5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

P R E D S T A V A
"Možda smo mi Miki Maus” je inspirisan jednim beogradskim grafitom na kome se nalaze mladić i devojka,
zagrljeni, sa plastičnim ušima na glavi. U centru zbivanja nalazi se stari aparat za fotografisanje, smešten u
prolazu "Bezistan” odmah pored Mek Donaldsa, kroz koji prolaze likovi komada. Drama se bavi vremenom i
odnosom pojedinca prema sopstvenim "zamrznutim” trenucima u životu. Kao polazište uzima fotografiju,
koja najbolje oslikava želju za večnošću a istvremeno strah od prolaznosti.
Dramaturška beleška: Tragedija nacrtane aure
Tekst Možda smo mi Miki Maus odlikuje emotivna snaga, poetika koja pripada postdramskoj formi i izuzetan
scenski potencijal. Reč je o drami - tačnije, o vrsti postdramskog skripta - u kojem Maja Pelević značenjski
slojevito, kritički angažovano i na formalno inovativan način progovara o čoveku u današnjem svetu,
dezorijentisanom usled odsustva boga, morala, ljubavi, tolerancije ili vrednosnih merila - a, ponajviše,
smisla.
Sa šireg poetičkog stanovišta gledano, može se konstatovati da je ovaj tekst i logičan, premda poetički
pomalo i neočekivan korak u opusu jedne od naših najdarovitijih mladih dramatičarki. Sledeći svoj
nesumnjivi dramski senzibilitet, Maja Pelević u tekstu Možda smo mi Miki Maus upotrebljava jedan od
ključnih tehnoloških fenomena moderne elektronske, postmoderne i potrošačke civilizacije - automat za
snimanje i izradu fotografija - kao sredstvo uobličenja dramskog iskaza o praznini automatskog
postmodernog sveta i jalovom obilju duše koja u njemu obitava, tražeći ispunjenje, ili barem utehu. Pri
tome, Maja Pelević sledi tendenciju ubedljivog proširivanja liste motiva kojima se bavi, istovremeno
ostvarujući sve veću složenost, preciznost i ubedljivost forme.
Dok je njen prvi celovečernji komad Ler cinična melodrama, Beograd-Berlin, pak, sumorna alegorija
pustolovine, Pomorandžina kora urnebesno satirična parabola o pobuni Tela, a Ja ili neko drugi postmoderna
tragikomična fuga o slobodi i svim vrstama ropstva, u ovoj drami uočava se novi proces autorkinog
dvostrukog sazrevanja. S jedne strane, forma ovog teksta korespondira sa sredstvima, metodama i, čak,
strategijama postdramskog teatra - uzdržavanjem od sinteze, preplitanjem slojeva scenske iluzije, igrama sa
gustinom i ritmom dramsko-scenskih znakova, simultanošću i sinestezijom. Na drugoj strani, ova drama,
motivima, likovima i ne-fabuliranom, eliptičnom pričom, na reprezentativan i aktuelan način oličava misao
Valtera Benjamina o izgubljenoj auri - "jednokratnoj pojavi daljine, ma koliko bila blizu”. Pomenutoj auri, kao
izgubljenom izvoru i nedostižnom cilju, okrenute su škrte, a emocijama natopljene težnje svih likova - tačnije
dramskih figura - ove elegične prustovske balade. Svedočeći o dragocenoj prolaznosti života i varljivoj
večnosti slika, o ljubavi i zaboravu, o sećanju i nerazumevanju, protagonisti teksta Maje Pelević ujedno i na
nov način upućuju drevni faustovski vapaj snovima koji im izmiču i svakodnevici kojoj oni sami pokušavaju
da umaknu: "Verweile doch, du bist so schön!” (Nemoj da prođeš! Tako si divan).
Svetislav JOVANOV (Scena, br. 3-4, 2007.)
R E D I T E L j – Matjaž POGRAJC
Rođen 1967. u Ljubljani, pozorišni reditelj i jedan od najistaknutijih slovenačkih pozorišnih umetnika.
Diplomirao je pozorišnu i radio režiju (AGRFT, Ljubljana) i 1990. osniva "Betontanc“, trupu s kojom razvija i
istražuje koreografske i fizičke forme pozorišnog izraza, baveći se ideološki orijentisanim temama, posebno iz
sveta urbane adolescencije. Drugi važan deo njegovog istraživanja posvećen je verbalno-pozorišnoj strukturi;
uz pomoć ansambla Mladinskog teatra, Pograjc istražuje režijske postavke zasnovane na izvornim
tumačenjima savremenog dramskog teksta ili na doprinosu glumačke ekipe. Njegov metod interpretacija
uključuje različite žanrove pop kulture, u okviru kojih on otkriva moderne arhetipske modele izgubljene
civilizacije, haosa, nasilja i surovosti.
Priznanja: Gran pri Banjole (1992); Borštnikova nagrada za posebna dostignuća (1992); Nagrada
Prešernovog fonda za režiju u Mladinskom teatru (1997); Najbolji debitantski koreograf - reditelj u selekciji
"Pet najboljih u Njujorku Njujork tajmsa" (2000); Nagrada Viljanueva za predstavu Ko se boji Tenesija
Vilijamsa, za jednu od najboljih stranih produkcija na Kubi (2003); Marulova nagrada za najbolju režiju za
predstavu Fragile! na Festivalu "Dani Marulića“ (2006); Gran pri Borštnikovih dramskih susreta za predstavu
Fragile! (2006).
Značajnije predstave: Roberto Zucco Bernard-Marie Koltes, 1996; Butterendfly (M. Butterfly, David Henry
Hwang), 1995; Tamo gde nisam bio, 1996; Tirza, D. Z. Frey, 1997; Ko se boji Tenesija Vilijamsa, 1999;
Dom Bernarde Albe (po Federiku Garsiji Lorki), 2000; Petar Pan ili dečak koji nije hteo da odraste, J. M.
Barrie - M. Pograjc, 2001; Progonstvo i ubistvo Žan-Pol Mara, Peter Weiss, 2002; Play it Again Caligula (po
Kaliguli Albera Kamija), 2003; Luluby, Daša Doberšek, Branko Jordan, Nataša Matjašec, 2004; Fragile! Tena
Štivčić, 2005; Kitov stomak, Fabio Rubiano, 2006; Smrtonosna ljubav, 2007; Poets without Pockets,
Ljubljana, 1990; Romeo i Julija, Ljubljana, 1991; Svaka reč zlata vredi, Ljubljana, 1992; Wet Hanky Thieves,
Ljubljana, Angers, 1993; Upoznaj svog neprijatelja!, Ljubljana, 1995; Na tri strane neba, Ljubljana, 1997;
PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 104