5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E 

Novi Sad - 23/05 - 05/06 – 2009 

SUBOTA, 23. maj 

20.00 časova / SNP, Scena “Jovan Đorđević” 

Otvaranje festivala 

BRILjANTIN 

Džim Džejkobs, Voren Kejsi 

Reditelj: Mihailo Vukobratović 

Pozorište na Terazijama, Beograd 

Reditelj MIHAILO VUKOBRATOVIĆ 

Koreograf IGOR BARBERIĆ 

Dirigent i aranžer MILAN NEDELjKOVIĆ 

Prevod JASNA STOJKOVIĆ 

Prepev songova SLOBODAN OBRADOVIĆ 

Kostimograf JASMINKA JEŠIĆ 

Scenograf GEROSLAV ZARIĆ 

Pomoćnik reditelja Mina Lazarević 

Asistent kostimografa Snežana Šimić 

Asistent scenografa Tanja Žiropađa 

Asistent koreografa Mirela Škiljo 

Korepetitor drame i solista Boris Pop Trajković 

Korepetitor baleta Tatjana Radunović 

Korepetitor hora Tatjana Nikolić 

Repetitor Milan Gromilić 

Premijera: 18. april 2009. 

ULOGE 

Deni ŽARKO STEPANOV / MARJAN APOSTOLOVIĆ 

Sendi IVANA POPOVIĆ / TEODORA ŽIVANOVIĆ 

Sani MARKO JANKETIĆ / MARJAN APOSTOLOVIĆ / NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ 

Rodžer MILAN TUBIĆ 

Dudi LAZAR JOVANOV 

Keniki MILAN BOSILjČIĆ / NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ 

Džen LEMANA BEĆIREVIĆ / NATAŠA BOCIJ 

Rico DUŠICA NOVAKOVIĆ / SONjA MLADENOV 

Marti JELENA GAVRILOVIĆ / NATAŠA BOCIJ 

PRESS - 54. Sterijino pozorje 2009. 1

Frenči TEODORA ŽIVANOVIĆ / TAŠANA ĐORĐEVIĆ 

Peti ANDRIJANA TASIĆ / SONjA MLADENOV 

Eugen DANIJEL KORŠA 

Gospođa Linč VALENTINA PAVLIČIĆ 

Vins Fontejn, Anđeo SLOBODAN STEFANOVIĆ 

Ča-ča JELENA ĆOSIĆ / BARBARA MILOVANOV 

Ansambl Tamara Martinović, Iva Petrović, Elena Vesković, Nina Krluč, Nebojša Gromilić, 

Nemanja Naumoski, Igor Naumoski, Uroš Petronijević, Ana Strugar, Milena 

Živadinović, Marko Bogdanić, Pavle Žarkov, Dušan Šida 

Alternacije baleta Milica Savić, Verica Stanojević, Lidija Novaković, Strahinja Lacković, Miloš Jadžić, 

Miloš Matić 

Hor Dušica Rajić, Jasminka Nikolić, Zorica Bošković, Jelena Mit , Marčela Lukić, Kristina 

Savić, Biljana Peković, Sandra Perović, Bojana Račić, Jovan Nikolić, Miroslav 

Marković, Bojan Gavrilović, Voja Orlić, Nenad Nenić, Aleksandar Novaković, Igor 

Arizanović 

Orkestar Vladimir Mandić, Zoran Kovačevski, Mladen Lukić, Mihajlo Bogosavljević, Luka 

Stanković, Maja Hajduković, Aleksandar Petković, Milivoje Ilić, Vlastimir Blagojević, 

Branko Trijić, Dejan Stojadinović, Uroš Ranković, Ivana Pavlović, Želimir Vasić, 

Nikola Đokić, Saška Veljković, Nenad Ninković, Ljubiša Paunić, Aleksandar Miletić, 

Predrag Stojković 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE NA TERAZIJAMA, BEOGRAD 

www.pozoristeterazije.com 

Istorija Pozorišta na Terazijama počinje 1949. godine. Tokom više od pola veka svog postojanja, nekoliko 

puta je menjalo naziv: osnovano kao Humorističko pozorište, već 1954. godine menja ime i sve do 1959. 

godine zove se Beogradska komedija. Spajanjem sa Beogradskim dramskim pozorištem, u jesen 1959. 

godine postaje Savremeno pozorište, s tim da se predstave igraju na obe dosadašnje pozornice: Scena na 

Crvenom krstu i Scena na Terazijama. Sa novom 1975/76. sezonom ponovo postaje samostalno i to pod 

sadašnjim imenom- Pozorište na Terazijama. Zbog temeljne rekonstrukcije svoje matične zgrade na 

Terazijama, predstave je od 1991. godine pa do povratka u svoju zgradu prikazivalo na sceni Teatar T, u 

Bulevaru kralja Aleksandra br. 77a. Pozorište na Terazijama je tokom više od pet decenija postojanja, 

neprekidno svoje ansamble obogaćivalo novim, prvenstveno mladim, talentovanim i školovanim umetnicima. 

To mu je uvek donosilo dominantnu notu umetničke svežine koju je publika umela nepogrešivo da prepozna. 

Vremenom je Pozorište na Terazijama, na početku svoje delatnosti pozicionirano kao pozorište pretežno 

popularnog i lakog komediografskog žanra, sa svakom sezonom postajalo, ne samo repertoarski 

ambicioznije, nego i od naše kulturne javnosti sve više vrednovano kao pozorišna ustanova visokog 

potencijala i relevantnih umetničkih dostignuća. Pozorište ima četiri umetnička ansambla: dramski, baletski, 

horski i orkestarski, a prosečna mesečna poseta je oko 7000 gledalaca. 

Svoj novi život u sezoni 2005/06, na svojoj novoj-staroj, po najvišim svetskim standardima rekonstruisanoj i 

tehnički opremljenoj sceni, Pozorište na Terazijama započelo je muzičkom revijom "Svetlosti pozornice“ u 

inscenaciji Stevana Bodrože, kao i premijerom mjuzikla "A Chorus Line“ u režiji Mihaila Vukobratovića. Sledile 

su Molijerove "Učene žene“ u režiji Jagoša Markovića i domaći mjuzikl "Spusti se na zemlju“ Gordane Goncić 

u režiji Juga Radivojevića, obnova kabarea Milenka Zablaćanskog "Zamisli život“, mjuzikla Ivane Dimić 

"Golje“ i najzad, premijere muzičke komedije Predraga Perišića "Heroji“ u režiji Slavka Saletovića i muzičke 

horor komedije "Život Jevremov“ Aleksandra Đaje u režiji Stefana Sablića. Nakon premijere mjuzikla "Čikago“ 

u režiji Kokana Mladenoviće i obnove mjuzikla "Poljubi me Kejt“ u režiji Dimitrija Jovanovića, premijerom 

kabarea "Nova dobra, stara vremena“ Radeta Marjanovića i komedijom "Trajkovići“ Milenka Zablaćanskog, 

Pozorište na Terazijama je otvorilo svoju novu scenu "Kabare Terazije“. Nakon premijere obnovljenog 

kultnog brodvejskog hita "Neki to vole vruće“, koji je u režiji legendarne Soje Jovanović, svoju prvu postavku 

imao u Pozorištu na Terazijama 27. decembra 1990. godine, baletska predstava "La Capinera“ je prvi ovakav 

projekat u višedecenijskoj istoriji pozorišta, za koji je Pozorište na Terazijama osvojilo tri glavne nagrade na 

festivalu Purgatorije u Tivtu 2007. godine, kao i nagradu "Dimitrije Parlić“ dodeljenu Mikeleu Meroli od strane 

Udruženja baletskih umetnika Srbije. Nakon premijere mjuzikla "Kabare“, koji je nastao kao plod duge 

saradnje Pozorište na Terazijama i brodvejskog koreografa i reditelja Četa Vokera, i baletske predstave 

"Zemlja“, u režiji i koreografiji Džoa Alegada, usledila je premijera kabaretske predstave "Hamlet Hamlet 

Eurotrash“, po tekstu i u režiji Maje Pelević i Filipa Vujoševića na kabaretskoj sceni "Milenko Zablaćanski“ kao 


i mjuzikla "Maratonci trče počasni krug“, po tekstu našeg proslavljenog pisca Dušana Kovačeviča, a u režiji 

Kokana Mladenovića. U decembru 2008. godine, na kabaretskoj sceni premijerno je izveden kabare "Kako 

razumeti Srbe“ Vladana Savića. Mjuzikl "Briljantin“, u režiji Mihaila Vukobratovića, ima premijeru aprila 2009. 

godine, u sezoni u kojoj Pozorište na Terazijama slavi 60 godina svog postojanja. 

P R E D S T A V A 

Ideja o “Briljantinu” javila se davne 1970. godine na jednoj zabavi na kojoj su autori Džim Džejkobs i Voren 

Kejsi, uz pivo, pričali o mogućnosti da napišu mjuzikl o životu tinejdžera poput onih iz njihove škole, 

inspirisan muzikom pedesetih godina koju su to veče puštali sa ploča. Dobivši otkaz na mestu menadžera u 

jednoj prodavnici, Voren usled slobodnog vremena kojeg je sada imao na pretek, seda za pisaću mašinu i 

tada nastaje tekst najduže izvođene predstave u istoriji Brodveja. 

“Briljantin” je premijerno izveden 1971. godine na sceni Kingston Mines Theatre u Čikagu, hladnoj sali punoj 

vlage, sa 120 mesta, postavom od 18 glumaca amatera, i budžetom od 171 dolara. Bila su planirana samo 

četiri izvođenja ali je, zbog interesovanja publike, broj izvođenja je rastao. 

Godinu dana kasnije, “Briljantin” je premijerno izveden na Brodveju. Kritičari, pogotovu oni iz Njujork 

Tajmsa, osporavali su kvalitet predstave, no reakcija publike je bila drugačija. Priča o zlatnom dobu 

rokenrola smeštenom s kraja pedesetih, o mladim ljudima različitog socijalnog statusa ali sa istim potrebama 

za prijateljstvom, priča o ljubavi, dopadanju, odrastanju i sazrevanjem, snovima i nadama vezanim za 

budućnost i životu koji ih čeka, večita je tema i razlog uspeha ove predstave i nakon više od 35 godina od 

premijere. Planetarnoj slavi ove predstave u mnogome je doprineo i film iz 1978. godine u kojem su glavne 

uloge igrali tada mlad i uspešan glumac Džon Travolta i kantri pevačica australijskog porekla Olivija Njutn 

Džon. Film “Briljantin” spada u pet najpopularnijih ekranizovanih mjuzikala svih vremena, a muzika iz istog je 

prodavana u milionskim tiražima i bila nominovana za nagrade Oskar i Zlatni Globus. Manje je poznato da je 

1982. godine snimljen i nastavak, “Briljantin 2”, sa Mišel Fajfer u glavnoj ulozi, ali je ta produkcija doživela 

potpuni neuspeh. “Briljantin” je u dva navrata obnavljan na brodvejskoj sceni, 1994. i 2007. godine kada su, 

prvi put od kada postoji predstava, muzički hitovi pisani za film postali sastavni deo originalnog scenarija: 

"Hopelessly Devoted to You," " Sandy ," "You're the One That I Want". 

Premijerom mjuzikla "Briljantin“ Pozorište na Terazijama uspostvalja vezu sa svojom skorijom istorijom. 

Ponovnim izvođenjem ovog naslova na određeni način se naime, vrši provera dokle se u međuvremenu stiglo 

sa usavršavanjem svih ansambala kao i sa unapređenjem na polju produkcije mjuzikla. 

Po svom sadržaju "Briljantin“ je priča o nepristajanju, o generacijskoj pobuni, o nekoj vrsti društvene 

diverzije čije je osnovno oružje ona šećerna vodica za peglanje kose. Rodno mesto ove priče i osnovna 

inspiracije nalazi se u iskustvu i tradiciju pedesetih, u vremenu velike nade i obnove Amerike i celog sveta i 

veri u bolji život koji, izgledalo je, uveliko počinje. Svoju priču o jednoj grupi nepomirljivih srednjoškolaca, 

različitog socijalnog porekla ali istog stremljenja, Džim Džejkobs i Voren Kejsi ispričali su ranih sedamdesetih 

godina ovog veka, takođe u vreme (nove) velike obnove sveta, u doba kada je taj isti svet (ponovo) izgledao 

kao dobro mesto za život. Amerika se vratila iz Vijetnama, sklopljena su neka primirja, planeta je odahnula. 

Upravo je danas, (opet) u vreme svetske preraspodele bogatstva i prebacivanja kapitala sa jedne strane 

zemljine kugle na drugu, teatarski izazovno razmotriti kako se prema slobodi odnosi i kako se za nju bori 

današnja - digitalna generacija, oni koji u školskom dvorištu umesto šala razmenjuju video klipove veoma 

čudnog sadržaja. Ovaj "Briljantin“ našeg vremena, svojevrsna je alternativa i odgovor na ta teška pitanja i 

neopterećen je bilo čim drugim sem mladošću. Ono što je takođe važno u ovoj verziji "Briljantina“ jeste 

njegov muzički sadržaj koji je u međuvremenu postao klasična vrednost ne samo rokenrola. Takođe je 

zanimljivo da je u najnovijoj brodvejskog obnovi ovog mjuzikla, zvuk je postao čvršći a njegova boja jača. 

I ono što je možda i najvažnije. Nakon što je u Pozorištu na Terazijama , svoje znanje i umeće dokazao veliki 

broj glumaca koji su u međuvremenu postali istinske zvede, došlo je vreme da se otvore vrata novoj 

generaciji mladih ljudi željnih dokazivnja i uspeha. Bolji naslov za to od "Briljantina“ teško da postoji. 

Željko JOVANOVIĆ 

K R I T I K A 

Tinejdžerski za tinejdžere 

Tinejdžerska je duša uska, pa pregolema i preširoka, raspeta, ljulja se između smeha i plača, besa i ljubavi 

koja se na ovu dušu izliva kao letnja kiša. Puna je strepnje i zazora da je ne povrede, brižna, pa onda 

lakomislena, brzoreka, lepršava. Pevala bi i plakala u isti čas. Takav je tinejdžer uopšte, ali mu svako vreme 

dodaje, i oduzima, ponešto, izvlači u prvi plan, naglašava neko posebno svojstvo, pa su tinejdžeri 

pobunjenici, deca cveća, romantičari, fanovi rokenrola, skromni u sebe uvučeni školarci, ili dase, razmetljivci, 


estidni i agresivni, ili stidljive mamine maze! Tragični koliko i komični u sklonosti za preterivanjem i 

precenjivanjem. Narcisi, ili u mišiju rupu, u školjkin oklop, uvučeni. 

Tinejdžeri u mjuziklu "Briljantin”, u režiji Mihaila Vukobratovića u Pozorištu na Terazijama, nemaju izrazite 

osobitosti, ni politička, ili prevratnička obeležja i boje. Oni su, jednostavno, mladi ljudi na ulasku u život 

osvajajući prve ljubavi, ponekad, i pomalo, svađaju se, pa vole, uče se prvim stvarima, prvim radostima, 

prvoj suzi i zabrinutosti, ljubavi i ljubomori. Njihova nastavnica je, naravno, stroga naočarka, zakeralo, nije 

odviše zla, niti je bez razumevanja za ona davna stanja koja smo zvali mladost–ludost. U odnosu na svet u 

kome živimo, mladost, pesma, priča i muzika u "Briljantinu” Džima Džejkobsa i Vorena Kejsija iz 

sedamdesetih godina su romantične, idilične čak! Odavno se pevaju i pričaju druge pesme i priče, igraju 

opasnije, rizičnije igre! U režiji Mihaila Vukobratovića "Briljantin” Džejkobsa i Kejsija rasterećen je 

uznemirujućih društvenih, političkih, životnih tema. Sve je, manje-više, kao nekad dok smo govorili i verovali 

da je od svih najlepše đačko doba. 

Predstavu "Briljantin” u Pozorištu na Terazijama igraju pretežno mladi neafirmisani glumci, pevači, igrači. Oni 

mogu da vas dirnu i zabave, ali ne i zabrinu. Pomalo školski, pred vama se otvara u svojoj lepoti, 

nesuglasicama i brigicama, tinejdžerska duša. Tinejdžerski za tinejdžere! Ni dubokog bola, ni raskalašne i 

razuzdane veselosti. Sve u granicama dobrog ukusa, da se mame i pedagozi ne zabrinu! Skladno, umiveno, 

bez produbljenosti, ali sa šarmom, poneseno i predano, iako bez pevačke i igračke jedinstvenosti. Slatkogorko; 

izvođači se dobro zabavljaju, dopada im se to što čine, a mame, bliža i dalja svojta, a zatim i 

dobroćudni gledaoci, odmaraju napaćenu dušu. Dosta im je tegobnih, zastrašujućih pitanja i očekivanja! 

Scenograf Geroslav Zarić je skromnim sredstvima oblikovao prostor sa nekoliko nivoa na kome se mjuzikl 

širi, diže i pada. Kostimi Jasminke Ješić sugeriraju da u "Briljantinu” nije reč o posebno izdvojenoj, socijalno, 

ili na neki drugi način povlašćenoj grupi školaraca. Muzika i pokret (koreograf Igor Barberić, dirigent i 

muzički aranžmani Milan Nedeljković, prepev songova Slobodan Obradović) iz rokenrol vremena. Trube, 

gitare, gibanja, uvijanja, energično, žustro, do poslednjeg daha! Ovaj mladalački teatar deluje i osvaja 

svežinom i spontanošću. Ansambl predstava u kojoj bismo mogli izdvojiti Ivanu Popović kao Sendi, Žarka 

Stepanova kao Denija i Dušicu Novaković kao Rico. U ostalim ulogama Milan Bosiljčić, Marko Janketić, Milan 

Tubić, Lazar Jovanov, Lemana Bećirević, Jelena Gavrilović, Teodora Živanović, Andrijana Tasić, Danijel 

Korša, Valentina Pavličić, Slobodan Stefanović i temperamentna Jelena Ćosić. 

Predstava koju gledate lako, spektakl koji vas neće opteretiti teškim pitanjima i dilemama savremenog 

mladog bića. 

"Briljantin” je premijerno izveden 1971. godine sa grupom glumaca amatera, godinu dana kasnije igran je na 

Brodveju, a 1978. nastao je i film sa Travoltom i Olivijom Njutn Džon. I tu se priča sa ovim nepretencioznim 

mjuziklom ne završava. U svetu je naišao na dopadanje, doživeo izuzetnu popularnost. Nadajmo se da će 

tako biti i kod nas, i ovoga puta. 

Muharem PERVIĆ, Politika, 25. april 2009. 


NEDELjA, 24. maj 

19.00 časova / SNP, Scena "Pera Dobrinović" 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE 

Tekst, režija: Vida Ognjenović 

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad 

Autor i reditelj VIDA OGNjENOVIĆ 

Scenograf GEROSLAV ZARIĆ 

Kostimograf LjILjANA DRAGOVIĆ 

Muzika ZORAN ERIĆ 

Dramaturg SVETISLAV JOVANOV 

Lektor DEJAN SREDOJEVIĆ 

Koreograf OLIVERA KOVAČEVIĆ-CRNjANSKI 

Pomoćnik reditelja JELENA ANTONIJEVIĆ 

Asistent reditelja BEBA BALAŠEVIĆ 

Asistent kostimografa BRANKA ŠTRBAC 

Asistent koreografa FROSINA DIMOVSKA 

Premijera: 8. oktobar 2008. 

ULOGE 

Ilarion Ruvarac, BORIS ISAKOVIĆ 

arhimandrit manastira Grgetega, poznati istoričar 

Jaša Tomić, NENAD PEĆINAR 

urednik lista “Zastava” 

Gospodin Mihajlović, MIODRAG PETROVIĆ 

advokat, urednik “Zastave” 

Gospodin Savić, PREDRAG MOMČILOVIĆ 

profesor, saradnik “Zastave” 

Laza Dunđerski, RADOJE ČUPIĆ 

bogati zemljoposednik 

Mirković, JUGOSLAV KRAJNOV 

novinar "Zastave", ženokradica i bećar 

Milić, IGOR PAVLOVIĆ 

pesnik i novinar “Zastave” 

Gospodin Stojković, ALEKSANDAR GAJIN 

učitelj lepog ponašanja 


Miletić (Svetozar), STEVAN GARDINOVAČKI 

vojvođanski tribun i političar 

Ćirić, DRAGAN KOJIĆ 

trgovac, član Odbora za proslavu Kosovske bitke 

Jojkić, MIROSLAV FABRI 

trgovac i član Odbora 

Radulaški, MIODRAG PETRONjE 

zemljoposednik i odbornik 

Dimitrijević, ALEKSANDAR ĐURICA 

urednik lista “Branik” 

Brat Makarije, MIHAJLO PLESKONjIĆ 

kaluđer manastira Grgetega 

Stražar, ATILA NEMET 

u peštanskom zatvoru 

Horovođa Volf, DRAGOMIR PEŠIĆ 

učitelj notalnog pevanja 

Gospođa Amalija, GORDANA ĐURĐEVIČ-DIMIĆ 

načelnica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja 

Gospođa Radulaški, ALEKSANDRA PLESKONjIĆ-ILIĆ 

njena zamenica, žena zemljoposednika 

Gospođa Radovanović, TIJANA MAKSIMOVIĆ 

ugledna udovica 

Gospođa Lugomirska GORDANA KAMENAROVIĆ 

Gospođa Savićeva, SANjA RADIŠIĆ 

povučena, a sve zna 

Milica Tomić, DRAGINjA VOGANjAC 

žena Jašina, Miletićeva kći 

Katarina Lugomirski, JOVANA MIŠKOVIĆ 

devojka smernog ponašanja 

Gospođica Jojkićeva, TIJANA KARAJIČIĆ 

trgovačka kćer 

Gospođica Ćirićeva, JOVANA BALAŠEVIĆ 

bogata udavača, jedinica trgovca Ćirića 

Gospođa Gavanska, SANjA RISTIĆ-KRAJNOV 

dobra partija 

Gospođica Popovićeva, OLIVERA STAMENKOVIĆ 

devojka na udaju već odavno 

Gospođica Zeremski, MARIJA MEDENICA 

osećajna i nežna 

Sobarica JELENA ANTONIJEVIĆ 

Deca - Tijana Jovanović, Danica Golović, Pavle Mitić, Luka Putnik, Nikola Davidović, Nikola Milenković 

(Članovi pozorišne radionice "Pozorišne maštarije") 

P O Z O R I Š T E - SRPSKO NARODNO POZORIŠTE, NOVI SAD 

www.snp.org.rs 

1861, 16/28. jula, u Novom Sadu, na sednici Srpske čitaonice kojom predsedava Svetozar Miletić, osnovano 

je Srpsko narodno pozorište. Osnivač je Društvo za Srpsko narodno pozorište, akcionarsko udruženje koje, 

sve do početka Prvog svetskog rata 1914, vodi i razvija SNP. Za prvog upravnika postavljen je Jovan 

Đorđević, čija je agitacija na svim frontovima, a pogotovo kroz članke u Srpskom dnevniku, u prilog 

osnivanja (dramskog) pozorišta (na srpskom jeziku) u Novom Sadu, administrativnom centru tadašnje 


austrougarske provincije, rezultirala upravo gorenavedenim epilogom. Bilo je to prvo pozorište na prostoru 

koji danas nazivamo eks-jugoslovenskim, a koje je predstave igralo na nekom od južnoslovenskih jezika. 

1868, nakon gostovanja u Beogradu, a na poziv kneza Mihaila, Jovan Đorđević s polovinom novosadskog 

ansambla, osniva Narodno pozorište u Beogradu. 

1914 - 1941. Najteži period u istoriji SNP. Često mu menjaju ime, od 1920. u njegovom sastavu je i Opera 

(ukinuta već 1925, zbog nedostatka novca i pretvorena u Operetu), 1928, u noći između 22. i 23. januara, 

izgorela je zgrada (i u njoj kompletan fundus i biblioteka neprocenjive vrednosti) Pozorišta Dunđerskog u 

kojem je SNP igralo predstave... 

1945, 17. marta, prva predstava nakon Drugog svetskog rata: Najezda Leonida Leonova, u režiji Jovana 

Konjovića. Prvi posleratni upravnik je pesnik Žarko Vasiljević. Pozorište je obnovljeno pod imenom 

Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno 

pozorište. 

1958. na čelo kuće stupa Miloš Hadžić, upravnik s najdužim stažom (do 1979) čije je vreme upravnikovanja 

nazvano "zlatnim dobom" SNP. 

1947. osnovana je Opera Srpskog narodnog pozorišta. 

1950. osnovan Balet Srpskog narodnog pozorišta. 

1956. SNP je inicijator i osnivač Sterijinog pozorja. 

1981, 28. marta, iz Sokolskog doma SNP, u svojoj 120 sezoni, useljava se u sadašnju zgradu. Taj dan 

ustanovljen je tada kao Dan Srpskog narodnog pozorišta. 

2006, septembra, SNP ulazi u svoju 146. sezonu kao član Evropske teatarske konvencije (od juna) i kao član 

asocijacije Pozorište bez granica, u kojoj su i: Odsek za kulturu grada Šćećina, Poljska, Teatar "Gardonyi", 

Eger (Mađarska), Teatar "Tamasi", Sv. Đorđe (Rumunija) i Teatar "Rictus", Nant (Francuska). 

P R E D S T A V A. 

Koristeći anegdotsku nameru grupe ambicioznih politikanata da na petstotu godišnjicu Kosovske bitke 

vašarskom rekonstrukcijom storije o «kneževoj večeri» uberu poene u političkoj areni osamdesetih godina 

XIX veka – pri čemu je osnova intrige njihova uzaludna potraga za osobom koja će «izigravati» mitskog 

izdajnika Vuka Brankovića – autorka „usput“ razobličava mitomansko rodoljublje kao konstantu našeg 

mentaliteta. (...) 

Vida Ognjenović preobražava čitav društveni i kulturni pejzaž srpskog devetnaestovekovnog građanstva u 

apokrifnu Pozornicu, da bi nam pokazala apsurdnost i neutemeljenost, jalovost i besmislenost njegovih 

parcijalnih, mitskih i ideoloških «teatara», da bi po prvi put nemilosrno osvetlila «tavne kutove» naših 

nasleđenih i još neprevaziđenih komedija Žrtve i tragedija Zabune. U tom teatru, nikada ne treba zaboraviti, 

Tribun završava kao zamenjeni glumac, a Istoričar preživljava samo kao skromni Šaptač: za dobrobit sviju, 

mesto Reditelja mora ostati prazno ... 

Svetislav JOVANOV 

Apartna pojava: Komad je napisan 1988, u vreme u kojem je zdrava ljudska pamet stajala bespomoćno pred 

prizorima masovne nacionalne histerije, u kojem su konjske doze nacionalnog kiča bile svarljive samo u 

potpuno praznim stomacima i njima u prvom redu namenjene, u vremenu u kojem se poslom od 

prvorazrednog nacionalnog značaja smatralo pripremanje proslave šeststotog Vidovdana. U takvom je 

okruženju Vida Ognjenović, iz razloga lične mentalne higijene, proučavala srpsku istoriju "pisanu rukom 

časnih ljudi" među koje spada jedan od junaka njene drame, Ilarion Ruvarac. I kako slučaj radi za umetnika, 

tom je prilikom pronašla i podatke o novosadskoj proslavi petstogodišnjice Kosovske bitke. Sjajna prilika da 

se rekonstruiše jedno vreme (O vreme, o običaji!), a preko analogije vodi posredna rasprava o događajima 

ovde i sada. Precizni opisi mentaliteta, žanr slike, politički disputi, otrežnjujuća mudrovanja onoga ko zna da 

razdvoji laž od istine, iskreni rodoljubni zanos onih kojima je istorija potrebna kao lek od sadašnjosti, 

taktiziranje političkih stratega, glupa bezbrižnost onih koji su bez znanja i bez iskustva itd. itd. – sve to 

nalazimo u ovoj melanholičnoj (istorijskoj) komediji koja je dve godine čamila u ladici (kako bi rekli njeni 

junaci), jer joj nisu dopustili da ugleda svetlost dana pre no što pesnici-akademici ne odguslaju svoje. 

Mirjana MIOČINOVIĆ, Dramaturške škole, Scena, 4–5/91. 

R E Č S E L E K T O R A 

Izveden kao raskošna ironično-polemička vivisekcija našeg narodnog/građanskog pa i salonsko-političkog 

uma sklonog mitizujućem shvatanju istorije i našeg mesta u njoj, živahno i slikovito raspisani tekst Vide 

Ognjenović spada u red onih čija aktuelnost neće skoro biti dovedena u pitanje, podjednako iz tzv. 

unutrašnjih i spoljašnjih razloga. Mislimo li o prvom, tu je vešto i snažno razvijena dvostruka igra građena na 


slici građanskog miljea Novog Sada na izmaku 19. veka te tadašnjeg para/političnog vjeruju koje u jubilarnoparadnoj 

rekonstrukciji "kneževe večere" vidi svoj najviši glas, onaj koji se stihijski preliva u prazninu realno 

mogućeg i tragični incident kao svoj energetski produžetak. Mislimo li o drugom, "spoljašnjem" razlogu ove 

predstave, stvar je još očiglednija, tj. aktuelnija, ne samo kao pozorište koje "potkazuje život" nego i kao 

ono koje mu nudi ogledalo višeznačne po(r)uke, ako već ne i lek. 

Naravno, tu je i ono treće i najvažnije, bogata ansambl predstava pisana proverenim rediteljskim rukopisom 

same autorke, u kojoj su sve replike na mestu, glumci u poslu vrednom umetnosti koliko i života koji živimo, 

a publika svesna da (sa)učestvuje u nečem većem od samo drame ili samo komedije. Otud možda i odsustvo 

upitnika u naslovu komada Vide Ognjenović, baš kao što predstavi o kojoj je reč ne treba nikakav uskličnik. 

Dovoljno ju je i gledati, u još svežem izdanju. 

Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL 

P I S A C i R E D I T E L j – Vida OGNjENOVIĆ 

VIDA OGNjENOVIĆ, reditelj, dramski i prozni pisac. Diplomirala je opštu književnost na Filološkom fakultetu 

u Beogradu i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije 

započela u Parizu, na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila na Univerzitetu u Minesoti 

(SAD). Bila je direktor Drame Narodnog pozorišta, Beograd, predavala na univerzitetima u Los Anđelesu i 

Čikagu, redovni je profesor novosadske Akademije umetnosti... Njen rediteljski opus čini blizu stotinu 

pozorišnih, veliki broj TV i radio-režija. Napisala je više drama. U mnogim pozorištima bivše Jugoslavije, 

režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku tako i savremenu dramu. Nagrade: Sterijina 

nagrada za najbolji tekst (Je li bilo kneževe večere, Jegorov put), Sterijina nagrada za režiju (Jegorov put), 

Sterijina nagrada za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog), Oktobarska nagrada grada Beograda za režiju 

(Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala MESS (Mefisto, 1985), Nagrada “Joakim Vujić” za 

dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998)... Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo 

(2007). Objavila je šest knjiga proze: zbirke prirovedaka Otrovno mleko maslačka (1994) i Stari sat (1996), 

Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (2001), roman Kuća mrtvih mirisa (1995), Putovanje u putopis (2005), 

roman Preljubnici (2006) i sedam knjiga drama. Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski, 

mađarski, nemački, makedonski, norveški i druge jezike. Bila je ambasador SR Jugoslavije (kasnije Srbije i 

Crne Gore) u Norveškoj. 

R E Č R E D I T E L j A 

IRONIJA KAO DRUGO LICE MELANHOLIJE 

Na čemu mi kao narod gradimo svoj identitet, na osnovu mita ili poučeni iskustvom istorije 

Pozivamo se na istoriju koju ne poznajemo dovoljno i na mit koji zloupotrebljavamo. Svesno ili, pak, 

nesvesno mešamo to dvoje i dobijamo neke nabildovane pseudočinjenice, zgodne za političko zaluđivanje 

neukih i narcisoidno šepurenje obmanjivača. Neki, dakle, to čine iz neznanja, pa ni krivica nije njihova, a 

neki, među njima, na žalost, i mnogi obrazovani ljudi, na zadatku su. Mešetare i vršljaju smišljeno u političke 

svrhe, za potrebe ove ili one opcije, znajući dobro šta rade i zašto se time bave. 

Istorija je kod nas relativno mlada nauka. U dvadeseti vek smo ušli, a da još ni u nauci nismo bili načisto šta 

je istorijski podatak, a šta metafora o njemu. Sve do svoje smrti, u prvoj dekadi veka, istoričar Ilarion 

Ruvarac je optuživan za jeres i izdajstvo nacije jer se trudio da ubedi svoje savremenike da se istorijska 

činjenica mora dokazati materijalnim dokazima, a ne pesničkom dosetkom, makar ona bila i "iz glave cijela 

naroda". Kako tada, tako i danas. 

Vida OGNjENOVIĆ - Marina VULIĆEVIĆ, Politika, 5. avgust 2007. 

"Menjajte pripovetku", uzvikuje jedan Vaš dramski lik. "Ako se od narodne pesme traži da zameni istoriju, 

onda je ona gomila gluposti." Kako promeniti pripovetku, kako neutralisati buku i bes istorije 

Pravilnim čitanjem. Nevolja je što mi istorijske, naučne spise i tekstove čitamo kao zbirke pripovedaka, kao 

opise izmišljenih krvoprolića, ubistava i ljudožderstva. Obrnuto, fikcijske tekstove najčešće shvatamo kao 

dokumentarne prikaze zbilje, od kojih zahtevamo da se povinuju našoj predodžbi o toj istoj pojavi u 

stvarnosti. Zato je odbacivanje književnog dela i menjanje istorijskog tumačenja redovna praksa u 

nasilničkim društvenim uređenjima. "Pobednički mitografi" imaju pune ruke posla. Redovno prefarbavaju 

istorijske činjenice u vladajuće boje, ili sopstveni književni diskurs daruju na tacni kao svoj doprinos političkoj 

nužnosti To se sve sjedinjava u ono što Miša Stanisavljević briljantno formuliše kao "Elan mortal". 

Vida OGNjENOVIĆ - Gojko BOŽOVIĆ, iz intervjua 


K R I T I K A 

Dragi su Srbi, ali istina je draža 

Konačno je i Novi Sad dobio priliku da na sceni vidi velikane i miševe svoje istorije, maestralnim spisateljskim 

radom otelotvorene u tragikomičnoj drami Vide Ognjenović „Je li bilo kneževe večere“ koja se bavi (večnom) 

temom Kosova, srpstva, patriotizma, izdajništva... Priliku koju je posvećenim radom Vide Ognjenović, ovaj 

put i kao rediteljke, iskoristio i skoro celokupan ansambl Srpskog narodnog pozorišta, znalački pretvarajući 

blizak jezik, milje i temu, u uzbudljivu pozorišnu igru. Igru koja u tolikoj meri potkazuje stvarnost, da od nje 

može da se zaceni od smeha, ali isto tako rasplače od bola. I naravno, taj bol nikako nije Kosovo, nego 

istina. 

Vida Ognjenović umetnički vešto manipuliše tom istinom, kada je reč o Jaši Tomiću, Lazi Dunđerskom, Miši 

Dimitrijeviću, Svetozaru Miletiću, ili Ilarionu Ruvarcu, kombinujući istoriografiju, mitove i vlastitu zamisao, da 

kroz njih na raskošan način ispriča sve što je na duši ovog mučeničkog, ali nepismenog, pesmi, kolu, 

’ajduštvu i politikantstvu vičnog srpskog naroda. Ne, to nije generalizacija ili neko tamo uopštavanje, to je 

precizna vivisekcija, kakva je samo u umetnosti moguća, a valjda i dozvoljena. 

S puno ljubavi, ali i beskompromisne strogosti i doslednosti Vida Ognjenović razotkriva jedan mogući 

scenario dešavanja s kraja devetnaestog veka, kada grupa okupljena oko Jaše Tomića i novina „Zastava“, 

pokušava da organizuje proslavu pola milenijuma Kosovske bitke, sve sa kneževom večerom, izdajom i 

kletvom, i danas aktuelnim đakonijama srpske političke kuhinje. Vida Ognjenović je ansamlbl SNP tekstom 

nadahnula, a režijom mu udahnula potrebnu preciznost i čistoću da iznese pozamašan teret i zadovoljstvo u 

pravoj i pravovremenoj meri realizma i raskošne ekspresivnosti, kako kad je reč o političkom, tako i kad je 

reč o građanskom trenutku epohe, jer u tekstu i na sceni pored vrlih nam političara, paralelno se prati i 

ženska strana priče, priprema za svečanost Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Upravo ženska 

strana priče, njena „odvojenost“, veoma je važan segment koji dramu, a i predstavu „Je li bilo kneževe 

večere“ u SNP i razbija i sastavlja, baš kao što to žene i inače rade u svetu muškaraca. 

U znakovitoj „novinskoj“ scenografiji Geroslava Zarića, gde dominira naslov „Izgubili jesmo, poraženi nismo“, 

baš kao i poleglo, a zrelo klasje žita, u verodostojnim i raskošnim kostimima epohe (kostimografkinja LJiljana 

Dragović), nije bilo lošeg glumačkog mesta, a skoro svi su imali svoju priliku - repliku, da se istaknu. Bilo da 

je reč o maslačkoglavom profesoru Saviću Predraga Momčilovića, s razlogom razmetljivom Lazi Dunđerskom 

Radoja Čupića, „hajduku“ Mirkoviću Jugoslava Krajnova, rodoljubivoj gospođi Amaliji Gordane Đurđević- 

Dimić, smernoj, a zapaljivoj Katarini Lugomirski Jovane Mišković, uobraženoj gospođici Ćirićevoj Jovane 

Balašević, ili „dragi su mi Srbi, ali draža istina“ Ilarionu Ruvarcu Borisa Isakovića (nabrajanje bi „u nedogled“ 

moglo da se nastavi, a „nepravda“ izostavljanja neizbežna), svi su listom ispoljili glumački dar i veštinu da 

tekst i gest iznesu kao vredan pažnje. Iako je prošla tek premijera, predstava „Je li bilo kneževe večere“ već 

ima osiguran dug i uspešan repertoarski život, a preporučuje se i starima i mladima, i liberalima i radikalima, 

socijalistima ili demokratama, i muškarcima i ženama, a i patriotama i izdajnicima, Srbima, a zašto da ne, i 

Mađarima i „Švabovima“... 

Igor BURIĆ, Dnevnik, 10. oktobar 2008. 


PONEDELjAK, 25. maj 

19.00 časova / Pozorište mladih 


RODOLjUPCI 

Tekst: Jovan Sterija Popović 

Režija: Lary Zappia 

Narodno pozorište, Užice 

Režija LARY ZAPPIA 

Scenograf VESNA ŠTRBAC 

Kostimograf SNEŽANA KOVAČEVIĆ 

Kompozitor DUŠKO RAPOTEC UTE 

Korepetitor RADICA LjUBIČIĆ 

Scenski govor Mr DEJAN SREDOJEVIĆ 

Tehničko vođstvo Milena Jocić Obradov 

Majstor scene Slavoljub Vasić 

Majstor svetla Filip Marković 

Majstor tona Nikola Pejović 

Premijera: 3. februar 2009. 

ULOGE 

Gospoja Žutilov IVANA PAVIĆEVIĆ 

Nandor SVETISLAV JELISAVČIĆ 

Milči NEMANjA JOVANOVIĆ 

Eva DRAGANA VRANjANAC 

Gospojica Lepršić TIJANA KARAIČIĆ 

Zelenić SLOBODAN LjUBIČIĆ 

Gospojica Šerbulić BILjANA ZDRAVKOVIĆ 

Gospojica Smrdić TANjA JOVANOVIĆ 

Gospojica Gavrilović BOJANA ZEČEVIĆ 

Nađ Elvira ANDRIJANA SIMOVIĆ 

Skoroteča SLOBODAN FILIPOVIĆ 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, UŽICE 

www.teatar.rs 

Pozorišni život u Užicu datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo kao programska 

aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te iste, 1856. godine). Teatralno društvo je 

bilo smešteno u Kaljevića kući (ugledni predsednik Okružnog suda i trgovac). Užički Teatar osnovao je 

Stojadin Obradović, upravitelj Čitališta (svedoči njegovo pismo knezu Milošu Obrenoviću iz 1859. godine). 

Prva pozorišna predstava u Užicu izvedena je 15. februara 1862. godine. Bio je to komad "Boj na Čačku 


1815". Iste godine prikazani su komadi "Smrt Stevana Dečanskog" i "Ajduci". Godine 1866. malobrojna 

građanska publika gledala je predstavu "Hajduk Veljko". Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere 

svedoči o interesovanju Užičana za pozorišni prikaz: "Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom 

ljubavlju na ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna... Osim 100 duša što beše u sobi i na 

mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih". Nakon ovih prvih izvođenja, 

pozorišni život u gradu je imao dužu pauzu, sve dok predratne 1913/14. godine đačka pozorišna grupa 

Gimnazije, pod rukovodstvom profesora Dejana Malenkovića kao njenog osnivača, nije izvela više komada. U 

međuratnom periodu gradska publika je, izgleda, više pokazivala sklonosti ka filmskoj umetnosti, jer nastaje 

novo zatišje u pozorišnim prikazima. Tek sa prvim danima Užičke republike, 1941. godine, umetnička 

partizanska četa izvodi domaće i sovjetske pisce: "Mati", "Knez Ivo od Semberije", nekoliko Nušićevih 

komada, "Kako se kalio čelik", "Početak bune protiv dahija"... Glavne uloge igrali su Milutin Čolić, Alija Nedić, 

Filip Marjanović, Milenko Đurić, Časlav Jehlička. Pored Kaljevića kuće, u kojoj je tradicija bila nastavljena, 

predstave su bile izvođene i u Sokolskom domu (Sokolani) i Filkim bioskopu. 

Pozorište danas - Narodno pozorište Užice osnovano je kao Oblasno narodno pozorište odlukom Ministarstva 

prosvete Srbije 10. avgusta 1945. godine. Prva premijera bila je 4. septembra 1945. godine, Nušićeva 

"Gospođa ministarka", u režiji Obrada Nedovića. Svoj rad Pozorište je započelo u Sokolskom domu. Od 1948. 

godine Narodno pozorište Titovo Užice premešta se u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici. 

Sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga, Trga partizana, Pozorište dobija svoju novu zgradu, koja je sa 

celim trgom predstavljala i novi urbani identitet grada - projektant je bio arhitekta Mandić. Nova zgrada je 

otvorena 1967. godine. Osnivač Narodnog pozorišta Užice je Skupština opštine Užice i ono je danas jedino 

profesionalno pozorište na teritoriji jugozapadne Srbije, na teritoriji istorijski poznatoj kao Užički kraj. 

Pozorište je zaključno sa sezonom 2007/08. izvelo 501 premijeru. 

Anatomija jednog uspeha 

Narodno pozorište Užice postalo je teatarski fenomen: daleko od metropole, u ne baš komfornim tehničkim i 

finansijskim uslovima, bez velike medijske pažnje, stvara veliku pozorišnu "buku", domaću i evropsku. 

Najnoviji uspeh ovog ansambla na 39. Pozorišnom bijenalu u Veneciji, kao prvog teatra iz Srbije koje je 

učestvovalo na tom prestižnom evropskom festivalu, nije posledica stihije, niti početničke sreće, već 

dugogodišnjeg iskustva, predanog rada i želje da proveri svoje potencijale i" provetri" sopstvenu scenu. 

Uspeh je još veći, jer je ovaj teatar pronašao način kako da se uporedi sa drugima i to baš u ovo tranziciono 

vreme, koje ne mazi kulturu i umetnost. Biti jedini i nije toliko vredno, ali je veoma važno dokazati se i izvan 

sopstvenog atara. Time se i potvrđuje ona stara da je provincijalizam stanje duha, a ne suma kilometara 

koju treba preći do metropole. 

Nenad KOVAČEVIĆ 


"Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića u režiji Lari Zapie, reditelja iz Hrvatske, izvedeni su premijerno sa 

velikim uspehom, na sceni Narodnog pozorišta u Užicu. Pokazalo se da je Riječanin, svojevremeno najbolji 

student u klasi Dejana Mijača, neskrivenu zadivljenost srpskim klasikom pretočio u vredno ostvarenje. 

Sterijini Smrdići, Šerbulići ili Žutilovi imaju vanvremensku formu, javljaju se nepogrešivo na svim važnim 

istorijskim prekretnicama, a hrvatski reditelj ih je lišio sadržaja, svedeni su na glupost koja je neuništiva. 

