5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

Šajtinca. U ovoj, pak, sin je zadojen nacizmom, majka i otac, progonjeni sećanjima, više i ne primećuju sina,
ostvarenje ljubavi je nemoguće, poromećeni su sistemi vrednosti. Sve su to odlike vremena koje dosledno
prenose i glumci na sceni (Nikola Ivačkov, Jelena Galović, Biljana Keskenović, Radoje Čupić, Ivana V.
Jovanović, Saša Torlaković). Scenografija Jele Naumovski podsetila je, u prvi mah, na scenografiju predstave
Paviljoni Milene Marković u režiji Slobodana Unkovskog – kuća podeljena u dve prostorije gde se uporedo
odvija radnja. Muzika Vladimira Pejakoviće oslikava nabujalu agresiju ponovno vaskrslih opasnih ideologija.
Poslednjih petnaest godina na scenama pozorišta po Srbiji u predstavama koje se bave ovom tematikom čini
se kao da hodaju iste pogrbljene lutke/ljudi sa tupim pogledom uprtim u daljinu. Ova slika jeste realna i
neophodna da bi suočila pojedinca sa posledicama posttraumatskog razdoblja. No to je nedovoljno:
rezignirani akter na sceni posmatra isto tako rezigniranu i otupelu publiku, bez nagoveštaja pomaka izvan
stanja pukog samosažaljenja. Da li je neophodno gajiti ovo osećanje na kulturnoj sceni Srbije kako bi došlo
do oslobođenja od traume napaćenog vremena ili je, pak, došlo vreme za pronalaženje novog jezika i
promenu pravca misli da bi se iskoračilo van granica učaurenog uma
Ana ISAKOVIĆ, e-Novine, 5. maj 2009.
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 112