čvrsto i razumljivio. Ovom predstavom je mlada rediteljka Ana Đorđević potvrdila revolucionarnu ulogu rediteljki u novom pozorištu Beograda, a pokazalo se i da je naša, Beogradska gluimačka Akademija, pripremila ODLIČNE glumce, samo ako je pred njima jasan i važan zadatak – kakv je bio ovaj sinoćni – ŠVABICA Laze Lazarevića. Bravo! Odlično! Čestitam! Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 16. mart 2009. Šta se dešava kada se ogrešimo o svoje srce i damo prednost razumu Kako izgleda život kada odbacimo ljubav u ime svoje porodice, zemlje i naroda, ili u ime buduće karijere i građanske dužnosti "Švabica", divno delo Laze Lazarevića, opisuje životno stradanje stipendiste srpske vlade u Berlinu, lekara Miše, kome patrijarhalna srpska sredina devetnaestog veka nije dozvolila da dostigne celovitost i bude srećan. Ovaj tragičan komad o neispunjenoj zaveštanoj ljubavi, o nemogućnosti čoveka da se odupre sistemu u kome živi i postane onakav kakav želi da bude može se svrstati u vanvremenske klasike koji plene svojim sadržajem i moralnom porukom. Laza Lazarević je stvorio izuzetno delo i zbog toga će mu se ljudi uvek vraćati – napisao je duboku ljudsku dramu koja može biti istinita za sve nas, bez obzira na to kom društvu i vremenu pripadamo. Uspeo je da prikaže teške moralne dileme čoveka koji želi da ostane čestit, a mora da bira između dužnosti i svojih emocija. Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte – odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar, lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike. Mnogi momenti u delu podsećaju na Šekspirovu tragediju "Romeo i Julija". Slična saga o zabranjenoj ljubavi, o patnjama i preprekama na tom putu, o nerazumevanju i odbacivanju od strane najbližih, kao i konačno stradanje mladih ljubavnika. I tokom same predstave čujemo eksplicitnu aluziju autora na Šekspira kroz citat: "Call me but love, and I’ll be new-baptised". Ime i prezime su i ovde prepreke na putu ljubavi, kao i nacionalnost, kultura, veroispovest. Međutim, za razliku od Romea i Julije, koji su se predano i posvećeno borili za svoje emocije, naš Miša odbacuje i prekida dato obećanje, da bi mnogo kasnije spoznao kakvo je nedelo počinio. Odlični glumci su nas više puta doveli na ivicu suza i potpunog rastrojstva. Miša nikada neće zaboraviti svoju Švabicu, živeći promašenim životom bez ljubavi, koji se pretvara u izvestan oblik smrti. Podsvesno želeći da kazni majku i setru, samouništenjem protestuje protiv srpske porodice, sistema i racionalnosti. Svakome ko voli pozorište bih, svakako, preporučila ovu izvanrednu predstavu. Jer, ako pozorište ima moć da u nama izazove osećanja, onda ono neizostavno ima moć i da menja našu svest i kulturu u kojoj živimo. A upravo "Švabica" je komad koji ima moć da nas podseti na opasnost predrasuda. Ana TODOROVIĆ, B92, 18. mart 2009. Koreografija stolica Ovu priču o sukobu ljubavi i osećanja dužnosti za koje današnje vreme nema razumevanja, ne samo zbog nedostatka osećanja dužnosti već zato što teško da je sposobno i za ljubav, rediteljka realizuje modernim i inventivnim pozorišnim jezikom. Najzad je jedna skoro realistična priča, bez mnogo mistifikacije prevedena u moderno pozorišno ostvarenje. Pritom, rediteljka se nije libila da posegne za elementima melodrame koji su možda bili presudni za postizanje odgovornosti prema vremenu u kome stvara. Učesnici ovog projekta, pre svih dvoje glavnih junaka Radovan Vujović kao student Miša i marija Vicković u ulozi Ane, bili su na visini zadatka. Njima se pridružuje komični Nebojša Milovanović u ulozi nemačkog nacionaliste, potom šarmantni Bojan Lazarov u ulozi ciničnog ruskog studenta, Milena Vasić kao tumač tradicionalnog koje ume da razume ljubav, i diskretna i emotivna Bojana Maljević u ulozi Klare. Najlepše mesto ove predstave (uz scenografiju Vesne Štrbac i kostime Lane Cvijanović), njen poetski vrhunac, bila je koreografija stolica koje glumci sve vreme razmeštaju po sceni, prevodeći ih na kraju u samrtnu postelju glavnog junaka i njegove želje za svetom. Željko JOVANOVIĆ, Blic, 19. mart 2009. Ana