Dodelio je Zapia užičkim glumicama muške uloge, one su u jednostavnim crnim kostimima Snežane 

Kovačević, na još ogoljenijoj pozornici scenografa Vesne Štrbac, progovorile jezikom dekreta, novinskih 

izveštaja o dobijenim i izgubljenim bitkama. Ovi rodoljupci nisu srboljupci, oni su pre svega srebroljupci. 

Samo povremeno, raste ili pada cena za koju u pogodnom trenutku Mađarice postaju Srpkinje, a ove opet 

"mađaronke“, i obrnuto. - Bilo je epohalnih režija ovog dela, u vreme Informbiroa, ali i kasnije kada je Mijač 

dva puta režirao "Rodoljupce“, pre i posle kosovskih nemira, kada su se svodili računi, a pogledi upirali u 

ratne profitere - kaže Zapia. - Ja u Sterijinom komadu nisam pronašao priču o žaru rodoljublja, već o 

egoizmu koji je spreman da pozdravlja zastave svake vlasti. Transpozicija muških likova u ženske ("mane i 

vrline nisu privilegija pola“), efektna scenografija u kojoj se fakti ispisuju na ogromnoj beloj površini 

beskonačnog roto-papira i nestaju odnoseći svoju suštinu, na pozornici ostavljaju rodoljupce kakve bi Sterija 

poželeo: "Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažitelja, a glas umerenosti smatrao se 

kao nenarodnost, izdajstvo“. 

Ovi rodoljupci su otišli korak dalje, otkrivaju pored nesavršenosti našeg pamćenja, današnje mračno carstvo 

u kome su izbledeli barjaci, "isprale“ se himne, ali je stara strast za novcem, biranjem strana i pobedom ega 

- ostala. 

N. JANKOVIĆ 

Rezoner Gavrilović: Sterija Rodoljupce završava ironijski, pobedom strasti i sebičnosti, pobedom negativnog 

principa. U ironijskoj komediji, kako je konstatovao Fraj, "demonski svet nikada nije odveć daleko". Najčešće 

se dešava da pisci komedija, mada se poigravaju tim opasnim prisustvom zla, radnju komedije na kraju 


naglo preokrenu i, izbegavajući katastrofu, uvedu pravednu kaznu koja demonski svet rasprši kao ružan san. 

Sterija u finalu Rodoljubaca ne uvodi kaznu, ne uspostavlja narušeni sklad, ne pruža nadu, već komediju 

završava melanholičnim komentarom nemoćnog i rezigniranog Gavrilovića... 

Sterija nije verovao da je trijumf nad humornim društvom moguć, kao što nije verovao ni u slobodu, 

jednakost, bratstvo i pravdu. 

Sterija je imao još samo toliko snage da groteskno razobliči "privatnu povesnicu srpskog pokreta", i to 

snagom "Daumierove karikature", a kako nije verovao u mogućnost kazne, niti u trijumf pravde, niti je 

iščekivao promene postojećeg stanja, nije želeo ni da se obmanjuje raznim manipulacijama, kraljevim 

glasnicima, prerušenim vojvodama i moralnim deus ex machina. 

Iz ovako pesimističkog osećanja sveta proizišao je i lik Gavrilovića, nekako sterijanski tih i melanholičan, 

pasivan i umoran, (Gavrilović/Sterija se zatvorio u ćutanje i usamljenost, u potrazi za Horacijevim otiumom, 

što ga je on nazivao pokoj). Mada se po indikacijama u drami radi o "najbogatijem" građaninu u varoši, 

Gavrilović nekako ne liči mnogo na čoveka od trgovine i špekulacije. U njegovom ponašanju, mudrosti i 

rezonovanju, u načinu ophođenja, oseća se rezignacija umornog intelektualca – svesnog bede na zemlji, 

razočaranog i usamljenog. Likom Gavrilovića kao da je Sterija u srpskoj komediografiji anticipirao lik 

rezonera, koji će se šezdesetih godina XIX veka javiti u francuskoj idejnoj drami (A. Dima-sin, Ožije), u 

takozvanim komadima s tezom (pieces a these ili problem plays), sa zadatkom da "moralizuje" u ime pisca, 

kao neka vrsta lika-hora. 

Gavrilović samo posmatra događanja, ali u njima aktivno ne učestvuje. Sve vreme stoji po strani i nije "do 

grla" u radnji komedije, već deluje nekako kao njena fusnota koja pomaže da se ljudi i događaji podrobnije 

osvetle, ali koja nema pokretačku ulogu. Nasuprot aktivnom «humornom društvu» koje, zahvaćeno 

koristoljubljem i zaslepljeno sebičnošću, neprestano pokazuje groteskno naličje svog rodoljubija, Gavrilović je 

samo pasivni komentator zbivanja. I kako ne pokreće komičku radnju, logično je da na kraju nije u 

mogućnosti ni da je razreši. Ili, tačnije, i on kao i pisac ne veruje da je moguć i ostvariv onaj, u svakoj 

komediji tako neophodan završni obrt, ona nagla (često i neočekivana) komična metamorfoza demonskog 

sveta i katastrofe u srećan ishod. Svet se u komediji ne može izmeniti, on se samo može ismejati i razobličiti. 

Zato kod Sterije i ne postoji klasično arhetipsko komično prepoznavanje, ne postoji anagnorisis, onaj 

isceliteljski trenutak (preokret) u razrešenju komične radnje nakon koga se "iskristalizuje novo društvo". 

Sterija Rodoljupce ne završava kao što je to za komediju, pogotovo za veselo pozorje uobičajeno, radosno i 

sa smehom, već molski, "disonantnim tonom", s gorčinom i pesimizmom, u uverenju da će beda (u ovom 

slučaju lažnog rodoljublja) i dalje živeti i trajati na zemlji. 

Preuzeto iz: Josip LEŠIĆ, Sterija, dramski pisac, Sterijino pozorje, Prometej, Novi Sad, 1998. 

R E D I T E L j – Lari ZAPIA 

Lari Zapia (Lary Zappia) – Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, magistrirao na 

Univerzitetu u Kalgariju u Kanadi, pozorišni reditelj – slobodnjak; radi profesionalno od 1989. Do sad je 

postavio preko 35 različitih projekata (od opera i mjuzikla, do drama, komedija i vodvilja) u Hrvatskoj, 

Sloveniji, Srbiji, Litvaniji, Italiji i Kanadi u velikim, nacionalnim pozorišnim, ali i u izvaninstitucionalnim 

grupama. Uz glumca Nenada Šegvića, suosnivač je riječkog HKD Teatra. Dobitnik je više profesionalnih i 

univerzitetskih nagrada i stipendija. Osim pozorišom režijom, bavi se naučnim i pedagoškim radom, i 

prevođenjem. Trenutno dovršava svoj doktorat u Kanadi, pri "Graduate Centre for Study of Drama" na 

Univerzitetu u Torontu, gde priprema disertaciju na temu režije kao autorstva, pod mentorstvom prof. Linda 

Hatčon (Linde Hutcheon). 


Želim vjerovati da nije slučajno režija srpskog klasika povjerena jednom «strancu»; želim vjerovati da je ta 

odluka slika vremena o kojemu naša predstava govori – vremena koje je, makar na trenutak, pogubilo svoju 

«ključnost». Rodoljupci su se ciklički pojavljivali u vidu ključnih uprizorenja koja su mjerila važne trenutke 

novije srpske povijesti kada je pitanje rodoljubija i rodoljubaca bilo od presudnog značaja za moralnu 

vertikalu naroda: doba Informbiroa, doba prvih kosovski nemira, doba svođenja računa s posljednjim ratom 

... Za stoljeće i po Sterijinih Rodoljubaca u Srbiji su se vrtoglavom brzinom smjenjivali različiti jezici: jezik 

ulice, jezik medija, jezik oružja... Da me neko pita koji jezik sada vlada, ne znam što bih odgovorio. Jezik 

lagane apatije Jezik urbanog egoizma Jezik tišine Osluškujem nastalu tišinu i gledam tko li će sada pod 

svjetla pozornice I kojim će jezikom govoriti Možda se nitko neće pojaviti Možda su se svi rodoljupci već 

izredali Dok tako čekam, iz mraka hinterbine pojavljuju se žene. Ženama ne treba bidermajer salon – 

dovoljna im je histrionska pustoš prazne scene u kojoj strašću i maštom grade svoje papirnato, pomalo 

mračno carstvo. Gledam ih i vidim kako su se sada (...) boje na barjacima isprale, kako su se himne toliko 

puta promijenile da više ni stihova nemaju, i kako je od rituala (...) ostala samo forma, dok se sadržaj 


negdje putem i vremenom pogubio. Svejedno, preko šuštanja papira, jednako se čuje dahtaj častohleplja, 

uzdisaj otimanja – pa makar za kokardama od natron-papira. Mane i vrline očigledno nisu privilegija spola. 

Život je jednako, čarobno nesavršen u svim svojim oblicima. I, kako kaže Cioran, moguć samo zahvaljujući 

nesavršenosti naše mašte, i – što je još važnije – pamćenja. 

Lary ZAPPIA 

Veliko delo našeg pozantog satiričara, aktuelno je i danas 150 godina posle nastanka, a za činjenicu da je 

režija srpskog klasika poverena "strancu“, Zapija kaže da nije slučajna. 

"Želim vjerovati da je ta odluka slika vremena o kojemu naša predstava govori - vremena koje je, makar na 

trenutak, pogubilo svoju ključnost“, kaže Zapija, ali ga pomalo brine da odgovornost koju oseća prema 

tekstu ne nadmaši njegovu zadivljenost autorom. "U nekim epohalnim događajima po Srbiju događale i su se 

i epohalne režije ovog dela, kao na primer u JDP u doba Infrombiroa, ali i kasnije kada je taj komad Mijač 

dva puta režirao, pre kosovskih nemira i kasnije, kada su se svodili računi i upirali prsti u ratne profitere“, 

podseća reditelj. 

Specifičnost užičkih "Rodoljubaca“ je i u tome što žene igraju muške likove, a muškarci ženske, ali reditelj 

upozorava da to "nije travestija, većtranspozicija“. On kaže da je početna ideja bila da glumci u belim 

odelima igraju u bazenu sa blatom, te da je od takvog rešenja odustao iz finansijskih i tehničkih razloga. 

"Ovo su rodoljupci bez boje, isprani rodoljupci, jer je danas sve zadržalo formu, a nema suštinu. Svijet oko 

nas nema nekakav mobilizirajući ili ključni događaj, a nas više zanima Obamina inauguracija od onog što 

nam se pred nosom dešava“, kaže Zapija i svedoči da je u Sterijinom komadu pronašao ne priču o žaru 

rodoljublja, većprvenstveno ljudski egoizam, koji je spreman da pozdravlja zastave svake vlasti. 

Lary ZAPPIA - Nenad KOVAČEVIĆ, Danas, 3. februar 2009. 

P I S A C – Jovan Sterija POPOVIĆ 

Jovan Sterija Popović (13. januar 1806. - 10. mart 1856.) 

Rodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. 

godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u 

Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, 

advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora "prirodnog prava". Već iduće godine 

prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd. Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. 

godine postavila za ministra prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska 

akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta - Biblioteke. Postavio je temelje 

modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada 

podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života. 

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama "Davorje", jednom od najboljih knjiga refleksivne 

poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića. Napisao je 

prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom "Smrt Stefana 

Dečanskog" otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu 

"Teatar na đumruku" i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu "Teatar kod jelena" (1847- 

1848). Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i 

velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. "Otac srpske drame" prve komedije piše u vreme života 

u Vršcu između 1830. i 1840. godine. U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse 

Ružića i dr. Komedija "Laža i paralaža" (1830), "Pokondirena tikva" (1830), "Tvrdica" (1837), "Zla Žena" 

(1838) i "Pomirenje" (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju "srpskog Molijera". Ovekovečio je 

u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost 

sa istinom u društvu. Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost 

naših Slavenoserba i njihov nakaradni "slavjanski" jezik. Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova 

komedija "Rodoljupci" u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam. 

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe. 

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu. 

R E Č P I S C A 

Nastojeće pozorje nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam koje 

iz života, koje iz novina: i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove itd. 

u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi, dakle, ne ostaje nego progovoriti koju reč zašto takovo delo, s takovim 

pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam da će to svima onima nepravo biti koji narod ne inače nego 

kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želeli da se za njima dobro govori. 


Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka 

naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji, 

jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se 

predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo 

luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, 

kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, 

trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima 

svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne 

mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo 

njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine. 

Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće 

istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, 

nego poučiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac 

sa mnom biti soglasan. 

Jovan Sterija POPOVIĆ, predgovor Rodoljupcima 

K R I T I K A 

Direktan prikaz zla 

"Rodoljupce”, užareno kritičan i nepopustljivo direktan Sterijin komad o šupljem, deklarativnom 

nacionalizmu, reditelj Lari Zapija je vrlo smelo postavio na scenu Narodnog pozorišta u Užicu, opredeljujući 

se za minimalistički, brehtovski pristup. Scena je dizajnirana funkcionalno, vrlo škrto: par stolica, niz 

sablasno visećih sijalica, roto-papir na kojem izvođači ispisuju ime komada koji igraju, datume itd., retki 

surekviziti. Ta krajnja svedenost scenskih znakova, avetinjski prigušeno osvetljenje, kao i ograničenost boja 

na crnu i belu, osim vizuelne atraktivnosti, imaju i jasan metaforički smisao (scenograf Vesna Štrbac, 

kostimograf Snežana Kovačević). 

Jedan od najradikalnijih rediteljskih postupaka u ovoj predstavi jeste polna transpozicija likova – Lepršić, 

Smrdić, Gavrilović, postali su Lepršićka, Smrdićka, Gavrilovićka, dok su Zelenićka, Milčika i Nančika postali 

Zelenić, Milči, Nandor. Ova inverzija se može shvatiti kao artikulacija ideje o prebacivanju odgovornosti na 

ženski rod, odnosno teze da su žene glavni krivci za nedavnu vrtoglavu pomamu nasilnog rodoljublja. 

Tačnost ove teze je, naravno, diskutabilna, ali je ona, ovako prezentovana, u pozorišnom smislu, vrlo 

zanimljiva jer podstiče raspravu, na planu sadržaja, kao i forme. 

Brehtovska sredstva ukidanja iluzije podrazumevaju, između ostalog, fokus na izvođače, odnosno, ovakav 

rediteljski koncept traži nepogrešivu preciznost i uverljivost glumačkih interpretacija, što užički ansambl 

hrabro ostvaruje. Njihova igra predstavlja sintezu realizma i stilizacije. U glumi su prisutne emocije koje 

izazivaju identifikaciju publike, ali se ona i neprestano narušava, dovodi u pitanje, što inicira i kritičko 

mišljenje. Iluzija se kida različitim postupcima otuđenja – glumci saopštavaju imena likova koje predstavljaju, 

najavljuju scene, radnja se često prekida pesmama (zvuke u predstavi proizvode sami izvođači). 

Tijana Karaičić igra Lepršićku koja otelotvoruje najstrašniji oblik lažnog rodoljublja – neumeren, agresivan, 

tragično zaslepljujući. Ivana Pavićević stvara lik gospođe Žutilov suzdržanije i racionalnije, a Tanja Jovanović 

i Biljana Zdravković igraju Smrdićku i Šerbulićku, brbljive i tupave malograđanke. Bojana Zečević, opravdano 

uzdržanije i hladnije, nastupa u ulozi Gavrilovićke koja je njihov antipod, neka vrsta lucidnog rezonera koji 

dovodi u pitanje njihove stavove, kočeći zahuktalu erupciju neiskrenog nacionalizma. 

U skladu sa osnovnom idejom o ženskoj krivici u izazivanju tog paklenog cunamija patvorenog rodoljublja, 

muški likovi u predstavi sasvim su u senci žena – marginalizovani, bespomoćni, zakržljali. Slobodan Ljubičić 

mekano igra Zelenića, koji smireno, samouvereno i blagonaklono prosipa niz nacionalističkih klišea što, zbog 

te uprošćene mekoće govora, ima patetičan smisao. Svetislav Jelisavčić stvara lik Nandora, supruga 

Žutilovke, takođe skromnog i povučenog, a Nemanja Jovanović Milčija, njihovog sina, previše stidljivog, 

pomalo i autističnog, što se sve može shvatiti kao deo ideje o povratku matrijarhata. 

Dosledno radikalan rediteljski pristup Larija Zapije u scenskom tumačenju Sterijinih "Rodoljubaca” sasvim 

opravdava ideju njihove produkcije i može poslužiti kao odličan primer novog, inventivnog, smelog 

interpretiranja naše dramske tradicije. Odbijajući mogućnost ilustrativnog, muzejskog i mrtvačkog tretmana 

klasike, reditelj se nepokolebljivo upustio u istraživanje savremenih značenja ovog teksta, ali i samog 

scenskog jezika. Lari Zapija je pronašao vrlo prodoran i brutalno direktan način prikaza esencijalnog zla koje 

proizvodi odvratno lažni, napumpani, silikonski patriotizam. 

Ana TASIĆ, Politika, 16. februar 2009. 


PONEDELjAK, 25. maj 

21.00 čas / Poslovni centar NIS – Naftagas (Narodnog fronta 12) 


ŠVABICA 

Pisac: Laza Lazarević 

Dramatizacija, režija: Ana Đorđević 

Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd 

Dramatizacija i režija ANA ĐORĐEVIĆ 

Scenografija VESNA ŠTRBAC 

Kostimografija LANA CVIJANOVIĆ 

Kompozitor ANjA ĐORĐEVIĆ 

Premijera: 15. mart 2009. 

ULOGE 

Miša 

Ana 

Klara 

Evica 

Maks 

Kolja 

RADOVAN VUJOVIĆ 

MARIJA VICKOVIĆ 

BOJANA MALjEVIĆ 

MILENA VASIĆ 

NEBOJŠA MILOVANOVIĆ 

BOJAN LAZAROV 

P O Z O R I Š T E - JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE, BEOGRAD 

www.jdp.co.rs 

Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište nove Jugoslavije. 

Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i 

drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta koje će biti za Jugoslaviju ono što je MHAT za 

Rusiju. Poznati reditelj Bojan Stupica, koji je zadavao velike muke cenzuri i policiji u Kraljevini Jugoslaviji, 

postavljen je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar Eli Finci, postavili su temelje repertoarske 

orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do 

današnjeg dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog dobio ravnopravno mesto. Prve sezone 

prošle su u znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, 

Gorki, Šo, Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i 

Nušić. Komadi su birani veoma pažljivo, reditelji su se dugo pripremali, a pripremanje komada do premijere 

trajalo je katkada i po pola godine. Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih 

umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta 

u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u 

stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji 

koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su između rata 

već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi. Duh, 

značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici 

koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih 


četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u 

okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod 

čizmama komesara duha. 

Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko 

pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena 

ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), 

pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo 

moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin 

Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko 

pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, 

hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da 

se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. 

Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni 

međašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi 

predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i 

ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište. 


Priča je prividno jednostavna. Miša Maričić (Radovan Vujović) dolazi na studije medicine u Berlin. Upoznaje 

Anu Gutjar (Marije Vicković) i zaljubljuje se. U pansionu su i Maks (Nebojša Milovanović), Nemac, čiju 

pritajenu mržnju Miša Maričić oseća, Rus Tumanov (Nebojša Lazarov), koji Mišu doživljava kao svog rođenog 

(večno prijateljstvo i ljubav između Rusa i Srba) i od početka ga odgovara od ljubavi sa Nemicom. Ne 

mogavši da izdrži, Miša se ipak prepušta ljubavi, ali uviđajući kakve su kulturne i društvene razlike između 

Nemačke i Srbije, u bojazni od mogućeg reagovanja svojih najbližih (naročito majke i sestre) na strankinju, u 

strahu i da bi njegova voljena patila u njoj stranoj sredini, odustaje od svoje ljubavi i napušta Anu. (...) 

No, ono što je u pozadini ove ljubavne drame ima jedan vid nacionalne muke kojom su bili opterećeni 

intelektualci tadašnje Srbije koja se „čupala” iz svoje zaostalosti. I u njoj, kao i u ostalim delovima Evrope, 

19. vek bio je vek romantizma i buđenja nacionalne svesti. Ali ponos, koji je morao da bude neizbežan 

podsticaj takvom buđenju, sudarao se sa svešću o zaostalosti Srbije, stvarajući unutrašnju podvojenost, 

katkad i osećaj krivice kod onih koji su spoznali jedan drugi svet i koji su se plašili svoje „odrođenosti”. 

Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 18. mart 2009. 

Moralni problem 

Razapet između sebe i porodice, između nauke i umetnosti, između srca i razuma, Lazarević nije mogao 

stvoriti više, ni pisati drugačije. Težina njegovih pripovedaka nije u tome što bi bile mnogobrojne, nego što 

su nezamenjive, kao god što njihova vrednost nije u dubini, nego u visinama. 

Ne gledajući na književne vrline Švabice, smatrajući tu priču početničkom, nedovršenom i, čak, tvrdeći da je 

nije trebalo posle piščeve smrti ni objavljivati, istoričari književnosti i kritičari najviše su se zadržali na pitanju 

da li je pripovedač trebalo ili nije da uzme Anu, gotovo jednodušnog mišljenja da jeste i da to nije učinio 

samo stoga što su i on i njegov pisac konzervativnih ideja. Za pisca priče, preko njegovog junaka Maričića, 

problem nije tako jednostavan kao za njene kritičare. Za Maričića, i za pisca, posredi nije socijalni i običajni, 

već moralni problem. To je sukob između lične sreće i porodice, između ličnog zadovoljstva i tuđeg bola, 

između egoizma i ljubavi ka drugom. Maričić neće da bude srećan po cenu da mu mati, braća, sestre i 

prijatelji zbog njegove ženidbe budu nesrećni. Ima i drugi, ne manji razlog što se on ne ženi Švabicom, 

redovno previđan – pod tim uslovima ne bi bili srećni ni njih dvoje. U Lazarevićevoj Švabici ne radi se o 

naprednim i nazadnim idejama, nego o sudbinama. 

Milan KAŠANIN (iz programa predstave) 

Susret sa sobom u "Švabici" 

(...) Švabica nije priča o nekom koliko god potresnom, opet i običnom umiranju, ili o ljubavnoj vezi i njenom 

osujećenju, već je priča o sudaru osećanja ljubavi i dužnosti, priča o emocionalnoj smrti koja ima razmere 

tragedije... 

Nije to samo pripovetka iz daleke prošlosti o sudaru osećanja i predrasuda, to je priča i o nama danas, o želji 

da nas drugi prihvate i paradoksalnoj nesposobnosti da budemo prihvaćeni. Odbačeni, poniženi, uvređeni, 

potcenjeni u svojim vrlinama i prenaglašeno osuđeni zbog svojih mana... na kraju jedne epohe kojoj smo 

dali neslavan završetak, eto nas gde u ljubavnoj izvrsnosti jedne berlinske "Švabice" lako možemo videti 

figuru nemačke ljubavi koju, čak ni onda kada su nas poštovali, kao u spomeniku braniocima Beograda, ili 

Geteovim prevodima Vukovih narodnih pesama, osećamo i znamo da Nemci za nas nisu imali. 

Nemci su u ovom slučaju drugo ime Evrope. Lazarevićeva Ana je neka vrsta simboličke utehe za jedno 

dugotrajno odbacivanje, to je gotovo arhetipska slika kako bi bilo kada bi nas u Evropi hteli, ovakve kakvi 


smo. Odrpane i namučene, ali ne manje vredne ljubavi, barem dok je mi sami ne izneverimo i ne 

odbacimo... 

Od dalekih vremena Laze Lazarevića i njegove pripovetke, ako se išta promenilo, možda je samo izašlo na 

gore. Zato Anina volja da živi u okolnostima koje su znak civilizacijske zaostalosti nije znak prihvatanja naših 

naravi i običaja, bede materijalne civilizacije u Srba na kraju devetnaestog, a odmah bi se moglo dodati i na 

kraju dvadesetog veka... 

Da je nad njim [junakom] izvršena prava društvena prinuda, a to će reći da su brutalnim sredstvima 

nagovaranja, ucenjivanja ili sprečavanja, pokvarene njegove ljubavne perspektive, onda bi on trpeo nasilje 

sredine oličeno u realnim i realistički prikazanim radnjama. Ali ako on ipak sam vrši nasilje nad sobom, 

interiorizovani društveni um u njemu proizvodi autokastraciju, on mora da odustane od svoje želje da bi 

ispunio svoju sopstvenu želju: ta supstitucija želje, zapravo je razobličavanje samoga sebe u očima društva, 

a to će reći svojim sopstvenim očima, on mora da deluje besprekorno. Otuda dok se iz njega povlači 

metafizički potencijal klasičnog tragizma, u njegovom psihološkom profilu u tome da je prostor nemogućeg 

već u njemu samome, rađa se tragizam modernih vremena... 

Laza Lazarević je napisao priču o susretu različitih kultura i – napokon – o našem susretu sa sobom. U tom 

tragičnom ponoru, koji je i danas toliko aktuelan, Lazarević je nadmašio svoju, možda i našu, epohu. 

Aleksandar JERKOV (iz programa predstave) 

ŠVABICA treći put na Pozorju 

28. maj 1971, Narodno pozorište Beograd - Dramatizacija Mirko Miloradović, režija Boro Grigorović. Uloge: 

Miloš ŽUTIĆ (Mihajlo, Mika Mihajlović, student), Ljubiša KOVAČEVIĆ (Mihajlo, Mika Mihajlović), Stanislava 

PEŠIĆ (Ana Gutjar)... 

19. april 1980, Narodno pozorište Sombor - Dramatizacija, režija Miloš Lazin. Uloge: Aleksandra Nikolić (Ana 

Gutjar), David Tasić (Dr Miša Maričić), Milan Bogunović (Miša Maričić), Lidija Stevanović (Klara) ... 

R E D I T E L j – Ana ĐORĐEVIĆ 

Ana Đorđević: Rođena 1977. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih 

umetnosti u Beogradu. 

Režije: Vilenjak, po motivima O. Vajlda, JDP, Scena "Mata Milošević"; N. Koljada, Praćka, Beogradsko 

dramsko pozorište; V. Šekspir, San letnje noći, Gradsko pozorište Podgorica; Stevan Koprivica, Kad porasteš 

bićeš ja, Pozorište "Boško Buha"; M. Belović, Ždralovo perje, Teatar za decu i mlade, Skoplje; Ana Đorđević, 

Čardak ni na nebu ni na zemlji, Pozorište "Boško Buha"; Kiš/Baletić/Đorđević, Red vožnje Andreasa Sama, 

JDP Beograd; Molijer, Don Žuan, Bitef teatar; Žo Ruts, Sirano, Malo pozorište „Duško Radović“; Bokačo, 

Dekameron, Pozorište „Boško Buha“; Džo Orton, Šta je sobar video, Narodno pozorište Subotica. 


U patrijarhalnom svetu interes, pa ako hoćete, i korist zajednice je iznad bilo koje vrednosti pojedinca. U tom 

društvu moral se izjednačava sa korisnošću za zajednicu i tu nema malograđanskog licemerja. Ne bi mi bilo 

ni zanimljivo da pričam o očiglednom licemerju, o nemoralu koji se u javnosti prikazuje kao moral. Švabica 

je, zapravo, priča o potrebi da pojedinac, rođen u patrijarhalnoj sredini, odredi sebe kao suštinski slobodnu 

ličnost. To je priča o čoveku koji je iz jedne takve sredine u jednom trenutku poželo da bude slobodan. U 

Miši se vodi bitka između patrijarhalnog i istinski slobodnog čoveka koji ima svoj moral i svoje emocije, a 

ljubav je pokretač ove borbe. (...) 

Švabica je ljubavna priča. Odavno sam uverena u to da ljubav na sceni nikada nije ono što se podrazumeva. 

Iza ljubavi na sceni uvek se krije nešto drugo. Ljubav ima bezbrojne forme i imena. Ana Gutjar je jedina 

žena koju je Miša Marić voleo. Zbog čega ju je voleo Zbog čega je voleo baš nju a ne neku drugu Onaj 

koga istinski volimo, određuje nas i simboliše ono što nas je odredilo kao ličnost. Onaj koga volimo, odgovor 

je na najdublje naše intimne komplekse, svetonazore i najdublji osnov našeg vapijućeg istinskog Ja. 

Ana ĐORĐEVIĆ 

P I S A C – Laza LAZAREVIĆ 

Laza Lazarević (Šabac, 1851 – Beograd, 1890) U Beogradu je završio prava. Kao državni pitomac odlazi u 

Berlin da studira medicinu. Po završenim studija postao je lekar specijalista Opšte državne bolnice u 

Beogradu. Od tada pa sve do smrti Lazarević je mnogo radio na organizaciji saniteta i na medicinskoj nauci 

kao lekar primarijus. Bio je član Srpskog učenog društva i Akademije nauka, pomoćni lekar u ratovima 1876- 


1878, organizator velike rezervne bolnice u Nišu u vreme Srpsko-bugarskog rata (1885), sanitetski 

potpukovnik i lični kraljev lekar. Kao književnik je delovao u prvoj fazi srpskog realizma i sa samo devet 

pripovedaka postao jedan od najznačajnijih pripovedača. Uzor su mu bili ruski realisti, ali i tradicija usmenog 

pripovedanja. U središtu njegovih zanimanja su društvene promene koje su zahvatile srpsko patrijarhalno 

društvo ’70-ih i ’80-ih godina XIX veka. Lazarević se pritom usredsređuje na individualno-psihološke i 

moralne osobine likova koji čuvaju tradicionalne vrednosti, dok su socijalna motivacija i etnografske 

pojedinosti u pozadini. Realističkim pripovedanjem i lirskim stilizacijama, kompozicijskim skladom, brigom za 

jezik i osobito uvođenjem psihološke motivacije Lazarević je postao začetnik srpske psihološke novelistike. 

Pripovetke: Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to 

narod pozlatiti, Vetar, On zna sve. Pripovetka Švabica ostala je nedovršena i objavljena je posthumno. 

K R I T I K A 

Kao što se dobro sećamo važnih lekcija iz komunikologije, poruka se najbolje prenosi ako je tako duboko 

ukrorenjena u medij da se može reći – “medij JE poruka”!..Tako se i našem vrsnom realističkom pripovedaču 

sa samih početaka moderne srpske literarne istorije, tako reći našem Čehovu – lekaru i piscu Lazi 

Lazzareviću, posrećilo u naslovu svoje značajne pripovetke – ŠVABICA.Mogla je to lepo biti NEMICA, ili kako 

god – Gospođica iz Berlina, ili Moja ljubav, Nemica…Ne – on je odlučio da je nazove ŠVABICA!..Onako kako 

Srbi, arogantno i sa svojih umišljenih visina, zovu Nemice, jer su ŠVABE – zna se Nemci, ali onako odozgo 

gledano, kako se odavde gledaju svi koji nisu Srbi – i Amerikanci i Englezi, pa i Rusi kad treba da se 

pokažemo, a o “ciganima”, Jevrejima, Turcima, Crncima…da i ne govorimo!…Ovo je delimično i ispovedna 

priča ili to samo tako izgleda, jer autor se izražava u prvom licu a glavni junak je i sam student medicineu 

Berlinu i jedan od prvih lekara u Srbiji, kasnije. Da čovek ne poveruje šta sve nije stalo u ovu priču i narvno 

– dramatizaciju i predstavu rediteljke Ane Đorđević. Tu je prča o nemogućoj ljubavi zbog obaveza – klasična 

priča iz velikih književnosti o sukobu Ljubavi i Dužnosti…pa je tu priča o mentalitetu Nemaca i mentalitetu 

Srba, ali bogme i Rusa, pogotovo…pa je tu priča o nemogućnosti spajanja dva sveta, ne na ličnom i 

intimnom planu, tu problema ni u kojoj kombinaciji nema, ali ih ima na nivou javnih i društvenih, ali i 

državnih ustrojstava…pa je tu priča o vremenu, pa priča o nastanku male Srbje Na Istoku, pa priča o 

romantičnoj veri u promenu kroz ljubav i toleranciju, pa priča o zanosu i racionalizmu, pa priča o porodici 

koja dominira u patrijarrhalnom Matrijarhatu srednjovekvnih običaja Srbije u nastajanju..I mislim da još 

postoje i priče o devojačkom prijateljstvu, o dobroti, o jedinoj ljubavi i smrti. Sve to vešto je upleteno u ovu 

čistu i elegantnu scensku priču, pošteno, jasno, nedvosmisleno, ali sugestivno i jednostavno poetčno. Poezija 

počinjhe već od prvog susureta sa scenografijom Vesne Štrbac i sa muzikom Anje Đorđević. Scena ne 

predstavlja – što je lako moglo da se desi – ni Berlinsko okruženje, ni Valjevski kraj. Ne, to su prosto i 

sasvim primereno današnjoj finansijskoj krizi – slikane scenske zavese i jedan jasan, ali sasvim dalekoistočni 

portal – kao kapija Rašomon u istoimenom filmu Akira Kurosave u kome se prepričava strašna i višeznačna 

sudbina dvoje mrtvih supružnika nad kojima je neko izvršio nasilje.A to nasilje o kome se ovde radi, vrše 

običaji i obziri, strah od nerazumevanja sredine, strah jednog naprednog intelektualca da će povrediti 

voljenu Nemicu ako je dovede u Valjevo, takvo kakvo jeste i strah da će povrediti svoju porodicu i ugroziti 

svoj mogući položaj ženidbom sa strankinjoim i to Švabicom!.Ti obziri koji ubijaju jasno su pročitani i opisani, 

kažem pre svega tom upadljivo poetskom scenografijom slikanih oblaka na zavesama na sceni. Tako se cela 

predstava dešava negde na nebu, negde u sećanju i među osećanjima, uzvišenim i surovim istovremeno. 

Tome doprimmnosi i muzika – bez folklora ali dramatična i jasna, kao i sama surova priča. Surovo je sve – i 

prvi susuret sa Nemačkm i Nemcima i bratsko povezivanje dvojice Slovena - Rusa Kolje – Bojana Lazarova – 

širokog i tipičnog kolikoi treba, suptilnog i posebnog koliko treba – sa Srbinom, lekarom na studijama, 

Mišom, prvim licem komada – odličnim i veoma slojevitim Radovanom Vujovićem. Njihov spontani oponent 

je treći muškarac u Berlinskom studentskom domu Nemac Maks – vrlo jasni i upečatljivi Nebojša Milovanović. 

I naravno – priča – o svemu o čemu smo već rekli – kreće, kreće i nezadrživo povezuje dvoje bajkolikih 

likova iz mašte i poezije – mladu Nemicu, kćerku vlasnika Doma – Švabicu – Anu – lirsku i romantičnu, ali 

čednu i racionalnu, Mariju Vicković i studenta iz neke daleke Srbije Na Istoku – Mišu. Njihova ljubav postaje 

prava centralna tema i lepo se prati obogaćena paralelnim, ali neuspelim ljubavnim nadanjima između 

raskošne lepotice, Nemice Klare – precizna i proživljena do tragizma, Bojana Maljević i pomenutog Rusa – 

Kolje. Domovinu Srbiju predstavlja čvrsta, jaka, moćna, odlučna i staromodna sestra Evica, Milena Vasić – u 

odličnom kostimu Lane Cvijanović – sa staromodnom i frizurom i nošnjom kao i ulogom u društvu, porodici i 

životu svoga brata, studenta i lekara. Njeno stalno podsećanje na DUŽNOST – pa prema porodici, pa prema 

državi, pa prema običajima…sasvim ozbiljno osporava romantični zanos lekara koji je već zgotovio priču o 

ženidbi sa Švabicom i njeno dovođenje u malo i nikakvo Valjevo u Srbiji. Te suptilne dileme i taj strašni 

pritisak koji živi u svakome od nas i taj zid koji se izgradi pred nama kad treba da se odlučimoi za nešto 

sasvim, sasvim novo i drugačije, ta čipka prepreka i nemoći da se stvar izvede – iz obzira, iz pažnje prema 

drugima, iz obaveze…to je naravno – osnovni materijal priče i predstave. I taj materijal je ispričan suvislo i 

odgovorno, scenski jasno, tako da se kao predstava prirodno nastavlja na PREVODJENJE koje smo na Velikoj 


sceni istog ovg Jugoslovenskg Dramskog Pozorišta, u režijio Dejana Mijača, gledali pre dve nedelje. I tamo, 

kao i ovde, postoje BARIJERE i nemoguće ih je preći, sem ako se ne pronađe NOVI način da se prevaziđu 

dotadašnje predsrasude. Ali predrasuda je toliko, a čovek je slab i smrtan i nema vremena ni moći da sam 

menja svet u tolikoj meri. No - kreativni zadatak je tu i videli smo ga postavljenog suptilno i otmeno, ali 

čvrsto i razumljivio. Ovom predstavom je mlada rediteljka Ana Đorđević potvrdila revolucionarnu ulogu 

rediteljki u novom pozorištu Beograda, a pokazalo se i da je naša, Beogradska gluimačka Akademija, 

pripremila ODLIČNE glumce, samo ako je pred njima jasan i važan zadatak – kakv je bio ovaj sinoćni – 

ŠVABICA Laze Lazarevića. Bravo! Odlično! Čestitam! 

Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 16. mart 2009. 

Šta se dešava kada se ogrešimo o svoje srce i damo prednost razumu Kako izgleda život kada odbacimo 

ljubav u ime svoje porodice, zemlje i naroda, ili u ime buduće karijere i građanske dužnosti "Švabica", divno 

delo Laze Lazarevića, opisuje životno stradanje stipendiste srpske vlade u Berlinu, lekara Miše, kome 

patrijarhalna srpska sredina devetnaestog veka nije dozvolila da dostigne celovitost i bude srećan. 

Ovaj tragičan komad o neispunjenoj zaveštanoj ljubavi, o nemogućnosti čoveka da se odupre sistemu u 

kome živi i postane onakav kakav želi da bude može se svrstati u vanvremenske klasike koji plene svojim 

sadržajem i moralnom porukom. Laza Lazarević je stvorio izuzetno delo i zbog toga će mu se ljudi uvek 

vraćati – napisao je duboku ljudsku dramu koja može biti istinita za sve nas, bez obzira na to kom društvu i 

vremenu pripadamo. Uspeo je da prikaže teške moralne dileme čoveka koji želi da ostane čestit, a mora da 

bira između dužnosti i svojih emocija. 

Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte – odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih 

državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su 

hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar, 

lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži 

nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike. 

Mnogi momenti u delu podsećaju na Šekspirovu tragediju "Romeo i Julija". Slična saga o zabranjenoj ljubavi, 

o patnjama i preprekama na tom putu, o nerazumevanju i odbacivanju od strane najbližih, kao i konačno 

stradanje mladih ljubavnika. I tokom same predstave čujemo eksplicitnu aluziju autora na Šekspira kroz 

citat: "Call me but love, and I’ll be new-baptised". Ime i prezime su i ovde prepreke na putu ljubavi, kao i 

nacionalnost, kultura, veroispovest. Međutim, za razliku od Romea i Julije, koji su se predano i posvećeno 

borili za svoje emocije, naš Miša odbacuje i prekida dato obećanje, da bi mnogo kasnije spoznao kakvo je 

nedelo počinio. Odlični glumci su nas više puta doveli na ivicu suza i potpunog rastrojstva. Miša nikada neće 

zaboraviti svoju Švabicu, živeći promašenim životom bez ljubavi, koji se pretvara u izvestan oblik smrti. 

Podsvesno želeći da kazni majku i setru, samouništenjem protestuje protiv srpske porodice, sistema i 

racionalnosti. Svakome ko voli pozorište bih, svakako, preporučila ovu izvanrednu predstavu. Jer, ako 

pozorište ima moć da u nama izazove osećanja, onda ono neizostavno ima moć i da menja našu svest i 

kulturu u kojoj živimo. A upravo "Švabica" je komad koji ima moć da nas podseti na opasnost predrasuda. 

Ana TODOROVIĆ, B92, 18. mart 2009. 

Koreografija stolica 

Ovu priču o sukobu ljubavi i osećanja dužnosti za koje današnje vreme nema razumevanja, ne samo zbog 

nedostatka osećanja dužnosti već zato što teško da je sposobno i za ljubav, rediteljka realizuje modernim i 

inventivnim pozorišnim jezikom. Najzad je jedna skoro realistična priča, bez mnogo mistifikacije prevedena u 

moderno pozorišno ostvarenje. Pritom, rediteljka se nije libila da posegne za elementima melodrame koji su 

možda bili presudni za postizanje odgovornosti prema vremenu u kome stvara. Učesnici ovog projekta, pre 

svih dvoje glavnih junaka Radovan Vujović kao student Miša i marija Vicković u ulozi Ane, bili su na visini 

zadatka. Njima se pridružuje komični Nebojša Milovanović u ulozi nemačkog nacionaliste, potom šarmantni 

Bojan Lazarov u ulozi ciničnog ruskog studenta, Milena Vasić kao tumač tradicionalnog koje ume da razume 

ljubav, i diskretna i emotivna Bojana Maljević u ulozi Klare. Najlepše mesto ove predstave (uz scenografiju 

Vesne Štrbac i kostime Lane Cvijanović), njen poetski vrhunac, bila je koreografija stolica koje glumci sve 

vreme razmeštaju po sceni, prevodeći ih na kraju u samrtnu postelju glavnog junaka i njegove želje za 

svetom. 

Željko JOVANOVIĆ, Blic, 19. mart 2009. 

Ana Đorđević koristi epistolarnu formu pripovetke Laze Lazarevića kao materijal za kolažiranje poetski 

nadahnutih fragmenata kojima se filmskom montažom, premotavanjem vremena unapred i unazad, 

repeticijom pojedinih scena i paralelnim radnjama ispreda priča o osujećenoj ljubavi između Srbina i Nemice 

u drugoj polovini 19. veka. Iako razmeštanja stolica na sceni tokom promena ne deluju uvek kao jasan znak, 

uz nepotrebno potcrtavanje toga kada se i gde radnja odvija, predstava Ane Đorđević nudi esenciju tištećeg 

bola koji nastaje kao posledica samoranjavanja izazvanog banalnim zahtevima sredine. (...) 

S. O., Yellow Cab, 10. april 2009. 


Ljubav i malograđanština 

Precizan, gusto liričan, melodramski prikaz kornejevskih sukoba između ljubavi i dužnosti, odnosno rigidnih 

društvenih konvencija koje sputavaju slobodu pojedinca. U drugom planu predstave problematizuje se i naš 

nacionalni identitet, istorija, patriotizam, odnos prema Zapadu, kao i relacija između individualnih i 

nacionalnih interesa. 

Radovan Vujović, u ulozi Miše, vešto je pokazao niz njegovih metamorfoza. U vreme dolaska na studije u 

Berlin, Miša je naivan, smeten, dopadljivo iskren i sasvim nevin. Zaljubljivanje u Anu donosi mu upoznavanje 

vrtoglave strasti i gubitak kontrole, a napuštanje ljubavi proizvodi parališući očaj koji izbija život iz svakog 

dela njegovog bića. Marija Vicković štedljivim, uzdržanim, a izražajnim sredstvima, sa izuzetnom osećajnošću 

i toplinom, oblikuje otmenu, pravičnu, radoznalu Švabicu Anu. Njen buran emotivni život, osećanja koje je 

lome, glumica prikazuje minimalistički, putem diskretnog telesnog nemira, prigušenih trzaja, mnogoznačnih 

pogleda. Kontrast između maske rezervisanosti koju mora da nosi i unutrašnjeg razdora uzbudljiv je način 

izražavanja njene korenite tragičnosti. 

Milena Vasić stvara lik Mišine zabrinute sestre Evice, dirljivo uporne u pokušajima da vrati brata u život. 

Nebojša Milovanović neposredno igra krutog, nesimpatično samouverenog, gordog i nacionalistički 

orijentisanog Nemca Maksa. Bojan Lazarov stvara lik energičnog, nesputanog i pragmatičnog Kolje, u jarkim 

bojama, a Bojana Maljević igra ograničenu i slabo obrazovanu, ali vrlo direktnu, samosvesnu i koketnu Klaru. 

Događaji u predstavi se ne ređaju hronološki, već se iscrtavaju fragmenti radnje, u flešbekovima i 

flešforvardima, čime se u prvi plan postavlja individualni, emotivni doživljaj protagoniste Miše. Takvo 

pripovedanje se nesmetano i jasno prati zahvaljujući projektovanju natpisa vremena i mesta odigravanja 

događaja. Scenografija je svedena i uslovna, dominiraju slike tmurnih, depresivnih oblaka, koje imaju lirski i 

metaforički smisao (scenografija Vesna Štrbac). 

