5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Djurangovog teksta, ističući i njihove naslove, ulaze u direktnu komunikaciju sa publikom itd., što su sve
brehtovski postupci koji podstiču aktivnije uključivanje publike u proces recepcije predstave. Naglašeni su
konflikti i tenzije između nestajanja stabilnosti u odnosima između polova i istovremene želje za
kontinuiranim zajedništvom. Ta potreba za uspostavljanjem bliskije komunikacije posebno nežno i
nostalgično se izražava putem brojnih songova koje glumci grupno izvode, u formi a cappella ili karaoka
(pesme grupa „Snow Patrol”, „Fool’s Garden” itd.). Muzika ima funkciju kohezije između likova ali je, takođe,
i oblik njihovog, ličnog, emotivnog utočišta, eskapizma, kao i artikulacije težnji ka emotivno punijim životima.
Stilizovan, pop-art izgled scene podržava opštu ambivalentnost značenja, u smislu toga da se u predstavi na
različite načine paralelno prihvataju ali i kritički preispituju fenomeni popularne kulture (scenografija Marija
Kalabić, kostim Mirna Ilić). Na primer, na video bimu se prikazuju različiti crteži, fotografije i video sekvence
koji upotpunjuju i komentarišu radnju na jedan pseudopatetičan način; u isto vreme su pomalo sladunjavi,
ali i suptilno ironično odmaknuti od te zašećerenosti (video materijal Antal Erdudac). Predstava „Terapija”
Olivere Đorđević nesvakidašnje je zabavna, aktuelna i nestašno komična, zbog ogoljene iskrenosti u
izražavanju različitih aspekata šizoidnosti savremenih muško-ženskih odnosa. U okolnostima sveprožimajuće
tehnologizacije, globalizacije i fragmentacije, koje rasparčavaju subjekte i lome naše krhke identitete, ljubav
se, ipak, ukazuje kao konstanta. Iako strašno fražilna i eluzivna, ona je, izgleda, istovremeno i neuništiva,
apsolut u svetu relativizma.
Ana TASIĆ, Politika, 3. februar 2009.
Grupno, do izlečenja!
"A sad nešto sasvim drugačije!", komotno bi mogao da bude podnaslov ili najava nove predstave glumaca
okupljenih oko pozorišta "Deže Kostolanji" u Subotici, koje je ovaj put vodila Olivera Đorđević, a ne Andraš
Urban, kako je to već uobičajeno i gotovo opšte poznato. Samo, "Terapija" i pored svoje žanrovske
specifičnosti (komedija) u opusu subotičkog pozorišta u Harambašićevoj, i dalje nosi Urbanov impuls koji je
zaiskrio još u predstavi "Urbi et orbi" - snažnu prisutnost u aktuelnom, stvarnom, životnom, istinitom... Iako
predstavu otvara interna šala da glumci i glumice ovaj put neće da se obnažuju, oni to zapravo i te kako
rade (ne "garderoberski"), jer bez toga u visokim dozama, očigledno nema ni velikog efekta. Ono što se pod
Urbanovom rediteljskom palicom sad već uredno radi - "postepeno napušta komad" - Olja Đorđević je
sprovela "još" radikalnije, "terajući" aktere da ne samo napuste komad, nego i brojne druge teatarske
konvencije, odvodeći "Terapiju" u jedan skoro cirkuski manir. Djurangova klasično američki plošna komična
tematizacija ljubavnih odnosa u vreme ravnopravnih "bi", "homo", "lezbo" i "hetero" seksualnih tendencija,
poput neke karaoke matrice služi da predstava preraste u urnebesnu i pozorišno inteligentno raspojasanu
priču, medli o sukobu polova, odnosno pravom malom ratu, kako se to muškarcu i ženi u potrazi za onim
pravim/ pravom najčešće čini. U potrazi u kojoj su dozvoljena (i pogrešna) sva sredstva s indikacijama koje
su istovremeno i kontraindikacije. Šest glumaca, šest vešto intimiziranih "ispovesti", šest maestralno
karikiranih likova koji uglavnom fizičkom ekspresijom probijaju granice očekivanog. Koliko god da je često u
pozorištima na repertoar postavljeno jedno delo koje osim lekovitih, humorističnih, i nema nekih većih
pretenzija, toliko je i retko cilj postignut. ^ovek se jednostavno, ne može stalno smejati istim fazonima, istim
manirima pri izvedbi, istim piscima (uglavnom iz prošlog ili pretprošlog veka)... "Deže Kostolanji" vraća nadu
ili, bar, nudi izuzetak i svetao primer kako i koliko jedna predstava može da oraspoloži i realno zaoštrenu
situaciju (slučaj ljubavna veza) otupi i učini pomirujućom. I nekako uvek na kraju, ali kao apsolutni prvaci,
nižu se fantastično komični Imre-Elek Mikeš/ godinu u vezi, luda, ali baš luda doktorka Marte Bereš/ ne zna
da li je u vezi i njen još luđi partner i kolega doktor ^abe Ralbovskog/ nije u vezi - slobodan, iznenađujuće
rafinirani gej Arpada Mesaroša (dve i po godine u vezi) i šarmantni konferansije Gabora Mesaroša/ nije u
vezi. Andrea Erdelj/ it’s complicated se izdvaja zato što, "jadna", zbog uloge strejt devojke nije mogla toliko
da šmira, ali, verujte, ništa joj nije falilo, naprotiv, ona je bila ženski prototip par ekselans!
Igor BURIĆ, Dnevnik, 23. januar 2009.
Terapija
(...) U malom "Deže Kostolanji" pozorištu bilo je dovoljno da se donesu dva stola i četiri najmanje stoličice iz
lošeg bara, pa da rediteljka i šestoro odličnih glumaca naprave “predstavetinu” od dva sata u kojoj sve pršti
od smeha, inteligencije, ironije, samoanalize, veštine, humora, kritike kiča u nama i oko nas u svakom
trenutku. Imre Elek Mikeš, Andrea Erdelj i Čaba Ralbovski dominirali su brzinom, slobodom tretmana emocije
na sceni, konceptom lika i nadasve - montipajtonovskom otkačenošću uz svesnu i savesnu samoironiju. (...)
Lik ćaknute i usamljene psihijatrice odlično je prikazala Marta Bereš, a drugi - još luđi psihijatar sa
seksualnim problemima bio je najotkačeniji na sceni - Čaba Ralbovski. Arpad i Gabor Mesaroš na kraju su se
srećno našli u homoseksualnoj vezi koju su ironično i duhovito tražili i spremali kroz niz epizoda u kojima su
iscizelirali karaktere savremenih homoseksualaca - zvezda TV sapunca. Još jednom moram da spomenem
vrhunsku tehničku i glumačku veštinu mladih glumaca koji pevaju, igraju, plešu, i naravno - glume, savršeno
i inteligentno... Svaka čast!
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 23. januar 2009.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 124