Đorđević koristi epistolarnu formu pripovetke Laze Lazarevića kao materijal za kolažiranje poetski nadahnutih fragmenata kojima se filmskom montažom, premotavanjem vremena unapred i unazad, repeticijom pojedinih scena i paralelnim radnjama ispreda priča o osujećenoj ljubavi između Srbina i Nemice u drugoj polovini 19. veka. Iako razmeštanja stolica na sceni tokom promena ne deluju uvek kao jasan znak, uz nepotrebno potcrtavanje toga kada se i gde radnja odvija, predstava Ane Đorđević nudi esenciju tištećeg bola koji nastaje kao posledica samoranjavanja izazvanog banalnim zahtevima sredine. (...) S. O., Yellow Cab, 10. april 2009. PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 19
- Page 1 and 2: 5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J
- Page 3 and 4: i mjuzikla "Maratonci trče počasn
- Page 5 and 6: NEDELjA, 24. maj 19.00 časova / SN
- Page 7 and 8: austrougarske provincije, rezultira
- Page 9 and 10: K R I T I K A Dragi su Srbi, ali is
- Page 11 and 12: 1815". Iste godine prikazani su kom
- Page 13 and 14: negdje putem i vremenom pogubio. Sv
- Page 15 and 16: PONEDELjAK, 25. maj 21.00 čas / Po
- Page 17: smo. Odrpane i namučene, ali ne ma
- Page 21 and 22: UTORAK, 26. maj 19.00 časova / SNP
- Page 23 and 24: života-kao-računice, Srećko, pob
- Page 25 and 26: R E Č P I S C A (...) Jeste, moje
- Page 27 and 28: UTORAK, 26. maj 22.00 časa / SNP,
- Page 29 and 30: pozorištu, Lažljivci u Gradskom p
- Page 31 and 32: dramskih tekstova Povratak Don Žua
- Page 33 and 34: Otac jedne ubijene devojke Samoubic
- Page 35 and 36: služi za razmišljanje, tek možda
- Page 37 and 38: "Nevinost" Dee Loer (1964), u znala
- Page 39 and 40: SREDA, 27. maj 20.00 časova / Posl
- Page 41 and 42: stalne borbe, ideološki razdori, n
- Page 43 and 44: Matici srpskoj 1967. predaje Za i p
- Page 45 and 46: istina, uverenje, sloboda, izbor; k
- Page 47 and 48: SREDA, 27. maj 22.00 časa / SNP, S
- Page 49 and 50: profesiju da bismo komentarisali, o
- Page 51 and 52: PETAK, 29. maj 19.00 časova / SNP,
- Page 53 and 54: Stele Fihili (Narodno pozorište So
- Page 55 and 56: pad i, konačno, smrt, u želji da
- Page 57 and 58: PETAK, 29. maj 21.00 čas / SNP, Sc
- Page 59 and 60: naizgled smisaono provokativne akci
- Page 61 and 62: dosada - jer je strašno mučno dug
- Page 63 and 64: nepunih pedeset dana. Osnovano kao
- Page 65 and 66: Nušićevo stvaralaštvo neki dele
- Page 67 and 68: montipajtonovske komike, humoru Ala
sceni istog ovg Jugoslovenskg Dramskog Pozorišta, u režijio Dejana Mijača, gledali pre dve nedelje. I tamo,<br />
kao i ovde, postoje BARIJERE i nemoguće ih je preći, sem ako se ne pronađe NOVI način da se prevaziđu<br />
dotadašnje predsrasude. Ali predrasuda je toliko, a čovek je slab i smrtan i nema vremena ni moći da sam<br />
menja svet u tolikoj meri. No - kreativni zadatak je tu i videli smo ga postavljenog suptilno i otmeno, ali<br />
čvrsto i razumljivio. Ovom predstavom je mlada rediteljka Ana Đorđević potvrdila revolucionarnu ulogu<br />
rediteljki u novom pozorištu Beograda, a pokazalo se i da je naša, Beogradska gluimačka Akademija,<br />
pripremila ODLIČNE glumce, samo ako je pred njima jasan i važan zadatak – kakv je bio ovaj sinoćni –<br />
ŠVABICA Laze Lazarevića. Bravo! Odlično! Čestitam!<br />
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 16. mart 2009.<br />
Šta se dešava kada se ogrešimo o svoje srce i damo prednost razumu Kako izgleda život kada odbacimo<br />
ljubav u ime svoje porodice, zemlje i naroda, ili u ime buduće karijere i građanske dužnosti "Švabica", divno<br />
delo Laze Lazarevića, opisuje životno stradanje stipendiste srpske vlade u Berlinu, lekara Miše, kome<br />
patrijarhalna srpska sredina devetnaestog veka nije dozvolila da dostigne celovitost i bude srećan.<br />
Ovaj tragičan komad o neispunjenoj zaveštanoj ljubavi, o nemogućnosti čoveka da se odupre sistemu u<br />
kome živi i postane onakav kakav želi da bude može se svrstati u vanvremenske klasike koji plene svojim<br />
sadržajem i moralnom porukom. Laza Lazarević je stvorio izuzetno delo i zbog toga će mu se ljudi uvek<br />