Predstava Švabica Ane Đorđević poetično i suptilno se bavi pitanjima posledica odbacivanja ljubavi zarad 

zadovoljavanja društvenih zahteva. Ljubav se izjednačava sa slobodom, a odbacivanje ljubavi, zbog 

malograđanskih očekivanja, poistovećuje se sa gubitkom slobode i individualnosti. Takvi izbori izneveravaju 

istinu i masakriraju život, praveći od ljudi ruine, izduvane vreće, razočarane i nesrećne duše, bez volje da 

pronađu izgubljeni smisao i ponovo otkriju radost. 

Ana TASIĆ, Politika, 12. april 2009. 


UTORAK, 26. maj 



ŠUMA BLISTA 

Tekst: Milena Marković 

Režija: Tomi Janežič 

Pozorište Atelje 212, Beograd 

Adaptacija, režija, scenografija i dizajn svetla TOMI JANEŽIČ 

Kostimograf MARINA SREMAC 

Kompozitor i dizajner zvuka TOMAŽ GROM 

Asistent reditelja BORIS LIJEŠEVIĆ 

Pomoćnik reditelja ŠPELA TROŠT 

Konsultant scenografa SAMO JUREČIČ 

Dramaturg MILAN MAĐAREV 

Organizator NEVENA VUČKOVIĆ 


ULOGE 

Maca, pevačica u kafani, lepa i promuklog glasa JASNA ĐURIČIĆ 

Trener, bivši trener lokalnog kluba, alkoholičar i barmen BORIS ISAKOVIĆ 

Srećko, izmenjen pod krilima crkve VLASTIMIR-ĐUZA STOJILJKOVIĆ 

Lole, mlada zver sa belim zubima kojima lomi koru hleba SRĐAN TIMAROV 

Devojke, uhvaćene pored puta, krenule da vide nešto, da dožive nešto, da zarade nešto 

Plava 

Plava 

Crna 

Crna 

Crna 

ANĐELA STAMENKOVIĆ 

MILICA GRUJIČIĆ 

MILENA PREDIĆ 

VIOLETA MITROVIĆ 

LIDIJA ANDONOV 

Smeđa SOFIJA JURIČAN 

Smeđa ANA MARKOVIĆ 

Dete SUZANA LUKIĆ 

Dete JELENA PETROVIĆ 

Gazda od kafane, mini marketa, auto otpada NENAD ĆIRIĆ 

Poslovođa 

LADO LESKOVAR / PREDRAG CUNE GOJKOVIĆ 

Radnik DUŠKO AŠKOVIĆ 


P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE ATELjE 212, BEOGRAD 

www.atelje212.rs 

Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji 

Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, 

u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u 

Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela 

Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih 

drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami 

(Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal 

(Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište 

Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana 

Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta 

bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen 

njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. 

Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od 

najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. 

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo 

od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl 

mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od 

najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u 

podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu 

sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas 

Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo 

pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji 

rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima 

pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju 

novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i 

nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald 

Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji 

med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, 

Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)... 


Nadomak Šume koja blista 

...Šuma blista, "drama koja počinje jedne večeri i završava se ujutru", okuplja "svet s margine" čija 

sociološka tipičnost nije ni ranije izmakla oku dramatičara: kafanska pevačica, bivši sportski trener, sada 

alkoholičar, barmen i izbacivač u istom licu, muž/nasilnik koji se, "iskupljen patnjom", pokajnički vraća, 

autoprevoznik, nezaintresovan za prirodu "tovara" koji prenosi, devojke (ti novi likovi koje dugujemo 

"tranzicijskom" poslu trgovanja ljudima), gazda kafane s nastupima plemenitosti, radnici i poslovođe, ti što 

"seku šumu" u ime sveta zabave i izobilja, kojem nikada neće pripadati. U "kafani pored puta", od sumraka 

do svitanja (u vremenu i prostoru tako dragim ekspresionistima), teku životi, u razgovorima... U tim životima 

nema planova, jer nema perspektive ni iz nje proistekle racionalnosti, svest je blago pomućena jeftinim 

pićima i otupela od umora, bezosećajnost prema drugima tek je uzvratna mera za njihovu bezosećajnost, 

nastupi okrutnosti nemotivisani su ili sasvim nesrazmerni povodu, odluke nagle i bez izgleda da se ostvare ... 

Mirjana MIOČINOVIĆ 

Ukraj puta, život (pluta) 

(...) Stapajući "mitsko mesto" srpskog/balkanskog etnosa, kafanu, sa metaforom Puta, koji je paradigma 

dramskog kretanja, ali istovremeno i "osnovna jedinica" metafizičkog mišljenja, Milena Marković se dramom 

Šuma blista otiskuje u onu sferu dramske pustolovine za koju su sposobni samo najsmeliji – čitaj: 

najspokojniji – stvaralački duhovi. 

U kafani, napuštenoj od vlasnika, ispražnjenoj od gostiju, lišenoj muzičara i glasova, "ništa se ne događa"; to 

jest, kao što i očekujemo od autorske poetike koja istinski polazi od konsekvenci čehovljevske dramske 

revolucije, dešava se manje od ništa, tačnije, jedno Ništa gospodari zbivanjima. Na prvi pogled, 

izbacivač/barmen Trener i kafanska pevačica Maca su bliski beketovskim ruinama, od kojih su ostala samo 

primarna i primalna čvorišta emocija, naplavine životnih poraza: oni, poput ogrubelih idealista iz Šina, kroz 

pustolovinu trpe čekanje. Razlika se uspostavlja, ipak, u polju alegorijskog: ono što, retko i na granici 

zamišljenog, podstvarnog, uopšte i dospeva, putem izgubljenih, do njih i njihove opustele kafane – Loletov 

kombi sa (pre-prodatim) ženama, Gazda u svom poslednjem jalovom pokušaju da pobegne od zadatog 


života-kao-računice, Srećko, pobegulja iz Želje, koliko i iz Odricanja – sav ovaj nepouzdani, fragmentirani 

mutljag svakodnevice predstavlja već preživljeni Život koji ih je odbacio i koji je, takođe, s njihove strane 

prividno poreknut i sveden, izvagan i demistifikovan. A ipak, isti taj život nije ni izdaleka završio sa njima, Put 

koji se zaziva/poriče/prezire nije okončan, premda su mu konture jedva razaznatljive u svetu urušene, 

ocvale, beznadežno isprljane i (samo)prezrene jave. (...) 

U dušama protagonista drame Šuma blista prazno je kako dole – među naplavinama sećanja, poraza i 

gubitaka od kojih se uzalud beži u snove – tako i gore, u hladnim visinama nadljudskih Ideja koje bi trebalo 

da pruže utehu... SREĆKO: Prazan sam čovek sad, ko anđeo božji. 


Vila u supi 

(...) Svi junaci nove drame Milene Marković susreću se na granici blistave i tabuirane vilinske šume; iznad 

drevnog grada potonulog u zemlju (Ja sam juče video rupu na livadi, Maco, i unutra leži neki stari grad (...) 

video sam stubove i na njima anđele kako se smeju...), koji bi, u isti mah, mogao biti i groblje na kome su 

sahranjeni anđeli kojima curi (...) mleko sa brada (možda Macina odbačena deca); na putu, koji je sam za 

sebe nečisto i opasno mesto... 

Prema tradicionalnim verovanjima granične prostore naseljavaju ambivalentna neljudska i nadljudska bića, 

demoni posrednici između ovog i onog sveta; zemlje i neba; ženskog i muškog; vatre i vode, između 

ljudskog i životinjskog, ljudskog i demonskog (nadljudskog). Ova dvostrukost u drami Šuma blista posebno 

obeležava ženske likove (Gazda: Ne smem da kažem. Znaš, ako kažem ona možda će da ode. Sreo sam je 

tu, u šumi sam je sreo... Ne smem da je zovem po imenu...). Tabuiranost imena tišična je, prema 

tradicionalnim verovanjima, za bića povišene moći, demone, božanstva. Njih ne treba imenovati kako ih time 

ne bismo dozvali. Istovremeno, dobre, vredne stvari i bića, poput voljene osobe, tradicionalni čovek ne 

imenuje da ih ne bi potkazao i pokazao višoj sili. Ko zna pravo ime i meru, ima vlast nad bićem, predmetom 

ili pojavom – to je univerzalno magijsko načelo... 

Maca svoje ime nosi kao deo zoomorfnog belega: ja sam Maca (...) zato što imam malo dlaka, ko brci, malo 

dlaka imam tu, ona se po svojoj vezanosti za prostor drmske krčme i po moći koju ima nad muškarcima 

približava drevnoj južnoslovenskoj predstavi i veštici kao onoj koja zna. Macina pesma sadrži elemente 

tradicionalne predstave o ženskom kao opasnom, zavodničkom, zlom, onom koji pije pamet i snagu, čiji 

dodir otvara opasnu vezu s onostranim... 

I devojke, belo roblje koje pored kafane prevozi Lole, takođe imaju odlike ženskih demona – vila. Njihova 

vilinska priroda nagoveštava se dužinom kose i češljanjem i negovanjem kose, što je tipično vilinski posao... 

Slikom bežanja od muža i dece neposredno se asocira široko rasprostranjeni motiv o majci-vili koja beži od 

svog ljudskog poroda i uloge obične žene (...) 

Vilo vilo lepo žensko / ovamo ti kosa / a dole ti papci / ovamo za prsten / onamo za supu... Tradicionalna 

predstava o vili postaje osnov komičkog paradoksa: ljudska polovina je za prsten, a zoomorfna za supu. 

Dvostrukost ovde više nije izvor moći, već izvor ugroženosti. Sve tradicionalne predstave o graničnoj prirodi 

žene i moći ženskih demona, bivaju u drami Milene Marković suštinski desemantizovane. iako zadržavaju 

moć graničnih bića da ugroze druge, njene žene, kao ni muškarci, ne žive više u svetu primarne čvrste 

strukture u kome postoje ogrešenje i kazna, prestup i ispravni postupak, narušavanje i vaspostavljanje 

reda... Između prošlosti koju su izmislili i budućnosti koju neće dosegnuti, njeni junaci traju u blatu 

svakodnevice, koje bi se, možda, okončalo Samo kad vi ovaj vetar prestao / i ovi ljudi kad bi nestali. 

Ljiljana PEŠIKAN-LjUŠTANOVIĆ 


Tomi Janežič očigledno ima veoma jaku umetničku vezu sa novijim opusom Milene Marković putem kojeg se 

njegov rediteljski interes sublimira ako ne u najboljem, onda bar u najintrigantnijem izdanju kontroverznih 

razmera. Naizgled s lepršavom lakoćom i na radost svih, a u stvari težačko-majeutički, Šuma blista nudi i ne 

žuri a isporučuje sve po redu: nešto malo tona, nešto malo slike, ali to "malo" što se vidi katkad zna biti i 

više nego dovoljno ne samo da mu se poveruje nego i poželi da je drugačije. Tumačenje, igra ili u ovom 

apartnom slučaju mnogo više samo Prisustvo glumaca na spazmično praznoj i tamnoj sceni – Jasne Đuričić, 

Borisa Isakovića, Vlastimira-Đuze Stojiljkovića i drugih – s velikom snagom oživljava slabošću nagrižene ljude 

koje Milena Marković gotovo uvek poetizuje darujući im moć govora da iz punih pluća ispljunu mnogo i 

daleko, što je još važnije istinito, pa i istinitotvorno. Sav taj bezmalo groteskan tretman, kako teksta, same 

stvari, tako glumaca i publike dabome, podrazumeva otvaranje polja različitih i raznorodnih struktura i 

realnosti, a ova predstava otvara toliko mnogo da bi se lako mogla hvaliti ili kuditi, svakome neka je na volju, 

da je poput kafanskog "Solarisa". Da, kafana kao sudbina na nekoj granici, u svemiru valjda, ili crnoj rupi, 

rodno, "tranzicijski" i po drugim pitanjima korektno. O tome peva jednostavnošću zabaršurena šuma koja 

blista, o tome se valjda u vezi sa Svime radi i samo se ta radnja ultimativno trpi. 



R E D I T E L j – Tomi JANEŽIČ 

Tomi Janežič rođen je u Šempetru kod Gorice, na slovenačko-italijanskoj granici. Sa nekoliko studenata 

glume 1995. osniva Studio za istraživanje umetnosti glume. 

Režije u Slovenskom mladinskom gledališču Ljubljana: Sofokle, Kralj Edip, Čehov, Galeb, Tri sestre (Bitef 

2004), No Acting Please. Režije u Hrvatskoj: E. Rostan, Sirano de Beržerak (Split), Dostojevski, Zločin i 

kazna, Pitef Šefer, Amadeus (Rijeka). Istraživanje koje je zaokružio kontroverznom prezentacijom projekta 

No Acting Please u SMG Ljubljana nastavio je predstavom Bez glume, molim! – drugi deo, u zagrebačkom 

Teatru ITD. 

Godine 2001. završava magistarske studije na AGRFT u Ljubljani intenzivnim bavljenjem metodom fizičkih 

radnji i demonstracijom Dibuka po komadu Anskog. Predavao je na poslediplomskim studijama na Akademiji 

u Novom Sadu, vodio je klasu glume na Akademiji u Osijeku. 

Šuma blista je treća Janežičeva režija u Ateljeu 212: V. Šekspir, Kralj Lir, Lj. Simović, Putujuće pozorište 

Šopalović (2007). U Srpskom narodnom pozorištu postavio je praizvedbu Nahoda Simeona M. Marković. 

Predstava je na Pozorju 2007. dobila deset nagrada – Tomi Janežič, Sterijina nagrada za režiju i Sterijina 

nagrada za scenografiju. 

Za svoj rad Janežič je bio više puta nagrađen u Sloveniji i inostranstvu. 


Milenini tekstovi su iznenađujuće psihološki tačni. Oni se stalno sve dublje i dublje razotkrivaju koliko su 

tačni. Ali na neki nepredvidiv način. Oni nisu površno tačni. Nisu tačni na neki evidentan, očigledan način. 

Što se dublje baviš njima, više shvataš koliko je iracionalnost u tim tekstovima konzistentna. Psihološki 

tačna... Milena kaže da piše iz utrobe, iz stomaka. Njoj naređuje osećaj, nesvesno, tamo gde stvaralaštvo i 

jeste. Njeni tekstovi su i sređeni i osmišljeni i pametni i imaju razne okvire i kontekste, ali ono što je 

fascinantno i privlačno i uzbudljivo za mene je to da nisu matematički tekstovi, to nisu tekstovi koji proizlaze 

isključivo iz neke racionalne strukture, šeme. Ono što je snažno u njima je da deluju kao da izviru iz zemlje, 

iz izvora života ili duboko iz čoveka. 

Tomi JANEŽIČ - Boris LIJEŠEVIĆ, iz programa predstave 

Usred gorkih sudbina ljudi na rubu i teških priča, Milena Marković opipava lepotu. Ona ume da prepozna 

ljubav tamo gde i ne pomišljamo da je može biti... Možda mi kao ljudi nismo najlepši ni najbolji kad nam je 

dobro. Čovek tada, valjda, umisli da bogzna koliko vredi. Postaje rob iluzije o sopstvenom značaju i moći. A 

kada pati, kao da je u bližem kontaktu sa onom neuhvatljivom srži života. Zvuči kontradiktorno, ali kad je 

čovek ranjen, ogoljen, oseća se njegova ljudskost. krhkost... To može da se oseti u komadi "Šuma blista"... 

Tomi JANEŽIČ, Blic, 15. septembar 2008. 

P I S A C – Milena MARKOVIĆ 

Rođena 1974. u Zemunu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom 

Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (1998). 

Paviljoni: premijera 2001. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režija Alisa Stojanović; Makedonski 

naroden teatar, režija Srđan Janićijević; Na konkursu bečkog m.b.h. teatra Milena dobija specijalnu nagradu 

za ovu dramu; Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira režiju ovim tekstom; Bog nas pogledao – Šine: 

Milena učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu; Premijera u bečkom m.b.h. teatru, 

režija Zijah Sokolović; Premijera u JDP-u, režija Slobodan Unkovski; Poljski teatar, Poznanju, režija Rafal 

Sabara – 2004. na Sterijinom pozorju, Milena dobija Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst; Šine JDP-a na 

Festivalu nove drame u Visbadenu; Drama objavljena u nemačkom časopisu Theater Heute; Premijera u 

Ahenu, Nemačka; Šuma blista: Premijera u Schauspielhausu u Cirihu; Milena postaje prvi dobitnik nagrade 

za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke; Knjiga drama Milene 

Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu; 

Nahod Simeon, tekst pisan po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana St. Popovića. 

(koprodukcija SNP i Sterijino pozorje), režija Tomi Janežič – 2007: Milena dobija Sterijinu nagradu za ovu 

dramu; Brod za lutke:Premijera u JDP-u, režija Slobodan Unkovski. 2008: Milena i Tomi Janežič opet 

sarađuju – Šuma blista, Atelje 212. 

Poezija: Pas koji je pojeo sunce (izd. Flavio Rigonat); Istina ima teranje (izd.: LOM / Flavio Rigonat). 

Film: Napisala scenario i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera, u Boru, režija Oleg 

Novković. Po Mileninom scenariju snimljen film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, 

Beograd. 



(...) Jeste, moje drame su teške za stomak, ali one imaju u sebi jedno romantično viđenje sveta, a sa druge 

strane poseduju neku vrstu fascinacije zlom. 

To zlo je obično smješteno u ambijent gubitnika koji su česti junaci Vaših drama 

Prave reči mogu da budu gubitnici, prokletnici, ljudi sa margine, jer negde u mojoj dubini postoji 

oduševljenje gubitničkim svetom. Pitanje je ko ima slobodu: historijski gledano slobodu imaju kraljevi i ološ. 

To u životu nije uvek tako, ali to je socijalna kategorija bliska umetnosti. Intimno, mene uspeh kao princip u 

savremenom svetu prilično nervira, naročito onako kako je on banalizovan u našim krajevima. Nemam ništa 

protiv uživanja i lepog života, ali imam protiv drugostepene kulture reklama i marketinga koja vlada našim 

životima. U tom smislu ja sam za gubitnike, ali pitanje je i šta su to umetnici i koliko su oni gubitnici u 

odnosu na život. Šta je sa ljudima koji žele da žive po svojim pravilima i za koje je umetnost - tako se ja 

osećam - pitanje života i smrti Šta je sa ženama koje su, takođe, neki gubitnici (...) 

Jednom ste rekli kako svaki dan dok pišete, rastežete svoju kožu na bubanj. Kako se intimno nosite s tolikom 

količinom nesreće koja se neprestano provlači u Vašim komadima 

Prilično teško. Sama živim vrlo prizemno, isključivo pišem. S godinama postajem sve veći medij za patnje 

ljudi koje čitam na njihovim licima; moja vlastita intuicija postaje mi sve veći problem... Ja se svesno uvodim 

u neko osetljivo stanje, kao glumac, način mog rada vezan je za neku asocijaciju, rad iz dubine, na neku 

vrstu nadraženosti... Gledam ljude, uočavam ruku na prozoru, staračke pege, nečije oči, brljam po oniričnim 

žicama. To je neka vrsta potpune subjektivizacije, ja na sebi sprovodim sve što pišem. Rastezati svoju kožu 

na bubanj vrlo je česta pozicija pisca koji mora bezočno otkriti svoje fiksacije, utrobu i senzualizam. Svaki 

pisac ima svoju opsesiju; kod mene je to ljubav prema smrti. Odnosno, to je priča o životnoj gladi koja 

završava manipulacijom. Ili priča o takozvanoj ljubavi koja je, zapravo, priča o smrti i ambicijama. Ja uvek 

volim da teram priču do ekstremnih situacija... 

Milena MARKOVIĆ - Bojan MUNjIN, BH Dani, 3. april 2009. 

K R I T I K A 

Život, nulti nivo 

Izrazita ekskluzivnost projekta Šuma blista Ateljea 212 u kontekstu beogradske pozorišne ponude, 

dozvoljava ili, još pre, inspiriše da se o njoj i piše na drugačiji način od uobičajenog. Zato ću, iako je reč o 

praizvedbi novog komada priznate autorke, krenuti obrnutim redom i to od onog što se, uostalom, i izdavaja 

kao nejekskluzivnije u predstavi: od radikalnog, provokativnog i samosvojnog rediteljskog pristupa Tomija 

Janežiča. Velika scena Ateljea 212 je tokom skoro cele predstave u polutami i gotovo je potpuno prazna, sa 

samo nekoliko detalja koji, vrlo diskretno, sugerišu dramski prostor i opšti emocionalni štimung: jedan jedini 

i to udaljeni sto drumske krčme, nekoliko punih pepeljara i praznih flaša, pregršt crvenih balona u obliku 

srca, fatalno zakovanih za patos i bez mogućnosti da ikada polete. Ovu odličnu scenografiju, kao i 

odgovarajući dizajn svetla potpisuje sam Janežič. U tom velikom praznom prostoru, lica često neprimetnih u 

tami, sasvim besciljno se kreće, posrće, sedi i leži grupa ljudi, a tekst nam otkriva da je reč o potpunim 

društvenim marginalcima iz srbijanske zabiti. To otkrovenje dramskih situacija i likova iz drame Milene 

Marković teče na dva paralelna koloseka: tekst može, naravno, da se sluša s pozornice, ali može i da se i čita 

na titlovima! Ova zamisao da se tekst, iako nema prevoda, čita s titla nije (samo) ekstravagantno rediteljsko 

rešenje, kako se to može učiniti nepažljivom gledaocu. Ono, naprotiv, ukazuje na glavnu odliku Janežičeve 

poetike, koju srećemo u svakoj njegovoj predstavi: na nulti nivo scenskog naturalizma, na relativizovanje 

svih glumačkih konvencija i tehnika, na maksimalnu prirodnost igre – onu u kojoj je glumcu čak dozvoljeno i 

da ga publika ne čuje (pa otuda i potreba za titlom). Ovakav pristup može da se estetski opravda, ali se 

postavlja pitanje kakav je njegov smisao ako proizvodi svojevrsni autizam, ako otežava ili čak ukida 

komunikaciju s publikom i slabi emocinalno dejstvo teksta: sve to se u ovoj predstavi dešavalo. Problem ne 

bi bio, bar ne za kultivisanog gledaoca, to što se u, često i vrlo dugim pasažima, na sceni ništa konkretno ne 

događa, što se glumci samo muvaju i što se tempo izrazito usporava, da je taj prazan hod bio energetski i 

emocionalno nabijen glumačkom radnjom. Pretpostavljam da je to bio rediteljev cilj, ali njega glumci, dakle, 

nisu uvek ostvarivali, pa je prazan hod ponekad stvarno bio prazan hod, a to samo nategnuto može da se 

pravda Janežičevim estetskim radikalizmom koji ukida svaku teatralnost, jer se ona izjednačava s lažju... Ali, 

ako glumačku igru merimo ovozemaljskim merilima, imajući u vidu da su rediteljevi zahtevi vrtoglavo visoki – 

kao da dolaze iz nebeskih, ezoterijskih predela – onda vidimo galeriju odličnih kreacija: životom iznurenog, a 

nekako bogolikog Srećka Vlastimira-Đuze Stojiljkovića, pijanog, jadnog, umrtvljenog, a ponosnog i dobrog 

Trenera Borisa Isakovića i, pre svih, od alkohola i života urušenu, surovu i ciničnu, a ipak još uvek željnu, za 

novi pokušaj spremnu Macu u sjajnom tumačenju Jasne Đuričić. Janežičev glavni umetnički interes – 

ispitivanje fenomena glumačke igre i njegovo izjednačavanje sa životom samim – nekad pronalazi plodno 

dramsko tle, a nekad ne: tako je u postavci drame Putujuće pozorište Šopalović, koja se i bavi odnosom 

života i glume, ovakav pristup besprekorno funkcionisao, ali ne i u Kralju Lira gde je, ipak, delovao kao da je 

sam sebi svrha. Kada je reč o drami Šuma blista, da se konačno i njoj posvetim, prepoznaje se utemeljena, 


organska veza između radikalne reduciranosti, ispražnjenosti Janežičevog scenskog jezika i beznadežnog 

ništavila i statičnosti (polu)sveta o kome piše Milena Marković. Taj svet je, kao što je već naznačeno, 

prevashodno društveno određen, a u njegovom centru se nalazi pevačica u bednoj drumskoj kafani na koju, 

kao na maticu, nasrću raznoliki promašeni tipovi: propali lokalni fudbalski trener degradiran na nivo 

izbacivača, ostareli grešnik-pokajnik, ogrubeli gazda krčme koga obuzima neki iznenadni izliv životnog elana, 

pragmatičan i snažan momak koji švercuje mlade prostitutke preko granice. Ali, ovo nije neka komplikovana i 

razvijena ljubavna priča s društvene margine, jer su svi likovi i njihovi odnosi samo ovlaš naznačeni. Sve je u 

ovom komadu razbijeno, fragmentarno, ništa bitno se ne događa, već se samo dočarava, nekako 

ekspresionistički, jedan nesrećan, prazan i u svakom pogledu bedan milje koji tavori u vakuumu između 

idealizovane ili izmišljene prošlosti i takođe idealizovane i nestvarne budućnosti. S likom stranca-povratnika 

iskupljenog patnjom, motivima vila, prostorima groblja, šume i podzemnog grada, ženskim principom koji 

predstavlja opasnost za muškarca – autorka povezuje, mnogo uspešnije nego u Brodu za lutke, ovaj nivo 

priče s bajkovitim, folklornim, mitskim, iracionalnim, arhetipskim elementima. Posebna vrednost drame je 

njen plastičan, emocionalno povišen, sočan, poetski zgusnut jezik; on ne dolazi do izražaja samo u dijalogu, 

već i u songovima koji predstavljaju dodatan nivo transpozicije. Izvedba songova je bila izuzetna, a pogotovu 

onog koji peva žensko roblje i koji se izdvaja kao emocionalno i estetski najsnažniji prizor u ovoj predstavi, a 

slobodno se može reći i u svim drugim prikazanim na našim scenama u skorije vreme. Međutim, za razliku 

od poetskih i arhetipskih ambicija, komad ne ostvaruje i one „čisto“ filozofske. Uprkos teškoj artiljeriji iz 

zanimljivih studija objavljenih u programu, sve s antropološkim pesimizmom, pogledom iza „velikog pokolja 

Mitova“, beketovskim ruinama, danteovskim dubinama, u ovom komadu se ne prepoznaje univerzalno 

ništavilo, beketovska metafora sveta. On, naprotiv, ostaje prikaz, koliko god fantazmagorijski i poetski 

stilizovan, jednog uskog društvenog iskustva, sveta koji je bedan zbog svoje lične duhovne i materijalne 

skučenosti. Prevlast društvenog nad filozofskim i pojedinačnog nad opštim potvrđuje i završni prizor drame, 

a koji je i reditelj scenski naglasio: stara kafana se ruši da bi nova, tranzicijska privreda tu gradila luksuzni 

hotel. Da ne kažemo, sve i da su ta najuniverzalnija značenja ostvarena, da to dramljenje o opštem besmislu 

i beznađu već postaje zamorni i lako dostupni intelektualni kliše... Iz ove analize ne treba izvoditi pogrešne 

zaključke: sa svim svojim kontroverzama, tako izazovnim za kritičara, drama i predstava Šuma blista su 

estetski izuzetno bitan događaj za srpsko pozorište. One stoje, u poređenju s našim ožalošćenim 

porodicama, kao supersonični avion naspram trabanta. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 13. novembar 2008. 

Skupi-pusti život, neka vod(k)a nosi 

Mrak, a nešto blista. Šuma, a u njoj ljudi. Tako tipično za Milenu Marković, tako autentično za sve druge. U 

kombinaciji s rediteljem Tomijem Janežičem i glumcima Jasnom Đuričić i Borisom Isakovićem (autorska 

ekipa "Nahoda Simeona" u SNP) opet tipično, a tako autentično, i veliko. Ne kao pozorište, nego kao život... 

A šta bi rekli Milenini Maca i Trener da znaju da ih iz jednog "drugog" mraka šume posmatra gospoda u 

večernjim toaletama, da (sa)oseća tugu, jad i bedu njihovih u alkohol utopljenih života. Poslali bi ih u onu 

stvar! I to nešto govori o drami Milene Marković, o tim njenim junacima izmeštenim iz kafane na groblju 

pored puta - hop-cup - pa pravo u pesmu, još jedan salto, pa pravo u pozorište... Malo ko danas u pozorištu 

piše o jednom drugom svetu, poput zone sumraka paralelnim s onim u kojem se bistre velike teme i muče 

važna pitanja. O selu, o tišini, o dezintegraciji, a ne integraciji u kojekakve tokove. I prsti jedne ruke su 

previše za taj broj. Milena to može, baš kao što Tomi u zahuktalom deborovskom društvu spektakla 

predstavu može da uspori, da pusti vreme da teče, da pusti krv, da poseče šumu, da "skupi-pusti", kako je 

Milenina Maca volela da se igra dok je bila mala. Sad je velika devojka, kafanska pevačica: obećanje - ludom 

i(li) očajnom radovanje, plus ženska konstitucija i eto njoj doživotne. Robija je majka za zakon koji vlada u 

blistavoj šumi Milene Marković. Kakav zakon, u Macinoj kafani nema ničega, ni zakona, ni boga, ni oca. Ima 

crna rupa, ta omamljujuća supergravitaciona praznina-punina u kojoj kap znoja kafanskog gosta za Milenu i 

mnoge nalik njoj, Tomija, Jasnu, Borisa, vredi više nego sve kapi parfema potrošene da se namirišu gosti na 

premijeri u Ateljeu 212. Od nedosanjanih života i apokaliptično stuštenog neba, stisnutih pluća umorne 

barske mušice Maca i Trener (Jasna Đuričić i Boris Isaković) nisu sami u tom vampirskom svetu od sumraka 

do svitanja. Tu je (bio) i razdrljeni Gazda (Nenad Ćirić), konačno rešen da nešto i doživi pre nego što ga 

strpaju u zatvor, tu se vratio Macin Srećko (Vlastimir-Đuza Stojiljković), da čist i prazan kao anđeo okaje 

svoje grehe, a tu je i Lole (Srđan Timarov), baja u papučama, čiji tovar devojčica čeka pored puta neko bolje 

Macino sutra, neke bolje sponzore i patrone zapadnjačke, kapitalističke provenijencije, Poslovođu Lada 

Leskovara, pronađenog u predgrađu. I svi oni obučeni u jeftine "kineske" šuškave trendže, što su šarenile 

ulice osamdesetih (kostimografija Marine Sremac). I svi oni podstaknuti ubedljivošću Mileninog i Tomijevog 

rada pevaju (kompozitor Tomaž Grom), sugestivno isijavaju poeziju, a ne (samo) glumu - gest, reči, radnje... 

Ne, "Šuma blista" nije mjuzikl, to je petparačka priča duboko inkarnirana u pozorišnu umetnost i sve ono što 

ona znači. 

U početku beše nada, predeli divni. Ali, ljudi grozni. Krče šumu reka da se vidi, da se vidi kako nosi, u 

zaborav. 

Igor BURIĆ 


UTORAK, 26. maj 

22.00 časa / SNP, Scena "Jovan Đorđević" 

Koprodukcija / Premijera 

NEBESKI ODRED 

Tekst: Đorđe Lebović, Aleksandar Obrenović 

Režija: Marko Manojlović 

Jugoslovensko dramsko pozorište – Sterijino pozorje 

Reditelj MARKO MANOJLOVIĆ 

Scenografija VESNA ŠTRBAC 

Kostimografija LANA CVIJANOVIĆ 

Kompozitor VLADA PEJKOVIĆ 

Scenski govor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ 

Premijera: 26. maj 2009. 

ULOGE...................................Narator 

Zeleni 

Broj 58964 

Muselmann 

Prominent 

Čovek pod kapom 

Ranjenik 

MIODRAG RADOVANOVIĆ 

SRĐAN TIMAROV 

ALEKSANDAR ĐURICA 

NIKOLA VUJOVIĆ 

GORAN ŠUŠLjIK 

ZORAN CVIJANOVIĆ 

PETAR BENČINA 

S. K. NEBOJŠA MILOVANOVIĆ 

Starac 

Obersturmbannführer 

Sturmführer 

PREDRAG EJDUS 

TONI LAURENČIĆ 

MILOŠ PJEVAČ 


www.jdp.co.rs 





































Pišući o Nebeskom odredu, još 1958, ugledni poljski kritičar i teatrolog Štefan Treugut zabeležio je da su 

posle Himmelkomanda "beketovski zaključci o beznadežnosti samo prijatan razgovor ljudi koji uz kafu 

filosofiraju o smrti". 

Zanimljivo je da je Nebeski odred bio i povod jednoj od prvih književno-pozorišnih polemika kod nas, u kojoj 

se Bora Glišić, tada pozorišni kritičar NIN-a, suprotstavio autorskim "poluistinama" i "poetici nasilja" koja 

"tragični motiv tretira animalno". Mudri Dušan Matić, žovijalni Borislav Mihajlović Mihiz i odmereni Ivan Ivanji 

pokušali su i uspeli da dokažu uvaženom kritičaru da je u krivu i da je u pitanju "jedan užasni vid tragedije 

modernog čoveka". 

Miroslav RADONjIĆ (Scena, br. 4, 2004.) 

Aleksandar Obrenović i Đorđe Lebović prvi su dobitnici Sterijine nagrade za dramsko stvaralaštvo za dramu 

Nebeski odred, koja je prvi put dodeljena na Drugim Jugoslovenskim pozorišnim igrama 1957. 

R E D I T E L j – Marko MANOJLOVIĆ 

Marko Manojlović - Rođen 1982. godine u Beogradu. Apsolvent pozorišne režije, u klasi prof. Slavenka 

Saletovića na Fakultetu dramskih umetnosti. 

2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darijanu Mihajloviću na predstavi Dantonova smrt, a potom 

asistira mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava Beli beli 

svet), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon 

Piplfoks), Loran Vanson (Rupe)... 

Svoju debitantsku predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao je 2005. godine, na sceni Studio 

Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledila je predstava Klopka u Narodnom pozorištu u Somboru, Tri 

praseta u Pozorištu "Boško Buha”, Pokondirena tikva Narodnog pozorišta u Kikindi i Beogradskog dramskog 

pozorišta, Bez maske u Ateljeu 212, U Edenu, na istoku (BELEF 2007), Eling u Beogradskom dramskom 


pozorištu, Lažljivci u Gradskom pozorištu u Podgorici i Lepet mojih plućnih krila u NP Sombor. U JDP-u je 

ponovo režirao 2007. godine Hoze Triana Noć ubica na sceni Teatra "Bojan Stupica”. 


SMRT, ALI ... 

M.M-M: Prva predstava koju su radio u JDP-u bila je Smrt, zatim je usledila Noć ubica i 

sada,evo, radiš Nebeski odred – dramu o umiranju o koncentracionom logoru Aušvic. Zašto te 

privlači tema smrti 

M.M: Zato što ćemo svi umreti. Svi ljudi sa kojima radim na probi, svi pored kojih prođem, baš svi ćemo 

umreti. Vudi Alen ima duhovit pristup smrti. On, na neki način, pretpostavlja da smrt obesmišljava život: ako 

ćemo jednog dana svi umreti, onda je život besmislen, apsurdan. Sve naše želje, htenja, snovi, muke, 

dileme... sve je apsurdno u svetlu toga da nas jednog, nažalost, ne tako dalekog dana, više neće biti. 

U Noći ubica smrt je data metaforički... ona predstavlja kraj koji mora da se desi kako bi počelo nešto novo. 

Smena generacija je prirodna, smrt je deo mehanizma koji omogućava da svet ide napred, da se menja. 

U Nebeskom odredu, međutim, u pitanju je nasilna smrt. Dakle, ne radi se o smrti kao o prirodnom delu 

životnog ciklusa, već o ubistvu, o prevremenom prekidu nečijeg života. Takva smrt nas najviše plaši. Da li te 

je strah od smrti Šta činiš zbog tog straha Celo čovekovo telo funkcioniše tako da se do kraja bori za život. 

Šta je sve čovek spreman da uradi da bi preživeo To je velika dilema Nebeskog odreda. Ljudi i danas imaju 

različite poglede na pripadnike Sonderkommando-a. U knjizi We Wept Without Tears ih predstavljaju kao 

žrtve, a u Izraelu je ta knjiga zabranjena. Preživeli iz Sonderkommando-a su se posle rata krili, ali da li 

postoji krivica ako ti je život ugrožen Da li tvoj izbor da preživiš po svaku cenu tebe čini više ili manje 

čovekom Meni je fascinantan izbor pred koji su ih stavili, kao i činjenica da razum i kompleksnost emocija 

čoveka čine bićem koje u takvoj situaciji ipak može da bira, koje je, u stvari, osuđeno na izbor. 

M.M-M: Zar ti se ne čini da smo mi sad po malo u zabludi Kažeš da su oni bili osuđeni na izbor, 

ali ta osuda je povezana s tim da su odbili da kažu NE nepravednom, nemoralnom i nečovečnom 

izboru. Od trenutka kada su odbili da budu streljani oni su prisiljeni da stalno biraju, a njihov je 

izbor jedan gori od drugog. 

M.M: Niko, nikada i nigde ne bi smeo biti stavljen pred takav izbor. Zapravo, ako se previše fokusiramo na 

ono što je pravi ili pogrešan odgovor na datu dilemu, lako možemo da zaboravimo da je sama dilema – 

pogrešna. Tražiti nekome da bira između toga da li će da ubije ili da bude ubijen je monstruozno. „Šta bi ti 

uradio u takvoj situaciji“ pitanje je koje nam se nameće, koje sebi postavljamo, ali, zapravo, u tom pitanju 

je sažeta sva jeza Nebeskog odreda pa i samog Aušvica. Niko nema prava da stvori takvu situaciju ili da 

nekoga stavi u takvu dilemu. Pa ipak, ljudi iz Sonderkommando-a su žrtve te dileme. I oni su živeli ono što je 

sumanuta logika Aušvica proizvela u njihov izbor. 

M.M-M: Da li je za tebe i tvoju ekipu bilo teško da se bavite ovom temom Lebović, koji je pisao 

komad, bio je u Aušvicu. Ljude koji su prvi igrali Nebeski odred delilo je svega dvanaest godina 

od Aušvica, oni su bili savremenici tog zločina. Da li je njihovo iskustvo uporedivo sa našim 

M.M: Moja baka je bila u mojim godinama u vreme rata. Dakle, ne govorimo o krstaškim ratovima ili 

genocidu nad Indijancima. Možda najstrašniji zločin u istoriji čovečanstva, trenutak kada je čovečanstvo 

pokazalo svoje najružnije, najsurovije lice, dogodio se za života ljudi koji i danas žive. Činjenica da je Aušvic 

moguć, da se dogodio, da se dogodio u veku u kome smo rođeni, strašna je, toliko strašna da nam je teško 

da je prihvatimo i ponekad nam se čini da je taj događaj dublje u istoriji nego što zapravo jeste. S druge 

strane, postoji ta ružna predrasuda da je Aušvic „prežvakana tema“, da smo o tome toliko toga već čuli i 

videli. Ali ako pravite melodramsku TV seriju koja se dešava u međuratnom periodu ili herojski ep o Sparti 

niko neće da vas pita – da li je to relevantno Postoji neki, možda, prirodan otpor prema suočavanju sa 

Aušvicom i, prenosno, mračnom stranom ljudske prirode. Možda nam je lakše da verujemo da je to nešto što 

se dogodilo davno, davno, negde daleko. Što se moje generacije tiče – ne verujem da je veliki broj onih koji 

o Aušvicu znaju više od onoga što su imali prilike da vide na prepoznatljivim crno-belim fotografijama ili u 

dva-tri filma. A mi u ovoj predstavi upravo i pokušavamo da srušimo stereotip crno-belih fotografija, da 

pokažemo da su to ljudi u boji, ljudi koji su mogli da budu nečije bake i deke, ljudi koji su možda mogli da 

budu i dalje živi. 

Želili smo da pokažemo da to nije bila neka masa ljudi, nego skup pojedinaca. To je važno. U ratovima, i 

našim skorašnjim ratovima, ne umiru neprijatelji ili pripadnici ovih ili onih grupa. Umiru ljudi, budućnost, 

planovi. 

M.M-M: Iako drama govorio o depersonalizaciji, Lebovićevi i Obrenovićevi likovi si „puni“, svaki 

ima svoju posebnu boju. Kako igrati takve likove 


M.M: Upravo zbog toga što su ljudi bili depersonalizovani, svedeni na brojeve, razlika u karakterima, koja 

postoji i koja je značajna, pre svega se pokazuje kroz ono šta rade a ne kako rade. Možete da napravite 

skup postupaka koji daju jednu ličnost, a ta ličnost može imati isti pogled kao i druga ličnost – kao njegov 

dželat. U krupnom kadru, može da ima isti pogled kada miluje psa i kada ubija nekog. Ono što on čini, daje 

mu karakter. 

M.M-M: Kada je pisan ovaj komad on je po duhu bio blizak egzistencijalizmu, a kako ga ti danas 

čitaš 

M.M: U drami Iza zatvorenih vrata kažu „pakao su drugi“, a ovde dobiješ pakao u sebi. 

M.M-M: Koliko je za tvoju predstavu važno to što publika sedi vrlo blizu 

M.M: Ovu predstavu nisam mogao da vidim drugačije. Glumcima je bila potrebna sloboda da ne moraju da 

koriste širok gest i povišen ton. Osim toga, imamo i to osećanje mraka, zatim ogroman prostor iznad publike, 

stešnjen prostor oko publike, prostor iz koga se ne može izaći nigde osim gore, u vazduh, u nebo... 

M.M-M: Kada smo prvi put pričali u povodu predstave Smrt, rekao si mi da u pozorištu želiš pre 

svega da vidiš dobru priču i da osetiš emociju. Kakvo je sada tvoje stanovište prema pozorištu, 

četiri godine kasnije 

M.M: Na istom sam tragu. Priče su jako važne. Sve što nama daje moralne norme su priče. Sve što mi 

kodiramo kao način ispravnog življenja sazdano je u našim pričama. Biblija je priča. Crpimo inspiraciju iz 

priča, bajki, iz Gospodara prstenova, odakle god... Pripovedački pristup je dobar za ovu temu kojoj mi ne 

možemo prići sa stanovišta preživljavanja. Ono što se dogodilo u Aušvicu ne može se porediti sa bilo čime iz 

našeg životnog iskustva. Ali možemo da probamo da razumemo i da ispričamo. Mislim da je pozorište više od 

života. Na kraju predstave, likovi odlaze u smrt zajedno i pomireni. Kada skinu te svoje koncepte života koje 

brane (aristokrata, lopov, vernik...) i kada postanu samo ljudi, shvate da imaju nešto zajedničko, da svi ljudi 

imaju nešto zajedničko, da su svi jedno. Što kaže Hoking, ako smo svi nastali iz jedne čestice, onda si ti ja. 

Onda sam sve ovo ja.. 

Marko MANOJLOVIĆ - Marina MILIVOJEVIĆ-MAĐAREV (intervju, iz programa predstave) 

P I S A C – Đorđe LEBOVIĆ 

Đorđe Lebović (1928 – 2004) rođen je u Somboru 1928. godine. Bio je zatočenik u nacističkim logorima 

Aušvicu, Saksenhauzenu i Mauthauzenu (1944–1945). Počeo je da studira na Tehničkom fakultetu (1947– 

1948), a potom završio filozofsku grupu na Filološkom fakultetu u Beogradu (1948–1951). Za vreme studija 

radio je kao fizički radnik, nastavnik, prevodilac i humorista (saradnik Radio-Beograda i Ježa). Godine 1953. 

bio novinar u Radio-Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu (1954–1955), gde je 

ostavio najobnimniji rukopis, pisan rukom, Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu. 

Od 1955. bio je upravnik Letnje pozornice u Topčideru, a od 1960. upravnik Izložbenog paviljona u 

Beogradu. Direktor je drame u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979 do 1981, kada odlazi u penziju. 

Sarađivao je u časopisima i listovima: Pozorišni život (1956–1965), Delo (1956, 1959), Borba (1957), NIN 

(1957), Student (1959), Za pobedu (1959), Jevrejski almanah (1959/1960), Oslobođenje (1960), Vojnik 

(1964), Odjek (1969), Letopis MS (1972), Scena (1975) ... 

Drame i radio-drame: Nebeski odred (1957, koautorstvo A. Obrenović), Svjetlost i senke (1959), Sahrana 

obično počinje po podne (1960), Šarlatan (s J. Lešićem, 1965), Tri groteske, Haleluja, Viktorija (1968), 

Usamljena gomila (1970), Pali anđeli (1971), Lutka sa kreveta br. 21 (1976), Dolnja zemlja (po romanu J. 

