5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka
naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji,
jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se
predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo
luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost,
kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće,
trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima
svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne
mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo
njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.
Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće
istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod,
nego poučiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac
sa mnom biti soglasan.
Jovan Sterija POPOVIĆ, predgovor Rodoljupcima
K R I T I K A
Direktan prikaz zla
"Rodoljupce”, užareno kritičan i nepopustljivo direktan Sterijin komad o šupljem, deklarativnom
nacionalizmu, reditelj Lari Zapija je vrlo smelo postavio na scenu Narodnog pozorišta u Užicu, opredeljujući
se za minimalistički, brehtovski pristup. Scena je dizajnirana funkcionalno, vrlo škrto: par stolica, niz
sablasno visećih sijalica, roto-papir na kojem izvođači ispisuju ime komada koji igraju, datume itd., retki
surekviziti. Ta krajnja svedenost scenskih znakova, avetinjski prigušeno osvetljenje, kao i ograničenost boja
na crnu i belu, osim vizuelne atraktivnosti, imaju i jasan metaforički smisao (scenograf Vesna Štrbac,
kostimograf Snežana Kovačević).
Jedan od najradikalnijih rediteljskih postupaka u ovoj predstavi jeste polna transpozicija likova – Lepršić,
Smrdić, Gavrilović, postali su Lepršićka, Smrdićka, Gavrilovićka, dok su Zelenićka, Milčika i Nančika postali
Zelenić, Milči, Nandor. Ova inverzija se može shvatiti kao artikulacija ideje o prebacivanju odgovornosti na
ženski rod, odnosno teze da su žene glavni krivci za nedavnu vrtoglavu pomamu nasilnog rodoljublja.
Tačnost ove teze je, naravno, diskutabilna, ali je ona, ovako prezentovana, u pozorišnom smislu, vrlo
zanimljiva jer podstiče raspravu, na planu sadržaja, kao i forme.
Brehtovska sredstva ukidanja iluzije podrazumevaju, između ostalog, fokus na izvođače, odnosno, ovakav
rediteljski koncept traži nepogrešivu preciznost i uverljivost glumačkih interpretacija, što užički ansambl
hrabro ostvaruje. Njihova igra predstavlja sintezu realizma i stilizacije. U glumi su prisutne emocije koje
izazivaju identifikaciju publike, ali se ona i neprestano narušava, dovodi u pitanje, što inicira i kritičko
mišljenje. Iluzija se kida različitim postupcima otuđenja – glumci saopštavaju imena likova koje predstavljaju,
najavljuju scene, radnja se često prekida pesmama (zvuke u predstavi proizvode sami izvođači).
Tijana Karaičić igra Lepršićku koja otelotvoruje najstrašniji oblik lažnog rodoljublja – neumeren, agresivan,
tragično zaslepljujući. Ivana Pavićević stvara lik gospođe Žutilov suzdržanije i racionalnije, a Tanja Jovanović
i Biljana Zdravković igraju Smrdićku i Šerbulićku, brbljive i tupave malograđanke. Bojana Zečević, opravdano
uzdržanije i hladnije, nastupa u ulozi Gavrilovićke koja je njihov antipod, neka vrsta lucidnog rezonera koji
dovodi u pitanje njihove stavove, kočeći zahuktalu erupciju neiskrenog nacionalizma.
U skladu sa osnovnom idejom o ženskoj krivici u izazivanju tog paklenog cunamija patvorenog rodoljublja,
muški likovi u predstavi sasvim su u senci žena – marginalizovani, bespomoćni, zakržljali. Slobodan Ljubičić
mekano igra Zelenića, koji smireno, samouvereno i blagonaklono prosipa niz nacionalističkih klišea što, zbog
te uprošćene mekoće govora, ima patetičan smisao. Svetislav Jelisavčić stvara lik Nandora, supruga
Žutilovke, takođe skromnog i povučenog, a Nemanja Jovanović Milčija, njihovog sina, previše stidljivog,
pomalo i autističnog, što se sve može shvatiti kao deo ideje o povratku matrijarhata.
Dosledno radikalan rediteljski pristup Larija Zapije u scenskom tumačenju Sterijinih "Rodoljubaca” sasvim
opravdava ideju njihove produkcije i može poslužiti kao odličan primer novog, inventivnog, smelog
interpretiranja naše dramske tradicije. Odbijajući mogućnost ilustrativnog, muzejskog i mrtvačkog tretmana
klasike, reditelj se nepokolebljivo upustio u istraživanje savremenih značenja ovog teksta, ali i samog
scenskog jezika. Lari Zapija je pronašao vrlo prodoran i brutalno direktan način prikaza esencijalnog zla koje
proizvodi odvratno lažni, napumpani, silikonski patriotizam.
Ana TASIĆ, Politika, 16. februar 2009.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 14