vraćati – napisao je duboku ljudsku dramu koja može biti istinita za sve nas, bez obzira na to kom društvu i<br />
vremenu pripadamo. Uspeo je da prikaže teške moralne dileme čoveka koji želi da ostane čestit, a mora da<br />
bira između dužnosti i svojih emocija.<br />
Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte – odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih<br />
državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su<br />
hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar,<br />
lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži<br />
nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike.<br />
Mnogi momenti u delu podsećaju na Šekspirovu tragediju "Romeo i Julija". Slična saga o zabranjenoj ljubavi,<br />
o patnjama i preprekama na tom putu, o nerazumevanju i odbacivanju od strane najbližih, kao i konačno<br />
stradanje mladih ljubavnika. I tokom same predstave čujemo eksplicitnu aluziju autora na Šekspira kroz<br />
citat: "Call me but love, and I’ll be new-baptised". Ime i prezime su i ovde prepreke na putu ljubavi, kao i<br />
nacionalnost, kultura, veroispovest. Međutim, za razliku od Romea i Julije, koji su se predano i posvećeno<br />
borili za svoje emocije, naš Miša odbacuje i prekida dato obećanje, da bi mnogo kasnije spoznao kakvo je<br />
nedelo počinio. Odlični glumci su nas više puta doveli na ivicu suza i potpunog rastrojstva. Miša nikada neće<br />
zaboraviti svoju Švabicu, živeći promašenim životom bez ljubavi, koji se pretvara u izvestan oblik smrti.<br />
Podsvesno želeći da kazni majku i setru, samouništenjem protestuje protiv srpske porodice, sistema i<br />
racionalnosti. Svakome ko voli pozorište bih, svakako, preporučila ovu izvanrednu predstavu. Jer, ako<br />
pozorište ima moć da u nama izazove osećanja, onda ono neizostavno ima moć i da menja našu svest i<br />
kulturu u kojoj živimo. A upravo "Švabica" je komad koji ima moć da nas podseti na opasnost predrasuda.<br />
Ana TODOROVIĆ, B92, 18. mart 2009.<br />
Koreografija stolica<br />
Ovu priču o sukobu ljubavi i osećanja dužnosti za koje današnje vreme nema razumevanja, ne samo zbog<br />
nedostatka osećanja dužnosti već zato što teško da je sposobno i za ljubav, rediteljka realizuje modernim i<br />
inventivnim pozorišnim jezikom. Najzad je jedna skoro realistična priča, bez mnogo mistifikacije prevedena u<br />
moderno pozorišno ostvarenje. Pritom, rediteljka se nije libila da posegne za elementima melodrame koji su<br />
možda bili presudni za postizanje odgovornosti prema vremenu u kome stvara. Učesnici ovog projekta, pre<br />
svih dvoje glavnih junaka Radovan Vujović kao student Miša i marija Vicković u ulozi Ane, bili su na visini<br />
zadatka. Njima se pridružuje komični Nebojša Milovanović u ulozi nemačkog nacionaliste, potom šarmantni<br />
Bojan Lazarov u ulozi ciničnog ruskog studenta, Milena Vasić kao tumač tradicionalnog koje ume da razume<br />
ljubav, i diskretna i emotivna Bojana Maljević u ulozi Klare. Najlepše mesto ove predstave (uz scenografiju<br />
Vesne Štrbac i kostime Lane Cvijanović), njen poetski vrhunac, bila je koreografija stolica koje glumci sve<br />
vreme razmeštaju po sceni, prevodeći ih na kraju u samrtnu postelju glavnog junaka i njegove želje za<br />
svetom.<br />
Željko JOVANOVIĆ, Blic, 19. mart 2009.<br />
Ana Đorđević koristi epistolarnu formu pripovetke Laze Lazarevića kao materijal za kolažiranje poetski<br />
nadahnutih fragmenata kojima se filmskom montažom, premotavanjem vremena unapred i unazad,<br />
repeticijom pojedinih scena i paralelnim radnjama ispreda priča o osujećenoj ljubavi između Srbina i Nemice<br />
u drugoj polovini 19. veka. Iako razmeštanja stolica na sceni tokom promena ne deluju uvek kao jasan znak,<br />
uz nepotrebno potcrtavanje toga kada se i gde radnja odvija, predstava Ane Đorđević nudi esenciju tištećeg<br />
bola koji nastaje kao posledica samoranjavanja izazvanog banalnim zahtevima sredine. (...)<br />
S. O., Yellow Cab, 10. april 2009.<br />
PRESS - 5<strong>4.</strong> Sterijino pozorje 2009. 19
Change language