Ignjatovića Milan Narandžić, 1981), Ravangrad 1900 (po pripovetki V. Petrovića, 1982), Sentandrejska 

rapsodija (po motivima iz dela J. Ignjatovića, 1983), Vojnik i lutka (1996), Deset postotaka do ludila (1998, u 

rukopisu); Kaktusi i ruže (štampano 1999. u Antologiji savremene srpske drame, knjiga 04. Iz zaostavštine je 

objavljen nedovršen roman o detinjstvu Semper idem i nedovršena knjiga zapisa o holokaustu Traganje po 

pepelu. 

Lebović je osnivač je Udruženja dramskih pisaca Srbije 1976. i njegov prvi predsednik. Višestruki je dobitnik 

Sterijine nagrade za tekst savremene drame i više međunarodnih nagrada. 

P I S A C – Aleksandar OBRENOVIĆ 

Aleksandar Obrenović je rođen 1928. u Beogradu. Studirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Bavio se 

glumom i slikarstvom. Bio novinar Radio Beograda, dramaturg u Dramskoj redakciji Televizije Beograd od 

osnivanja, prvi umetnički direktor Sterijinog pozorja, pa slobodni umetnik, pa urednik radio-drame u 

Dramskom programu Radio Beograda. Pisao scenarija za dokumentarne filmove i režirao ih, scenarija za 

igrane filmove, televizijske drame, pozorišne drame, radio-drame, priče. 

Izvedeno mu je više od šezdeset radio-drama od kojih je većinu sam i režirao u zemlji i inostranstvu. Dela su 

mu štampana ili izvedena u više od 20 zemalja, a prevedena na 22 jezika. “Prosveta” mu je objavila knjigu 


dramskih tekstova Povratak Don Žuana, Pozorišni muzej Srbije knjigu pozorišnih komada Jata čarobnih 

zvezda. Pripovetke je objavljivao po raznim novinama i časopisima. 

Drame: Nebeski odred, 1956; Varijacije (Rondo, Večernja igra, Ptica, Nokturno), 1958; Lice, 1967; Kapetan 

duge plovidbe, 1966; Povratak Don Žuana i druge drame, 1968; O, sole mio..., 1984. 

Radio-drame: Devojka na krovu, 1969; Sansara, 1969; Pothvat stoleća, 1981; Slatki miris preporoda (1983) i 

dr. Dvadesetak radio-dramatizacija domaćih i stranih autora izvedenih na svim većim jugoslovenskim radiostanicama 

i desetak TV drama i TV adaptacija za Beogradsku televiziju. 

Drame su mu štampane i izvođene u SSSR, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Holandiji, DR Nemačkoj, 

Švajcarskoj, Monaku, Francuskoj, Italiji, Izraelu, SAD, Belgiji, na Malti... 


SREDA, 27. maj 



NEVINOST 

Pisac: Dea Loer 

Režija: Dejan Mijač 

Pozorište Atelje 212, Beograd 

Reditelj DEJAN MIJAČ 

Prevela DRINKA GOJKOVIĆ 

Scenograf JURAJ FABRI 

Kostimograf MAJA MIRKOVIĆ 

Kompozitor ANjA ĐORĐEVIĆ 

Dramaturg JELENA MIJOVIĆ 

Video SVETISLAV GONCIĆ 

Pokret MILOŠ PAUNOVIĆ 

Adaptacija songova, tekst završne pesme MILENA BOGAVAC 

Dizajn svetla MILAN TVRDIŠIĆ 

Lektor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ 

Organizator NEVENA VUČKOVIĆ 


IGRAJU 

Elizio 

Fadul 

Apsolutna 

Gospođa Haberzat 

Franc 

Roza 

Gospođa Cuker 

Ela 

Helmut 

Majka jedne ubijene devojke 

GORAN JEVTIĆ 

NIKOLA RAKOČEVIĆ 

SONjA KOLAČARIĆ 

DARA DŽOKIĆ 

MLADEN ANDREJEVIĆ 

NADA ŠARGIN 

LjILjANA DRAGUTINOVIĆ 

ALEKSANDRA JANKOVIĆ 

JANOŠ TOT 

BRANKA ŠELIĆ-ILIĆ 


Otac jedne ubijene devojke 

Samoubica I 

Samoubica II 

Mladi lekar 

BRANISLAV ZEREMSKI 

GORDAN KIČIĆ 

SRĐAN TIMAROV 

BOJAN ŽIROVIĆ 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE ATELjE 212, BEOGRAD 

www.atelje212.rs 

Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare "Borbe" ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji 

Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, 

u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u 

Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela 

Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih 

drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami 

(Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal 

(Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište 

Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana 

Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta 

bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen 

njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. 

Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od 

najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. 

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo 

od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl 

mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od 

najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u 

podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu 

sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas 

Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo 

pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji 

rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima 

pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju 

novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i 

nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald 

Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji 

med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, 

Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)... 


"Nevinost" je delo najmlađe dobitnice prestižne književne nagrade Bertold Breht, a istovremeno i drama koja 

je 2006. proglašena najboljim tekstom nemačkog govornog područja. (...) Komad govori o izgubljenim 

bićima u devetnaest malih scena, osvetljavajući tužne i komične aspekte njihovih života, svakodnevnu 

egzistenciju, bolesti i smrt. Predstava razmatra kompleksno pitanje krivice i nevinosti, najpre u političkom 

kontekstu, a zatim na nivou intimnog osećaja pojedinca koji taj problem proživljava u svakodnevnom životu. 

Proizišao iz sveta u kome se nasilje čini i trpi komad stvara svojevrsnu poetiku užasa, opisujući najužasnije 

stvari na najpoetičniji način ..."Nevinost" ne samo da predstavlja jednu od najboljih drama iz bogate 

nemačke produkcije, već je i put kojim pozorište kod nas treba da ide, put kreativnog, umetničkog pozorišta 

koje istovremeno ima i dobru komunikaciju sa publikom, rekao je upravnik Ateleja 212 Svetozar Cvetković. 

Danas, 22. maj 2008. 


Ime joj šamanski vanredno pristaje ("Božica Ler") dok visokonaponski smirujuće ispisuje redove izolacije i 

bezbednog dvosmernog strujanja. Ponekad tamo gde su polovi život i smrt, iskreći u jeziku, izranjaju poezija 

i filozofija. Dea Ler ima dar, te drama opominjuće ironičnog pa i komično tužnog kova i naslova prelepo 


zarasta u ospoljenom monologu, telesnom lavirintu, mortalno ogoljenom erotizmu, samoubilačkom 

egzibicionizmu... Taman u tolikoj meri da se za njen rad zainteresuje za sporohodno-pozorišno-fantastične 

teme već uvežbani Dejan Mijač, u ovom rastegljivom slučaju sa stabilnom kontrolom. I verovali ili ne, uspeo 

je sve to da predstavi u hipnotišućem nizu prikaza kojima deus ex machina, hipotetički smelo postavljena 

dvojba – nadrealna volja versus zakoni ljudske prirode – određuju dalji tok, pa bio on i ponoran. 

Dok pozornicu određuje kulisna transparentnost iz ruku Juraja Fabrija, samo jedna u nizu prijatnih ali i 

službenih asocijativnih smernica, a radnju čini realnost kontinentalno-kolonijalne zajednice Evrope, tumači 

likova na čelu sa urnebesno otkačenim trip-hop duelom Gordana Kičića i Srđana Timarova, domaćicom Nade 

Šargin, ili bilo kojim drugim uzorkom vrle glumačke podele, distanciraju se od uokvirivanja, i svom reditelju, 

a još više uživaocu "perolakog što udara k'o maljem" pozorišta, pružaju dugotrajan doživljaj. Ako negde još 

ostoji ona groteskno nepodnošljiva lakoća postojanja, onda je (ne)treba tražiti u magičnoj katatoniji izdanka 

Ateljea 212. A ako se nekome od nje smrkne, neka se seti vica o Bosancu kojem bi ribica ispunila tri želje, 

samo da je znao koje. 


R E D I T E L j – Dejan MIJAČ 

Diplomirao režiju 1957. na Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Od 1957. do 1961. režira u Narodnom pozorištu 

u Tuzli, a od 1962. do 1974. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Pokondirena tikva Jovana St. 

Popovića (SNP, 1973) postaje jedan od kamena-međaša savremenog jugoslovenskog pozorišta. Predavao 

glumu u Dramskom studiju SNP-a (1964–1972) i vodio klasu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 

(1978–980). Od 1974. predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a od 1976. ostvaruje niz predstava u 

Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dela klasika i savremenika režira na svim važnijim scenama 

nekadašnje Jugoslavije. Uveo niz inovacija u savremeno tumačenje Jovana Sterije Popovića i Branislava 

Nušića. 

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Od toga dobitnik je osam Sterijinih nagrada: 

- Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović (Srpsko narodno pozorište), 1974. 

- Ženidba i udadba, Jovan Sterija Popović (Narodno pozorište, Sombor), 1976. 

- Pučina, (Jugoslovensko dramsko pozorište), 1978. 

- Putujuće pozorište Šopalović, Ljubomir Simović (Jugoslovensko dramsko pozorište), 1986. 

- Nagrada za Sistematsko scensko istraživanje dramskog dela Jovana Sterije Popovića, 1987. 

- Nagrada za naročite zasluge za unapređenje pozorišne umetnosti, 1990. 

- Čudo u Šarganu, Ljubomir Simović (Atelje 212), 2002. 

- Skakavci, Biljana Srbljanović (Jugoslovensko dramsko pozorište), 2006. 


ŽIVOT U BOLNOM RASKORAKU I MAGLOVITOM BESPUĆU 

S proleća 2008. u "Ateljeu 212" ste radili "Nevinost", predstavu koja je pobrala brojne pohvale i publike i 

kritike, a bavila se ljudima s margine... 

Interesantno, ti junaci kao marginalci nisu skloni (socijalnom) buntu, iako bi se to dalo očekivati. Rezignirani 

su. Ali, postoji nešto mnogo značajnije, a to je ljudski impuls koji pulsira u njima. Ima u komadu jedan lik – 

mrtvozornik, dakle čovek koji pere i priprema leševe za poslednje oblačenje, a radi uglavnom s pokojnicima 

koji nemaju nikoga. U jednom trenutku konstatuje da što nam bolje ide sve se više ubijamo. U bedi, kaže, 

nismo imali tu tendenciju. I nije to samo pitanje samoodržanja. Čovek u teškim uslovima nema vremena da 

razmišlja o sebi, svojoj okolini, da se stavi u odnos prema svemu što ga okružuje, nego reaguje instinktom 

samoodržanja i bori se za život. Čim nešto počne da te odvaja od te primarne snage, nađeš se u 

bezvazdušnom prostoru. Počinješ, bez pitanja o smislu svog života, da prihvataš besmisao kao sudbinu. To 

je težak problem. U razvijenim zemljama ima više bezrazložnih ubistava i samoubistava nego u siromašnim 

društvima. Ali, nije tu reč o standardu, već o sistemu i procesu u kojem se čovek nalazi. 

Ozbiljno pitanje koje vas je, kako se moglo, čuti i videti i u vašim izjavama inspirisalo na traganje 

Traganje za nečim što bi, uslovno, spaslo ljude. Ne samo od (samo)ubilačkih razmišljanja, nego uopšte, 

traganje za nečim što bi im pomoglo da relativizuju ono što ih je snašlo. A snašla ih je mondijalizacija, 

globalizacija, pad morala i vrednosti. Tu se gubi i personalno i univerzalno. Čovek u tom sistemu, koji biva 

sve jači, ne samo da je opredmećen, kao u vreme nadirućeg kapitalizma, nego je i obesmišljen. 

U jednom od intervjua povodom te predstave govorili ste o novoj osećajnosti 

U poslednje vreme stalno sam negde na tragu koji ne umem precizno rečima da definišem, ali recimo da je 

to neki novi koncept osećajnosti, zovimo je ljubav. Ne možemo reći romantičarska ni platonovska ljubav. 

Drugi su uslovi, čovek je kvalitativno izmenjen. Oduzeto mu je mnogo od sadržaja. Ni mozak mu više ne 


služi za razmišljanje, tek možda za bolesti (smeh). Naročito kod novih spisateljki je uočljivo izražena čežnja, i 

apel, za tim nečim – opet to nazovimo ljubav. 

One se više ne bore samo za ženska ili bilo koja prava, za demokratiju. To je potpuno devalvirano. Recimo, 

borba za vladavinu prava ne znači ništa. Nasilje znači sve. Na pijedestalu su interesi i prosperitet koji se meri 

profitom. A smisla i osećanja sreće i punoće – ni na vidiku. Dakle, preostaje nam vapaj za spas makar i 

najmanje osećajnosti; ako se ikako može. 

Vapaj za preživljavanje 

Nije daleko od toga. Preživeti u ovome u čemu smo kao što se preživelo, recimo u gulagu. Prosto, poziv da 

se preživi ova nevolja koju čini ogroman pritisak obezljuđenosti. Što se tiče "Nevinosti", možda je bilo malo 

iznenađenje što to dolazi iz razvijene evropske zemlje, a priča o nekim stvarima koje možda kod nas i nisu 

na dnevnom redu. Nisu, jer mi imamo preča i gluplja pitanja. 

Na primer 

Setite se predizbornih kampanja i pogledajte neke političare. Prostota i glupost do gluposti. Koliko se tu 

trabunja. A ljudi koji su izgubili smisao i kompas podložni su histeriji. 

"Nevinost" je crna komedija… 

To je, reklo bi se, i žanr u kojem se odvijaju naši životi. Jer ovo što živimo da nije odvratno, bilo bi smešno. 

Može čovek tome i da se smeje, ali ako prethodno nadvlada odvratnost ... 

Dejan MIJAČ - Tatjana NjEŽIĆ, LUDUS br. 150, 2009. 

P I S A C – Dea LOER (Dea Loher) 

Dea Loer (1964), studirala germanistiku i filozofiju na Univerzitetu u Minhenu. Posle završenih magistarskih 

studija (1988) provela godinu dana u Brazilu. Od 1990. studirala predmet "Pisanje za scenu" kod Hajnera 

Milera i Jaka Karzunkea (Yaak Karsunke) na Visokoj glumačkoj školi u Berlinu. Živi u Berlinu. Dobitnica je 

niza nagrada, među ostalima Geteovog instituta i Šilerove nagrade za mlade dramske pisce, a 2006. postala 

je najmađi dobitnik Književne nagrade "Bertolt Breht". 

Dramski tekstovi: Olgina soba (Olgas Raum, 1992), Tetovaža (Tätowierung, 1992), Levijatan (Leviathan, 

1993), U tuđem domu (Fremdes Haus, 1995; u prevodu Branimira Živojinovića, objavljeno u časopisu 

"Scena", 2000), Adam Geist (1998), Plavobradi – Nada za žene (Blaubart – Hoffnung der Frauen, 1997), 

Manhattan Medea (1999), Klarine prilike (Klaras Verhältnisse, 2000), Treći sektor (Der dritte Sektor, 2001), 

Magazin sreće (Magazin des Glücks, 2001), Nevinost (Unschuld, Thalia Theater Hamburg, 2003), Život na 

Ruzveltovom trgu (Das Leben auf der Praca Roosevelt, 2004), Kihot u gradu (Quixote in der Stadt, 2005). U 

broju 1–2/2009. časopisa "Scena", u prevodu Bojane Denić, objavljen je tekst Poslednja vatra (Das Letzte 

Feuer). 

Knjiga priča: Pseća glava (Hundskopf). 


ČOVEK POKUŠAVA DA SHVATI ... 

Pozorište. Pisanje za pozorište je politički čin. Verujem da se ono po tome i razlikuje od proze... Pozorište je 

za mene javno mesto umetnosti u najčistijem vidu. I ako se stvari od opšteg interesa ne mogu raspravljati 

preko scene, onda ne znam gde se unutar umetnosti nalazi mesto na kojem bi se to moglo činiti.... Pozorište 

za mene ima u izvornom smislu veze s polisom... 

Svakako verujem da pozorište može da ima uticaja. Kad to ne bi činilo, ono bi bilo cirkus... 

Tragedija. Postoji jedan impuls koji se provlači kroz sve moje komade. Tokom poslednjih godina ležalo je u 

vazduhu nešto sasvim parališuće, i ono što me je uvek strašnžo čudilo bilo je to da su i mladi ljudi bili 

spremni da usitne, da obezvrede svoje ideale, pa i svoja osećanja. Kao da su sad pali svi zidovi, granice su 

otvorene, više nemamo svog zamišljenog neprijatelja, više se ne isplati boriti se ili živeti, i zato svi mutiramo 

u emocionalne patuljke... Verujem da postoje određene stvari koje su važne svakom pojedincu i kad su one 

razorene, ili kad nestanu, ili moraju da budu otpisane, to je doživljaj koji se urezuje i više nije mogućno 

praviti se da se takoreći pod ruku sa globalizacijom odigrava i nivelacija individualnog života, da se sve 

prosto broji jednako i ništa nije vrednije od nečeg drugog. To se lepo može pratiti u pozorištu...ut je u 

evropskoj literaturi široko citiran Kuran, dok je to sa Biblijom učinjeno bezbroj puta... 

Dea LOER 


K R I T I K A 

Kad sve prođe 

Nemačka spisateljica Dea Loer je u četrdesetim godinama za koje Meša Selimović veli da su prelomne i 

presudne u životu svakog čoveka. O ljudima i njihovom načinu prisustva u životu, Dea Loer piše odvažno, 

bez dlake na jeziku, ali sa brižnošću, meditativno i polemično, uverena da je spoznala i pronikla u čovekovo 

neznanje i neupućenost u sopstveni „slučaj”, ili sudbinu. Nevinost, reč danas retka, pa se i njeno značenje 

gotovo zagubilo, razredilo, u svakom slučaju. Nevinost bi ovde valjalo shvatiti kao nemoć ljudskog bića da 

vlada svojim životom, da ga vodi i predviđa, da mu da smisao. Nevin, nedužan je ljudski stvor, pa ipak živi i 

pati se, umire ozveren, pod krivicom, izludeo od onog što je činio, ne znajući šta čini. Kad sve prođe, ko će 

nas spasiti, Treba mi neko, Imali smo svoje snove, Dozivanje, Beše mu... Život i ispaštanje, Romantika i 

ozverenje, sve bi to mogli biti naslovi drame Dee Loer, i njenog zažarenog čovekoljublja, njene žestoke 

potrage za ljubavlju, dodirom, razumevanjem. U drami „Nevinost” čovekov život je ispaštanje krivice ili 

greha, mučno posrtanje pod teretom onoga što je bilo, što se već odigralo, a što ni sanjali nismo da nam se 

događa. Tek pošto mu se život dogodi, čovek počinje da razmišlja o njemu, ali sada je već kasno! Kako kaže 

jedna cura iz Kožetina: Pa, gospodine, ja sam život već promašila, ali je i život promašio mene! Dea Loer i 

reditelj Dejan Mijač u predstavi Ateljea 212 oblikuju, dramatizuju život, sudbinu jedne ovakve skupine ljudi. 

Dea Loer je i prozni pisac, i to se u strukturi njene drame oseća. Ona voli ispovedanje, drži do literarnosti, 

lepog kazivanja, lako se prepušta melodijama i ritmovima sećanja, šumovima mora i obala, onoga što iz 

minulosti, iz daljine i neosvojene prošlosti, progovara. Njen prevashodni glas je glas nedužnih i nevinih, 

krivih bez krivice, onih koji lutaju svetom nepouzdanosti. Mislio sam, verovao sam, nadao sam se, snevao, 

zamišljao, ali sve je ispalo drugo i drugačije, i sada sam tu, sam i nasukan! 

Verovao sam da znam šta radim i biram, a ispalo je obrnuto, i kako ću, i kuda ću sada sa krivicom, grehom, 

zabludom, sa svim što mi je natovareno, ili što sam, i ne znajući, sam sebi natovario na leđa. Zašto sam 

učinio to što sam učinio, i što mi je život unakazilo Zašto mi se to desilo, i kako to da nismo znali da 

izbegnemo ono što će nam život pretvoriti u muku i patnju, u nepodnošljivo sećanje. Zašto smo izabrali, ako 

smo znali i mogli da biramo, baš tog čoveka koji nam najmanje odgovara, da sa njim provedemo život 

Zašto smo učinili, ako smo znali šta činimo, upravo ono što nikako nismo smeli da učinimo, što ćemo kao 

teški kamen o vratu nositi kroz život Po čemu smo mi vlasnici sopstvenog života, ako je gotovo svaki naš 

izbor fiktivan, iznuđen, slučajan, i ako se svaki život završava u padu, u nekoj vrsti poživotinjenja, duševne 

patnje, izbezumljenosti, ludila. Upravo ovaj pogled sa kraja, očima smrti uprtim u nekontrolisani kratki život, 

približio je reditelja Dejana Mijača drami Dee Loer „Nevinost”. 

O ljudima Dejan Mijač razmišlja ostrašćeno i sa gorčinom. Stalo mu je do ljudskosti, nevinosti, nežnosti, do 

svega čega nikada nije bilo dovoljno, a danas ga ima još manje, ali čovek za sobom ostavlja sve ubedljivije 

znake zveroidnosti. Hteli smo da se nasmejemo, ali smeh nam je zastao u grlu! Mijač je nameravao da o 

mučnim i gorkim stvarima govori polemički, sa ironijom i humorom pod vešalima. Nekako je to išlo, ali je išlo 

teško. Sviftovska gorčina meša se sa agoničnom romantičnošću čiji snovi i predviđanja se nisu ostvarili. Hteli 

smo da se zamislimo nad čovekovom sudbinom, nad metafizičkom rupom u koju Loer i Mijač sabijaju 

izgubljeno, razoreno ljudsko biće. Rečju, drama nepouzdanosti i neodređenosti, i sama nedovoljno određena, 

raspeta među javom i snom, realnošću ozverenja i ozarenja. Scene i akteri zaoštreni, pogurani ka ivicama i 

krajnostima, izrazu koji iz pobune, ili molitve i kajanja, prelazi u krike, vrisak, razdraženost, ludilo. I glumci i 

reditelj tragaju za nečim što nazivamo stranošću, što nije isto što i nastranost, pa ni začudnost. Samoća, bol, 

napuštenost, lica drame pretvaraju u maske, grimase, kreature, bića na granici ljudskosti i oživotinjenja. 

Iz skupine objedinjene istom, ili sličnom sudbinom, reditelj na scenu oblikovanu panelima (scenografija Juraj 

Fabri), izvodi pojedince, ili parove, baš kao da listamo knjigu, i prelazimo iz poglavlja u poglavlje. Još nešto 

žive duše, želje i dobrote, ili u potrazi za njima, nalazimo u Apsolutnoj uverljive Sonje Kolačarić. sa 

romantičnom odsutnošću i otkačenošću igra Dara Džokić gospođu Haberzat. Dalje, ka rastrojstvu, ludilu i 

čudaštvu vodi Branka Šelić-Ilić Majku ubijene devojke. Obilnu ozverenost i samoironiju gospođa Cuker 

Ljiljane Dragutinović. Slabo, krhko i drhtavo, neuslišeno žensko čeljade javlja se iz Roze Nade Šargin. 

Sumnjiva upućenost, ili sporeno znanje i samouverenost, nepomirenost narcisoidne inteligencije koja 

završava u zločinu, oblikuju Elu Aleksandre Janković. Priču Mladog lekara sugestivno je kazao Bojan Žirović. 

Karakter predstave osobito plastično se očituje u dvosmislu igre Srđana Timarova i Gordana Kičića. Strogi, 

svedeni, upečatljivi, Mladen Andrejević (Franc), Branislav Zeremski (Otac). Mladići sa još očuvanom 

ljudskošću: Goran Jevtić (Elizio), Nikola Rakočević (Fadul), Helmut Janoš Tot. Kostimograf Maja Mirković. 

Kompozitor Anja Đorđević. Dramaturg Jelena Mijović. Prevod Drinka Gojković.Možda i muca, ali predstava 

koja hoće mnogo da kaže. 

Muharem PERVIĆ, Politika, 24. maj 2008. 

Prokleta avlija 

Ima li nevinih, pitanje je koje postavlja istorija drame već dve hiljade godina. Teorija iste umetnosti 

pokušava da, spajanjem biografije pisca, afektivnog sveta gledaoca, društvenih okolnosti i konteksta 

pozorišne predstave obogati odgovor na ovo teško pitanje, dajući mu višeznačnost i relativitet. 


"Nevinost" Dee Loer (1964), u znalačkom prevodu Drinke Gojković, drama je koja u svojoj unutrašnjosti 

nema ničega dramskog. Sličice iz života osujećenih i unesrećenih su samo Golgota na njihovom putu do 

samuništenja, koje je neminovno. No, Dea Loer ima tu sposobnost da u svaku repliku implementira poeziju, 

ne samo scensku, koja je najvidljivija. Uprkos izvesnoj plakatnosti, zadatku, njeni likovi su živi ljudi, kojima je 

poneka psihološka dimenzija uskraćena životom, ne voljom pisca. Njihova trauma nadilazi psihološki profil. 

Oni je žive u svakoj sekundi svog tužnog ili haotičnog života. 

Dejan Mijač je, ponovo, ovu modernu dramaturgiju protumačio poststrukturalno, ne vodeći računa o 

kontinuitetu radnje, niti o psihološkim motivima likova. No, i kontinuiteta bola, i živosti karaktera je u 

"Nevinosti", definitivno, bilo. Kako Mijač to postiže 

Elizio (Goran Jevtić) i Fadul (Nikola Rakočević) su dva klinca, izgubljena u modernoj "transkulturalnosti", koji 

ništa o sebi ne znaju, još manje o drugima. Samo šok im otvara oči. Mijač ih je, uz podršku pisca, postavio 

kao dva savršeno realna lika, koji veruju u svoje delanje. Dovoljno da se smisao utrostruči. Susrećući 

Apsolutnu (Sonja Kolačarić), koja je slepa igračica uz šipku, sa moći da vidi drugim čulima, dečaci se sabiraju 

sa njom, a ona postaje bitna, s njima, i samoj sebi. Muzički precizno usaglašen trio. 

Gospođa Haberzat (odlična Dara Džokić), koja izmišlja sebi sina, jer je usamljena i nepotrebna, Majka 

ubijene devojke (neobična Branka Šelić) i Otac ubijene devojke (Branislav Zeremski) su tačna slika porodica 

koje ne mogu da se suoče sa činjenicom da se u savremenom svetu sve tragično menja, nikad na bolje. 

Franc (avangardni Mladen Andrejević) i Roza (apsolutno maestralna Nada Šargin) su par izgubljen u 

kosmosu konvencija koje nisu u stanju da zadovolje. Gospođa Cuker (nova Ljiljana Dragutinović) je glas 

stalne presije bolesti i anksioznosti koji indukuju zlo i haos. 

Ela (Aleksandra Janković) i Helmut (Janoš Tot) su bračni par koji ne živi, ona samo definiše, a on ćuti. 

Nasilje u najavi. 

Samoubice, Gordan Kičič i Srđan Timarov, reperi, ogledalo su stakato sveta u kojem je život posle smrti, ne 

pre nje. Mlad lekar, Bojan Žirović, ima vrlo efektan monolog na granici Joneska. 

Ako je ova šema pozorišne predstave "Nevinost" Dejana Mijača i Dee Loer upućena njenim akterima, za 

čitaoce dnevnih novina je sledeće uputstvo: ni do jednog rezultata se ne dolazi lako i jednostavno. 

"Nevinost" u Ateljeu 212 dokaz je da vredi pomučiti se gledanjem i raščitavanjem, da bi čovek postao 

svesniji okolnosti u kojima živi. Taj brehtovski fau efekat (Dea Loer je dobitnica Brehtove nagrade) 

dozvoljava da se ova predstava shvati i kao umetnost, i kao škola života. Izvrsno! 

Dragana BOŠKOVIĆ, Danas, 7. jun 2008. 

Bez uzmicanja 

Nekoliko meseci posle postavke komada Barbelo Biljane Srbljanović, naš teatar se hrabro uhvatio u koštac s 

još jednim sjajnim delom još jedne velike savremene evropske spisateljice; reč je o komadu Nevinost Nemice 

Dee Loer postavljenom u Ateljeu 212. Pojam iz naslova funkcioniše kao misaoni lajtmotiv u kome se sustiču 

mnogobrojni, raštrkani, poetički raznovrsni i složeni slojevi ove drame. Sve njene, potpuno samostalne ili 

ovlaš povezane priče, tretiraju slična pitanja: krivicu, odgovornost, žrtvu, mogućnost iskupljenja, čežnju za 

nevinošću, iskušenje samoubistva u svetu blagostanja i besmisla. 

Neke od njih su realistički uverljive i imaju društvenu pozadinu karakterističnu za savremeni zapadni svet, 

konkretno Nemačku. One se kreću u rasponu od griže savesti mladog ilegalnog emigranta iz Afrike koji je, 

podlegavši strahu od policijske i bolničke administracije, dozvolio da se jedna žena utopi, do preispitivanja 

roditelja koji su, pod teretom nemačkog osećanja kolektivne krivice, učili ćerku da bude žrtva i tako, 

moguće, postali odgovorni što je ona zaista završila kao tragična žrtva. S druge strane, neke sudbine su 

začudne i nestvarne, mada se i one mogu tumačiti nemačkim iskustvom: gospođa Haberzat prisvaja tuđe 

krivice da bi zadobila identitet, stekla uporište u životu. 

Ove priče se pokazuju kao realistične ili začudne tek onda kada čitalac uspe da se probije do njihovih 

situacija i likova kroz specifičnu formu koja je, u svim slučajevima, sasvim apartna, postdramska. U njoj se 

vrlo slobodno mešaju dijalog i didaskalije, stalno se prelazi iz predstavljanja u pripovedanje; pojedini iskazi 

imaju formu pesme, dok se njihov sadržaj takođe odlikuje poetskom snagom, ali i filozofskom oštrinom. Iako 

imaju i parodijski prizvuk (kao sredstvo u građenju lika), filozofiranja rezignirane intelektualke Ele mogu da 

se shvate i kao neka misaona platforma ove drame: u savremenom svetu više nema opšteg smisla, velikih 

ideja, objedinjujućih sistema, revolucionarnih kretanja, ostaje samo bavljenje pojedinačnim, nesigurno 

povezivanje parcijalnog iskustava. Takav pogled na svet je ovde u potpunom saglasju sa svojim dramskim 

izrazom, jer je u oba slučaja na delu princip – fragmentarizacije. 

Posle Psećeg valcera, Trga heroja, Skakavaca i Barbela, reditelj Dejan Mijač još jednom se suočio sa veoma 

složenom formom i odgovarajućim značenjima, potvrđujući tako da ga danas u pozorištu zanimaju samo 

veliki izazovi, složene zagonetke koje treba razotkriti. I ovog puta Mijač je proniknuo u svu tu složenost i 

osobenost, ali je, kao ni u ranijim slučajevima, nije artikulisao ekstravagantnim rediteljskim postupcima. 

Naprotiv, drami je prišao iz svog pozorišnog iskustva, što je sasvim legitiman pristup, koliko god je legitimno 

i očekivanje da radikalni dramski jezik iznedri i isti takav teatarski jezik. Mijačev scenski koncept zasnivao se 

na simultanom prostoru (scenografija Juraja Fabrija) s nekoliko punktova razdvojenih providnim ekranima; 

glumci su sve vreme na sceni i u toku promena uvek nam se ponovo prikazuju. Ovo rešenje ima puno 


opravdanje u tome što su sudbine pojedinačnih likova samo kockice u mnogo većem mozaiku, kao i u tome 

što pitanja koja pokreće delo – krivica, odgovornost, žrtva – ne dozvoljavaju uzmicanje, sakrivanje iza kulisa 

i u garderobi. Ta pitanja su uvek tu, kao sudbina. 

Kao i u nekim ranijim predstavama, Mijač je i ovde tačno prepoznao komični aspekt komada i štedro ga 

preneo na pozornicu. Međutim, bilo da ih reditelj nije dovoljno suspregnuo bilo da su mu se naknadno oteli, 

pojedini glumci su isuviše igrali na komički efekat kod publike, a neki su imali i izlišnu potrebu, proisteklu iz 

iskustva realističke glume, da isuviše oštro razdvajaju pripovedanje od igre iz lika, iako su u drami ti prelazi 

neprimetni. Bravura Gordana Kičića i Srđana Timarova kao repera-samoubica sigurno je efektna, ali se u njoj 

potpuno gubi tragički ton njihove priče, ta spoznaja da bol ne može i ne treba da se zaboravi, jer se u njemu 

sadrži naš identitet. Komičkog preterivanja bilo je i u liku gospođe Cuker, koja svoj mizeran život hoće da 

poboljša ulepšavanjem svoje prošlosti i zagorčavanjem ćerkine sadašnjosti (Ljiljana Dragutinović), ali 

posebno u liku Eli, grubo svedenom, u igri Aleksandre Janković, na parodiju intelektualke u farsičnom sukobu 

s mužem, iako je, zapravo, reč o složenom spletu prezira i zavisti prema čoveku koji, za razliku od nje, može 

da se iskreno posveti malim stvarima i smisao nađe u lepoti. 

Većina glumaca ostvarila je potrebnu meru, te ponudila galeriju vrlo upačatljivih tragikomičnih likova. Od 

stondirane, umrtvljene, bizarne, zgažene Roze, koja još uvek ume da čezne i želi (Nada Šargin), preko 

nekako dečački ljutitog i uvek zbunjenog Elizija (Goran Jevtić), do sumanute, opsesivne, u svoj svet 

zatvorene i sasvim nesrećne gospođe Haberzat (Dara Džokić). Veoma upačatljivu epizodu doneo je Bojan 

Žirović tumačeći, bez imalo karikiranja, lik gay doktora koji se bori s osećanjem krivice zbog samoubistva 

svog usputnog ljubavnika. Možda i najjači dramski naboj ostvario je mladi, daroviti i sve zapaženiji Nikola 

Rakočević u liku ozbiljnog, dubinski ustreptalog, ponekad i fanatičnog Fadula, koji kao da još uvek ima iluziju 

da su u ovom svetu mogući veliki iskupiteljski postupci, da se nevinost zadobija ili vraća plemenitim delima... 

Bez obzira na oscilacije u glumačkoj igri, a imajući u vidu težinu zadatka, na kraju se zaokružuje utisak o 

jednom umetnički veoma značajnom projektu koji služi na čast repertoarskoj politici Ateljea 212. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 12. jun 2008. 



20.00 časova / Poslovni centar NIS – Naftagas (Narodnog fronta 12) 


DERVIŠ I SMRT / Pretpremijera 

Tekst: Meša Selimović 

Režija: Egon Savin 

Narodno pozorište, Beograd 

Režija i adaptacija EGON SAVIN po dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza 

Dramaturg BRANISLAVA ILIĆ 

Ideja prostora EGON SAVIN 

Kostimograf JELENA STOKUĆA 

Kompozitor ZORAN HRISTIĆ 

Scenski govor dr LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ 

Dizajn zvuka ZORAN JERKOVIĆ 

Dizajn svetla MIODRAG MILIVOJEVIĆ 

Asistent reditelja ANA GRIGOROVIĆ 

Asistent dramaturga MILA MAŠOVIĆ 

Asistent kostimografa OLGA MRĐENOVIĆ 

Premijera: 27. decembar 2008. 

ULOGE 

Ahmed Nurudin NIKOLA RISTANOVSKI 

Jusuf (Mula Jusuf) NENAD STOJMENOVIĆ 

Begunac-nepoznati ALEKSANDAR ĐURICA 

Sudinica (Kadinica) NATAŠA NINKOVIĆ 

Hasan Dželebdžija 

LjUBOMIR BANDOVIĆ 

Inspektor (Muselim) BORIS PINGOVIĆ 

Milicajac (Uhoda) ZORAN ĆOSIĆ 

Sudija (Kadija) SLOBODAN BEŠTIĆ 

Sinanudin (Hadži Sinanudin) MARKO NIKOLIĆ 

Tamničar NEBOJŠA KUNDAČINA 

Kara Zaim TANASIJE UZUNOVIĆ 

Pukovnik Osman (Miralaj Osman Beg) DARKO TOMOVIĆ 

Sekretar (Vezirov defterdar) MIODRAG KRIVOKAPIĆ 

Mladić MARKO JANKETIĆ 


Derviš 

IGOR ILIĆ 

Derviš (baletski igrač) ŽELjKO GROZDANOVIĆ 

Derviši Aleksandar Vukić, Slaven Radovanović i Miloš Obrenović 

Stražari Milan Šavija i Miloš Dmitrović 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, BEOGRAD 

www.narodnopozoriste.co.rs 

Delatnost Drame Narodnog pozorišta možemo posmatrati kao razvoj u četiri etape: od 1868. do 1914, od 

1918 do 1941, od 1945 do 1991 i od 1991 godine do danas. 

Prva faza obeležena je velikim brojem tragedija i dramskih prikaza inspirisanih srednjevekovnom i novijom 

istorijom kao što je Smrt Uroša V Stefana Stefanovića. 

Specifičnost repertoara Narodnog pozorišta, posebno krajem 19. veka, predstavljali su komadi s pevanjem 

poput dramatizacije popularnih novela Stevana Sremca: "Zona Zamfirova" i "Ivkova slava". 

U prve dve decenije 20. veka značajno se širi tematika srpskog dramskog stvaralaštva. Tada, pored 

Branislava Nušića, za Narodno pozorište piše plejada mladih stvaralaca, među kojima se naročito ističu: Simo 

Matavulj, Vojislav Jovanović Marambo i Milivoj Predić. 

Na samom početku 20. veka prikazan je u Narodnom pozorištu komad Borisava Stankovića "Koštana" koji će 

do današnjeg dana ostati kultna predstava ovog teatra. 

U prvoj etapi delatnosti Narodnog pozorišta na repetoaru su bila dela najznačajnijih pisaca svih književnih 

epoha: od najranijih (Sofokle), preko Šekspira, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Rostana, Getea, 

Ibzena, Strindberga, Gogolja, Ostrovskog, Čehova i Gorkog. 

U međuratnom periodu, kada je u pitanju domaća dramaturgija, izvođena su dela Jovana Sterije Popovića, 

Branislava Nušića, Milutina Bojića, Borisava Stankovića, Iva Vojnovića, Milana Begovića, Ivana Cankara, 

Todora Manojlovića. 

U periodu 1945-1953 godine igraju se komadi sa jasnom političkom porukom. U prve dve godine ovog 

perioda iz stranog dramskog stvaralaštva primat su imali ruski pisci. 

Političke promene i izvesna liberalizacija obeležava i odnos prema stranoj dramaturgiji i otkrivanje američke 

drame i dela Joneska i Beketa. 

Sedamdesete i osamdesete godine obeležavaju komadi Borislava Mihailovića – Mihiza, Aleksandra Popovića, 

Žarka Komanina, Ljubomira Simovića, i Jovana Hristića. 

Devedesete godine su označile i zaokret u radu Drame Narodnog pozorišta, koja se našla u rascepu između 

nacionalnih i estetskih ciljeva. Sadašnji cilj Drame Narodnog pozorišta je povratak pozorištu, otvaranje ka 

savremenoj svetskoj dramaturgiji i avangardi, a na planu domaće dramaturgije, saradnja sa najznačajnijim 

savremenim jugoslovenskim piscima s jedne i podsticanje sasvim mladih i neafirmisanih autora s druge 

strane. 


REČ DRAMATURGA 

Meša Selimović je dve decenije nosio u sebi bol zbog gubitka brata, pre nego što ga je pretočio u priču o 

Ahmedu Nurudinu, dervišu koji iz sveta dogmatskih načela ulazi u jedan promenljiv, nepoznat svet kako bi 

pokušao da sazna istinu o uhapšenom bratu. Otkrivajući represivne metode kojom vlast funkcioniše, Nurudin 

postepeno gubi samopoštovanje, a bol zbog gubitka brata zamenjuju mržnja i želja za osvetom. Više puta je 

Meša Selimović, odgovarajući na pitanja, pomenuo da upravo mržnja, zavist, ljubav, strasti uopšte, bitno 

određuju postupke čoveka na svesnom ili nesvesnom nivou i da je negiranje svih čovekovih strujanja – 

negiranje samog života. Miroslav Egerić, u svojoj knjizi o Selimovićevom romanu, primećuje da sve što ne 

služi vrednosti i bogatstvu pojedinačnog života, ne služi životu. Posmatrajući složenost Nurudinovog lika, 

možemo da pretpostavimo kolika se unutrašnja drama odvijala u piscu, u pokušaju da razume sam čin 

ubistva nevinog brata, ali i da objasni sopstveno dugogodišnje ćutanje. Predstava u režiji i adaptaciji Egona 

Savina ukazuje na razloge ćutanja, koje je samo deo mukle tišine ljudi tokom perioda u kojem se nije smelo 

nekažnjeno govoriti. Radnja romana je iz 18. veka premeštena u pedesete godine prošlog veka, u posleratno 

Sarajevo i novu državu. U političkom sistemu u kojem se peva o izgradnji i slobodi a zbog jedne reči gubi 

život, moralna odgovornost bilo kog pojedinca, pa i derviša, ne može da se posmatra izvan konteksta vlasti i 

države. Nažalost, bez obzira na napore i zakone da se prava i život pojedinca u savremenom svetu zaštite, 

svedoci smo da bi se Ahmed Nurudin bez većih problema mogao prošetati i kroz naše vreme, i sigurno bi 

naleteo na neka zatvorena vrata, na ljude koji ne daju odgovor, na muk i podsmeh, a mogao bi da izgubi i 

život zbog izgovorenih reči. Tomas J. Betler u tekstu Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt 

kaže: "Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu, 


stalne borbe, ideološki razdori, nacionalizam i pomama za vlašću, uništili su strukturu čovečanstva do te 

mere da ljudi više nemaju volje za životom, ni poverenje u druge ljude. Čovek kojim manipulišu radi 

političkih ciljeva, oseća u današnje vreme atrofiju prirodnih instinkata i izumiranje osnovnih ljudskih 

emocija". Ne znamo samo da li bi Ahmed Nurudin u trenutku skepse poslednju rečenicu, "Jer smrt je 

besmisao kao i život", izgovorio ili oćutao. 

Branislava ILIĆ 


Prvi znak ove, scenskim zračenjem izuzetno bogate predstave, satkane od zrelog imaginacijskog tkanja 

Egona Savina, seže iz klaustrofobično dopisane perspektive klasične scene kutije koju dijagonalno sužava 

teški zid kao umalo opipljiva simbolička slika one (ne)ljudske moći što gazi uverenja i htenja likova 

Selimovićevog dela. Sve ostalo je tu podjednako važno i moćno kao taj zid, a sabira se jedno uz drugo baš 

kao kada se na okupu nađu provereni majstori. Savin je tu ponovo u uspelom dijalogu ne samo sa 

Selimovićevim delom/likom i obgrljenim govorom epoha nego i sa sjajnim Solistom kakav ume da bude 

Nikola Ristanovski – i apartan i univerzalan, sa ansamblom u kome bljšte i zvezde i ispražnjen prostor među 

njima, sa znalačkom instrumentalizacijom dekora te svega vidljivog i čujnog na sceni. Predstava koju zbog 

njenih spoljašnjih znakova, poput kostima, možemo ceniti i kao aktuelizacijski iskorak, a da to za pitanje 

njenog ukupnog kvaliteta opet može da ostane i gotovo nevažno. Baš kao što za derviški ples koji čini 

međuigre ovog uspelog pozorišnog rivajvla slavnog romana i nije od preterane važnosti da li je krug u kome 

se ples odvija vidljivo ocrtan ili sasvim fiktivan, dostupan samo duhu onoga koji pleše ili svima nama. 


R E D I T E L j – Egon SAVIN 

Profesor je režije na FDU u Beogradu i Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju. Režirao je do sada preko 80 

predstava. Njegove postavke su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku... Dobitnik je 

velikog broja nagrada. 

Ogledao se sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima, od neinstitucionalnih teatara i 

off-scena, do gotovo svih značajnih pozorišta nekadašnje Jugoslavije. 

Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika u kojima pronalazi konkretne tragove koji 

otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za konkretan prostor i 

konkretno vreme. 

U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), 

Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom 

drame Demon Isaka Baševisa Singera (premijera 15. marta 2000) i Stanja šoka Sema Šeparda (premijera 

26. oktobra 2001). 


