5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

mađarska, nemačka i srpska pozorišta), a od 1946. godine pozorište ima sopstveni ansambl koji deluje na tri
scene: dramskoj, kamernoj i lutkarskoj. Pozorište nosi ime čuvenog srpskog glumca romantizma, Toše
Jovanovića.
Lutkarska scena
Pozorišni život Zrenjanina traje još od kraja XVIII veka i nastaje uglavnom iz gostovanja značajnih pozorišta
iz srednje Evrope. Profesionalno pozorište je osnovano 1839. godine i istovremeno je napravljena zgrada
pozorišta u samom centru grada, koja sve do danas predstavlja bastion teatarske umetnosti. Današnji izgled
sale je skoro neizmenjen i zadržao je svoja prvobitna barokna rešenja. Pocetkom XX veka u Zrenjaninu se
igraju prvi lutkarski komadi, uglavnom u amaterskim družinama. Profesionalno lutkarsko pozorište osnovano
je 1956. godine i od tada do danas izvodi po četiri premijere na srpskom i dve premijere na mađarskom
jeziku. Integracijom Dramskog i Lutkarskog pozorišta 1975. godine formirano je Narodno pozorište "Toša
Jovanovic" sa dve scene Dramskom i Lutkarskom. Svake godine Lutkarska scena izvede oko 250 predstava,
od čega 100 predstava na gostovanjima. Ansambl lutkarske scene je tokom poslednjih deset godina ostvario
značajne domete i time postao najistaknutiji lutkarski ansambl u Srbiji. Za svoja umetnička ostvarenja
Lutkarska scena je osvojila više od 200 nagrada na međunarodnim i jugoslovenskim festivalima. Među
najznačajnije nagrade spadaju pet nagrada na festivalu "Zlatni delfin" u Bugarskoj, u konkurenciji 25
pozorišta iz 12 država, zatim nagrada kritike za najbolju predstavu na prvom svetskom festivalu dečjih
pozorišta u Grčkoj, priznanje UNESCO-a, učešće po pozivu na međunarodnim festivalima BITEF i PIF, kao i
nagrade na najznačajnijim jugoslovenskim festivalima. Lutkarska scena je svoje najznačajnije predstave
izvela u Austriji, Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj predstavljajući na najbolji mogući način
svoje domete u lutkarstvu, otvarajući prostor novoj umetničkoj invenciji u oblasti lutkarstva. Sa svakog
gostovanja lutkarska ekipa je donela i brojne nagrade i priznanja.
P R E D S T A V A
Gogolj je "Mrtve duše" napisao 1841. u Rimu, kao prvi deo kasnije neostvarene trilogije. Ruski cenzori su
odmah uočili da je naslov teološki protivrečan, jer "duše su besmrtne". A upravo s tom "smrtnošću" trguje
Gogoljev Čičikin, došavši na ideju da bi putujući po ruskim selima od vlastele za sitne pare mogao da
otkupljuje mrtve duše nekad zaposlenih seljaka, za koje su ovi ionako plaćali porez državi. Pored duhovitih
opisa Čičikovljevih zgoda i nezgoda, Gogoljevo satirično pero bilo je naoštreno protiv sela, gospode i na
račun države, putem ekscentričnih likova karakterističnih za njegov literarni rad. Drugi i treći deo "Mrtvih
duša" trebalo je da akcentuje ozbiljnije promišljanje o aktuelnim temama tadašnje Rusije, ali Gogolj je stigao
da napiše jedva nekoliko poglavlja drugog toma, koja je pre smrti i spalio.
Reč je o Bulgakovljevoj dramatizaciji Gogoljevog romana, koja govori o potpunom kolapsu moralnih normi,
izopačenim vrednostima i ljudskoj hipertrofiji poimanja iskrivljenih normi. Gogoljevština odgovara za rad na
sceni, jer je sve tu pogurano ka preterivanju da bi se uočila suština, a pozorište uvek mora da dotakne i
racio i emociju, da bi proizvelo validan estetski doživljaj. Gogolj mi je blizak jer on nudi neverovatnu količinu
pitoresknih likova, od individualne psihologije do psihologij masa. Najviše me dojmi inicijalna kapisla u
njegovim dramama, postavljena na realnim, sažimajućim stvarima...
Ljuboslav MAJERA
R E Č S E L E K T O R A
Čičikov! Značenjski i ritmički zaista začaravajuće zvučno ime svetske literature. Upravo tako Ljuboslav Majera
akcentuje svoj dizajn Gogoljeve nedovršene storije o anđelu-demonu-nalik na (pro)putovanju kroz seoski
krajolik koji bi mogao biti svaki drugi, do i naš, ili njihov, onaj što ga vidimo ili onaj koji osećamo u bićima
stegnutim i rastegljivim preko svake mere... Krajolik potcrtan onirično kostimiranim ljudskim dušama,
prozvanim tananim izborom folklora i muzike, finim tkanjem reditelja u valjanoj korespondenciji kako s
takozvanom gogoljevštinom tako i sa glumcima koji skučeni u groblju scenskog dekora i kostima pronalaze
dovoljno (van)sceničnog života u sebi i onog koji nas sve vreba, a životom se ne zove.
Aleksandar Bogdanović kao Čičikov, plus glumački zreli izleti u ekspresije najrazličitijih boja čine da ova
predstava pogodi tamo gde treba, u vreme kad je metafora i suvišna i dovoljna, kad na teatarskoj sceni i
spomenici i ekološke, brižljivo odabrane papirne kese služe za hvatanje nevidljivog koliko i za prodavanje
magle. Naizgled paradoksalna akcija linearno se iscrpljuje u svoj punoći prenesenog značenja dok
zrenjaninske Mrtve duše postaju efektan putokaz-zamajac danas živima.
Emocija je ono suštinsko u ovoj predstavi, ali to ne znači da se iz nje ne stiže dalje i lepše.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 114