5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u
okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod
čizmama komesara duha.
Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko
pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena
ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača),
pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo
moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin
Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko
pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću,
hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da
se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena.
Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni
međašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi
predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i
ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište.
P R E D S T A V A
Priča je prividno jednostavna. Miša Maričić (Radovan Vujović) dolazi na studije medicine u Berlin. Upoznaje
Anu Gutjar (Marije Vicković) i zaljubljuje se. U pansionu su i Maks (Nebojša Milovanović), Nemac, čiju
pritajenu mržnju Miša Maričić oseća, Rus Tumanov (Nebojša Lazarov), koji Mišu doživljava kao svog rođenog
(večno prijateljstvo i ljubav između Rusa i Srba) i od početka ga odgovara od ljubavi sa Nemicom. Ne
mogavši da izdrži, Miša se ipak prepušta ljubavi, ali uviđajući kakve su kulturne i društvene razlike između
Nemačke i Srbije, u bojazni od mogućeg reagovanja svojih najbližih (naročito majke i sestre) na strankinju, u
strahu i da bi njegova voljena patila u njoj stranoj sredini, odustaje od svoje ljubavi i napušta Anu. (...)
No, ono što je u pozadini ove ljubavne drame ima jedan vid nacionalne muke kojom su bili opterećeni
intelektualci tadašnje Srbije koja se „čupala” iz svoje zaostalosti. I u njoj, kao i u ostalim delovima Evrope,
19. vek bio je vek romantizma i buđenja nacionalne svesti. Ali ponos, koji je morao da bude neizbežan
podsticaj takvom buđenju, sudarao se sa svešću o zaostalosti Srbije, stvarajući unutrašnju podvojenost,
katkad i osećaj krivice kod onih koji su spoznali jedan drugi svet i koji su se plašili svoje „odrođenosti”.
Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 18. mart 2009.
Moralni problem
Razapet između sebe i porodice, između nauke i umetnosti, između srca i razuma, Lazarević nije mogao
stvoriti više, ni pisati drugačije. Težina njegovih pripovedaka nije u tome što bi bile mnogobrojne, nego što
su nezamenjive, kao god što njihova vrednost nije u dubini, nego u visinama.
Ne gledajući na književne vrline Švabice, smatrajući tu priču početničkom, nedovršenom i, čak, tvrdeći da je
nije trebalo posle piščeve smrti ni objavljivati, istoričari književnosti i kritičari najviše su se zadržali na pitanju
da li je pripovedač trebalo ili nije da uzme Anu, gotovo jednodušnog mišljenja da jeste i da to nije učinio
samo stoga što su i on i njegov pisac konzervativnih ideja. Za pisca priče, preko njegovog junaka Maričića,
problem nije tako jednostavan kao za njene kritičare. Za Maričića, i za pisca, posredi nije socijalni i običajni,
već moralni problem. To je sukob između lične sreće i porodice, između ličnog zadovoljstva i tuđeg bola,
između egoizma i ljubavi ka drugom. Maričić neće da bude srećan po cenu da mu mati, braća, sestre i
prijatelji zbog njegove ženidbe budu nesrećni. Ima i drugi, ne manji razlog što se on ne ženi Švabicom,
redovno previđan – pod tim uslovima ne bi bili srećni ni njih dvoje. U Lazarevićevoj Švabici ne radi se o
naprednim i nazadnim idejama, nego o sudbinama.
Milan KAŠANIN (iz programa predstave)
Susret sa sobom u "Švabici"
(...) Švabica nije priča o nekom koliko god potresnom, opet i običnom umiranju, ili o ljubavnoj vezi i njenom
osujećenju, već je priča o sudaru osećanja ljubavi i dužnosti, priča o emocionalnoj smrti koja ima razmere
tragedije...
Nije to samo pripovetka iz daleke prošlosti o sudaru osećanja i predrasuda, to je priča i o nama danas, o želji
da nas drugi prihvate i paradoksalnoj nesposobnosti da budemo prihvaćeni. Odbačeni, poniženi, uvređeni,
potcenjeni u svojim vrlinama i prenaglašeno osuđeni zbog svojih mana... na kraju jedne epohe kojoj smo
dali neslavan završetak, eto nas gde u ljubavnoj izvrsnosti jedne berlinske "Švabice" lako možemo videti
figuru nemačke ljubavi koju, čak ni onda kada su nas poštovali, kao u spomeniku braniocima Beograda, ili
Geteovim prevodima Vukovih narodnih pesama, osećamo i znamo da Nemci za nas nisu imali.
Nemci su u ovom slučaju drugo ime Evrope. Lazarevićeva Ana je neka vrsta simboličke utehe za jedno
dugotrajno odbacivanje, to je gotovo arhetipska slika kako bi bilo kada bi nas u Evropi hteli, ovakve kakvi
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 16