"DERVIŠ I SMRT" VEČAN I AKTUELAN 

Reditelja Egona Savina pitali smo zašto je u ovom trenutku odlučio da radi predstavu "Derviš i smrt” 

- Zato što je u pitanju veliki roman. Zato što je to jedno od najznačajnijih dela naše literature. Zato što 

smatram da to treba da bude orijentacija Narodnog pozorišta u Beogradu, da na svoj repertoar postavlja 

najznačajnija ostvarenja naše dramske i literarne baštine, zato što je to delo večno i aktuelno i za ovo 

vreme. Pomerio sam ga u pedesete godina prošlog veka, kada je Selimović i živeo. Vratio sam radnju 

romana u onaj totalitarizam koji se Meše Selimovića mnogo više ticao, a to je totalitarizam mlade 

jugoslovenske države, znači pedesetih godina. Položaj i pozicija intelektualca i skeptičnost čoveka, to je ono 

što nas se sve duboko tiče. To su osnovni razlozi zašto radimo predstavu "Derviš i smrt” - kaže Egon Savin. 

Egon SAVIN - Borka TREBJEŠANIN, Politika, 23. decembar 2008. 

P I S A C – Meša SELIMOVIĆ 

MEŠA (MEHMED) SELIMOVIĆ, književnik 

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisao je 

srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1930, diplomirao 1934. 

Od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je, 1936, postavljen za suplenta u 

Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dve godine rata provodi u Tuzli, gde ga hapse zbog saradnje sa NOP-om, u 


maju 1943. prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, a potom 

politički komesar Tuzlanskog odreda. U partizanima se oženio Desom Đorđić. Brat Šefkija mu je streljan 

1944, posle čega je Meša premešten u Beograd, kao načelnik Odeljenja za publikacije komisije za 

utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Juna 1945. rodila mu se ćerka Slobodanka. Leta te 

godine upoznaje Dragoslavu Darku Božić, kćerku Živorada Božića, divizijskog generala bivše jugoslovenske 

vojske, zbog koje napušta ženu. 

"Kažnjen sam isključenjem iz Partije 16. avgusta 1947, radi toga što sam, iako oženjen, održavao vezu sa 

svojom sadašnjom drugaricom, a krio sam to od Partije. Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo 

se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako, da je bilo potpuno normalno da priznam tu 

vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena, puštao sam 

da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rešenje. Time sam, naravno, sve komplikovalo, a prema 

Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za 

kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet 

saveznih ministarstava kaznio me isključenjem – ’zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog 

morala’, kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna ali teška kazna mnogo me je 

pogodila ali mi je i pomogla da se rešim mnogih nedostataka koje sam imao... " 

Po rešenju vlade Federativne narodne republike Jugoslavije, 1947. je premešten iz Beograda u Sarajevo 

(potpisao potpredsednik E. Kardelj) i radi kao profesor Više pedagoške škole po rešenju ministra u vladi BiH, 

Cvijetina Mijatovića. Izdavačka kuća "Svjetlost" mu izdaje prvu knjigu, Uvrijeđeni čovjek. Darkom se ženi 

1948. i dobijaju kćerku Mašu. U udruženje književnika BiH je primljen 1949. Iste godine dobija treću kćerku, 

Jesenku, i ponovo je primljen u Partiju. 

"Smatram da sam za nepune dvije godine koliko je prošlo od mog isključenja do ponovnog primanja u 

Partiju imao stav i držanje komuniste, iako mi je ponekad bilo vrlo teško, jer mi se činilo da sam zaboravljen 

i odbačen. Ponovo sam primljen u Partiju 16. juna 1949. u osnovnoj partijskoj jedinici Državnog izdavačkog 

preduzeća ’Svijetlost’ u Sarajevu. Sa svojom drugaricom (sa kojom imam dvoje djece) živim vrlo dobro, 

slažemo se i volimo. Ona je vrlo dobra po duši i djetinjski naivna. Kći je generala b. jugoslovenske vojske; on 

ju je, dok je bila sasvim mlada, udao za b. jugoslovenskog kapetana, koji je kao ratni zarobljenik ostao u 

Njemačkoj, ali od tog buržujskog porijekla i života danas u njoj nema mnogo tragova. Član je N.F. 

Od moje porodice članovi partije su braća Muhamed, šef željezničke stanice u Tuzli i Teufik, pomoćnik 

ministra unutrašnjih poslova u Sarajevu, te sestra Safija Ramadanović, službenik u Tuzli..." 

Postavljen je za docenta na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, međutim u reizboru 1953. nije 

prošao. 

"Bosna-film" snima filmove po njegovim scenarijima: Kuća na obali (režiser B. Kosanović), Palma u snijegu 

(režiser R. Novaković). Na scenariju Palma u snijegu piše: 

"Ovaj film je posvećen bosanskim pjesnicima prošlih vijekova koji su ubijani, u tvrđave zatvarani, odvođeni 

na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo 

znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli da naslute svijetlo naših dana, oni su bili iznad svojih 

savremenika po tome što su vjerovali u čovjeka i u pobjedu pravde." 

Na festivalu u Puli dobija specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija za film Tuđa zemlja, koji je 

po njegovoj pripoveci režirao slovenački režiser Jože Gale. 

Bio je umetnički direktor "Bosna-filma" i direktor Drame sarajevskog Narodnog pozorišta. Početkom 1959, 

zajedno sa Vladom Jablanom režira Tolstojev Rat i mir (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). 

Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci: Boris Smoje, Milorad Margetić, 

Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirđić. Iste godine 

dobija Orden rada II reda. 

Svoj prvi roman, Tišine, objavljuje 1961. Ovom knjigom konačno skreće pažnju jugoslovenske književne 

javnosti. U jesen iste godine je postavljen za glavnog urednika IP "Svjetlost", vodeće izdavačke kuće u BiH. 

Početkom sledeće godine, izabran je za predsednika Udruženja književnika BiH. 

Već dve decenije okupiran temom izgubljenog i streljanog brata Šefkije, započinje pisanje romana Derviš i 

smrt. 

"Šta sam ja sad Zakržljali brat ili nesigurni derviš Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio čvrstinu 

vjere, izgubivši tako sve... Jesam li izgubio ljudski lik ili vjeru Ili oboje" 

U prvomajskom broju sarajevskog "Oslobođenja", objavljuje prvi put odlomak iz budućeg romana Derviš i 

smrt. 

Ima intenzivnu prepisku sa Andrićem. To je vreme žučnih rasprava o nacionalnom pitanju kao i o formiranju 

muslimanske nacije u BiH. Na Sedmom kongresu Saveza književnika Jugoslavije, 1964. u Titogradu, izabran 

je za predsednika. Zbližava se sa Dobricom Ćosićem. "Prosveta" 1965. objavljuje prvu knjigu Meše 

Selimovića u Beogradu: drugo izdanje romana Tišine. U "Odjeku" najavljuje da će uskoro predati izdavaču 

novi roman – Četiri zlatne ptice (prvobitni naslov romana, koji je po nagovoru Riste Trifkovića promenio u 

Derviš i smrt). U septembru 1966, u izdanju "Svjetlosti", u biblioteci "Savremenici", Derviš i smrt izlazi iz 

štampe. 

"Dugo vodim neprirodan život književnog derviša-lutalice, nikome na korist a sebi na štetu..." 


Matici srpskoj 1967. predaje Za i protiv Vuka i započinje rad na Tvrđavi. Uspeh romana Derviš i smrt ne 

jenjava. Dobija više nagrada. Skupština opštine Novi Sad imenuje ga za člana Glavnog odbora Sterijinog 

pozorja (na ovom mestu ostaće do 1981). Sledeće godine, u Narodnom pozorištu u Zenici, postavljena je 

predstava Derviš i smrt u dramatizaciji i režiji Jovana Putnika. Ovaj događaj je izazvao veliku pažnju 

jugoslovenske javnosti. 

Počinju prigušeni sukobi s tadašnjim političkim rukovodstvom u BiH, pogotovo posle boravka Dobrice Ćosića 

u Sarajevu. Cvijetin Mijatović 1968. ubeđuje pisca da ne ode iz Sarajeva. Sabrana dela o Jovanu Dučiću koja 

je zajedno sa Žikom Stojkovićem uredio i redigovao, žestoko su napadnuta u "Politici". Najoštriji kritičar je 

bio Eli Finci. Priprema svoja Sabrana dela, koja će zajedno štampati "Prosveta" i "Svjetlost". Derviš i smrt se 

prevodi na petnaest jezika. Sabrana dela su mu objavljena 1970. u Sarajevu. Posle više izjava, natpisa, 

pritisaka (polemika sa Mladenom Oljačom), opet razmišlja da napusti Sarajevo. Ovo je period njegove velike 

popularnosti. 

U junu 1971. doživljava prvi moždani udar. Objavljeno je drugo izdanje Sabranih dela. Juna 1972. godine je 

penzionisan i započinje novi sukob sa sredinom. U Centralnom komitetu SK BiH održan je 1. 12. 1972. 

sastanak radne grupe CK sa Mešom Selimovićem, da bi se "razjasnili neki stavovi" u vezi sa njegovim 

"odbijanjem da prima materijale CK SK BiH" i Mešino "izlaganje na sastanku Aktiva SK Srpske književne 

zadruge 9. oktobra". 

"Braneći sebe od ružne etikete nacionalizma, branio sam i rad Srpske književne zadruge, uvjeren da radim 

častan posao. Rekao sam da je cjelokupno raspoloženje prema SKZ proisteklo iz negativnog stava prema 

jednoj ličnosti, prema D. Ćosiću, i da je šteta što se radi toga minira jedna stara kulturna institucija..." 

Napisao je i opširno pismo sekretarijatu CK SK BiH, koje je završio rečima: 

"Žao mi je što iz Bosne odlazim s ovako teškim i mračnim utiskom, jer sam vjerovao da će mi makar na kraju 

biti stvorena mogućnost da o svome zavičaju ponesem vedriju uspomenu. Pišući o ovom svome dubokom 

zaprepašćenju, ja ne tražim ništa, ni nečiju odgovornost ni nečije izvinjenje, i želim samo da sve što prije 

zaboravim kako bih se oslobodio osjećaja more koja me neodoljivo pritisnula. Drugarski pozdrav..." 

U martu 1973. u "Brusa-bezistanu", na Baščaršiji, oprašta se sa prijateljima piscima: "Ja večeras putujem i 

nikada se više neću vratiti..." 

Seli se u Beograd, gde je zadovoljan. Pati jedino zbog nevolja u koje je njegov brat Teufik zapao. Najbližim 

prijateljima poručuje: "Pročitajte Kuran, sve ćete životne mudrosti naći u toj knjizi..." 

Derviš i smrt je ekranizovan 1974, u produkciji "Avala filma", "Bosna filma", "Kosovo filma", Filmskog studija 

iz Titograda, Centra filmskih radnih zajednica Beograd i "Zeta filma", a u režiji Zdravka Velimirovića. 

Ulazi u sukob sa redakcijom "Svjetlosti" oko štampanja njegovih dela. 

U Narodnom pozorištu u Beogradu je 13. X 1974. održan književni matine kakav prestonica nije upamtila, na 

kojem su svoje radove čitali: I. Andrić, M. Crnjanski, D. Matić, A. Vučo, M. Selimović, B. Ćopić, V. Popa i S. 

Raičković, a uvodnu reč dao je Petar Džadžić. 

TV Zagreb je 1975. skinula sa programa emisiju u kojoj je učestvovao Meša Selimović. 

"Poslije izvesnog vremena telefonom mi se javio direktor TV Zagreb da su moju emisiju morali skinuti jer je 

TV Sarajevo zaprijetila da će se u to vrijeme isključiti iz programa, i to ne zbog sadržaja emisije već zbog 

mog imena (...) 

Pretpostavljam da se sve to desilo radi toga što se u Tuzli sudi mom mlađem bratu, zbog krivice koja mi je 

nepoznata. Ali kod nas ne postoji kolektivna krivica, i nonsens je da se sudi i meni nevinom..." 

Meša je 1975. operisan na hirurškoj klinici VMA, zbog krvarenja iz crevnog trakta. 

U decembru 1976, povodom štampanja delova Sjećanja, Fuad Muhić, profesor Sarajevskog univerziteta i 

član CK SK BiH, u "Borbi" i "Oslobođenju" objavljuje seriju tekstova pod naslovom O jednoj lamentaciji nad 

revolucijom o, po njemu, težnji da se lična tragika predstavi kao tragika revolucije: 

"Selimović najpre lamentira nad svojim vlastitim udesom. U povjesnom prostoru u kome je rođen sve su se 

okolnosti zavjerile protiv njega: od tragedije njegovog brata do svjesnih onemogućavanja na univerzitetu, u 

pozorištu, u kulturnom životu, u duhovnom stvaralaštvu uopšte, do elementarnog ugrožavanja 

egzistencije..." 

A u Tuzli, njegovi dobri poznanici i poštovaoci, dobronamerno su komentarisali: "Meša pretjeruje... Mnogo 

dodaje, i što jeste i što nije..." 

Meša sve to jednostavno komentariše: 

Politika je kao molitva... Politika je molitva... važi za svaku priliku... A molitve vrede toliko koliko vrede..." 

U Beogradu, 11. jula 1982, nešto posle 22 časa, na osmom spratu u Jovanovoj 39, umro je Meša Selimović. 

Bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih 

nagrada, od kojih su najznačajnije: NIN-ova nagrada (1967), Goranova nagrada (1967), Njegoševa nagrada 

(1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, Nagrada AVNOJ-a i druge. 

Njegov književni opus obuhvata pripovetke Prva četa (1950), Tuđa zemlja (1957); romane: Tišine (1961), 

Magla i mjesečina (1965), Derviš i smrt (1966), Tvrđava (1970), Ostrvo (1974); studije i eseje Za i protiv 

Vuka (1967), Eseji i ogledi (1966), kao i autobiografski spis Sjećanja (1957). 

B. ILIĆ prema: Radovan Popović Život Meše Selimovića ( www.znanje.org ) 



ROMAN 

Derviš je svaki čovjek koji vjeruje u određenu ideologiju, bez obzira koju i kakvu. To je i vjernik i komunista, 

svako ko se učvršćuje u opštoj dogmi... 

... Uostalom, mene nije zanimao misaoni sistem, već slika ljudi u životu, njihova psihologija i njihove moralne 

dileme, a sve u uslovima koji su i opšti, svevremeni, i naši, današnji... 

Ljudske osobine koje traju kroz stoljeća (ljubav, mržnja, strah, zavist...) čovjekove su imanentne osobine 

koje čine njegovu suštinu, bilo da su u sferi javne bilo privatne svojine. Svoje najintimnije i najsušastvenije – 

i dobre i zle – čovjek najčešće krije, ali one snažno utiču na njegove postupke. Skrivajući svoje pravo lice, 

ljudi se ponekad služe maskom, koja postaje "spoljni izraz", podešen prema vladajućim normama društva i 

sredine. Socijalizacija privatne svijesti, koja ne bi oštetila individualnost, to je ideal evolucije savremenog 

čovjeka... 

... Čovjek je za mene poprište borbe niskih instikata i želje da ostane čovjek. On je tragično biće koje dolazi 

na svijet bez želje i odlazi protiv svoje želje, živi u strahu od beskrajne vasione i kratkog životnog poleta, 

omeđen dvjema nepoznatim tajnama na početku i na završetku života, opterećen savješću koja ga muči ne 

dozvoljavajući mu da se prepusti razornim i privlačnim snagama svojih strasti, svim nevoljama vučen naniže 

a nekom svijetom iskrom i vatrom vučen naviše bez velikog razloga da bude srećan, a često ozaren svojom 

mišlju ili tuđom ljubavlju, nizak i velik, sitan i uzvišen, proklet i veličanstven... 

RELIGIJA 

Lično ne osjećam nikakvu potrebu za religijom kao ličnim uvjerenjem ili oblikom komuniciranja, jer sam 

odavno ateista (...) Ne mogu da budem protiv religijskog ubjeđenja već i radi toga što je moja majka bila 

vrlo religiozna i sve do svoje smrti, prije nekoliko godina, klanjala pet vakata dnevno... 

... Kuran cijenim kao jedan od stubova ljudske misli u razvoju i traženju, nikako kao apsolutnu istinu, jer je 

nema. Međutim, mnogi kritičari nisu vidjeli da ja ne citiram Kuran da bih afirmisao kuransku istinu, ili da 

unesem u našu literaturu istočnjačku filozofiju i slično, već da ukažem na naviku i potrebu nesigurnih ljudi da 

se uvijek oslanjaju na neki autoritet i da svoju mrtvu, šablonsku misao potkrepljuju jačom, kanoniziranom, 

sterilizirajući svoj i tuđi duh... 

... Nisam posebno izučavao islamsku filozofiju, osim koliko je potrebno da se čovjek informiše. Ali ako u mom 

djelu ima filozofije, ona je sva iz ovog tla, iz mog muslimanskog korijena, iz naše tradicije, iz našeg duha... 

Koliko ja znam, u mome romanu, prvi put je u evropskoj literaturi široko citiran Kuran, dok je to sa Biblijom 

učinjeno bezbroj puta... 

Meša SELIMOVIĆ, Pisci, mišljenja i razgovori, BIGZ, Beograd, 1983. 

K R I T I K A 

Život kao strah i krivica 

Svet je ovaj prokleta avlija, tamnica, rekli bi Ivo Andrić i Meša Selimović, i mnogi drugi, manje učeni i slavni, 

ali mudri pripovedači stare, i nove Bosne, zemlje lepe i tragične, pesmovite i uklete. Nisu to, kako vidimo i u 

"Dervišu i smrti”, jednom od najboljih romana u srpskoj književnosti, "laki” ljudi, niti prozirne duše, niti im je 

istorija, ona starija i novija išla naruku! Naprotiv, o glavi im je radila! 

Otuda ta večna neizvesnost i nesigurnost, strah, zebnja, sumnja, podozrenja, potkazivanja, izdaje, 

podeljenosti između Božijeg i ljudskog, našeg i tuđeg, istorijskog i ličnog života, ljudskog i političkog bića i 

jezika, sile i dobrote. Tamni, nečitljivi vilajet pun zloćudnog šaputanja. I iščekivanja, pokazivanja i 

prokazivanja. Mnogo vera, i još znatnijih neverovanja u čoveka. Sila boga ne moli, pa ni oni od kojih se to ne 

bi očekivalo. Ljudi valjani, duševni, bogu i veri, pravdi, predani, poput derviša Ahmeta Nurudina, bivaju 

političkim igrama i spletkama saterani u mišju rupu, primorani da izdaju sebe, svoje bližnje, život i ljudskost, 

sve u šta bi da veruju. 

"Derviš i smrt”, u režiji i adaptaciji Egona Savina, uverljiva je i snažna, ali ne i razmetljiva i brbljiva pozorišna 

slika politike kao negativne moći krivotvorenja svega ljudskog. Tamo gde nema vere u čoveka, nema nikakve 

vere. Tamo gde mržnja, podozrenje i strah stoluju, život je svakog časa na kocki, na ivici noža, i retki su 

srećnici koji u klimi života kao greha, krivice, prestupa, izdaje, srećno privedu kraju svoj ljudski vek. 

Egon Savin i njegovi saradnici, dramaturg Branislava Ilić, kostimograf Jelena Stokuća, kompozitor Zoran 

Hristić, prepoznaju i vide Selimovićevu, Andrićevu i našu Bosnu, kao veliku metaforu sveta bez ljubavi i 

poverenja, kao mesto stalnih sukoba, predeo oivičen tamničkim zidovima u koje se, kroz uske prolaze, 

ponekad, i povremeno, ukazuje druga, sunčana strana života. 

Nad svakim životom i sudbinom, bahata sila i moć, zloslutnost; čovek koji beži, koga gone, koji bi negde da 

se skloni, živu glavu da sačuva! Insan, čeljade kome zemlja nije srećno stanište! Hasan je ta druga, otvorena 

strana života, ali i u njemu će saseći slobodnu volju za životom izvan tamničkih zidina. U Mešinom romanu, u 

predstavi Narodnog pozorišta, i Egona Savina, sa lakoćom se postavljaju krupna pitanja: Šta je pravda, vera, 


istina, uverenje, sloboda, izbor; ko kome i za šta sudi; kako živeti tu gde je svaki čovek koji se nije lukavo 

prikrio, sumnjiv i kriv Kao spasti čoveka, iza kog je zida, ili tvrđave, siguran Bez krivice krivi, rekli bismo! 

Hoće li, može li čovek pomoći čoveku, i kakav je to život, i kakva je to vlast koja se dokazuje brojem 

osumnjičenih i pogubljenih! 

Savin predstavu komponuje bez folklornih i istorijskih ograničenja, sa prepoznatljivim lokalitetima, ali i kao 

opštu sliku života u strahu, u znaku krivice i greha, života gde ničeg nema, i ničeg nije, osim mržnje, borbe 

za vlast i goli opstanak! Sve je ispod žita, zavere, ugovor, ja tebi, ti meni, tema u kojoj se ljudi u sablasnoj 

nerazgovetnosti gube i nestaju. Razornost političkog ujdurmaštva u zemlji koja nikako da dođe do sebe, i 

svoga, kao kuća nasred druma, i bez "istorijske sreće”, kako veli umni Selimović. Predstava puna velikih i 

lukavih, pronicljivo prokazanih reči, manipulacija. Svet uske političke filozofije, težak i tesan svakome i 

svugde! Neizvesnost: ne zna se šta nosi noć, šta donosi dan. Sve je u ovom bosanskom vilajetu, u kome je 

svako potencijalni krivac i grešnik, pomalo neizvesno, nesigurno. Izdaja prijatelja, izdaja Drugoga, izdaja je 

sebe i života, koji u predstavi visprenog Egona Savina sažima mrak i negativno ljudsko i istorijsko iskustvo 

koje ovu namučenu zemlju vekovima, pa i danas, tereti, a postojanje u njoj čini teškim, uskim, rizičnim. 

Ahmet Nurudin Nikole Ristanovskog misli i oseća bez mudrijaške, intelektualističke poze; ljudski i ubedljivo 

nosi svoju dilemu, patnju, nedoumice, pitanja, bol, nesreću i brigu što je u ovom svetu sve tako mučno, 

mukotrpno, teretno, neobjašnjivo, i što u takvom svetu, ni valjan čovek ne uspeva da takav i ostane. 

Nesreću i muku sitnih potkazivača svedoči Nenad Stojmenović kao Mula Jusuf. Hasan Dželebdžija Ljubomira 

Bandovića, čovek stranke života, avanture, duše i lepote, zelene grane življenja, otpadnik begunac iz sveta 

kao tamnice, ali koga nemilosrdna, svemoćna politikantska mašinerija, ipak, sustiže, dohvata, melje. 

Duševan, pun zaboravljene bosanske dobrote, Sinudin Marka Nikolića. Opakost izvođača prljavih 

politikantskih radova, bez šablona i rutine, svedoče Nebojša Kundačina, Miodrag Krivokapić, Boris Pingović, 

Darko Tomović. Kara Zaima koga je život u carstvu straha već razjeo, sa puno kasne skrušenosti i 

slomljenosti, tumači Tanasije Uzunović. U ostalim ulogama: Nataša Ninković, Aleksandar Đurica, Zoran Ćosić, 

Slobodan Beštić, Marko Janketić, Igor Ilić, Željko Grozdanović i drugi. 

Predstava koja ne zanemaruje istoriju, ali ni život svakog pojedinca danas. 

Muharem PERVIĆ, Politika, 29. decembar 2008. 

Pod Titovom bistom 

Čak i da nije u pitanju jedno od najvećih dela jugoslovenske književnosti napisanih na srpskohrvatskom, pa 

zbog toga i opštepoznato, već bi i sam njegov naziv bio dovoljno sugestivan, u velikoj bi meri naslućivao 

njegovu problematiku, ambijent i opšti ton. Naziv romana Meše Selimovića – Derviš i smrt – sugeriše, dakle, 

konkretan islamski ambijent, s jedne strane, i u svevremena filozofska pitanja odnosa života(smrti) i vere, 

zemaljskih stradanja i nebeskih uverenja, s druge strane. U središtu vrlo razuđene priče nalazi se, da 

podsetimo loše đake, lik uglednog bosanskog derviša Ahmeda Nurudina koga je nepravda naneta njegovom 

bratu (hapšenje, a zatim i ubistvo), pokolebala u miru i sigurnosti uzvišenih uverenja, suočila sa životom i 

njegovim surovim, koristoljubivim i lukavim protagonistima, nosiocima otomanske despotske vlasti, skrenula 

s pravog puta i gurnula u isti onaj režim protiv koga se, i pored teških duhovnih borbi, konačno pobunio. 

Iako roman sadrži i razgranat zaplet na granici špijunskog trilera, s brojnim i sjajno izvajanim pojedinačnim 

likovima i sudbinama, kao njegova najveća književna vrednost nesumnjivo se izdvaja tok svesti glavnog 

junaka, a koji nalazi odraz i u bujnim opisima pojava i procesa u prirodi (i pored sve svoje duhovne i moralne 

rafiniranosti, Nurudin je, ipak, seosko dete). Taj tok svesti sačinjen je od neprestanih i mučnih preispitivanja 

intelektualca u totalitarnom poretku, etičkih dilema, verskih sumnji, duševnih lomova, pa i potpune 

razgradnje ličnosti, a sve to, pre svega, zbog junakove nemoći da se odluči da li se i kako boriti za spas 

brata. "Šta sam ja sad Zakržljali brat ili nesigurni derviš Jesam li izgubio ljudsku ljubav ili sam oštetio 

čvrstinu vjere, izgubivši tako sve". 

Upravo se ta složenost unutrašnjeg života najteže pretače u klasičnu dramsku strukturu, a kojoj pripada i 

dramatizacija Borislava Mihajlovića Mihiza od pre nekoliko decenija; moderna dramaturgija, s razgrađenim 

konceptom lika i dominacijom monologa, imala bi, sigurno, manje problema. To što je Mihiz bio svestan 

ovog problema služi mu na čast – "jasnoći priče žrtvovana je ponegde mnogostruka motivacija ličnosti i 

ponekad tok misli glavnog junaka" – ali ne potire činjenicu da je, zarad dramskog zgušnjavanja, osiromašen 

intropsektivni tok dela. Predstava koja se gradi na takvoj dramatizaciji nužno ima slične probleme, sve ako 

se i reditelj, kao u slučaju predstave Narodnog pozorišta, na trenutke vraća izvornoj građi (povratak, recimo, 

živopisne i dirljive epizode Kara Zaima, nekada hrabrog ratnika a sada svoje vlastite senke, koga igra 

Tanasije Uzunović). 

Od ove kratke epizode mnogo je važnija jedna druga, na opštem planu sprovedena adaptacija dramatizacije; 

u predstavi Egona Savina, izvedenoj na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, radnja je pomerena iz otomanske 

Bosne, u Bosnu s početka druge polovine 20. veka. Ovo je, sa stanovišta teorije, vrlo zanimljiv rediteljski 

pristup klasici: istovremeno i aktuelizacija (konteksta u kome se radnja odvija) i rekonstrukcija (konteksta u 

kome je delo napisano). Vremensko izmeštanje sprovedeno je putem nužnih tekstualnih promena (u 

nazivima političkih funkcija, recimo) i vrlo tačnim kostimima iz dotičnog istorijskog perioda, sa obiljem 

znakovitih detalja (odličan rad Jelene Stokuće). 


Ipak, glavno pitanje koje se ovde postavlja nije kako nego zašto. Od nekih veoma mladih gledalaca mogla se 

čuti brzopleta, mada s njihovog gledišta i opravdana reakcija, da je u pitanju nedostatak hrabrosti, jer se ne 

uspostavlja kritički odnos prema našoj, već prema titoističkoj politici. Uzgred, Titova bista se javlja i kao deo 

inače odlične, minimalističke i metaforične scenografije s fizičkim (i duhovnim) prostorom skučenim visokim 

zidovima tekije i/ili totalitarnog režima, a koju potpisuje sam reditelj. Savin je, naime, svesno postavio 

sasvim drugačiji koncept: smeštanjem radnje u vreme nastanka dela, on je odao poštu etičkim i duševnim 

mukama samog pisca, kome je, kao što je poznato, komunisitički režim ubio nedužnog brata. Pored toga, 

ovakvim pristupom reditelj je razgolitio Selimovićevu aluzivnost i jasno ukazao na ono što se oduvek znalo: 

da je Nerudinova sudbina, zapravo, drama intelektualca u svakom totalitarnom režimu, otomanskom, 

titoističkom ili nekom trećem. Takav izbor pronalazi potporu i u činjenici da su problemi savremene politike 

drugačiji: ne živimo u doba kada nas može, bez i jedne reči, progutati mrak tvrđave u bosanskim gudurama 

ili kamenoloma na jadranskom otoku. To ne znači da je ono bolje – ne muče se više tela, već kupuju duše – 

ali je, sasvim sigurno, drugačije. 

Rediteljevo veliko poštovanje prema piscu ogleda se i u tome što je svoju najveću stvaralačku energiju 

usmerio na rad s glumcima, na to da oni s punim emocionalnim i misaonim pokrićem artikulišu ovaj značajan 

tekst. Tu je ostvario zapažen rezultat, što je posebno bitno kada je "javna tajna" da Narodno pozorište nema 

vodeći glumački ansambl u zemlji, da se krajnje eufemistički izrazim. Iz galerije veoma dobrih uloga, 

urađenih sa za nas retkim osećajem za meru, izdvajaju se zdrav, otvoren, širok, sasosećajan i iskusan Hasan 

Ljubomira Bandovića, sigurna, beskrupulozna i sekusalno manipulativna Kadinica Nataše Ninković, snažan, 

surov i nepokolebljiv Kadija Slobodana Beštića (zanimljiva rediteljska postavka, drugačija od one koju nude 

roman i dramatizacija), umoran, bahat i tvrd Pukovnik Osman Darka Tomovića, itd. Međutim, to ne znači da 

reditelj sebi nije ostavio prostor i za neka metaforična scenska razigravanja, za diskretnu simbolizaciju u 

glumačkoj radnji. Iz pregršta tih detalja, može se izdvojiti sjajna metafora ćilima: dok je veran sebi, svojoj 

veri i principima, Nerudin nosi ćilim za molitvu svugde sa sobom jer ga on sudbinski određuje, a kada izda 

sebe i postane političar, onakav protiv kakvih se borio, onda ima crveni kabinetski tepih koji se stalno 

zarozava, nagoveštavajući tako i njegovo finalno životno spoplitanje. 

Nesumnjivo najteži i najveći glumački zadatak imao je Nikola Ristanovski, gost iz Makedonije, u ulozi 

Nurudina. Osim toga što je morao da savlada veliku količinu teksta, i to veoma istanačnog i složenog, na 

jeziku koji nije njegov, te se bori sa svim tehničkim problemima govora, Ristanovski je imao i dodatni, već 

analizirani izazov proistekao iz same dramatizacije: da izrazi taj složeni unutrašnji život koji ne nalazi toliko 

odjeka u Nurudinovoj komunikaciji s drugima. Ristanovski se vrlo uspešno nosio s izazovima, a njihovoj 

teškoći treba pripisati i sporadične padove, utisak nesigurnosti, pripovedačkog i ravnog tona. Taj utisak 

ravnog tona je samo naličje onoga što je, a u skladu sa svojim modernim glumačkim izrazom, Ristanovski 

gradio: izbegavanje prenaglašenosti zarad dubinske introspekcije, mira, zagledanosti ka unutra, (derviške) 

posvećenosti. Tako se dobilo dubinsko prožimanje glumčeve umetničke osećajnosti s adekvatnom 

osećajanošću lika, a to je, ujedno, i jedna od glavnih vrednosti ove ozbiljne predstave. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 29. januar 2009. 




Koprodukcija / Repriza 

NEBESKI ODRED 

Tekst: Đorđe Lebović, Aleksandar Obrenović 


Jugoslovensko dramsko pozorište – Sterijino pozorje 

ČETVRTAK, 28. maj 

19.00 časova / Poslovni centar NIS – Naftagas (Narodnog fronta 12) 


DERVIŠ I SMRT / Premijera 

Tekst: Meša Selimović 

Režija: Egon Savin 

Narodno pozorište, Beograd 


ČETVRTAK, 28. maj 

21.00 čas / SNP, Scena "Jovan Đorđević" 

Međunarodni program "Drugovi” 

KOMUNISTIČKI MANIFEST 

Režija: Richard Turpin 

Teatar Tribunalen–Teatar Galeasen, Stokholm (Švedska) 

Reditelj RICHARD TURPIN 

Muzika DROR FEILER 

Scena SÖREN BRUNES 

Svetlo CARINA PERSSON 

Kostim ULRIKA VAN GELDER 

Maska ERIKA NICKLASSON 

Dramaturgija MAGNUS LINDMAN 

Asistent režije JOHANNA HOLMSTRÖM 

Asistent kostimografije BJÖRN SÄLLQVIST 

Premijera: 29. septembar 2008. 

GLUMCI KARIN BENGTSSON 

DAVID BOOK 

ANDREA EDWARDS 

PER GRYTT 

JAKOB HÖGLUND 

SONJA LUND 

BENJAMIN MOLINER 

HENRIK DAHL 

ALFONS RÖBLOM 

ERIC STERN 

LOGI TULINIUS 

SARA TURPIN 

ANNA WALLANDER 

MUZIČARI DROR FEILER, JOSEF BELTZIKOFF 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE TRIBUNALEN, ŠTOKHOLM 

www.tribunalen.com 

Pozorište Tribunalen počelo je rad 1995. u jednom starom bioskopu u centru Stokholma. Sastojalo se tada 

od tri glumca iz Državne škole dramskih umetnosti i jednog scenografa iz Državnog dramskog instituta. Naš 

cilj je bio da: – Preuzmemo kontrolu nad našom profesijom, da ne bismo dospeli u institucionalna pozorišta u 

zemlji; – Stvorimo glumačko pozorište, da bismo postali alat u rukama nekih ”stvaralaca”; – Iskoristimo našu 


profesiju da bismo komentarisali, otkrivali i sudili o vladajućim slojevima društva i da bismo pružili nadu i 

inicijativu grupama i pojedincima kojima su one potrebne da poboljšaju svoj život. 

Do sada smo postavili 20 predstava, i stotine ljudi je bilo angažovano u pozorištu. Čak 28 profesionalnih 

glumaca je učestvovalo u nekim predstavama, i isto toliko ljudi iza bine. Tribunalen je jedno od pozorišta u 

Švedskoj koje se najviše spominjalo u novinama poslednjih godina, u vezi s našim predstavama, naravno, ali 

i zbog (neobične u Švedskoj) društvene angažovanosti u našem radu. Volksbühne u Berlinu je bila jedna od 

grupa koja nas je nadahnula kada smo počinjali. Naše predstave obično vode neposredan dijalog s publikom, 

i često glumimo u “visokom” stilu. 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE GALEASEN, ŠTOKHOLM 

www.galeasen.se 


Manifest Komunističke partije, prvi programski dokument naučnog komunizma, u kojem su izložene osnovne 

ideje marksizma; napisali su ga Marks i Engels kao zvanični program prve komunističke partije radničke 

klase, Saveza komunista (1847/1848). Sastoji se iz četiri dela. I Buržuji i proleteri – obrazložena je 

neizbežnost klasne borbe, pokazana neophodnost rušenja kapitalističkog sistema i njegova zamena 

komunizmom; II Proleteri i komunisti – razrađena je uloga komunističke partije, tj. komunista, kao 

nerazdvojnog dela radničke klase; izložen je program komunističke partije i naveden sistem mera koje će 

proletarijat morati da preduzme u oblasti društvenih odnosa da bi ostvario svoju istorijsku misiju; III 

Socijalistička i komunistička literatura, Stav komunista prema raznim opozicionim strankama. 

Manifest se završava borbenom parolom “Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”.Prvi prevod na srpskom jeziku, 

pod neposrednim uticajem Svetozara Markovića, pojavio se 1871. u listu Pančevac. / Mala enciklopedija 

Prosveta: opšta enciklopedija, 1986, str. 576. 

Korišćeni tekstovi: 

1. Herbert Markuze, Estetska dimenzija 

H. Markuze, nemački politički filozof i teoretičar društva. Razvio oblik neomarksizma koji se u velikoj meri 

zasnivao na učenjima Hegela i Frojda. Postao čuven šezdesetih godina XX veka kao vodeći mislilac nove 

levice i guru studentskog pokreta. Opisao razvijeno industrijsko društvo kao sveobuhvatan sistem represije 

koji je ugušio raspravu i apsorbovao opoziciju. Nije polagao nade u proletarijat, već u marginalizovane grupe 

poput studenata, etničkih manjina i žena kao i u zemlje Trećeg sveta. 

2. Konrad Bayer, pisac i pesnik, član Bečke grupe (Wiener Gruppe) – H. C. Artmann, Gerhard Rühm, 

Friedrich Achleitner – kruga eksperimentalnih austrijskih pisaca proizašlom iz bečkog Art-Cluba, čije je 

delovanje bilo najizraženije od 1951. do 1964. Poetske osobine za koje se Bečka grupa zalagala: odbacivanje 

konvencionalne literature, naglašavanje ekspresionističkih, nadrealističkih i dadaističkih elemenata, primena 

postupaka tekstualne montaže, vraćanje dijalekatskom pismu te naginjanje skeču i sličnim literarnodramaturškim 

hepeninzima. 

3. Aristofan, Žene u narodnoj skupštini 

Aristofan, predstavnik stare atičke komedije, neposredno angažovane u političkom i društvenom životu svoga 

vremena. Oštra poruga, satira i kritika u njegovim komedijama uperene su na oligarhe i demokratske 

političare-demagoge, u interesu konzervativnih seljačkih posednika. 

4. Subcomandante Insurgente Marcos, Izvesna doza nežnosti 

Rafael Sebastian Guillen Vicente, opisuje sebe kao glasnogovornika separatističkog meksičkog pokreta 

otpora, Zapatine Armije nacionalnog oslobođenja. Levi radikalni pisac i filozof, protivnik globalizacije, 

kapitalizma i neoliberalizma. “Novi” i postmoderni Če Gevara. Legenda i opštepriznati simbol antiglobalizma. 


Ovogodišnje Pozorje otvara se 25. maja, dakle na Dan mladosti u pre-bivšoj, drugarskoj i danas (neretko) s 

nostalgijom pominjanoj SFRJ. Moja želja bila je da tako, makar simbolično, podsetim na važan deo istorije i 

odrastanja kako nas samih tako i Sterijinog pozorja. Ne bih vrednosno klasifikovao taj datum, kao ni prefiks 

(intonaciju) imena mog programa. To ostavljam publici da učini ili ne učini sama! 

U skladu s tim odabrao sam i nekoliko predstava koje se na različite načine bave pitanjima odnosa prema 

nasleđu ideje komunizma i njegovog direktnog oponenta – kapitalizma! 

Teatar Tribunalen i Teatar Galeasen iz Švedske dolaze sa svojim viđenjem KOMUNISTIČKOG MANIFESTA 

koje pozorište pretvara u kuhinju u kojoj se osim čorbe kuvaju i ljudske sudbine ponesene gromovitim 

idealima (koji kada se danas slušaju uopšte ne zvuče nehumano i zlokobno)! Na kraju predstave svi 

drugarski delimo ukusan rezultat kuvanja. 

Nikola ZAVIŠIĆ 


R E D I T E L j – Ričard TURPIN (Richard Turpin) 

Ričard Turpin je rođen 22. juna 1965. u Stokholmu, švedski je glumac i pozorišni reditelj. 

1995. godine je bio jedan od osnivača Pozorišta Tribunal. Režirao je veći broj predstava u Kraljevskom 

Dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Strinbergovom Intimnom pozorištu i Pozorištu Tribunal. 


Neopoziva istina za proroke. Za Platona takođe. I za Hrista, i za crkvene oce. I Aristofan se bavio ovom 

tematikom. Ehnaton se uhvatio u koštac s njom. Spartanci dugo nisu mogli da je zamisle. Drugim rečima, 

zajednička svojina razvija čoveka u čoveku. 

U švedskoj javnosti ova misao još uvek je apsurdna – iako se danas nalazimo ne samo usred ekološkog već 

i ekonomskog kolapsa. Džordž Buš se optužuje za uvođenje socijalizma, a on uzvraća žestoko na tu 

stigmatizirajuću optužbu za komunizam. 

Nismo morali da problematizujemo Manifest, nismo morali da uradimo ništa drugo, samo smo dopustili da se 

sukob razvije u tački dodira teksta i društva u raspadu u kome se on odvija. Manifest je daleko od švedske 

stvarnosti, sem u istoriji. On je sadašnjost ili, bolje rečeno, pulsirajuća priča puna života. 

Ričard TURPIN 

K R I T I K A 

Jedinstvena inovativna i zabavna. Sadrži vrlo važnu poruku. Pogledajte! 

Plamen 

Bez obzira da li se publici predstava svidi ili ne, Komunistički manifest je nešto što nije viđeno do sada. 

TeaterStockholm.se 

Turpin pravi teatar-čorbu od marksističkih sastojaka. Glumci u kuhinjskim keceljama ljušte krompir i seckaju 

luk, dok od reči do reči čitaju tekst u originalu. Istovremeno, oni uz pesmu i koreografske igre asocijacija 

ilustruju prelazak feudalizma u sledeći istorijski stadijum, preko ručnih zanata i industrijskog rada do 

buržoazije i buđenja proletarijata... 

Svedočenje ovoj istorijskoj lekciji upravo sad kada je stvarnost sustigla teatar, daje poseban začin čorbi koja 

se servira na kraju predstave. Deceniju za decenijom ubeđuju nas tvrdnjama da je kapitalistička 

ekomonomija racionalna. U vestima nam svako jutro i svako veče eksperti objašnjavaju da sve ide svojim 

tokom, doduše s malim zastojima, ali ide se napred. 

Ova ideja nije ništa drugo nego obična laž. Naš ekonomski sistem je od početka do kraja iracionalan, a 

poreski obveznici konstantno su primorani da ga spasavaju. 

Leif ZERN 

Turpinova postavka se završava upravo tamo gde promena mora da počne, tamo gde bi reč i ideal trebalo 

da budu delo. Finansijska kriza je samo prst upozorenja na nevidljivoj ruci. U ovim vremenima ne 

ujedinjujemo se oko čorbe u veri, nadi i ljubavi, nego podsećajući se na to da je možda vreme da obrišemo 

prašinu s poneke misli iz prošlosti. 

Sarah DEGERHAMMAR 


PETAK, 29. maj 



BROD ZA LUTKE / Premijera 


Režija: Ana Tomović 


Režija ANA TOMOVIĆ 

Kompozitor DARKO RUNDEK 

Dramaturzi VUK RŠUMOVIĆ i SVETISLAV JOVANOV 

Scenograf LjERKA HRIBAR 

Kostimograf MOMIRKA BAILOVIĆ 

Scenski pokret Saša Krga 

Maske Vladimir Radovanović 

Organizator Elizabeta Fabri 

Dizajner zvuka Marinko Vukmanović 

Premijera: 24. septembar 2008. 

ULOGE 

Mala sestra, Alisa, Snežana, Zlatokosa, 

Palčica, Princeza, Žena, Veštica 

Majka, Mama medved 

Velika sestra, Marica 

Uča, Tata medved, Žabac 

Ljutko, Lovac 

Pospanko, Medvedić, Orlić, Orao, Ivica 

JASNA ĐURIČIĆ 

DRAGINjA VOGANjAC 

MILICA GRUJIČIĆ 

RADOJE ČUPIĆ 

NENAD PEĆINAR 

RADOVAN VUJOVIĆ 

Muzičari 

Ksenija Bašić, Milan Nenin, Lazar Novkov, Lav Kovač, Siniša Mazalica 

P O Z O R I Š T E - SRPSKO NARODNO POZORIŠTE, NOVI SAD 

www.snp.org.rs 

1861, 16/28. jula, u Novom Sadu, na sednici Srpske čitaonice kojom predsedava Svetozar Miletić, osnovano 

je Srpsko narodno pozorište. Osnivač je Društvo za Srpsko narodno pozorište, akcionarsko udruženje koje, 

sve do početka Prvog svetskog rata 1914, vodi i razvija SNP. Za prvog upravnika postavljen je Jovan 

Đorđević, čija je agitacija na svim frontovima, a pogotovo kroz članke u Srpskom dnevniku, u prilog 

osnivanja (dramskog) pozorišta (na srpskom jeziku) u Novom Sadu, administrativnom centru tadašnje 

austrougarske provincije, rezultirala upravo gorenavedenim epilogom. Bilo je to prvo pozorište na prostoru 

koji danas nazivamo eks-jugoslovenskim, a koje je predstave igralo na nekom od južnoslovenskih jezika. 


1868, nakon gostovanja u Beogradu, a na poziv kneza Mihaila, Jovan Đorđević s polovinom novosadskog 

ansambla, osniva Narodno pozorište u Beogradu. 

1914 - 1941. Najteži period u istoriji SNP. Često mu menjaju ime, od 1920. u njegovom sastavu je i Opera 

(ukinuta već 1925, zbog nedostatka novca i pretvorena u Operetu), 1928, u noći između 22. i 23. januara, 

izgorela je zgrada (i u njoj kompletan fundus i biblioteka neprocenjive vrednosti) Pozorišta Dunđerskog u 

kojem je SNP igralo predstave... 

1945, 17. marta, prva predstava nakon Drugog svetskog rata: Najezda Leonida Leonova, u režiji Jovana 

Konjovića. Prvi posleratni upravnik je pesnik Žarko Vasiljević. Pozorište je obnovljeno pod imenom 

Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno 

pozorište. 

1958. na čelo kuće stupa Miloš Hadžić, upravnik s najdužim stažom (do 1979) čije je vreme upravnikovanja 

nazvano "zlatnim dobom" SNP. 

1947. osnovana je Opera Srpskog narodnog pozorišta. 

1950. osnovan Balet Srpskog narodnog pozorišta. 

1956. SNP je inicijator i osnivač Sterijinog pozorja. 

1981, 28. marta, iz Sokolskog doma SNP, u svojoj 120 sezoni, useljava se u sadašnju zgradu. Taj dan 

ustanovljen je tada kao Dan Srpskog narodnog pozorišta. 

2006, septembra, SNP ulazi u svoju 146. sezonu kao član Evropske teatarske konvencije (od juna) i kao član 

asocijacije Pozorište bez granica, u kojoj su i: Odsek za kulturu grada Šćećina, Poljska, Teatar "Gardonyi", 

Eger (Mađarska), Teatar "Tamasi", Sv. Đorđe (Rumunija) i Teatar "Rictus", Nant (Francuska). 


REČ DRAMATURGA 

U svom, četvrtom po redu nastanka dramskom tekstu, Milena Marković istražuje istovremeno i mogući profil 

tipične “junakinje našeg doba”, i jednu od najpopularnijih i za scensko uprizorenje najtežih dramskih 

konvencija – konvenciju bajke. Brod za lutke je dramski tekst u kome se smenjuju i tragično, i farsično, i 

groteskno; međutim, budući da je u isto vreme ova drama i originalno “putovanje” kroz Snežanu i sedam 

patuljaka, Zlatokosu, Ivicu i Maricu i druge kultne bajke zapadne tradicije, reč je o projektu koji spaja 

modernost izraza i vrhunsku veštinu pisanja, te mu je u tom smislu mesto na elitnoj dramskoj sceni Srpskog 

narodnog pozorišta. 

Ujedno, Brod za lutke reprezentuje Srpsko narodno pozorište na festivalu koji organizuje novoustanovljena 

asocijacija “Kvartet”. 



Protkan fantastičkom spisateljskom maštom Milene Marković, Brod za lutke na naizgled predmetno, muzički i 

simbolički prenatrpanoj sceni SNP-a povezuje krug presnog života kakav danas znamo sa krugom večnih 

bajki uz brze izmene stilskih i žanrovskih odrednica igre iz kojih naizmenično, pa i unisono, provejava duh 

prve romanse, groteske, karikaturalnog verizma, konačne tragičke ispražnjenosti bića i vremena... Nasuprot, 

ali i u prilog tome, statična uporišta ove protejski zahuktale igre u kojoj se stapaju naracija i poezija, 

mladalačke svetkovine želje i njihovi skršeni preostaci postaju simbolički višeznačne maske uz punu 

interakciju glumaca/likova s njima, kao i snažan muzički fon Darka Rundeka koji celom ovom gorkom 

zamešateljstvu daruje gromadna figura orkestra postavljenog uživo na sceni, poput nekog čvrstog a opet ne 

baš opipljivog uporišta. 

Očigledno složeno, pa i ponešto pretenciozno u zamisli, ali i podjednako živo, scenski ubedljivo, zahvaljujući 

izbalansiranoj, preciznoj režiji mlade rediteljke koliko i briljantnoj igri Jasne Đuričić kojoj u gotovo 

podjednako podignutom/multipliciranom interpretativnom ključu dobro pariraju Draginja Voganjac, Milica 

Grujičić, Radoje Čupić, Nenad Pećinar, Radovan Vujović. 


R E D I T E L j – Ana TOMOVIĆ 

Rođena 1979. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na FDU- u Beogradu, u klasi prof. Egona 

Savina i asistenta Dušana Petrovića. Režirala predstave: ”Creeps” (Nakaze) Luca Hibnera (Beogradsko 

dramsko pozorište, 2004), ”Patka” Stele Fihili (Kraljevačko pozorište, 2005), ”halFlajf” Filipa Vujoševića 

(Atelje 212, 2005), ”Povratak Kazanove” Artura Šniclera (Srpsko narodno pozorište, 2007), ”Monogamija” 


Stele Fihili (Narodno pozorište Sombor, 2007), autorski projekat ”Trtmrtživotilismrt” (BELEF 2007), 

”Norway.Today" Igora Bauersime (koprodukcija Beogradsko dramsko pozorište i Kruševačko pozorište, 

2007), ”Brod za lutke” Milene Marković (Srpsko narodno pozorište, 2008), "Slučaj Vojcek - Hinkeman” po G. 

Bihneru i E. Toleru (Bitef teatar, 2009). Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za 

predstavu Patka, a 2006. je s predstavom Halflajf učestvovala na Sterijinom pozorju. Od 1998. do 2005. je 

član redakcije i urednica biltena Bitefa. Asistent je režije na projektu Fast sicher u "Theater am Neumarkt" u 

Cirihu, 2007, i stipendista Goethe instituta za studijski boravak u "Thalia theatru" u Hamburgu 2008. Počev 

od 2003. jedna od osnivačica i predsednica Centra za interaktivnu umetnost «In Stage Organization» iz 

Beograda. 


Alisa: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde 

Češajerska mačka: To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš. 

Neobičan, jedinstven i emotivan poetski svet Milene Marković, na mene je delovao poput zagonetke. Duboko 

sam ga osećala iako nisam mogla da ga sasvim racionalno objasnim. Veoma brzo sam shvatila da to ne 

treba ni pokušavati i da je ta naša prirodna sklonost ka racionalizaciji u ovom slučaju pogubna. Konačno, 

odlučila sam da zagonetku prenesem i na publiku. 

Ana TOMOVIĆ 

P I S A C – Milena MARKOVIĆ 

Rođena 9 aprila 1974. u Zemunu. Završila osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu. 

Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle 

dolazim i šta ima za večeru, u junu 1998. 

April 2001 - u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Beogradu premijerno izveden ovaj komad, u režiji Alise 

Stojanović. 

Zbirku pesama "Pas koji je pojo sunce" izdaje Flavio Rigonat. Zbirka je imala tri izdanja. 

Jun 2001 - u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju izvedena je predstava Paviljoni, u režiji Srđana 

Janićijevića. 

Decembar 2001 – Milena Marković dobija specijalnu nagrada za dramu Paviljoni, na konkursu bečkog teatra 

m.b.h. 

Jun 2002 - Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira pozorišnu režiju s tekstom Paviljoni. 

Jul - avgust 2002 - s dramom Bog nas pogledao–Šine učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u 

Londonu 

Oktobar 2002 - premijera istog teksta u bečkom teatru m.b.h. u režiji Zijaha Sokolovića. 

Novembar 2002 – premijera komada Šine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana 

Unkovskog. 

U Stokholmu, sa zbirkom pesama, učestvuje u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre. 

Maj 2003 - ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanju, u režiji Rafala Sabare. 

Oktobar 2003 – izlazi druga zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje. Izdavač: LOM/ Flavio Rigonat. 

Jun 2004 - predstava Šine, u režiji Rafala Sabare, učestvuje na Sterijinom pozorju. Milena Marković dobija 

Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst. 

Predstava Šine u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta učestvuje na Festivalu nove drame u 

Visbadenu. 

Drama Šine je objavljena u nemačkom pozorišnom časopisu Theater Heute. 

Septembar 2004 – Milena Marković učestvuje u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja u projektu SWITCH - 

čitanje poezije u Stocholmu, i u Geteborgu. 

Tokom decembra 2004. i januara 2005. piše scenario i učestvuje u snimanju dokumentarnog filma Rudarska 

opera, u Boru. Film režira Oleg Novković. 

U februaru premijerno izvedena drama Šuma blista, u pozoristu Schauspielhaus u Cirihu. 

Oktobar 2005 – Milena Marković postaje prvi dobitnik nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović 

Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke. 

Izlazi knjiga drama Milene Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu. 

Novembar, 2005 - premijera Šina u Ahenu, Nemačka. 

Po scenariju Milene Marković snimljen je film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, 

Beograd. 

Maj 2006 – premijera predstave Nahod Simeon, po tekstu Milene Marković pisanom po porudžbini Srpskog 

narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana Sterije Popovića. Predstava je rađena u koprodukciji SNP i 


Sterijinog pozorja. Reditelj: Tomi Janežič 

Jun 2006 – premijerno izvođenje drame Brod za lutke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji 

Slobodana Unkovskog. 

Jun 2007 – Milena Marković dobija Sterijinu nagradu za dramu Nahod Simeon 

Oktobar 2008 – premijerno izvođenje drame Šuma blista u Ateljeu 212, u režiji Tomija Janežiča 

Februar 2009 – Milena Marković dobitnica nagrade Fonda "Todor Manojlović" za 2008. godinu 


BAJKA, ASOCIJACIJE 

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da 

bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, 

okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, 

gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema 

božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, 

nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je 

čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za 

rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i 

ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i 

za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i 

plaše se ljudi. 

Milena MARKOVIĆ 

K O M P O Z I T O R – Darko RUNDEK 

Rok pevač, kompozitor, pesnik i glumac. Rođen 30. januara 1956. Muzičku karijeru započeo ranih 80-ih, kao 

frontmen grupe Haustor, koja je stvarala pod uticajem world music, negujući reggae, latinoamerički i afrički 

zvuk i bila jedna od vodećih na rok sceni bivše Jugoslavije. Tokom 80-ih, izdali su albume: Haustor, Treći 

svijet, Bolero, Tajni grad, kao i tri singla: Moja prva ljubav, Zima i Ulje je na vodi. Rundek 1995, na 

hrvatskom muzičkom festivalu Fiju Briju, počinje solo karijeru i kreće na koncertnu turneju po Hrvatskoj. 

Radeći u Parizu, od 1991, Rundek je izdao tri albuma s muzičarima iz raznih krajeva sveta: U širokom 

svijetu, Apokalipso i Ruke. Ovaj poslednji, nakon izdanja i promocije u Hrvatskoj i Srbiji, kojoj se pridružilo 

još muzičara, inicira novi naziv benda: Darko Rundek&Cargo Orkestar. Pod tim nazivom, bend 2002. pravi 

promotivnu turneju. Osnovu albuma čine kompozicije Darka Rundela u kojima se prepliću poezija i bogatstvo 

slika. Dotadašnji zvuk obogaćen je kompozicijama inspirisanim balkanskom, centralnoevropskom i 

mediteranskom muzikom. Album Ruke objavljen je u Berlinu i distribuiran u 25 zemalja. 

2004. izlazi, u Zagrebu, album Zagrebačka magla, a 2006. album Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da. 

Na koncertima koji slede, Darko Rundek&Cargo Orkestar miksuje novo i staro iz bogatog repertoara 

Rundekovih kompozicija, uvek zadržavajući izazivajući nepredvidljivu atmosferu, dobar i otvoren duh, kako 

na koncertima u manjim prostorima, tako i na onim na velikim stadionima. 

K R I T I K A 

Komadić koji nedostaje 

"Ja bih da radim što niko nije", kaže od kuće odlazeća junakinja Milene Marković na vratima percepcije, na 

ulazu u surovo, licemerno i mimikrično okarakterisan svet, na mestu gde svoju junakinju autorka naziva 

Alisom... I ne, ovo nije autobiografska drama, kaže ista ta Milenina junakinja u liku Palčice, iako je sve što 

doživljava savršeno realno, a nekako zamagljeno, kako primećuje Žabac... Da li je nju u ulogu žrtve odveo 

sopstveni (umetnički) hibris, univerzalno propadajuća bit svakog od nas, vaspitanje/ porodica ili možda 

seksualnost, iako se autorka i toga odriče, ipak, intimno i ispovesno pišući svoju dramu krvlju i spermom - 

sve to nije (lako) rešivo, ali je izvesno da je njen put i njeno osećanje sveta obeleženo onom nepotpunošću, 

onim "komadićem koji nedostaje", što unatoč komadini (telu sa srcem i glavom) koji je tu, ne pomaže i ne 

čuva je od tragične sudbine, naprotiv... 

Iz priče u priču, iz slike u sliku "Brod za lutke" fantastičnom spisateljskom imaginacijom u hronološkom 

maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više 

ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. Devojka koja zaglavljuje u lošem 

društvu postaje žena u dobrom, iako su te kategorije karakterističnom autorkinom drskošću izvrću na glavu. 

Zatim se penje na društvenoj lestvici, da bi usledilo ono što obično i biva s onima koji se "popnu" - silazak/ 


pad i, konačno, smrt, u želji da se "ponovo rodi i legne u čisto" (poetska vrednost teksta pojačana 

međuscenskim pesmama, koje su i svojevrsne didaskalije, posebna je vrednost uzbudljive i veoma dirljive 

drame Milene Marković). 

Jasna Đuričić je apsolutno otelotvorenje autorkine junakinje. Menjajući se iz scene u scenu ona odrasta, 

izrasta/ umanjuje se do konačne faze kučke, Veštice, u kojoj se njen put i završava. U sposobnosti da se 

transformiše, scenski otelotvori različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić demonstrira i jedan 

začudan efekat koji bi bio brehtovski "fau" da nije sasvim suprotnog postignuća (što ga, opet, ne čini nečim 

drugim). Naime, sve vreme (na pojedinačnim mestima) prisutan je jedan realan, naturalistički odnos prema 

liku, jedna "glumačka" životnost koja se karakteriše i komunikacijom/ kontaktom sa publikom (očijukajućim 

ili drugim komentarima) koja umesto da, kao kod Brehta, upućuje da je reč o pozorištu, ovde tvrdi upravo 

suprotno - da je reč o stvarnosti. Čak i glasovna intonacija, dikcija Jasne Đuričić, veoma često izlazi ispod i 

iznad glumačkog registra u svakodnevni govor. 

U nekoliko šarmantnih scena, od ostalih glumaca najuočljivije je bilo umeće Radoja Čupića, koji se od kolega 

Nenada Pećinara, Radovana Vujovića, i koleginica Draginje Voganjac i Milice Grujičić (pomalo stegnutih 

veličinom i važnošću premijere), izdvajao čas teatralizovanim gestom, čas ubedljivom realnošću lika (Uče - 

"bandita", Žabca - "umetničine", Tata Mede - "papučara"). 

Što se tiče rediteljskog jezika u predstavi "Brod za lutke", sem u praćenju glavne niti dela - takva kakva je, u 

velikoj meri je u rasejanju, iako je trud očigledno bio na strani unificiranja svojevrsne disparatnosti 

spisateljičinog "predloška". Ana Tomović je Milenin sirovi smisao za dramu domaštavala, "muzicirala" (opet 

na tragu Brehta), čas oraspoložavala (tragički humor je već obilato tu, što su glumci znali sjajno da iznesu), 

čas zaoštravala, i trudila se da ono što je alegoričnost bajkovitih ili basnolikih motiva (u dramskom tekstu 

prisutna prvenstveno na nivou imena/ znakova) pretoči u konstanto prisutan scenski elemenat (upotreba 

maski). Organizacija prostora u okviru kojeg je pažnje vredno geometrijsko mizanscensko praćenje 

hronološke i ontološke ravni dramske suštine - junakinjinog paklenog kruga, mnogo više smera ka 

spoljašnjoj efektnosti (otvorenost, nagomilana, šarena rekvizita sve sa zvučnicima koji i deluju da su tu 

namerno postavljeni bez nekog posebnog opravdanja). 

Poseban problem skoro maksimalnog otvaranja (ionako predimenzionirane) scene "Pera Dobrinović" je 

disperzija, gubljenje intimnosti, skromnosti jedne individualne i lične priče/doživljaja sveta. Postoje scene 

(kad se već govori o Brehtu) koje svojim svetlosnim ili fizičkim aranžmanom poboljšavaju koncentrisanost 

izraza, kreirane su i scene koje to čine radikalnijim rediteljskim postupkom, na tragu pomenute disparatnosti 

dramskog teksta, ali sve je to u fragmentima, nikako na nivou celine, što bi bilo i te kako poželjno. Dosetke u 

međuscenama (glumačka istupanja iz likova, šale, dodavnja rekvizite i slično) opet su tu poput ukrasa, 

udaljavajući od raskošne ružnoće proizvedene glavnim tokom. 

Izbor orkestra/ kompozitora, njegove instrumentalne sofisticiranosti i specifično narodnjačke/starinske 

harmoničnosti i melodičnosti (vidi Kargo orkestar Darka Rundeka), s pesmama u izvođenju glumaca, nekako 

su gubile na dramatičnosti - gutale stih i (ponovo) vapile za radikalnijim pristupom. Iako je sama autorka tu 

videla harmoniku, bubnjeve, flautu i gitaru, utisak je da bi pank-rok muzika (kao što je to slučaj u sceni s 

Princezom i Orlićem koji je postao Orao) mnogo bolje odgovarala suštini drame. Ili potpuno poetizacija, na 

liniji instrumentala i recitacije, što Darko Rundek i te kako zna da napravi, i što je u predstavi evidentno 

takođe samo u fragmentima. Orkestar je tu, opet, na planu dosetke, ukrasa, pošalice i publike, a kad je u toj 

"publici" Darko Rundek, kao na premijeri, i to s one strane rampe, s glumcima, čovek se ne može oteti 

pogledu (i) u njegovom pravcu... 

Vredna i lepa predstava, koja će dodatnim uigravanjem i opuštanjem sigurno još dobiti na kvalitetu. 

Igor BURIĆ, Dnevnik, 25. septembar 2008. 

I estetika i etika 

Da bi se osetila emocionalna snaga i prepoznala umetnička vrednost predstave Brod za lutke Srpskog 

narodnog pozorišta iz Novog Sada, ona ne mora da se poredi s neuspešnom praizvedbom ove drame Milene 

Marković, onom koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Slobodan Unkovski. Mnogostruko, 

zaista eruptivno dejstvo novosadske predstave ostvaruje se samo od sebe, nezavisno od bilo kakvog 

konteksta. Ipak, jedno poređenje je neminovno: glavni problem prve postavke bio je taj što reditelj nije 

poslušao autorkin scenski zahtev da ista glumica igra sve faze u psihološkom i emocionalnom razvoju 

junakinje, što je dovelo do problema u praćenju osnovne priče – u prvoj polovini predstave nismo shvatali 

da, zapravo, gledamo jednu životnu sudbinu. 

U predstavi Srpskog narodnog pozorišta, mlada rediteljka Ana Tomović je gradila veoma radikalan, maštovit i 

eksperimentalan teatarski izraz, ali nije pravila eksperimente tamo gde im nije mesto. Višestruk, a u osnovi 

jedinstven lik Žene, koji se od generičkog modela žene-kao-takve odvaja samo umetničkim sklonostima i 

roditeljskom mukom (ima dete sa posebnim potrebama), u ovoj predstavi igra jedna glumica i to kakva! 

Pored uloge u predstavi Šuma blista, Jasna Đuričić je ostvarila, i to u razmaku od svega mesec dana, još 

jednu izuzetnu glumačku kreaciju; kada se tome doda i njena odlična uloga u Nahodu Simeonu od pre 

nekoliko sezona, nameće se utisak da je ona vodeći, nezaobilazni tumač dramskih snova Milene Marković. 

Pre svega drugog, glumica je, u Brodu za lutke, donela čitavu galeriju plastičnih, izoštrenih i upečatljivih 


portreta, zapravo različitih otisaka jednog istog lika u različitim etapama njegovog sazrevanja. Pored 

psihološke razrade s odgovarajućim emocionalnim nabojem, koji u nekim scenama doživljava prave erupcije 

– kao, recimo, u iscrpljujućoj sceni pravog rata među polovima u kojoj se Žena grli/davi s Orlom – u igri 

Jasne Đuričič prepoznaje se još jedan sloj: neka komičkarska zaigranost, oštra, pametna i bezobrazna 

persiflaža. Ovo preplitanje pronalazi puno opravdanje u činjenici da su u komadu Milene Marković svi likovi i 

sve etape u životu Žene udvojeni, da imaju duplikat u (stilizovanim) figurama iz bajki. U poslednjoj sceni, 

recimo, Jasna Đuričić sjajno igra i složeni dramski lik cinične, promašene, pijane umetnice željne ljubavi, ali i 

efektnu karikaturu Veštice iz Ivice i Marice, pružajući tako pravi glumački ključ za žanrovsku i stilsku 

ambivalentnost junaka Milene Marković. 

Slična složenost prepoznaje se i u, takođe, odličnom ostvarenju Radoja Čupića: u rasponu od karikature 

malograđanina do realističkog prikaza opasnog ali istrošenog vođe ulične bande, on je upečatljivo odigrao 

nekoliko starijih likova. Ovo posebno ističem zato što je rediteljka tu višestruku podelu (jedan glumac igra 

više uloga), koju predviđa i sam tekst, učinila vrlo znakovitom. Samo tri glumca ulaze u svet Žene, tumačeći, 

zapravo, različite (generacijske) aspekte muškosti s kojima se ona susreće na putu inicijacije: snaga ali i 

zamor (Uča), licemerje (Žabac) i malograđanština (Tata Medved) zrelog čoveka (igra ih Radoje Čupić); preka 

narav (Ljutko), sigurnost, moć i dominantnost (Lovac) mužjaka u punoj snazi (igra ih Nenad Pećinar); 

nesigurnost i kilavost (Medvedić, Pospanko), provokativnost (Orlić), ratobornost (Orao) i nežnost (Ivica) vrlo 

mladog muškarca (igra ih Radovan Vujović). 

Osim glumačkom igrom, ova dvostrukost između psiholoških karaktera i svedenih likova iz bajki označena je i 

jednom rediteljskom cakom: većina tih junaka iz bajki pojavljuje se, bar jedanput, s odgovarajućom 

maskom. Kao i ovo, tako i većina drugih rediteljskih rešenja deluje nekako transaprentno i direktno, te spaja 

u sebi bezobzirnu scensku zaigranost i pametnu, ubojitu i višeznačnu metaforu. Drugim rečima, izraziti 

ludizam ovde nije sam sebi svrha, a scenske metafore nisu (samo) predmet za hladno, racionalno 

dešifrovanje: besomučna igra, ubojita misao i jaka emocija spojene su u jedinstven pozorišni doživljaj. 

Katalog takvih rediteljskih rešenja nepregledan je: od fizičkog guranja nevoljene snahe s kauča (na kome 

sedi cela porodica), a koje postaje metafora izbacivanje iz kuće, do erotskog nadmetanja oko ženke Lovca i 

njegovog sina, a koje je metaforično prikazano tako što otac provocira, napada i najdirektnije ubada sina 

rogovima svog plena. 

Taj ludički karakter predstave uveden je na samom početku, kada se prve scene iz Alise u zemlji čuda 

dešavaju ispred spuštene pozorišne zavese, iza koje samo probija glava majke ili čudni zvukovi: svet čuda iz 

bajke o Alisi, odnosno nepoznati, veliki svet u koji mlada Žena tek treba da se inicira, ovde je, zapravo, svet 

pozorišta. Kada se zavesa digne, otkriva se pozornica koja ne krije da je to što jeste, s bezbroj odbačenih, 

suvišnih predmeta, oko kojih se organizuje scenska igra (scenografija Ljerke Hribar); doduše, iako takva 

scenografija estetski u potpunosti odgovara rediteljskom konceptu opšte i namerne scenske muljavosti i 

nedovršenosti, čini se, ipak, da je pozornica nepotrebno prenatrpana. Značajno mesto u scenskom prostoru 

ima orkestar koji, izvodeći muziku Darka Rundeka, prati glumce dok pevaju songove, a koji imaju razne 

estetske funkcije, između ostalog i tu da dodatno, pored već analiziranih scenskih metafora, razgrađuju 

paradigmu klasičnog dramskog teatra... Iako bi sva rešenja mogla da sugerišu postdramski koncept, ne 

treba žuriti s rigidnim kritičarskim odrednicama. Predstava ima i klasične dramske elemente, kao što je rast 

tenzije: tako završna scena – u kojoj Žena priziva tatu da joj napravi brod na kome bi otišla i leže na zemlju 

da bi „umrla i ponovo se rodila“ – izaziva nezadrživu provalu emocija kod svakog iole senzibilnog gledaoca. 

Ana Tomović je nekoliko meseci bila na stažu u jednom od vodećih nemačkih i svetskih pozorišta, Talijateatru 

u Hamburgu. Uticaj nemačkog pozorišta, pogotovu one struje sveopšte scenske dekonstrukcije 

(Šteman, Kastorf...) uočava se u ovoj predstavi, ali to nije nikakav problem, naprotiv; mlada umetnica je 

prihvatila principe jedne, pri tom vrhunske teatarske tradicije, i samosvojno, nadahnuto i darovito ih 

primenila. Radikalnost i ekskluzivnost njenog jezika, pri tome, nisu štetili komadu, već su, naprotiv, omogućili 

da snažna dramska poezija Milene Marković dobije odgovarajući scenski izraz. Sve je to bilo moguće zato što 

su joj glumci poverovali – pored pomenutih, u predstavi su solidne uloge ostvarile i Draginja Voganjac i 

Milica Grujičić – a što im, pogotovu u doba kada je glumčka etika najveći problem, posebno ide na čast. Kao 

rezultat ovog prožimanja etike i estetike dobila se jedna od najuzbudljivijih i umetnički najbitnijih predstava 

našeg teatra. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 11. decembar 2008. 


PETAK, 29. maj 

21.00 čas / SNP, Scena "Jovan Đorđević" 


RAZBOYNICI 

Tekst: Fridrih Šiler 

Stand-up tekst, režija: Nikola Zavišić 

Narodno pozorište / Narodno kazalište / Népszínház, Subotica 

Reditelj, pisac stand-up teksta NIKOLA ZAVIŠIĆ 

Dramaturg, pisac songova MAJA PELEVIĆ 

Kostimograf MIRNA ILIĆ 

Reditelj pokreta DUNjA JOCIĆ 

Koncept scene NIKOLA ZAVIŠIĆ 

Korepetitor Geza Kučera ml. 

Asistent reditelja Jelena Mihajlović 

Premijera: 21. novembar 2008. 

ULOGE 

Maksimilijan fon Mor; Kozinski LjUBIŠA RISTOVIĆ 

Karl fon Mor BRANKO LUKAČ 

Franc fon Mor MILAN VEJNOVIĆ 

Špiglberg SRĐAN SEKULIĆ 

Švercer; Danijel MILOŠ STANKOVIĆ 

Šufterle; Grim kasnije BRANISLAV JERKOVIĆ 

Stand-up comedian; Racman; Herman VLADIMIR GRBIĆ 

Stand-up comedian; Roler MARKO MAKIVIĆ 

Amalija fon Edelrih; Anđeo smrti MINjA PEKOVIĆ 

Četa razbojnika 

Darko Mačković, Albert Vujković 

Bend Češke Šume Geza Kučera ml. (Ifj. Kucsera Géza) 

Armand Mesaroš 

Maćaš Lakatoš (Lakatos Mátyás) 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE / NARODNO KAZALIŠTE / NÉPSZÍNHÁZ, SUBOTICA 

www.suteatar.org 

Istorija pozorišnog života u Subotici vraća nas u XVIII vek kad su, kako zapisi kazuju, postojala dva oblika 

pozorišnih igara: predstave odigravane u školama i one koje su priređivali nemački profesionalni glumci koji 

vodeću poziciju zadržavaju do pojavljivanja mađarskog glumišta. Mađarski glumci napuštaju Suboticu 1874, 

a dolaze glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Pozorište u Subotici bilo je veoma popularno i 


ovaj grad stalno je pokretao postupak da se Taliji podigne dostojan dom. Godine 1853. na Roginu baru 

nasuta je zemlja (današnji Korzo) a gradsko veće poverava izgradnju pozorišta majstoru Škultetiju. Izgradnju 

unutrašnjeg dela preuzima Đerđ Telepi, svestrani pozorišni umetnik. Nova zgrada nikla je za godinu dana, ali 

na korintske stubove nije ispisan naziv pozorište već hotel Pešta, jer su gradski oci mislili da je to isplativije. 

Godine 1904. usledila je rekonstrukcija: proširena je scena, podignut je balkon i postavljen je natpis Gradsko 

pozorište. U proleće 1915. pozorište je izgorelo. Hotel Pešta je sačuvan, a mala sala je ostala netaknuta. 

Godine 1924. pristupilo se izgradnji požarom uništenog pozorišta. Nova zgrada je svečano otvorena 1927. 

izvođenjem opere Carska nevesta Rimskog Korsakova Narodnog pozorišta iz Beograda. 

U jesen 1945. zgrada subotičkog pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90 

godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište. Predsedništvo AP Vojvodine 19. septembra 1945. 

donosi odluku o osnivanju dva ansambla: Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta. To 

je ozvaničeno 28. oktobra 1945. predstavom Matija Gubec Mirka Bogovića u režiji Branka Špoljara a 

novoosnovano Mađarsko pozorište 29. oktobra 1945. izvelo je prvu premijeru Ples veštica Bele Balaža u režiji 

Lasla Patakija. Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine 1. januara 1951. godine spajaju se dva ansambla 

čineći jedinstvenu kuću Narodno pozorište-Népszínház. 

U jesen 1952. muzička grana pozorišta prerasta u Operu koja se ugasila krajem sezone 1953/54. Ovaj period 

poznat je u istoriji pozorišta u kao “zlatan period”. Subotica ima tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija 

rotacionu scenu. Jedna od scena je i Letnja pozornica na Paliću. Subotica postaje festivalski grad. Prema 

pozorišnom statutu iz 1958. Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku, a Mađarska 

drama u Dramu na mađarskom jeziku. Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade ali 

1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta zbog dotrajalih instalacija. Sledeće godine, posle 

rekontrukcije, pozorište ponovo radi u matičnoj zgradi. Već 1985. zaključeno je da zgrada ima nestabilne 

temelje i da se mora rušiti pa je formiran i Savet za rekonstrukciju. Iste godine u subotičko pozorište dolazi 

Ljubiša Ristić. U desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i 

glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl s 

konceptom nekonvencionalnog pozorišnog izraza. 

Narodno pozorište-Népszínház 1995. ponovo postaje tradicionalno. Odlukom SO Subotica o učešću u 

finansiranju rekonstrukcije pozorišta 1997. počinje proces razrešenja sudbine zgrade. Raspisan je konkurs za 

idejni projekat zgrade i izabrana je projektantska kuća YUSTAT iz Beograda ali je zbog bombardovanja 

proces finansiranja izrade projekta usporen. Nakon sanacije ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, od 

marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor već igraju na gostujućim scenama. Oktobra 2002. 

završeno je rekonstruisano stepenište i otvara se sezona na matičnoj sceni. Godine 2003. završen je idejni 

projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje zgrade pozorišta a proleće 2007. određeno je kao početak 

rekonstrukcije pozorišta. Obe drame subotičkog teatra do izgradnje nove zgrade igraće na sceni Jadran. 


Zanimljivost se krije u činjenici da je ovo premijera Šilerovog dela na sceni subotičkog pozorišta, a u istoriji 

će ostati upamćena kao prva izvedena melodrama. Radi se o formi "stend-ap” komedije, u kojoj ima i 

elemenata lutkarske predstave. 

– Predstava bi realno trebala da traje 5–6 sati da bismo dočarali gledaocima sve situacije iz dela. Međutim, 

"spakovali” smo suštinu u sat i po da ne budemo dosadni. Napravio sam paralelu sa kriznim devedesetim 

godinama, pa je prisutna ironija, a ne realnost. Hiljadu puta sam čuo reč "igra”, vezanu uz sadržaj predstave 

ili proces njenog osmišljavanja. Komad je kao čigra, okreće se sve brže i brže i na kraju stane, kao i život 

uostalom. Izvolite pogledati predstavu a ako se nekome zavrti u glavi neka slobodno okrive mene – ukratko 

je najavio predstavu reditelj Nikola Zavišić. 

Dnevnik - Subotičke, 21. novembar 2008. 


U sve složenijoj istoriji dopisivanja, potpisivanja, svakojakih –post i post-post distorzija, kraćenica, 

dramaturškog hibridizovanja itd. znamenitih dramskih tekstova, bar kako nam to statistika i iskustvo kazuju, 

Šekspir je neprikosnoveno u vrhu svetske top liste, ali ni drugima ne ide loše. Na svetsku mapu takvih 

dešavanja, kada su naši lokalni okviri u pitanju, i inače, ubedljivo se sa subotičkom adresom upisao i aktivni 

proizvođač nekolikih naših teatarskih kontroverzi Nikola Zavišić, uvodeći u Šilerovu igru krajnje ospoljeni 

podtekst ovdašnjih potkulturnih težnji i nedaća, od tifoznih agresivaca i homoerotičara pa sve do rodno 

neostvarenih fensera ili zatočnika ideje o mogućnostima novog šturm und drang kolektivizma. 

U ovaj parodični kolaž narativnog, fizičkog, plesno-ekspresivnog, muzičkog i dez/iluzionističkog teatra Zavišić 

smelo podvodi i što Šiler govori i što mu skorije prohujala doba šapuću sa strane, iz perspektive večnog i 

samo našeg danas, dok mladalačka aktant-ekipa i repuje i stepuje, i glasom i telom, i smislotvornošću 


naizgled smisaono provokativne akcije. Smer ovog i ovakvog zahvatanja iz Šilera, ili u njega, gradi se iz pri 

tom predstavljenog koliko i iz iskustvenog horizonta svakog gledaoca ponaosob, ali srećom tako da 

nezadovoljnih totalom tako skresane igre nema, s šilerovskim povodom ili bez njega. Dakle, ne/korektno baš 

koliko i u realnom scenskom vremenu prijatno, zadovoljavajuće. 


R E D I T E L j – Nikola ZAVIŠIĆ 

Rođen u Beloj Crkvi 1976. Studirao režiju u Pragu i Beogradu. Magistrirao u Pragu gde je sa Islađankom 

Stefi Tors osnovao trupu sa kojom je radio i putovao po raznim festivalima u Češkoj i po Evropi. Od 2004. u 

Srbiji uradio više predstava za decu među kojima su "Kiki i Bozo“ Andree Valean (nagradu žirija na festivalu 

TIBA) i "Skoro svako može da padne (osim čaplje)“ po kratkim pričama Tona Telehena u "Radoviću“, zatim 

"Trtica rajske ptice“ Branka Dimitrijevića u NP u Užicu (nagradu za režiju na Festivalu pozorišta za decu u 

Kotoru 2007), "Aladinova čarobna lampa“ Aleksandra Novakovića (Grand prix za režiju i predstavu u celini na 

lutkarskim susretima u Novom Sadu 2007) i "Bastijen i Bastijena“ V. A. Mocarta u "Pinokiju“ (nagrada za 

predstavu na lutkarskim susretima u Nišu 2008). 

Kada je reč o predstavama za odrasle to su: "1984“ Džordža Orvela, koprodukcija Bitef teatra i "Grand 

Theater“-a iz Groningena (Holandija). "Plastelin“ Vasilija Sigarjeva u Ateljeu 212, "Zamak“ Franca Kafke u 

JDP-u, "Godo na usijanom limenom krovu“ u SNP-u Novi Sad, "RazBOYnicI“ Fridriha Šilera u NP Subotica, 

"Bli" Jelene Mijović u Ateljeu 212. 

Selektor inostranog programa Sterijinog pozorja 2009. 


RazBOYnici 

Ako bi se od mene tražila samo jedna reč (kao što lepo piše u naslovu), bila bi to reč IGRA. Znam, zvuči 

uopšteno, hiljadu puta smo čuli reč igra vezanu uz neku pozorišnu predstavu ili proces njenog pravljenja, 

često se toj reči pripisuju razna magijska svojstva i obredne moći. Prečesto se mistifikuje. Ipak, i pored ove 

svesti o mogućoj zloupotrebi reči IGRA, moja rediteljska reč bi bila... Hm... Hajde onda ČIGRA! I to ona 

kineska, koja može da se kupi za 200 dinara na ulici, sa led-diodama koje svetle kada se zavrti. 

Ovo je, dakle čigra: okreće se, sve brže i brže i na kaju stane. Zvuči više-manje kao bilo šta uopšte, kao sam 

"život", recimo. Ali ipak ima veze, stvarno ima. 

Način na koji su baš ovakvi "RazBOYnici" nastali baš u ovom trenutku i baš u Pozorištu sa baš ovakvim 

Ansamblom sa baš ovakvim saradnicima iluzorno je opisivati. Osim u toj jednoj reči koju neću da ponavljam 

jer će previše ličiti na nešto drugo (o čemu nisam hteo da pišem). 

Izvolite dakle, a ako se nekom zavrti u glavi (ili bilo kom drugom delu tela ili duha) slobodno za to okrivite 

mene, reditelja... hm... rOditelja ove predstave. 


P I S A C – Fridrih ŠILER 

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller, 10. novembar 1759, Marbah na 

Nekaru - 9. maj 1805, Vajmar) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. 

Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 

1764., porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom 

siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. 

Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito 

kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo 

u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar 

i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, 

Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u 

Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. 

Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno 

od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične 

časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka 

protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je 

osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu 


dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri 

godine kasnije, u 46-oj godini života. 

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime. 

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma 

osećajno. 

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju 

XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego 

Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije 

njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. 

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, 

predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don 

Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih 

temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. 

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije 

poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima 

dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. 

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i 

evropskoj književnosti. 

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. 

Pozorišna dela: Razbojnici (Die Räuber) 1781, Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu 

Genua) 1782, Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) 1783, Oda radosti (Ode an die Freude) 1785, Don Karlos 

1787, Devica Orleanska 1801, Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) 1804, nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira 

1800, Almanah Muza (Musenalmanach) 1797, Valenštajn 1799, Marija Stjuart 1800, Verenici iz Mesine 1803. 

izvor Wikipedia 

K R I T I K A 

Opasan vic 

Fridrih Šiler, RazBOYnici, režija Nikola Zavišić; Narodno pozorište Subotica, Drama na srpskom jeziku 

(gostovanje u Pozorištu na Terazijama) 

Podatak u podnaslovu ovog teksta nije rezultat štamparske greške: predstava Drame na srpskom jeziku 

Narodnog pozorišta iz Subotice, koja je nedavno gostovala u Pozorištu na Terazijama, zove se RazBOYnici, a 

ne Razbojnici. Sama ova igra slovima momentalno ukazuje na bar tri osobine ovog, kako će se pokazati, vrlo 

provokativnog projekta. Pored toga što ukazuje na činjenicu da, bez obzira na autorstvo koje mu je priznato 

u programu, ovo nije čuveni komad Fridriha Šilera već njegova radikalna adaptacija, naslov predstave otkriva 

i dečačku vickastost cele zamisli, kao i to da bi ona trebalo da ima i neke tematske veze sa - dečacima. 

Nije slučajno ni to što je predstava gostovala u muzičkom pozorištu. Reditelj Nikola Zavišić i dramaturškinja 

projekta Maja Pelević, koja je istovremeno i autorka songova, prekomponovali su (prepevali) ovaj Šilerov 

romantičarski klasik u pop-mjuzikl. Taj pop senzibilitet se ogleda u izboru muzike - parodijsko korišćenje 

hitića sa MTV-a - ali, pre svega, u opštem lakom, neozbiljnom, zezatorskom i, jelte, mladalačkom tonu 

predstave. Poigravanje s popularnorn kulturom javlja se i u metanaraciji (teške li reči za ovako laku 

umetnost!): u tome što nam glumci Marko Makivić i Vladimir Grbić, koji su u programu predstave kršteni kao 

"domaćini programa" (opšteobrazovnog TV programa, reklo bi se), prepričavaju delove komada i iznose 

najopštije književno-istorijske podatke o Šileru i njegovom dobu, gradeći tako, dakle, dodatni dramaturški 

okvir. Popkulturne interpolacije ne zaustavljaju se na opšteobrazovnom, već metastaziraju i na sportski TV 

program, jer se scene bitaka iz komada prikazuju kao prenosi fudbalske utakmice. 

Pominjanje fudbalskih utakmica, te najvažnije muške zabave, a koja ima znatan prostor u predstavi - i kao 

TV komentar, ali i kao konkretna, uprizorena scenska akcija - može da bude šlagvort za bojažljiv pokušaj da 

se odgovori na pitanje da li ova potpuno neobuzdana scenska zaigranost, ovo dečačko zezanje, ima pokriće 

u bilo kakvoj misli, Šilerovoj ili inoj. Fudbal i srodne muške zabave - u rasponu od navijačkih zagrljaja do 

međusobnog čupkanja dlačica na nogama - a koje se krajnje ovlašno i usputno uvode u scensku akciju, 

podržavaju pretpostavku da je reditelj Zavišić hteo da priču o muškoj razbojničkoj bandi osavremeni tako što 

će je povezati sa latentnom homoseksualnošću savremenih navijačkih razbojnika. Odatle i izmaštavanje i 

isticanje reči "boy" u naslovu predstave. Dodatni argument ovoj tezi nudi završna scena - jedina s nekom 

jačom idejom - a u kojoj zagrIjeni razbojnici-navijači uporno i veoma grubo izbacuju iz svoje ekipe očajnu 

Amaliju (Minja Peković), jedinu devojku u njihovom svetu. 

Naravno da ovde nije problem u tome što se klasika drastično aktuelizuje i dovodi u vezu sa savremenim 

provokativnim temama, već u tome što, i pored nemalog stepena arhaičnosti i patetičnosti, Šilerovi 

Razbojnici i danas nude mnogo zanimljivija i složenija značenja nego što je plitak, banalan i nerazvijen vic o 

navijačima-pederima, koji se, uz neverovatnu dobronamernost, može prepoznati kao jedina, bojažljiva 

primisao misli u subotičkoj predstavi. U toj neshvatljivoj simplifikaciji, čiji je neželjeni rezultatat i jeziva 


dosada - jer je strašno mučno dugo pratiti niz neobaveznih scenskih doskočica bez ikakve intelektualne i 

emocionalne veze i pokrića - ne vodi se računa da Šilerovi junaci nisu nikakva homogena grupa, navijačka ili 

bilo koja druga: da se u njoj javljaju složene filozofske i psihološke dileme, da protagonista Karl ima ozbiljan 

duševni problem što je strašno i robinhudovski krenuo u revoluciju, u borbu za ideale republike, a onda 

shvatio, kada mu već nije bilo povratka, da su njegovi saborci, u većini slučajeva, samo pljačkaši i ubice... 

Poslednje, ali ne i najmanje bitno, pomenuti misaoni vic čak nije ni originalan, jer je Gorčin Stojanović 

režirao Rodoljupce pre desetak godina tako što je prožimao nacionalizam sa navijačkom strašću i latentnom 

homoseksualnošću. 

Predstava RazBOYnici Narodnog pozorišta iz Subotice ima nesumnjive vrednosti. One se prepoznaju u 

furioznoj scenskoj zaigranosti, koja je bila maštovito i zanatski vešto zamišljena (sve s orkestrom na sceni, 

brzim i efektnim svetlosnim promenama i sl.) i vrlo solidnim izvođačkim - glumačkim, pevačkim i igračkim - 

standardom (po pevačkim kvalitetima posebno se izdvaja Minja Peković). Sve to, međutim, apsolutno pada u 

vodu pred nekoliko srodnih, a opasnih problema: besprizornom proizvoljnošću u odnosu prema građi, 

zapanjujućom misaonom inferiornošću i najjeftinijim populizmom. Opasnost leži u tome što ovakve 

predstave daju snažne argumente zadrtim konzervativcima u tvrdnji da se drastična aktuelizacija klasike 

svodi na banalizaciju. Dodatna opasnost naiazi se u tome što ova plitkost i neozbiljnost mogu, zlonamerno, 

da se izjednače sa nekim opštim "mladalačkim senzibilitetom". To uopšte nije tačno, jer smo upravo ove 

sezone svedoci da se naši najbolji mladi reditelji, kao što su Ana Tomović i Miloš Lolić, hvataju u koštac sa 

estetski najsloženijim formama i intelektualno i društveno najozbiljnijim temama. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 2. april 2009. 

Razboynici 

Rediteljsko-dramaturški tim Nikola Zavišić - Maja Pelević stoji iza ovog sažetog Schiller for dummies projekta 

u kojem se romantičarska priča o usponu i padu grupe razbojnika robinhoodovskog tipa pretvara u prikaz 

grupe navijača bez kojih se nijedno masovno divljanje u Srbiji danas ne može zamisliti. To samo po sebi nije 

problem, jer odluka glavnog junaka da postane odmetnik (zbog porodičnih problema koji su ga pritisli) zaista 

traži neko transponovanje u savremene okolnosti. Međutim, uprkos tome što Schillerovi likovi vremenom 

postaju čak i ubice, oni nisu profil ljudi koji ne razmišlja o sebi, svojim postupcima i posledicama koje iz njih 

proizlaze. Na prvom mestu vođa grupe Karl Moor, koji je i sam zgrožen time što se njegovo "istraživanje 

slobode" pretvorilo u mahnito nasilje. 

Zavišićeva raspevana momčad površno je umotana u diskurs popularne kulture. Songovi se izvode na 

muziku instant proizvoda poput New Kids On The Block, No Doubt ili Allanis Morisette, tu su i imitacije 

klipova sa You Tubea, partizanske pesme i nekoliko taktova Đurđevdana, a i vrlo ležeran nekritički stav 

prema maloumlju i "muževnoj desnici", sličan političkoj nekorektnosti South Parka, ali za mnogo kopalja 

ispod, pošto su tvorci animirane serije maksimalno politički i društveno osvešćeni u kritikovanju pojava koje 

ne zaslužuju uljudnost. Razboynici se svode i na ironiju prema Schillerovoj tragediji i na ironiju prema 

rediteljskoj ideji, a najviše na geg koji sve vreme služi kao moneta za potkusurivanje publike. I nije sporna 

duhovitost pojedinih dosetki. Sporna je bezobzirnost autorskog tima da ih nadalje plasira kada se razbojničko 

haranje otme kontroli i pretvori u zločin zločina radi. Humorni pristup tom problemu stvara klimu koja abolira 

huligane. Metastaza po sistemu: nosila je kratku suknju, ko joj je kriv što je silovana, ali sve to može da 

bude, eto, pomalo i "simpa". Nulti nivo tolerancije za ovu vrstu bahatosti, vulgarnosti i promašene 

aktuelizacije. 

S. O., Yellow Cab, 10. april 2009. 



19.00 i 22.00 časova / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 


NARODNI POSLANIK / Premijera 

Tekst: Branislav Nušić 

Režija: Nikola Pejaković 

Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka (BiH/RS) 

Reditelj NIKOLA PEJAKOVIĆ 

Dramaturg RADMILA SMILjANIĆ 

Scenograf DRAGANA PURKOVIĆ-MACAN 

Kostimograf IVANA JOVANOVIĆ 

Muzika PETAR BILBIJA 

Lektor MILORAD TELEBAK 

Asistent reditelja ALEKSANDAR PEJAKOVIĆ 

Asistent scenografa JOVANA ROMČEVIĆ 


ULOGE 

Jevrem Prokić ŽELjKO STJEPANOVIĆ 

Pavka NIKOLINA ĐORĐEVIĆ 

Sreta BORIS ŠAVIJA 

Spira LjUBIŠA SAVANOVIĆ 

Spirinica ANjA STANIĆ 

Ivković ŽELjKO ERKIĆ 

Jovica Jerković ALEKSANDAR STOJKOVIĆ 

Danica ĐURĐA VUKAŠINOVIĆ 

Marina NATAŠA IVANČEVIĆ 

Sima Sokić ZLATAN VIDOVIĆ 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE REPUBLIKE SRPSKE, BANjA LUKA (BiH/RS) 

www.np.rs.ba 

(...) Mjesto i uloga banjolučkog profesionalnog pozorišta (jedinog u Republici Srpskoj, pored "Dječijeg 

pozorišta RS", takođe u Banjoj Luci!), koje je oduvijek (a tako je i sada) bilo i više od pozorišta jednog 

grada, njegovo "zvanje i pozvanje" da bude NARODNO, svakako su nove koordinate, u čijem određenju valja 

promišljati programske, repertoarske i svake druge težnje ovdašnjih (i današnjih) "pozorištnika". (...) Od 

osnivanja (Aktom Bana Milosavljevića, 2. septembra 1930) "Narodnog pozorišta Vrbaske banovine", do 

njegove prve premijere (u, za tu priliku, preuređenom prostoru "Sokolane") 18. oktobra iste godine, prošlo je 


nepunih pedeset dana. Osnovano kao tek drugo na prostorima Bosne i Hercegovine (nakon sarajevskog), 

nije imalo vremena ni da se oformi, profiliše i šire afirmiše, a zatekao ga je Svjetski rat, period ustaškonjemačke 

okupacije, potom iskušenja perioda "obnove i izgradnje", raznoraznih oskudica i, već 

tradicionalnog, svrstavanja pozorišne umjetnosti kao svojevrsnog "luksuza". Osipanje ansambla i zemlje u 

kojoj smo živjeli, skoro da su išli ruku pod ruku, tako da smo 1993. dočekali samo sa devet članova 

umjetničkog ansambla (osam glumaca i scenograf). A, evo, nakon zaustavljanja ratnih sukoba na našim 

prostorima, ponovo (ama bez rezignacije!) opažamo kako se, želeći predstave, igru, vjeru i nadu, pred nas 

postavljaju prepreke i iskušenja. Srećom, savladali smo ih i savladavaćemo. 

Branko BRĐANIN, dramaturg NPRS 


TO JE NUŠIĆ I TO SMO MI 

Predstava Narodnog poslanika kao da je pripremana za izvođenje u Brčkom. Izbori su nedavno bili, nova 

lokalna vlast još nije konstituisana, odbornik u lokalnoj skupštini ovdje zove se poslanik, jednostavno sve je 

prepoznatljivo, jeste li to imali na umu 

To su ljudi i u Banjaluci mislili da se predstava oslonila na izbore i na taj ambijent. Ima dosta prepoznatljivog 

u svakoj sredini. A jeste, u stvari, Nušić je mislio na nas na ljude sa ovih prostora na naše karaktere. To smo 

mi. 

Možemo li reći da ste i Vi kada ste radili na ovoj predstavi imali u vidu naše mentalitete, da ste oslikavali 

konkretne ljude iz naše sredine 

To je Nušić imao u vidu. On je prvo sve pogodio pa sam ga ja samo slijedio. Kada smo mi odabrali ovu 

predstavu za Narodno pozorište Republike Srpske ja nisam imao u vidu neke momente. Nisam znao da će 

biti lokalni izbori i nisam znao još neke podatke, naprimjer, da su neki od naših političara bili nekada mesari. 

To nisam znao. Kad sam napravio da je glavni lik mesar i tako još ponešto neke su se stvari pogodile. Onda 

smo mi kada smo vidjeli gdje se nalazimo namjerno napravili jednu marketinšku kampanju oko predstave i 

to kao da je politička kampanja. Naši plakati su bili isto kao i njihovi. 

Nikola PEJAKOVIĆ - Petar VASIĆ, Bilten 25. Susreta pozorišta/kazališta BiH Brčko Distrikt, novembar 2008. 

Predstava "Narodni poslanik" Narodnog pozorišta Republike Srpske proglašena je za najbolju predstavu 

nastalu na velikoj sceni u bh. teatrima u 2008. godini i nagrađena priznanjem "Ključ Tmače". Glumica 

Nikolina Đorđević, koja u ovoj predstavi glumi Pavku, dobila je nagradu "Tmačin prsten" za najbolju žensku 

ulogu ostvarenu u predstavama teatara BiH u 2008. godini. "Narodni poslanik", koji je prema tekstu 

Branislava Nušića režirao Nikola Pejaković, dobio je osam nagrada na festivalu u Brčkom. 


Kao što je i red, makar i uz ponešto nereda pa i mogući višak očigledno svesno upisane polit-rodne, 

metaforičke i svakojake druge nekorektnosti u postavci pojedinih likova, komediografski hit starog majstora 

postavljen je u Banja Luci aktuelistički zaoštreno, lokalistički osvešćeno, lakrdijski urnebesno, srećom ne 

samo u htenju već mahom i u ostvarenom scenskom totalu. Taj teatralizacijski totalizam, koliko ga ima, ne 

svodi se samo na predlošku primeren rad glumaca već i na ukupnu kompaseriju ove igre, sa sve neodoljivim 

pečenim prasićima šestorkama, animalno onomatopejskom muzikom i brojnim drugim dosetkama iz 

kalamburske sfere, delatnim na prvu loptu koliko i sa relativnom zadrškom, ako ste zadršci skloni. 

Predstava u kojoj racionalno i iracionalno, sasvim tipično i sasvim hiperbolisano ponešto nahereno skladno 

stupaju podruku, makar i uz koju pozamašno ili tek vidljivu pukotinu, ipak zanemarljivu kad je u pitanju 

ukupan doživljaj, onaj u kome ništa ne boli a sve pameti služi, uz zabavu i smeh povodom viška stvarnosti 

još uvek debelo podesne za nušićevske invektive. 


R E D I T E L j – Nikola PEJAKOVIĆ 

Nikola Pejaković je rođen 1966. godine u Banjaluci, gde je završio osnovnu i srednju likovnu školu, da bi se u 

19. godini uputio u Beograd i upisao FDU, odsek pozorišna režija. Posle studija retko režira u pozorištu, 

međutim, kad ga put nanese u pozorište, on radi i scenografiju i kostim i muziku – dajući predstavi jedan 

apsolutan autorski pečat. Kao scenarista potpisuje filmove "Lepa sela lepo gore", "Rat uživo", "Ledina", kao i 


seriju "Vratiće se rode". Režirao je TV seriju "Složna braća", a kao glumac je obeležio sva tri dela filma "Mi 

nismo anđeli", "Nebesku udicu", "Rat uživo", "Mrtav ladan", "Dva sata kvalitetnog programa", "Kaži zašto me 

ostavi", "Pad u raj", "Guča" kao i TV serije "Otvorena vrata", "Složna braća", "Crni Gruja"... Piše muziku za 

film i pozorište. Snimio je svoj prvi album `Mama, nemoj plakati` u kojem je autor svih pesama, glavni 

vokal, svira većinu gitara i pojedine klavirske deonice. U Zvezdara teatru istovremeno je režirao i igrao u 

predstavi `Kontuzov` po tekstu jednog od najvećih evropskih dramatičara Hriste Bojčeva. 


Govoreći o "Narodnom poslaniku" Laza Lazarević je rekao da je ta Nušićeva komedija "dobar domaći pasulj, 

ali bez zaprške". Da li je "Narodnom poslaniku" potrebna ta zaprška Da li ste je Vi dodali 

To je Nušićev prvi komad i logično je da nije imao zapršku. "Poslanik" je, može se reći, čak i naivno napisan 

komad. Reditelj, htio ne htio, mora da daje zapršku. On mora naći linije koje njega u komadu interesuju i te 

linije mora da izvuče i na njima insistira. Reditelj može da se piscu i suprotstavi, ali mu se uvijek vraća. 

Reditelj najbolje radi za komad kada izda pisca a onda, u zadnjem trenutku, vrati mu se u zagrljaj. Naravno, 

govorim o fingiranoj izdaji, o hrabrosti i potrebi da progovoriš o nečemu što pisac daje između redova. 

Sudbina Nušićevog "Poslanika" je poznata. Dugo je čekao da se odigra, a sam Nušić je tri puta je mijenjao i 

dorađivao tekst na zahtjev Upravnika, a pod budnim okom Policije. Nušić je, dakle, tri puta taj komad 

ponovo pisao i mi ne možemo znati kako je on izgledao u svom izvornom obliku. U komadu se vide ustupci 

vlasti molijerovskog tipa, ustupci mladoj demokratiji i rađanju parlamentarizma u Srbiji. 

U jednom periodu vladalo je mišljenje da se u komadu nalazi mnogo šta što vrijeđa i poslanike i članove 

balade. Ima li Vaše čitanje ikakvu namjeru da taj problem aktualizuje 

Možda mi mnogi neće vjerovati, ali nisam znao da će, prije premijere "Narodnog poslanika", biti lokalni 

izbori. Nisam mogao znati ni to da su neki političari nekad bili mesari. Ali, sa druge strane, ja ne mogu da se 

odredim kao političko biće i da kažem da sam protiv bilo kog predstavnika naše Vlade, jer je meni jasno da 

su naši politički neprijatelji u Sarajevu, a ne u Republici Srpskoj. Znamo mi ko nama radi o glavi i ko radi na 

razbijanju našeg entiteta. Upravo zbog toga ja ne želim da napadam svog čovjeka. Zbog čega bih to radio 

Njemu mnogo ozbiljnije prijete neki drugi ljudi, zašto bi mu ja sad još stajao na muku. Srpski narod je 

najviše koštala razjedinjenost i ja ne želim da učestvujem u potpirivanju nesloge. 

Ako je bič ove predstave negdje okrenut, onda je usmjeren prema našem egocentrizmu, samoizdaji i ludoj 

gordosti. Mi kritikujemo onaj trenutak kada političari pomisle da bi mogli biti nešto više od normalnih ljudi i 

kada pomisle da su vredniji i pametniji od sopstvenog naroda. 

Da li je pokondirenost u svakom segmentu života temelj Nušićeve komedije, pa tako i "Narodnog poslanika" 

Ne koliko temelj čine egoizam i gordost. Iz gordosti nastaju svi problemi i sukobi. Mislim da je gordost na 

vrhu piramide i da sve ostalo slijedi. Nušić u svojim komadima detaljno opisuje te duhovne čireve, te opake 

strasti koje nagrizaju dušu čovjeka. 

Nikola PEJAKOVIĆ - Goran DAKIĆ, Glas Srpske, 30. oktobar 2009. 

"Narodni poslanik", u Vašoj režiji, trenutno je najgledanija predstava Narodnog pozorišta RS. Šta je pravi 

recept za dobru predstavu 

Moj cilj je da napunim gledalište Narodnog pozorišta i pridobijem novu, mladu i staru publiku, ljude koji 

nikad nisu ni prošli pored pozorišta, da u njega uđu i zaraze se virusom pozorišta. Nemam namjeru da im 

podilazim i na uštrb kvaliteta namamljujem ljude, ali sam siguran da, kao i u slučaju filma, i pozorište traži 

preciznu repertoarsku politiku i jasan cilj. Recept ne postoji, pozorište ima svoju etiku, zanat i pravila, ali 

najveći prostor je ostavljen mašti i eksperimentu, ostalo je ljudski faktor i Božja milost. Dolazi smjena 

generacija i ja predviđam, ako nam neko ne bude bacao klipe u noge, osnaživanje Narodnog pozorišta i 

jačanje uticaja u regionu. Od velikog je značaja i saradnja sa Ministarstvom prosvjete i kulture i ja se nadam 

da ćemo, potpomognuti njima, kao što smo bili i dosad, ići brzim koracima i stati, rame uz rame, sa teatrima 

iz metropola. 

Nikola PEJAKOVIĆ - Aleksandra RAJKOVIĆ, Glas Srpske, 11. februar 2009. 

P I S A C – Branislav NUŠIĆ 

Branislav Nušić (8. oktobar 1864. – 19. januar 1938.) 

Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio 

ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u 

Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. 

Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u 

Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo 

godinu dana u Gracu. 


Nušićevo stvaralaštvo neki dele na tri razdoblja: period vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića, zatim 

period između 1903. i 1918. godine i period od kraja Prvog svetskog rata do njegove smrti. Drugi ga, 

međutim, smatraju piscem dve epohe realizma: klasičnog (osamdesete godine XIX veka, sa istaknutim 

delima - "Narodni poslanik"i "Sumnjivo lice") i socijalno angažovanog (tridesetih godina XX veka, sa delima - 

"Pokojnik", "Ožalošćena porodica"). 

Sa devetnaest godina napisao je svoju prvu komediju - "Narodni poslanik", koja je naišla na pohvale i 

podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer 

se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavlja "ruganje borcima za parlamentarizam." U 

njoj je verno opisao izbornu borbu u kojoj se ne biraju sredstva: koriste se laži, intrige, klevete, uhođenja, 

kupovina glasova... 

1885. godine Nušić se nalazio na redovnom služenju vojnog roka i tako je kao član redovne jedinice 

učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu. 

Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugatskog rata, nije bio ni jedan 

državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu "Dva raba" za tadašnje opoziciono glasilo "Dnevni list" i bio 

osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju "Protekcija", podstaknut sopstvenim slučajem, kada je 

zahvaljujući svojoj dovitljivosti slagao upravnika da je ministrov rođak i tako sebi obezbedio povlašćen 

tretman. 

Po izlasku iz zatvora dobio je konzularnu službu, koju će obavljati oko desetak godina i tokom koje će 

boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini. 

1888. godine je završio komediju "Sumnjivo lice". Tekst je odneo tadašnjem upravniku "Kraljevskog srpskog 

narodnog pozorišta" u Beogradu, Miloradu Šapčaninu. 

Iako se upravniku delo veoma svidelo, on ga je očinski posavetovao da ga spali! Dva ili tri puta u komadu se 

spominje reč - dinastija, i to ne mnogo pažljivo i lojalno. Nušić se vratio kući i stavio rukopis u fijoku, 

čekajući neka povoljnija vremena. 

Kada je 1893. godine na mestu upravnika Narodnog pozorišta Šapčanina smenio Nikola Petrović, Nušić je 

ponovo ponudio "Sumnjivo lice". S obzirom da je Petrović bio istaknuti član Napredne stranke, koja se 

zalagala za slobodu javnog izražavanja, čime je udahnula svež dah celokupnom društvu, koje se iznenada 

pokrenulo i živnulo, Nušić je očekivao da će njegova komedija naići na povoljniji prijem nego kod prethodnog 

upravnika. Petrović je bio oduševljen delom, pričao je Nušiću kako se po ceo dan smejao sećajući se 

pojedinih delova i posavetovao je pisca da svoje delo - spali! "Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; 

mator sam da idem u apsu." 

1900. Branislav Nušić smenjuje Petrovića na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Želeo je da 

omogući piscima da na scenu postave smelija dela, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji 

pisac izvući konsekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači se ohrabriti i podstaći. Ako ikad, sad je bilo vreme 

za "Sumnjivo lice". Ali, Nušić kao upravnik, sledi stope svojih prethodnika i ne stavlja delo Nušića kao pisca, 

na scenu. 

Od vatrenog opozicionara postao je čovek režima, više se nije bavio društvenom kritikom već se okrenuo 

niskoj, vulgarnoj i lakoj zabavi. 

Od 1905. godine pisao je tekstove za "Politiku", pod pseudonimom "Ben Akiba". 

1913. godine organzivao je pozorište u Skoplju, da bi 1915. godine, zajedno sa srpskom vojskom prešao 

Albaniju. Pre polaska, napravio je selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je 

dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je 

nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je 

prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i "Sumnjivo lice". Sa sobom je 

poneo rukopise koje je smatrao najdragocenijim, dok su oni odabečni ostali u Prištini, u kući arnauta kod 

kojeg je stanovao. Ipak, stigavši u Prizren, on shvata da su mu rukopisi prveliki teret i zato ih skriva na 

tavanu, kod neke Srpkinje. 

Kada se završio Prvi svetski rat, Nušić je odmah otišao u Prizren po svoja dela, gde saznaje da su Bugari, 

premećući srpske kuće u potrazi za oružjem, otkrili rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih. 

Pošto mu je za vreme izbeglištva umro otac u Prištini, poslao je svoju suprugu u ovaj grad da potraži njegov 

grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, ona se sretne sa onim arnautom u čijoj su kući kratko boravili tokom 

povlačenja srpske vojske, koji joj je rekao da je sakupio rukopise koje je Nušić pobacao i sačuvao ih. Tako je 

preživelo i "Sumnjivo lice", delo koje je napisano 1888, ali je na scenu postavljeno tek 29. maja 1923. 

godine. 

U poslednjoj deceniji svog života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog 

fronta javno govori protiv fašizma. 10. februara 1933. godine postao je redovni član Srpske kraljevske 

akademije, a pristupnu akademsku besedu posvećuje Sterijinom radu. 

On je žarko želeo da bude dramski pisac, ali njegove drame nisu dugo opstajale na sceni. Drame kao "Knez 

Ivo od Semberije" i "Hadži-Loja" odigrale su svoju nacionalnu ulogu u svom vremenu, dok je "Danak u krvi" 

bila popularna samo na kratko i to kod najzaostalijeg dela stanovništva. 

Nušić će ostati upamćen kao vrhunski komediograf koji je u svojim delima oslikao sve mane društva u kojem 

je živeo. On u nekim bitnim segmentima ne sledi tradiciju starijih pisaca, njegova Srbija nije seljačka već 


građanska i birokratska. Iako je porodica centar zbivanja, ona nije toliko okrenuta prošlosti, ona se bavi 

sadašnjošću i praktičnim pitanjima. Dve centalne teme, sile koje pokreću njegove likove su vlast i novac. 

"Narodni poslanik", "Sumnjivo lice", "Pokojnik", "Ožalošćena porodica", "Gospođa ministarka"... i danas se 

nalaze na redovnom repertoaru pozorišta. 

Iako se trudio da postane ozbiljni dramski pisac, baveći se tragičnim i velikim temama, njegov genije se krio 

na drugoj strani. Verovatno otuda što je komedije pisao brzo i lako, nije ih dovoljno cenio. I na njegovom 

primeru još jednom vidimo kako se životni i lični smisao ne moraju poklapati. 

Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u 

crno platno. 


(...) Danas je odista vrlo teško razlikovati ministra od glumca i lirskog pesnika od kožarskog trgovca, pa je 

stoga vrlo teško pogoditi: ko je glumac, a ko nije. A ta teškoća dolazi samo stoga što je ceo svet danas 

glumac (...) Glumi se u politici i u umetnosti, glumi s ei u religiji i u trgovini, glumi se i u braku i u ljubavi, 

glumi se i u radosti i u žalosti, glumi se i u prijateljstvu i u dobročinstvu, glumi se i u plemenitosti i u 

rodoljublju. Svi glume, svi glumimo! 

(...) Zar niste i vi zapazili sa koliko glumačke veštine ministri, našmikani autoritetom, čine obećanja koja neće 

ispuniti; i zar niste videli, kako našminkani brigom za narodno dobro, narodni poslanici izlaze pred svoje 

birače, tražeći im poverenje 

Branislav NUŠIĆ, O glumi 

K R I T I K A 

Razoružavajuća snaga smijeha 

Da je teatar zaista "vragometni misterij" u kom se "glumci kreću ko lutke, viču i plaču" (M. Krleža) nije se 

bilo teško uvjeriti gledajući "Narodnog poslanika" Branislava Nušića u režiji Nikole Pejakovića i izvedbi 

Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke,odigranog treće takmičarske večeri brčanskih pozorišnih 

susreta. Sve je u tom projektu na svom mjestu, ništa nije prepušteno slučaju, ideja redatelja, dramaturga, 

glumačkog ansambla vidljiva je u svakom segmentu, svakom momentu ove inscenacije, ona se iščitava na 

plakatu, programskoj obavijesti o predstavi,u svakoj replici glumca, njom odiše svaki zahvat u tkivo 

Nušićevog teksta, svaki prizor u njenoj je službi, njom je prožeto scenografsko rješenje, kostim, 

maska,muzička pratnja. Nušić s kraja XIX stoljeća-komad je napisan 1883, autoru je tek 19 godinaprogovara 

jednako tako živo, svježe, suvremeno na početku XXI vijeka, predstava teatra iz Banja Luke na tragu je one 

poznate uzrečice velikog njemačkog teoretičara i povjesničara književnosti M. Reicha-Ranickog: " Nije nešto 

dobro zato što je moderno, već je moderno zato što je dobro". Branislavu Nušiću (1864-1938) "Narodni 

poslanik prvi je pozorišni komad, a njegova postavka u NPRS u Banja Luci Nikoli Pejakoviću (1966) prva je 

predstava u statusu kućnog redatelja ovog teatra. Nušić, kako povodom sedamdesete godišnjice smrti piše 

Predrag Nešović: "je uzdigao smeh na viši nivo, dao mu našu, domaću specifičnu boju, doveo našeg čoveka 

na pozornicu i time istisnuo inostranu lakrdiju u vreme kada se u našim teatrima, smeha radi, obilato 

prikazivala. Ni danas njegove komedije, koje plastično i duhovito slikaju moralne probleme svoga vremena, 

više kroz duh nego kozmopolitski, nisu izgubile svoju aktuelnost. Fiksirao je tako karakteristike svog vremena 

da u njima i danas otkrivamo moguće asocijacije. To ne govori o njegovoj pronicljivosti,već o njegovom 

umeću da zapazi i istakne one društvene činioce koji nisu efemerni problem i događaj dana. Naprotiv, 

svevremeni i sveži i danas." Pejaković, rođen 102 godine nakon slavnog "čarobnjaka smeha", uz svesrdnu 

pomoć dramaturginje Radmile Smiljanić, nepogrešivo "hvata" te zvuke, signale iz prošlosti da bi te odjeke 

jednog davno prohujalog vremena transponirao u eho vremena u kojem živi, dekodirao ih u znake doba u 

kojemu jesmo. Paradoksalno,upravo to insistiranje na svevremenosti Nušićevog dramskog pisma, 

univerzalnosti poruka koje odašilje, dovelo je toga da protagoniste ove izuzetno duhovite, tragikomične,pa i 

na momente groteskne, urnebesne komedije doživimo kao naše suvremenike, susjede, lica sa ulice i 

naslovnih stranica novina, televizijskih ekrana, kao naše sugrađane koje je, odjednom, nešto promijenilo, 

preokrenulo, pretvorilo u neprepoznatljive spodobe, karikature njih samih. U "Narodnom poslaniku" Nušić 

ismijava jedan društveni događaj koji periodično, poput neke vremenske nepogode, naleti niotkuda i unese 

nemir među stanovnike pogođenog područja. Izbori, jer o njima je riječ, negdje po toj matrici odvijaju se i 

dan danas na ovim prostorima, no ludosti koja ih obavija i prati nisu pošteđene ni mnogo sređenije sredine. 

Upravo u toj ludosti, "otkačenosti" koja zavlada među ljudima na pragu očekivanja da će se dokopati vlasti, 

da će postati netko drugi, da mogu, bez obzira što za to nemaju baš nikakvih predispozicija, i oni postati 

"mjera svih stvari", poštovani i ugledni narodni prvaci koje će isti taj zaluđeni narod slijediti, upravo dakle u 

tom spletu iščašenih i izglobljenih situacija i Nušić i Pejaković pronalaze neiscrpno vrelo apsurdnih i komičnih 

situacija."Ja mislim", kaže Pejaković," da je ovo što smo mi napravili logičan način i postupak kako se danas 

može čitati i igrati Nušića". A taj postupak podrazumjeva da se Nušić u pristupi uz dužno poštovanje ali 

slijedeći vlastiti instinkt i osjećaj za komiku. Dijete modernog doba, odgajan na najboljim tradicijama 


montipajtonovske komike, humoru Alana Forda i gegu nedostižnih muppetovaca, Pejaković, uz potpunu 

predanost glumačkog ansambla koji ga u stopu prati, suvereno smješta i promišlja "Narodnog poslanika" kao 

našeg suvremenika, čovjeka koji će se bezrezervno i lakomisleno odreći svega što mu je u životu do tada bilo 

važno – obitelji, posla, ljubavi, prijatelja - kako bi, barem na trenutak bio među onima "gore", žrtvujući tom 

"zlatnom teletu" i dušu i tijelo. Nikolina Đorđević, Anja Stanić, Nataša Ivančević i Đurđa Vukašinović u 

ženskom, a Željko Stjepanović, Boris Šavija, Ljubiša Savanović, Željko Erkić, Aleksandar Stojković i Zlatan 

Vidović u muškom dijelu glumačkog ansambla oni su koje ćemo pamtiti, čija je igra, osjećaj za komiku, 

prostor i geg, u izvanredno nijansiranim i isprofiliranim rolama temelj na kome se gradi predstava. A iza njih, 

iza salvi smijeha u gledalištu, ostaće mjesta i za blagi osjećaj nelagode, neku nejasnu gorčinu i trpkost 

kojima Nušić obavija ovaj svoj komad a Pejakoviću to ne promiče, dapače povremeno im dopušta da izrone 

na pozornicu, poput bezličnog otiska nekog demona što prolazi kroz sve nas i čini nas drugačijima nego što 

jesmo ili bismo željeli biti. O velikom piscu i komediografu Isidora Sekulić će zabilježiti: "Nušić je bio 

beskrajno čovečan i zato beskrajno zemaljski stvor."Scenski ga uprizoriti, na način kako su to uradili Nikola 

Pejaković i umjetnički kolektiv NPRS u Banja Luci i ne znači ništa drugo do vratiti ga u zemlju i među ljude 

gdje se najbolje osjećao - u pozorište,mjesto kome je oduvijek pripadao. 

Mladen BIĆANIĆ, Bilten 25. Susreta pozorišta/kazališta BiH Brčko Distrikt, novembar 2008. 

Stvaralački usklik Željka Stjepanovića 

Vidjeti čovjeka u obrnutoj perspektivi, u ozračju smiješnog, to je jedna od zadatosti teatra, od samog 

početka njegova nastanka. Jedna od mogućnosti da nađemo takovog čovjeka pruža se teatru kada u čovjeku 

prepozna težnju da iskorači iz svoga prirodnog stanja, i pokuša da bude neko drugi. Nušićev dramski kozmos 

je krcat takvim ljudima. Paradigmična ličnost je njegova Gospođa Ministarka, takav je i Jevrem Prokić iz prve 

njegove drame, "Narodnog Poslanika”. Zapravo, po posljedicama koje prate njihovu težnju da budu neko 

drugi takvi su da oni iskoračuju iz ozračja smiješnog i postaju tragični! 

Obje ove drame smo vidjeli na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske u posljednje dvije – tri sezone, pa 

se sama od sebe, nameće pomisao o izvjesnoj uslovnosti, skrivenoj težnji da se repertoar ovog teatra 

koncipira na propitivanju ovakve čovjekove slike, u akcentiranju onih spoznajnih silnica do kojih dolazimo 

kada o takvim ljudima sudimo. Ali ima još jedna činjenica koja proniče u naše vidno polje izborom ovih 

Nušićevih drama i njihovim postavljanjem na scenu: ove likove je Nušić iz sirovog života prevodio na scenu, 

bez vidljivih stilizacija, prilagođavanja njihovog scenskim prizorima. Oni su, dakle, mjera stanja čovjekovog 

duha u vremenu i prostoru iz kojeg su izglobljeni i prevedeni na scenu. Vrijeme i prostor postaju ram za 

njihovu sliku. Međutim, ono što ove likove čini savremenim i što u njima prepoznajemo i sebe, što mogu biti 

i ogledalo za nas, jeste univerzalna konstanta nezadovoljstva čovjekova da se prepoznaje po sebi, po 

sopstvenom biću, zapravo, to je gubljenje svijesti o sebi, gubljenje životnih orjentira koji proistječu iz općeg 

stanja duha jedne društvene zajednice. U tome bismo faktoru mogli prepoznati onaj poticaj iz kojeg 

proistječu ovakve repertoarske orjenatcije ovog teatra. I malo se šta u svemu ovome mijenja ako imamo u 

vidu da su, možda sami reditelji, koji su postavljali ova djela na scenu, dolazili s ovim idejama. Izvorište im je 

zajedničko, duh vremena i prostora je podudaran. Razlika je, dakako, u samom rediteljskom postupku. 

Nikola Pejaković, reditelj "Narodnog Poslanika” je krenuo putem travestiranja Nušićeva svijeta i, začudo, 

upravo takav postupak je reditelju omogućio da stavi znakove jednakosti između duha Nušićeva vremena i 

vremena u kojem mi obitavamo. Istovremeno, tim travestiranjem je izoštravana ironijska komponenta koja 

se ugrađivala u travestirani obrat Nušićeva govora, dobivao se potresniji vid te čovjekove težnje da se 

oslobodi svog sopstva. Dakako, ne vjerujemo da je iz tog ugla reditelj ove prdstave krenuo u svoju 

rediteljsku postavku, ali se sve to samo od sebe nametnulo, kontekstuiziralo sami protok zbivanja na sceni, i 

davalo neko više važenje cjelovitom činu. Ali se, uz to širilo i samo polje scenskog razigravanja ponuđene 

materije. To je bio zvjezdani trenutak koji je Željko Stjepanović iskoristio da, tumačeći Jevrema Prokića, 

pokaže virtuoznu snagu svoga stvaralačkog bića, da sve unutarnje stvaralačke silnice šiknu poput gejzira iz 

njega i da, gotovo nezaustavljivo, traje na sceni u svom zamamnom stvaralačkom uzbuđenju. Da rastvara 

likovni oklop svoga lika i da sve njegove značenjske potencije uzdiže do uzvrelosti, do magičkog. Govor i 

pokret su se slijevali u jedinstvo, jedna komponenta je bila u službi druge, jedna drugu su posticali i nisu 

davali ovom umjetniku da zastane, da se u svom stvaralačkom agonu zaboravi, predahne, ustavi. On se 

pretvarao u grč, njegov govor je katkad postajao vrisak čovjekove nemoći da se domogne druge obale, 

njegov izraz lica se mijenao, njegove akcenatske partiture prelazile su u metaforu uzbuđenja, tonska skala 

njegova govora prerastala je u muzički slap. Jevrem Prokić je gubio bilo kakvu folklornu dimenziju sebe i 

postojao moderni sugovornik suvremenog teatra. Čak smo zaboravljali da ga je reditelj, iz samo njemu 

razumljivih razloga, skinuo u gaće preko kojih je privezao svoju mesarsku kecelju. Gledao sam ovog glumca 

prije petnaestak godina u vodvilju Reja Kunija "Kidaj od svoje žene” u sarajevskom Narodnom pozorištu u 

kojoj je dao briljantno rješenje londonskog taksiste koji je u različitim dijelovima ovoga grada imao dvije 

žene i pokušavaoda između njih uskladi svoj raspamećeni život. Sada ga vidim u ponovnom takvom stanju, 

samo znatno dograđenijem, u kojem, u svojoj zaošijanosti radnje, nije ostavljao ni trenutak praznog hoda 

svijesti, načinio mozaik u kojem je svaki kamenčić imao svoje posebno zračenje. 

Nažalost, ostali akteri ove predstave nisu ga mogli u punijoj mjeri slijediti. Razlog je dvostruk: u pitanju su 


ile i vlastite mogućnosti, ali i u jednom rediteljskom previdu. Tražeći načina da Nušićeve komične metafore 

podignu na višu razinu, on je likove preveo u zbor "kljastih i obogih” vjerujući da se i u njima nalazi 

određeno vrelo komičkog!!! Kljasti i ubogi nisu komični, oni izazivaju tjeskobu, potresno stanje koje u nama 

budi saosjećanje i zaleđene emocije. On je naselio scenu grbavim i šepavim, ludim i poluludim, sakatim i 

kljastim iz kojih se ni na koji način nije mogao formulirati komični efekat. Srećom, većina aktera, naročito 

Nikolina Đorđević, kao Pavka, Boris Šavija, kao Sreta, i Željko Erkić, kao Ivković, zaboravljali su na svoje 

nametnute uslovnosti i svoje likove kreirali iz zdravog stvaralačkog jezgra. I podržavali Željka Stjepanovića u 

njegovom stvaralačkom zanosu. 

Vojislav VUJANOVIĆ, Bilten 25. Susreta pozorišta/kazališta BiH Brčko Distrikt, novembar 2008. 

Angažovanost smeha ili smeh angažovanosti 

Kada je u atmosferi Timočke bune (oktobar 1883. godine) devetnaestogodišnji Nušić u isto vreme pisao svoj 

dramski prvenac, komediju "Narodni poslanik”, verovatno nije ni slutio da će gotovo dva veka docnije, 

početkom 21. veka storija o Jevremu Prokiću trgovcu i advokatu Ivkoviću ostati jednako aktuelna i životna. 

Izmene u tekstu koje je zahtevala onovremena cenzura bile su plod neposrednog upliva sfere politike u 

domene umetničkog rada, dok su promene teksta prisutne u dramaturškoj adaptaciji Radmile Marinković 

rezultat želje Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke da se dobije jezgrovita i zanimljiva 

savremena komedija razumljiva, pre svega, onim gledaocima koji su danas Nušićevi vršnjaci. Na tom planu 

treba tražiti i režijsku koncepciju koja svoju ideju ovog komada nalazi u činjenici koliko je tragičnih događaja 

izazvala politička aktivnost neobrazovanih, doslovce nepismenih, špekulanata i raznih mutivoda, i do srži 

pokvarenih i na zlo spremnih intelektualaca koji bez ikakvih skrupula jedino žele da se dokopaju vlasti. I dok 

u osnovi Nušić drži stranu opozicije, njegov Ivković je pobednik izbora, u ideji predstave koju donosi Nikola 

Pejaković, kao reditelj banjalučke pozorišne kuće, te optimističke projekcije nema i Ivković i Prokić svedeni 

su na isto – puku želju za vlašću zarad koje su spremni i na ubistvo. Rolna toalet papira u koja je obavijena 

afišom zapravo je polazni simbol u razumevanju ovakve koncepcije banjalučke predstave, dodali se tome i 

činjenica da je plakat urađen u, sada već klasičnom, maniru izbornog predstavljanja kandidata na ovom 

politički veoma trusnom tlu Balkana, dobija se primarna vizura razumevanja pozorišne poetike koju nudi 

Narodni poslanik u interpretaciji NPRS. Ovakav radikalni antipolitički ili, bolje reći, antipolitikantski stav 

potom se dosledno prenosi u idejnu strukturu svakog segmenta inscenacije na način da je pred gledaocima 

snažna groteska sa brojnim elementima travestije. Elemente travestije, pre svega, nalazimo u kostimu 

(Ivana Jovanović) i scenografiji (Dragana Purković-Macan). Naime, pozicionirajući protagoniste kao ljude sa 

izratim telesnim i(li) intelektualnim oštećenjima režija se znatno udaljava od primarne ideje teksta date u 

Nušićevom rukopisu, ali se upravo preko tog otklona stvara postomodernistička storija u kojoj se na fonu 

intertekstualnog modela otkriva neposredni uticaj stripa i filma. Poput grotesknih likova kultnog stripa na 

prostorima bivše Jugoslavije "Alan Forda” ili "Porodica Tarana”, pred nama defiluje niz nakaza oštećenih 

politikom, ili političkim angažmanom, a postoji li iko na ovim prostorima ko u periodu od 1883. godine pa do 

danas nije oštećen delovanjem ove "sile nemerljive" Odgovor na ovo pitanje poslužio je kao ključna osnova 

u rediteljskoj instrukciji glumcima u izgradnji ideje uloge i njenoj odbrani. Postavljeni glumački zadaci nisu ni 

malo jednostavni, i upravo ta njihova kompleksnost je pobudila aktere da pruže puni angažman u odbrani 

postavljenih zadataka. Preoblikovanje likova, koji time dobijaju i sasvim drugačije funkcije, poslužilo je režiji 

da svoju koncepciju brani kao krajnje angažovanu satiru koja izrasta u hiperbolu iz koje se iščitava krajnja 

groteska. Hiperbolu nalazimo u činjenici da Jevrem Prokić nije trgovac, već nepismeni mesar koji je liferovao 

meso crknutih životinja vojsci, čime je postignut i izmešteni ugao gledanja na ostale protagoniste. Tako se 

kao dopisani refren u iskazu aktera počesto čuje: "zaklati", "zaklaću te", a takva "mesarska" stvarnost 

omogućila je još jednu postmodernističku parafrazu u domenu muzike. Naime, polazeći od muzike 

velikobritanske grupe "Pink Flojd” Petar Bilbija, uzima obrazac njihovog velikog hita "Novac” dopisujući mu 

skiku svinja pred klanje. Ova zavesa prati niz zbivanja na sceni označavajući time da se realizovani simboli 

mogu čitati kao metafore ostvarene na semantičkom planu kao celine nikle na sadržajima kao što su: 

političari su svinje, narod je stoka i slično. Nove semantičke vrednosti koje pruža označeno u domenima 

ovakvih oznaka osnova je na kojoj je izgrađen pozorišni jezik banjalučke predstave. Tako da se na planu 

estetike recepcije ona može iščitati i kao povod za lično preispitivanje svakog pojedinca kao angažovanog 

člana jednog društva. Ni jednog trenutka ne upadajući u zamku da preraste u plošno, stereotipno oslikavanje 

svojstveno klasičnom političkom pozorištu, banjalučka predstava se, sredstvima hiperbolizacije navedenih 

metafora, uzdiže do krajnje objektivnog predstavljača kome je svojstven i izvestan pesimizam, a on dolazi na 

kraju ovog komada. Upravo u mračnoj slici kraja u kojoj nema izbornog pobednika, pri čemu je znatno 

odstupljeno od Nušićevog mladalačkog optimizma, data je krajnje pesimistička projekcija o konstantnosti na 

krv vavek spremne politike ovih prostora. Da bi akterima olakšala probijanje kroz ovako kompleksno 

zasnovanu ideju predstave režija se poslužila nizom simbola. Tako se Pavka (Nikolina Jelisavac-Đorđević) 

pojavljuje kao groteskna hiperbola stava: žena je stub kuće. Otuda je ona grbava od tolikog tereta, a njena 

igra u krajnjoj glasovnoj izmenjenosti sam po sebi dovoljno je težak zadatak koji je ova, vanredno 

talentovana, glumica uspešno odbranila. Promuklost njenog glasa zapravo je hiperbolizacija stava: žena je 

glas razuma. Jednostavno u našoj stvarnosti taj glas je promukao od nastojanja da ga čuju. Gest i mimika 


koji prate ovako zadate koordinate u glumačkom zadatku samo su dodatna potvrda glumačke snage Nikoline 

Jelisavac-Đorđević. Odsustvo razuma, odnosno elementa koji bi trebalo da čuje glas žene, primarna je 

karakteristika mesara Jevrema Prokića (Željko Stjepanović). Međutim, njegova rola nije sadržana u 

predstavljač kom fonu prikazivanja debila, već u kompleksnom zahvatu oslikavanja inteligentnog šizofrenika. 

Nepismen, neobrazovan i pokvaren, lik Jevrema Prokića u interpretaciji Željka Stjepanovića dobija sve 

karakteristike šizofrenika. Prostodušnost kao jedina pozitivna osobina povod je za slojevito oblikovanje 

šizofrenog situiranja lika koji sve: porodicu, radnju, ličnu sreću, žrtvuje slepoj želji da se bude vlast – da se 

postane "neko i nešto". Repertoarom raznovrsnih glumačkih izražajnih sredstava Stjepanović postiže upravo 

tu iznijansiranost koja samo dodatno doprinosi krajnjem komičkom efektu. Uspešno savladavajući veoma 

složen pokret u liku Jovice Jerkovića (Aleksandar Stojković) koji je 100% invalid, bez jedne i ukočene druge 

ruke, Stojković postiže i dostiže grotesku u postulaciji lika na način da se zanimljivo plasiranim glumačkim 

sredstvima ostvaruje krajnji efekat komičnog. Upravo njegov lik na tankoj je ivici između: karikature, 

groteske i tragičnosti. Služeći se svim ovim elementima Stojković uspeva da ostane u primarnim 

konotacijama komičnog i da ne sklizne ni u jedan suvišni element, pri čemu posebno treba istaći njegovo 

"otvaranje vrata" kao zaseban simbol u režijskoj postulaciji. U ulozi Srete (Boris Šavija) pokazano je kako u 

galeriji nakaradnih likova može da deluje jedan vispren čovek. Jedini inteligentan lik je ovaj bivši robijaš. 

Upravo ta opreka između njega i ostalih protagonista jeste osnova na kojoj se postiže opšta komika. 

Brisanjem pasaža iz već kultnog "pripremanja" Prokića za poslanika, ostavljanjem samo jednog malog dela, 

data je jedna posebna konotacija kako u igri Šavije tako i režijskom čitanju Nušića, jer se pripremanje odvija 

na balkonu, a veoma dobro znamo koliko su različiti balkoni imali veliku ulogu u kreiranju tragedija u 

balkanskom grotlu. Ivković (Željko Erkić) u režijskoj i dramaturškoj koncepiciji potpuno je izmenjen u odnosu 

na Nušićev predložak. On nije pozitivan, već krajnje negativan lik. Sterilitet njegove "kancelarije" u kojoj se 

pojavljuju "zlodusi" osnova je na kojoj Erkić gradi svoju interpretaciju Ivkovića tako da mi saznajemo ko je i 

kakav je on zapravo. Nadamo se da će ova uloga poslužiti Erkiću u budućnosti da razvije svoj repertoar 

glumačkih sredstava i da će uskoro da stasa u jedno vrlo zanimljivo umetničko ime. 

Kreacije Spire (Ljubiša Savanović) i Spirinice (Anja Stanić) režijski postavljene u kontekstu već pomenute 

Porodice Tarana, upotpunjene kostimom i verbalnom manom (Spira) i preteranom ženskom atributivnošću 

(Spirinica) date su plastično, gotovo plošno, ali uverljivo i veoma zanimljivo, tako da ni jednoga trenutka nisu 

preuzele primat u odnosu na ukupno sagledavanje kako partner igre tako i realizacije zivanja na sceni. 

Ulogama Danice (Đurđa Vukašinović), Marine (Nataša Ivančević) i Sime Sokića (Zlatan Vidović) date su 

zanimljivo predstavljene "mane" savremenog društva. U svakom od pomenutih glumačkih ostvarenja 

nalazimo ravnotežu na fonu izražajnosti i uverljivosti, tako da su svojim pojvama na sceni samo dodatno 

doprineli opštem razvoju zbivanja, ne iskačući i ne padajući u zamku da napuste režijski čvrsto postavljene 

koordinate. U svakom slučaju pred nama je jedna zanimljiva interpretacija Nušića koja pleni svojom 

postmodernističkom koncepcijom. Brčanska publika je preko ove predstave mogla i da se zabavi, što su 

potvrdile i brojne salve aplauza na otvorenoj sceni, ali i da se zapita o večnoj dilemi ovog prostora: ko su 

nam političari i šta je to politika na ovom usijanom tlu. Selekcija, svakako, ima niz opravdanih argumenata za 

uvrštavanje ove predstave na brčanski festival, a sinoćna interpretacija samo je to dodatno i potvrdila. 

Snažna interakcija između protagonista i publike samo je potvrdila činjenocu da Brčko ima izgrađenu 

pozorišnu publiku koja ume da prepozna izraziti pozorišni znak i jezik, a što je nemali doprinos i opravdanje 

postojanja ovakve koncepcije festivala u ovom gradu na Savi. 

Dr Aleksandar-Saša GRANDIĆ, Bilten 25. Susreta pozorišta/kazališta BiH Brčko Distrikt, novembar 2008. 

Izobilje u Sodomi i Gomori 

(...) Danas, u poplavi kiča i šunda na ovim našim nesretnim balkanskim prostorima, kad se laka i površna 

zabava gledaocima servira kao surogat životnih sadržaja, nametnuta grabežljivošću stvaralaca masovne 

zabave gdje je zabava tog niskog praga razmišljanja proglašena vrhunskim sadržajem standardom etičkim 

mjerilom, pravi je biser perfomans kojeg nam je sinoć ponudio banjalučki teatar. I zabavno i poučno - a 

nepretenciozno, probavljivo, sa zavidnim umjetničkim dometima. I prigrljeno od publike. Pejakovićeva 

postavka je po formi komična, po sadržaju – više nego ozbiljna, to je groteskno jednostavna igra, s gasom 

do daske, farsično - do duvara, obojadisani likovi, kojima porazi jako lijepo stoje. Ona prevashodno ne nudi 

karikaturalne portrete današnjih političara, korespondinira na aktuelnom politikom ali samo u onoj mjeri 

koliko mi sami to tražimo u njoj, koliko želimo da je prepoznamo. Njegova galerija karaktera, ringišpil 

karikatura i svekolikih naravi u kome se vrte likovi koje svakodnevno srećemo oko nas samih, likovi koji 

dobijaju fiks ideje da vladaju… misle da je došlo vrijeme da i oni kažu nekoliko važnih rečenica, i koji su, 

zaboga, odlučili i da pokažu svoje zubiće, a što je najopasnije, to su oni isti koji bi da kroje sudbine ljudi i 

država, okreću točak istorije (Jevremova odluka da postane Narodni poslanik je životni promašaj čije će se 

posljedice osjetiti tek kasnije, i bivaju takvim da ih je sve teže ispraviti. Tako je, jednog priprostog mesara i 

njegovu porodicu, želja za vlašću dovela u situaciju raspolućenosti i konačnog raspada)... 

Dragoljub VASIĆ, Bilten 25. Susreta pozorišta/kazališta BiH Brčko Distrikt, novembar 2008. 



21.00 čas / SNP, Scena "Pera Dobrinović" 


BROD ZA LUTKE / Repriza 


Režija: Ana Tomović 



21.30 časova / Petrovaradinska tvrđava 

Kulturni most Novi Sad – Brioni 

KRALj LIR 

Tekst: Vilijam Šekspir 

Režija: Lenka Udovički 

Kazalište Ulysses, Brioni (Hrvatska) 

Režija LENKA UDOVIČKI 

Adaptacija BORISLAV VUJČIĆ 

Scena RICHARD HOOVER, DAMIR MEDVEŠEK 

Kostim JAGODA BUIĆ-WUTTKE 

Muzika NIGEL OSBORNE 

Oblikovanje svetla MILjENKO BENGEZ 

Koreografija KATE FOLEY, ANI UDOVIČKI 

Skulpture i instalacije MATKO MIJIĆ 

Asistent režije MARIN LUKANOVIĆ 

Premijera: 2001. 

ULOGE 

Lear, britanski kralj RADE ŠERBEDžIJA 

Francuski kralj JURE IVANUŠIĆ 

Vojvoda od Burgundije MARKO JURAGA 

Vojvoda od Cornwalla, Reganin muž SLAVKO JURAGA 

Vojvoda od Albanyja, Gonerilin muž MILE RUPČIĆ 


Grof od Kenta JOSIP PEJAKOVIĆ 

Grof od Gloucestera BOŽIDAR OREŠKOVIĆ 

Edgar, sin Gloucesterov JASMIN TELALOVIĆ 

Edmund, nezakoniti sin Gloucesterov DEJAN AĆIMOVIĆ 

Oswald, sluga Gonerilin OZREN GRABARIĆ 

Luda MLADEN VASARY 

Prvi vitez Liječnik ZORAN GOGIĆ 

Goneril, kćer Learova KSENIJA MARINKOVIĆ 

Regan, kćer Learova LINDA BEGONjA 

Cordelia, kćer Learova IVANA ROŠČIĆ 

Gloucesterov vodič MILICA ŠERBEDžIJA 

Glazbeni izvođači MOSTARSKA SINFONIETA 

P O Z O R I Š T E - KAZALIŠTE ULYSSES, BRIONI 

www.ulysses.hr 

Kazalište Ulysses, međunarodni teatarski projekat, pokrenut je 2001. produkcijom Šekspirove tragedije Kralj 

Lir u režiji Lenke Udovički s Radom Šerbedžijom u naslovnoj ulozi. Već tom prvom grandioznom predstavom 

Ulysses je započeo ostvarenje svoje misije – stvaranje otvorenog pozorišnog prostora u kojem hrvatski 

umetnici mogu da razmenjuju iskustva s umetnicima iz regije, Evrope i sveta, a publika da doživi neponovljiv 

teatarski događaj u predivnom ambijentu brionskog arhipelaga i tvrđave Minor. Ova, prva predstava 

Kazališta Ulysses bio je projekat kojim su Brionska ostrva, nakon svih političkih i društvenih, kroz istoriju 

stečenih konotacija, stekli i atribut teatarskog centra. Interes publike za ovu kultnu predstavu Ulyssesa iz 

godine u godinu ne jenjava. 

Godine 2002, uz reprizu Kralja Lira premijerno se postavlja Medeja (Mira Furlan i Aleksandar Cvjetković u 

naslovnim ulogama). Kazalište je i ovom predstavom pokazalo koliko je teatarsko zbivanje u istarskoj regiji 

tokom letnjih meseci poželjan i kulturni i turistički proizvod. 

Godine 2003, pored repriza Kralja Lira i Medeje Kazalište izvodi i nov projekat – Mara/Sad Petera Vajsa. 

Nakon Lira i Medeje ovim je zaokružena trilogija plovidbe u nemirnim istorijskim vodama. 

Godine 2004. producirana je glumački najjača sezonu: u predstavi Play Beckett zaigrala su četiri glumačka 

barda: Pero Kvrgić, Zijah Sokolović, Ivica Vidović i Rade Šerbedžija, ujedno i reditelj predstave, a u 

teatarskoj radionici “Core Sample – Goli otok 1949–1956“ učestvovale su međunarodne glumačke zvezde: 

Amanda Plummer, Caroline Jones, Lynn Redgrave te dobitnica Oskara Vanessa Redgrave. 

Likovi iz Beketove drame Čekajući Godoa i iz njegovih drugih, manje poznatih dramskih dela i poetskog 

opusa, poslužili su autorima za teatarski dijalog s tim apsurdnim vremenom. Autori Play Becketta Rade 

Šerbedžija i Borislav Vujčić, zajedno s vrsnim glumcima i saradnicima, uprizoruju strah i osećaj stida 

vremena, koji su porazili oni koji su ga proglasili svojom pobedom. 

Godine 2005. premijerno je izveden Hamlet V. Šekspira s Goranom Navojcem i Lucijom Šerbedžijom u 

ulogama Hamleta i Ofelije. 

Godine 2006, u koprodukciji s Pandur.Theaters, uprizorena je predstava Tesla Electric Company Darka 

Lukića, čime je Kazalište na dostojan način obeležilo 150. godišnjicu rođenja naučnog genija. Ovom 

predstavom Kazalište Ulysses i Pandur.Theatres odgovaraju na pitanja o misteriji Teslina života, 

pokušavajući da njegov svet približe pozorišnoj publici. 

Sezona 2007. produkcijski je najbogatija, i u celosti posvećena najvećem hrvatskom piscu, Miroslavu Krleži. 

Održan je Forum 'Krleža danas', premijerno prikazan dokumentarni film Predvečerje puno skepse o M. Krleži 

u režiji Eduarda Galića, objavljen zbornik radova svih učesnika Foruma i tako ostvaren vredan prilog 

proučavanju Krležinog dela. Premijerno su i igrana i dva Krležina naslova: M. Krleža/I. Štivičić Pijana noć 

1918. i Balade Petrice Kerempuha u režiji Darka Rundeka i Rade Šerbedžije. Uz ove naslove, igran je i rimejk 

monodrame Moj obračun s njima u Šerbedžijinom izvođenju. I ova predstava postigla je veliki uspeh i kod 

kritike i kod publike. 

Pored vlastitih repriznih i premijernih naslova, u sezoni 07. Kazalište Ulysses produciralo je i sva gostovanja 

koja su se uklopila u program posvećen Krleži: monodramu Na rubu pameti u izvođenju Dragana Despota i 

Petritza und Militargrenzemuzik u izvođenju Željka Vukmirice. 


U sezoni 2008, uz reprize svojih repertoarskih predstava, Kazalište Ulysses premijerno izvodi dva naslova: 

Alber Kami, Kaligula (režija Tomaž Pandur) i Romeo i Julija '68 (ovom predstavom Ulysses obeležava četiri 

decenije 1968. godine, za koju se s pravom kaže da je promenila svet). 

Pored pozorišnih predstava, Kazalište Ulysses organizuje i druga kulturna događanja, u prvom redu koncerte 

i gostovanja teatarskih umetnika: 

2001 – Koncert Vanesse Redgrave „Pjesma o ljubavi“; 2002 – Gostovanje Glumačke družine Histrion, Romeo 

i Julija; 2003 – Gostovanje Eve Ensler s monodramom The Good Body; 2004 – Koncert Arsena Dedića; 

„Večer poezije i glazbe“, kojom je obeležen završetak radionice „Core Sample“; 2005 – Koncert Šerbedžija- 

Monteno-Kreslin-Morosin; Vlatko Stefanovski i Miroslav Tadić, svetski poznati gitaristi, održali su koncert 

povodom izlaska njihovog albuma 'Treta majka'; 2006 – Koncert Dade Topića, „Apsolutno sve“; 2007 – 

„Nokturno“, koncert Rade Šerbedžije, Miroslava Tadića i Vlade Kreslina; „Between“, koncert Darka Rundeka i 

Isabel; Koncert Josipe Lisac; U sklopu Fažanskog kulturnog ljeta, glumac Branislav Lečić izveo monodramu 

Kontejner s pet zvjezdica reditelja Dušana Kovačevića. 

Treba pomenuti i gostovanja Kazališta Ulysses izvan matične pozornice. Predstave Mara-Sad, Tesla Electric 

Company, Pijana noć 1918, Kaligula, Moj obračun s njima i Balade Petrice Kerempuha gostovale su na 

zagrebačkim pozornicama (Hrvatsko narodno kazalište, Dramsko kazalište Gavella, Satiričko kazalište 

Kerempuh), a te i druge predstave Kazališta gostovale su i u Rijeci, Opatiji, Rovinju, Ljubljani, Beogradu, 

Cividaleu, Budvi, Mariboru, Kopru, Trstu, Puli i Ohridu. 

Kroz proteklih osam sezona na projektima Kazališta Ulysses sretali su se umetnici iz svih krajeva sveta – od 

Kanade i Sjedinjenih Država do Novog Zelanda, od Čečenije i Irana do Velike Britanije i Francuske, od Bosne 

i Hercegovine i Slovenije do Bolivije, a publici – koja na predstave u Tvrđavi Minor pristiže ne samo iz 

Hrvatske nego i iz Slovenije, Italije BiH, Srbije, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, SAD-a, Danske, 

Austrije... – predstavilo se više od 150 umetnika najrazličitijih profila. 

Sve ove reference Kazalište Ulysses čine nezaobilaznom hrvatskom i evropskom kulturnom činjenicom. 


Ideja da se Lir postavi na Malom Brionu, ostrvu, na Tvrđavi, nekadašnjem austrougarskom fortifikacionom 

objektu, u finalu Prvog svetskog rata i raspada Austro-Ugarske, namera je teatarskog odgovora na pitanja 

gde i kada. To je vreme kad se formira nova karta Evrope. Iz sna ili ludila Šta je vlastodršcima ludilo a šta 

su oni ludilu, postavlja se kroz ovog Lira. Ludilo od profesije (Luda), od izbora (Lir), od patnje (Kent, Edgar) 

kao štit prognanika, izopštenika i potraga za skrovištem, utočištem od dnevnog, pragmatičnog ludila 

pohlepnih i intrigama sklonih. Šta znači pobeći u zaklon i osvrnuti se pred raspalim iza sebe Ko će nakon 

Lira zasesti na tron Šta je evropski tron nakon 1918. godine, gde je ova inscenacija vremenski smeštena 

R E D I T E L j – Lenka UDOVIČKI 

Lenka Udovički je diplomirala režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i započela svoju karijeru u 

pozorištima u Beogradu i drugde u bivšoj Jugoslaviji ('Ženska u šarenim suknjama' M. Bjelić, 'Molitva za 

malko sreće' S. Anđelić i L. Udovički, 'Kamerna muzika' Arthura Kopita, 'Smrtonosna motoristika' A. Popovića, 

'Opera za dva dinara' B. Nušića u vlastitoj adaptaciji, 'Majka Hrabrost' B. Brechta u adaptaciji Borislava 

Vujčića, 'Antigona' Dušana Jovanovića). 1994. pridružuje se Vanessi Redgrave, Corinu Redgraveu, Kiki 

Markham i Ekkehartu Schallu kao suosnivačica i jedna od umetničkih voditeljica Moving Theatre Company. 

Za Moving Theatre režirala je 'Vodopad' V. Stevanovića i 'Palikuće' Maxa Frischa s Frances de la Tour 

(Riverside Studio), Menottijevog 'Konzula' (Leighton House), 'Nužne mete' Eve Ensler (s Glenn Close u 

glavnoj ulozi). Nedavno je režirala 'History's Rhyme' za English National Opera Studio u londonskom 

Limelight klubu i 'Oluju' Williama Shakespearea u Shakespeareovom kazalištu Globe, te praizvedbu opere 'A 

Better Place' Martina Buttlera, u engleskoj nacionalnoj operi. Za Kazalište Ulysses režirala je predstave 'Kralj 

Lear', 'Medeja', 'Marat/Sade', 'Core Sample' i 'Hamlet'. 

K R I T I K A 

Rade Šerbedžija u ulozi poludelog kralja ostavio je bez daha i one koji ne vole Šekspira; Kralj Lir može poneti 

titulu predstave u kojoj su glumci nadmašili sami sebe; Teško da postoji iko ko neće reći da je Šerbedžija 

Kralja odigrao briljantno, koristeći sav svoj zanat, toplinu, šarm i veliko dramaturško znanje. Scena "Oluje" 

zasigurno je vrhunac njegova glumačka ostvarenja u kojem se, čini se, uistinu i ne može dati više. Rade je 

svoju ulogu izgradio na lakoći, na svom neospornom talentu, na lucidnosti kretnji i pogleda i, dakako, na 

veličanstvenoj snazi svojih monologa; Šerbedžija briljantno igra Leara. S lakoćom, osobito u scenama 

prokletstva i ludila. Igra iznutra. Proživljava svaku emociju i daje se u cijelosti. Leara ima tko igrati! 


V R E M E P L O V - NOVI SAD, RADE ŠERBEDžIJA, POZORJE ... 

Pred novosadskom publikom, u okviru takmičarskog programa Sterijinog pozorja, Šerbedžija je prvi put 

nastupio 1969, kao Fra Ivan, u Heretiku Ivana Supeka (režija Georgij Paro, Zagrebačko dramsko kazalište). 

Godine 1977. vraća se kao Melkior, glavni lik romana Kiklop Ranka Marinkovića, koji je Kosta Spaić 

dramatizovao i režirao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Predstava se igra u hali Novosadskog 

sajma, a jednom izvođenju prisustvuju Josip Broz Tito sa suprugom Jovankom i čitav ondašnji politički 

(partijski vrh). I – prva Sterijina nagrada za glumu za Šerbedžiju. 

Kroz dve godine (1979) predstavlja se kao jedan od trojice Georgija u Oslobođenju Skopja Dušana 

Jovanovića, onom u režiji Ljubiše Ristića i izvođenju Radne zajednice "Oslobođenje Skopja" (Centar za 

kulturnu djelatnost Zagreb). U ambijentu dvorišta u Zmaj-Jovinoj ulici 26, na temperaturi ispod nule, 

polunag i bos Šerbedžija... A kritika kaže: Izuzetna glumačka smelost u odabiranju sredstava, sjajna 

koncentracija, suptilno odmereno prisustvo na sceni – prvorazredan posao. Šerbedžija odista postaje 

dosadan. Ne ume da promaši (S. Selenić); Šerbedžija nas je svojim suptilnim glumačkim izrazom... podsjetio 

na izreku kako nema ništa smješnije od ljudske nesreće. Vodeći nas svojom glumom do dna ljudskog 

stradanja, on je obranio dostojanstvo autoironije, distance; Podvig jednog glumca! ...Šerbedžija je svog 

Georgija ostvario u raskošnom naponu, sjedinjujući patnju, bol, očajanje i mržnju čoveka kome je oduzeta 

moć govora, koji je bogalj...; Još jednom je Šerbedžija u izuzetno teškoj ulozi iznio veliki teret drame. Njegov 

Georgij je nenadmašan, do perfekcije ubjedljiv. I – druga Sterijina nagrada za glumu. 

U klasičnoj drami hrvatske književnosti, Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže (režija Petar Veček, Dramsko 

kazalište Gavella Zagreb, 1984) Šerbedžija je Leone Glembaj, "precizan, u stilu autodestruktivnog Hamleta"; 

Šerbedžijin Leone... ukleti, frustrirani lutalica... razbarušeni i zgužvani nesretnik koji prebire po pepelu svojih 

mračnih ljubavi i mržnje, bespomoćni neurotik lišen uporišta... I samo zbog te velike Šerbedžijine pustolovine 

isplatilo bi se pohrliti u Gavellu; Leone Radeta Šerbedžije... zadaje odnovni ton podrugljive ironije, 

povremeno pretvorene u indignaciju; Šerbedžija je maestralno protumačio Leonea; Gde bi se manji glumac 

posekao o oštricu protivrečnih apodjednako jakih raspoloženja i emocija, Šerbedžija uspeva da ih stavi u 

ravnotežu, određuje ravnotežu celoj predstavi... I – treća Sterijina nagrada za glumu. 

Godine 1978. Šerbedžija je član Žirija Sterijinog pozorja. 

A onda profesor glume na novosadskoj Akademiji umetnosti ... 


NEDELjA, 31. maj 

19.00 časova / SNP, Scena "Jovan Đorđević" 


KANDID ili OPTIMIZAM 

Tekst: Volter 

Režija: Aleksandar Popovski 

Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd 

Reditelj ALEKSANDAR POPOVSKI 

Scenograf SVEN JONKE 

Kostimograf LANA CVIJANOVIĆ 

Dramaturg MILOŠ KREČKOVIĆ 

Kompozitor KIRIL DŽAJKOVSKI 

Scenski pokret SONjA VUKIĆEVIĆ 

Scenski govor dr LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ 

Organizator ANA ĆURČIN 

Premijera: 14. novembar 2008. 

ULOGE 

Kandid NIKOLA ĐURIČKO 

Panglos 

BOGDAN DIKLIĆ 

Kunigunda, Markiza NATAŠA TAPUŠKOVIĆ 

Propovednik, Martin GORAN ŠUŠLjIK 

Starica, Dama 

GORDANA ĐURĐEVIĆ 

Starac iz Eldorada, Gazda MIHAILO JANKETIĆ 

Paketa, Natalija 

MILENA VASIĆ-RAŽNATOVIĆ 

Doktor, Kakambo, Sesil SRĐAN TIMAROV 

Lekar DRAGAN JOVANOVIĆ 

Bugarin 2, Don Isahar, Vikont MARKO BAĆOVIĆ 

Komandant, Klemenso 

VOJIN ĆETKOVIĆ 

Mornar, Crnac, Putnik, Zatvorenik MARINKO MADžGALj 

Oficir Inkvizicije, Inkvizitor, Opat DUBRAVKO JOVANOVIĆ 

Guverner, Trgovac NIKOLA SIMIĆ 

Bugarin 1, Zarobljenik, Osoba sa nejasnim zadatkom, Policajac IGOR FILIPOVIĆ 

Nevesta, Deniza 

TIJANA ČUROVIĆ 

Žirofle VLASTA VELISAVLjEVIĆ 

Girlanda 

OLIVERA KRLjEVIĆ 

Spiker DEJAN ĐUROVIĆ 



www.jdp.co.rs 




































Tekst predstave Kandid ili Optimizam predstavlja rediteljsku adaptaciju istoimenog Volterovog romana. Ona 

je nastala na osnovu dramatizacije Jana Čiviša, Alene Vostre i Jaroslava Vostrija, koju je s češkog prevela 

Tihana Hamović. Adaptacija sadrži delovi iz Volterovog romana (u prevodu Milana Predića) i iz njegovog 

Filozofskog rečnika (u prevodu Đorđa Dimitrijevića). 

U vreme kada su nam naturali iluziju kao opšte stanje zemlje, pozorište je imalo zadatak da rasturi taj lažni 

balon i da pokaže kakva je stvarnost. Danas je iluzija ukinuta. I ne samo iluzija nego i sistem vrednosti. Bez 

sistema vrednosti sve nam u životu izgleda crno ili sivo. Kandid pokušava da nađe svetlu tačku. Tu potragu 

za svetlom tačkom možemo nazvati iluzijom. Potraga za svetlom tačkom u žitvotu, makar da se ona zvala i 

iluzija, izuzetno je važna. Bez toga ne postojimo. Ona je kao duša. Iluzija je duša, a ostalo je telo. Možemo 

da smislimo i drugu reč. To može biti nada, emocija, mašta, sanjanje... Sve same zaboravljene kategorije. 

Ukinuli smo kategoriju mašte jer ona u ovom pragmatičnom svetu nema upotrebnu vrednost. Koliko košta 

mašta Ne znamo. I zato ona nema vrednost. Moja tiha revolucija je pokušaj da se ljudi vrate na teren 

emotivnosti koju će prepoznati u mojoj predstavi i potražiti je u sopstvenom životu. 

Aleksandar POPOVSKI 


Uprkos skeptičnom stavu filozofa da pozorište nije mesto za slobodan tok misli čak ni ako je taj tok 

ograničen zakonima logike, Aleksandar Popovski se sjajno snalazi u inscenaciji ovog po mnogo čemu 


filozofičnog dela. Relativno jednostavno i prilično prevaziđeno "filozofsko" pitanje o najboljem od svih 

mogućih svetova u rukama ovog reditelja pretvara se u igru kojoj ni ishod ne može da promeni tok. Ishod je 

samo ishod, a igra je ovde uz podršku sjajne vizuelne opreme i asnambla, ona igra koja razgaljuje čula, 

oslobađa fantazme, budi scensko i tamo gde ga prividno nema. 

Volterovog Kandida, tog smešnog vagabunda, osobu koja bi dala sve za ljubav – dok ne bude izneverena – 

teško bi bilo naći bez Nikole Đurička, a JDP je u ovoj predstavi pod vođstvom Aleksandra Popovskog na 

pravom, reverzibilnom putu pozorišta kao šarmantnog enfant terriblea filozofije. 


R E D I T E L j – Aleksandar POPOVSKI 

Aleksandar Popovski rođen je 1969. godine. Studirao je u Skopju, gdje je stekao diplomu iz oblasti pozorišne 

i filmske režije. Popovski je režirao dela mnogih savremenih makedonskih dramskih pisaca, među kojima je 

više dela Dejana Dukovskog - Div i sedam patuljaka, koji je režirao u Velesu 1992. godine, Ko je, jebote, sve 

ovo započeo, koje je nastalo u Narodnom pozorištu Skopje 1997. godine, te Balkan nije mrtav, koje je 

režirao u Dramskom Teatru u Skopju 2001. godine. Režirao je i Divlje meso Gorana Stefanovskog u 

skopskom Dramskom Teatru 2000. godine. 

Popovski je režirao film Svetlo siva 1993. godine, te Zbogom, 20. vek 1998. godine. Oba filma predstavljena 

su na velikom broju festivala širom sveta. Aleksandar Popovski radio je i kao Direktor skopskog MOT 

Festivala, te kao Umetnički direktor Makedonskog narodnog pozorišta. 

Predstave: Marius Ivaškevičius Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir San letnje noći 

(Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, 

Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg Novi Prijatelji (Nacionalni teatar severne 

Grčke, Solun); Ana Lasić Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji 

festival); Biljana Srbjanović Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov Tri sestre (Narodni teatar Bitolj); 

Šekspir Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov 

Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG – Udine); 

Drakula po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan 

Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J. 

Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan 

Dukovski Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); A. M. Koltes Roberto Cuko (Atelje 212), Goran 

Stefanovski Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje) ... 


ZA BEZOBRAZAN TEATAR 

Šta vas je privuklo Volterovom Kandidu, koga ste postavili na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta 

Tekst počinje sa fantastičnom konstatacijom da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Zar to nije 

divno Privukla me neverovatana aktuelnost Volterovog romana. Onda taj divan jezik, koji stvarno traži 

zanimljiv pristup za postavljanje na sceni. Insprisao me je jezik i forma monologa, pa replike koje su 

komentari na situacije. Delovalo mi je strašno moderno i zabavno. Hteo sam po svaku cenu da radim 

optimističan i svetao tekst i neko mi se logično zalepila ideja o Kandidu. Hteo sam da proverim koliko danas 

u nama još postoji želja za optimizmom. Koliko smo ubili u sebi svaku nadu za to da je ovaj svet najbolji od 

svih svetova. Čovek uvek za nečim žudi, kaze Kandid Bogu kada ga sretne u večnom gradu El Doradu. Ta 

žudnja je ono sto nas drži da stojimo ispravno i što nam ne da da padnemo. 

Odmah posle predstave sam morao otputovati u Grac, gde sam počeo raditi na Hamletu i nisam se mogao 

vratiti Kandidu. Dva meseca kasnije, strašno se radujem da ga ponovo pogledam i da sada kao gledatelj 

uživam u celoj toj priči. 

Šta mislite da se može uraditi u pozorištu da bi se pozorišna publika pokrenula 

Predstave moraju da traju duže. Ništa ispod tri sata. Publika mora biti savladana. Ona se na početku brani, 

kašlje, telefoni zvone. Onda ih toplina teatra i slabo svetlo malo uspava. Onda odremaju malo. E tada je 

pravi trenutak da predstava stvarno započne. Tada su slabi i nemoćni, tada su naši. Znači svaka predstava 

mora da na početku ima jedno 20 minuta nepotrebnog materijala da bi mogla da uspava publiku. Onda 

predstava ulazi u podsvest i iz snova direktno u glavu i srce. Publika se budi i predaje se teatru. Zato nije 

dobro imati glasnu muziku na početku ili glumce koje vole da viču. Tu su kritičari najopasniji, pošto vole da 

napišu da je na početku bilo dosadno i da su skoro zaspali, pa tako pripreme publiku i upropaste štos. Za taj 

tip kritičara preporučujem pozivnice sa pogrešnim vremenom za početak predstave. Mi moramo da vladamo 

publikom, a ne ona nama. To je naš prostor u koji ona unosi mobilne, žvake, bombone, TV dnevnik, rast 


erze i potrebu da vidi nekog poznatog i da mu maše i još da na sceni vidi glumca kojeg je videla negde na 

reklami i da im on odmah kaže nesto smešno. 

Aleksandar POPOVSKI - Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 7. februar 2009. 

„Kandid” govori o optimizmu kao filozofskoj ideji i životnom stavu. Zašto radite „Kandida” u Beogradu 

Nekad davno, kada su svi ulepšavali svet oko nas, teatar je imao potrebu da taj svet raskrinka i prikaže ga u 

njegovom izvornom svetlu. Danas je svet oko nas surovo realističan i čini mi se da je potreba da u teatru 

stvorimo neku bolju i lepšu stvarnost nužna i subverzivna. Insistirao sam da ostane naslov „Kandid ili 

optimizam”, jer danas optimizam retko srećemo u našim životima. Prezreli smo ga, jer nema upotrebnu 

vrednost, jer sve što živimo mora da se preračuna u evre. U jednom trenutku Kandid sreće crnca koji nema 

jednu ruku i jednu nogu. I uzvikuje: „O Panglose, zar je ovaj svet najbolji mogući! Moram se odreći svog 

optimizma.” A crnac ga upita šta je to optimizam. Na to Kandid odgovara: „Optimizam je kad neko ima strast 

da veruje da je nešto dobro, a sam zna da nije”. To je presudilo da radim „Kandida”. Kada sam devedesetih 

godina 20. veka putovao u inostranstvo, stalno su me pitali, i imali potrebu, da im donesem nešto sa ovog 

podneblja. U jednom trenutku mi je bilo muka da se predstavljam kao simbol za pesimizam, mrak, rat... 

Optimizam, to sam ja! 

Skloni ste eksperimentu u pozorištu. „Kandid” je dobra budala koju zli i prepredeni varaju. Da li i Vi mislite 

tako 

Kada sam čitao delo pomislio sam da je Kandid budala, jer je predstavljen kao naivčina koju svi varaju i 

muče. Onda sam pomislio: Zašto svi drugi ne bi bili budale koje pogrešno gledaju na svet, odnosno da je 

Kandid neko ko gleda ispravno Granice nemogućeg je teško povući sve do trenutka dok se nešto ne desi. 

Kada se to desi, onda ga prihvatamo. Slično kao sa bubašvabama: samo se promeni otrov, mi se naviknemo 

na taj otrov i onda nastavimo da živimo sa tim otrovom u sebi. U dogovoru sa Nikolom Đuričkom, Kandida 

ne radimo kao naivčinu. To je čovek koji sumnja, on ne prihvata gotove stvari već sumnja, i kroz tu sumnju 

se formira kao lik. Kada na to još dodamo snagu velike ljubavi koja ga tera da neprestano traga za njom i za 

koju je spreman da pređe celi svet, dobili smo uzbudljivu priču koju bi svako od nas da proživi. Makar samo 

na sceni. 

Radite zanimljivu postavku „Kandida” u kojoj svi likovi ostaju u svom životnom dobu, a samo Kandid stari. 

Zašto 

Zato što mislim da je „Kandid” priča o našem životu. Kad si mlad i kad kreneš iz tog zamka, iz tog raja iz 

koga te izbace zbog pogrešnog poljupca, kreneš sa entuzijazmom. Kako ide predstava tako ide i Kandidova 

sudbina. Postoji celi krug koji on mora da okrene da bi se došlo do mudrosti. Na kraju se celo putovanje 

završava čuvenom Volterovom rečenicom da svako od nas mora da obrađuje svoj vrt. Ja sam od toga 

krenuo. U jednom trenutku kada više nisam nalazio način kako da se suprotstavim političarima koje sam 

prezirao, televiziji koju sam mrzeo, bankama, porezima, ekonomiji i demokratiji, teatru koji je gubio svoju 

snagu, shvatio sam da ja moram da obrađujem svoj vrt. Da ne mogu nikako da ih sve odjednom pobedim. 

Ali, mogu da napravim predstavu, to hvala Bogu znam. Pa sam krenuo od toga. 

I Vaša karijera ide neobičnim krugom. Na početku ste se bojali da radite u drugoj sredini. Poslednjih deset 

godina jako malo radite u Makedoniji. Više Vas ima u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu... 

Na početku, kao i Kandid koji kreće u novu, nejasnu sredinu, tako je i meni bilo nejasno gde sam došao i 

koja su pravila igre. Danas mogu da radim gde god me bacite. U Makedoniji me manje ima. To mi 

nedostaje. Razlog je kao i svugde: uticaj politike na umetnost. Nešto što sve nas jede kao osmi putnik. 

Umetnik je po pravilu protiv. Umetnik se ne slaže sa nečim što jeste, kad može da bude drugačije. To je ono 

protiv čega se i Kandid bori. Teatar je moja religija i gledanje na svet, to što radim je za mene u tom 

trenutku pitanje života i smrti. Ne mogu da radim racionalno, jer ne mogu drugačije da napravim delo ako 

ga ne razumem duboko lično. Ja sam klasičan predstavnik makedonskih intuitivnih umetnosti. To je moja 

najveća slabost i kvalitet. Kada sam radio predstavu u Solunu pitali su me da li možemo da postanemo 

otvoreni grad na Balkanu kao što je to Beograd. Važna mi je ta komunikacija sa različitim sredinama. Nadam 

se da ću jednom uspeti da spojim na jednom mestu sve glumce sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim. 

Napraviću predstavu koja će biti hvala teatru. 

Aleksandar POPOVSKI - Borka TREBJEŠANIN, Politika, 15. oktobar 2008. 

P I S A C – VOLTER 

VOLTER (Voltaire, 1694-1778) Francuski književnik i filozof. Volter se rodio kao François-Marie Arouet, u 

bogatoj pariskoj porodici, obrazovao se u jezuitskoj školi Louis-le-Grand. Njegovi satirični spisi odveli su ga u 

egzil u Englesku (1726-29) gde se upoznaje sa filozofskim idejama Njutna i Loka. Vratio se u Francusku i 


objavio Lettres philosphiques (1734, Filozovska pisma o engleskom narodu), u kojima se divi liberalnom 

duhu Engleske, zbog čega je morao da se povuče u unutrašnjost zemlje da bi izbegao hapšenje. Narednih 

petnaest godina živi u Cirey, u društvu učene gospođe du Chatelet. Tokom ’40-ih godina u kraljevoj je 

milosti i zvanični dvorski istoriograf. Izabran je u Francusku akademiju. Dolazi na dvor Fridriha Velikog u 

Pruskoj 1750. Godine 1755. nastanio se u dvorcu blizu Ženeve, gde je objavio Essai su les mouers et l’espirit 

des nations (1756, Eseji o običajima i duhu naroda), i Kandid ili Optimizam (Candide, ou l’optimisme,1759). 

Kupuje posed u Ferneju na francuskom tlu ali blizu granice sa Švajcarskom. Marginalno mesto postaje 

intelektualni centar Evrope. Objavljuje svoj satirični Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique,1764). 

Vratio se u Pariz samo nekoliko meseci pred smrt, da bi bio nazvan najvećim francuskim velikanom 

prosvetiteljsta, i najhrabrijim zagovornikom slobode i tolerancije u svojoj generaciji. 

K R I T I K A 

Optimizam i gluparija 

Oni koji strastveno, vatreno žele da svet bude bolji, sa istom žestinom dokazuju da svet, i pored želja i 

namera, sanjara, idealista i iluzionista, nije savršen, i daleko je od toga da bude najbolji među svetovima. 

Radoznali Kandid, mladić od vere, nauke, nade i ljubavi, kako nam to Nikola Đuričko sugerira, sija od sreće, 

očaranosti. Svi se rađamo sa velikim očekivanjima, i valjda zato i kažemo, kad sve prođe i progrmi, od 

rođenja pa do groba, najlepše je đačko doba! Tada smo dovoljno čisti, lakoverni, naivni, i široko otvorenog 

srca i duše za lepote, darove, ushićenja i zanose ovog sveta. I ni čitav jedan život nam, najčešće, nije 

dovoljan da se otarasimo mladalačkih uverenja, uobraženja, maštarija, sanjarija, svog neukaljanog, i 

neosporenog optimizma, da odbacimo „učenja” mudraca, poput Panglosa Bogdana Diklića, koji, mašta da 

mu se dešava, ma kakve ga nevolje i nesreće presretale, neće odustati od svoje „filozofije” u koju želi da 

uveri i druge, Kandida osobito, da živimo u najboljem od dobrih svetova. 

Samo onaj koji zna koliko je gada u ovom svetu, može ovako žestoko, polemički vatreno, cinično, pogurano 

ka apsurdu, da suprotstavi vladajuće filozofije života, religijske i moralne predstave i predrasude, i rečitu 

stvarnost, zbivanja, avanture kroz koje akteri Volterove filozofične konstrukcije prolaze dok isteruju laž na 

čistinu, odvajaju bajku, lepe priče i propovedi, gomile svečanih, lukavih reči i obećanja, sve što im budućnost 

stavlja u izgled, od realnog života, od zbilje kroz koju živ čovek, pa i Kandid i njegova družina prolaze. Ljudi 

su pokvarenjaci, lažovi, hulje, prevrtljivci, spletkaroši, bestidnici, podvodači, lešinari, grubijani, brbljivci, 

ljudožderi, kockari, i tu se ne završava lista ljudskih nepodopština skrivenih iza zavesa učenosti, religioznosti, 

službe Bogu, državi, ljubavi, moralu, prijateljstvu. O, kakvo gnusno pretvaranje, zavođenje i samozavođenje, 

kakvo slepilo i gluparija vode čoveka kroz život! U šta sve čovek neće poverovati pre nego u ono što vidi, 

čuje, doživljava, što mu sopstveno iskustvo kazuje 

Volter je, svakako, u timu velemajstora koji su ovu dvostrukost „lepe priče”, i gadne, sebične realnosti, 

nebeskog bića, i zemaljskog skota, na ubitačno razoran, duhovit, prodoran, cinično-ironičan način, uočili i 

iskazali. Rađamo se u začaranim zamkovima okićenim duginim bojama, svim bojama ovoga najboljeg među 

dobrim svetovima (scenografija Sven Jonke); sanjamo princeze koje život i njegova gorka istina sa dna kace, 

ruinira, obara sa visina i daljina sna i mašte, pretvara u stara, onemoćala, drhtava bića poput Kunigunde 

Nataše Tapušković. Ruše se divni snovi, sve što Panglos propovedaše, što Kandid kroz život i avanture pita i 

proverava; što je počelo kao bajka, završava u zverinjaku, osporeno, načeto, polurazoreno, daleko od vere, 

nade, poleta sa kojim život počinjemo. Varaju nas drugi, zavaravamo sami sebe. „Kandid” Aleksandra 

Popovskog, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počinje pitanjima Starca iz Eldorada Miše Janketića; 

završava se nedoumicama i pitanjima Kandidovim. I njegovim čuđenjem, o zar je to moguće; čuđenjem i 

upitanošću koje je Nikola Đuričko umeo da nosi, i moć da ova stanja izrazi. Moguće je, jer ne živimo u 

savršenom, već nasuprot, u idiotskom svetu, koji nam se, nekada, izdavao za svet romantike, u kome na 

sebe uzimamo uloge ljubavnika, plemenitaša, vitezova, sudija, lekara, filozofa, princeza, državnika. U stvari 

smo, veruje Volter, lažovi, varalice, smutljivci, podvaladžije, razbojnici, neznalice. 

Predstava puna promena, pokretljivih emocija i pitanja, avantura, igre, dvosmisla, erotike, ironije, gorčine, 

osujećene romantike, pa ipak, laka i atraktivna, iako joj nedostaje malo onoga što je neka rođaka 

preporučivala Goji: sabijaj, ne razvlači! Očistite um i dušu iluzija i lažnih predstava! Ljudima, ni narodima, ne 

vladaju dobre duše, zaključuje razdraženo Volter, već stanja vladarevih jutarnjih stolica! Ne lupajte glavu, 

lepo proživite, zabavljajte se, manite se popravljanja sveta, cinično nas savetuje Volter, genije ruženja i 

razaranja lakovernih, na iluzijama i predrasudama izgrađenih svetova. Aleksandar Popovski je ovu igru, 

dvostrukost, razumeo; glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je ovu dramsku, i životnu igru, 

iz potaje, sa dva kraja i početka, sa duhom i visprenošću, otelotvorio. 

Nema dovoljno razloga i pokrića za rane snove. Na klasično pitanje zašto postojimo, ovakvi kakvi smo, nema 

dovoljno valjanog odgovora! To, svakako, nije i onaj rezignirani Volterov: U se, i u svoje kljuse. Živi svoj 

život, obrađuj svoj vrt! Đavo, oduvek, ima udela u ljudskoj igri i poslovima, zadovoljstvima osobito, i kao da, 

na kraju, ovaj drevni gubitnik, igru dobija! Našu igru! 

I dok svi u predstavi Aleksandra Popovskog, u Volterovom „Kandidu”, kome su pridodati fragmenti piščevog 


„Filozofskog rečnika”, razmišljaju, sanjaju, i tragaju za najboljim od svih svetova, uistinu se čude i zgražaju, 

pitaju, otkuda u svetu, i čoveku, toliko besmislenosti i zla! Kao da arhitekta, projektant sveta, i nije bio među 

najboljima! Filozofske upute tipa „sve je valjano u ovom svetu”, Volter je izvrgao ruglu i nebrojenim 

pitanjima kojima nas zasipa i predstava Aleksandra Popovskog, i umno vođenog glumačkog ansambla: 

scenski pokret Sonja Vukićević, muzika Kiril Džajkovski), u kome posebno valja istaći Nikolu Đurička 

(Kandid), Natašu Tapušković (Kunigunda), Gordanu Đurđević (Starica, Dama), Bogdana Diklića (Panglos), 

Gorana Šušljika (Propovednik, Martin), Mihajla Janketića, Srđana Timarova, Milenu Vasić-Ražnatović, 

Dragana Jovanovića. U ostalim ulogama: Nikola Simić, Vojin Ćetković, Marko Baćović, Marinko Madžgalj, 

Dubravko Jovanović i drugi. 

Dobra, reska, maštovita predstava, razvijena između osujećene romanse i rugalice. 

Muharem PERVIĆ, Politika, 20. novembar 2008. 

Trošna Vavilonska kula 

Sam naziv Volterovog čuvenog proznog dela otvara dilemu od suštinskog značaja: da li je Kandid ili 

Optimizam traktat u prilog optimističkom doživljaju života i sveta ili, naprotiv, ironični pamflet protiv 

optimizma, pre svega onog religijskog Delo je tako komponovano da svaka nova epizoda, sa sve strašnijim i 

apsurdnijim nesrećama koje se obrušavaju na protagonistu i njegove pratioce, drastično i ironično osporava 

optimistički stav Kandidovog mentora, Panglosa, da je ovo najbolji od svih svetova. Lik Panglosa služi Volteru 

da bi razgradio i ismejao rašireno religijsko i filozofsko učenje onog doba, čiji je najznačajniji predstavnik 

Lajbnic, a po kome zlo ne postoji, jer sve ljudske patnje i stradanja imaju razlog u Božijoj promisli – jednom 

rečju, „sve je (na) dobro“. Međutim, knjiga se završava „zaključkom“ – autor baš tako naziva poslednje 

poglavlje – da iskupljenje za svoje patnje, koje teško nalazi mozgajući o višem smislu, čovek može da 

pronađe u praktičnoj aktivnosti, u radu, u onome što Volter naziva „obrađivanjem našeg vrta“. Može da se 

kaže da autor negira metafizički optimizam, ali uvodi racionalistički i prosvetiteljski, te da zato ovo pitanje 

ostaje otvoreno. 

Slična vrsta značenjske otvorenosti, višeznačnosti, uočava se i u predstavi koju je, na Velikoj sceni „Ljuba 

Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, režirao Aleksandar Popovski. Predstava počinje u potpunom 

mraku kada demijurški lik Starca iz Eldorada, odnosno Gazde (Mihailo Janketić), postavlja pesimistička 

pitanja o smislu patnji i zla na ovome svetu, preuzeta iz Volterovog Filozofskog rečnika, a koja se, nekako 

fatalistički i beznadežno, odbijaju od spuštene gvozdene zavese. Naspram ove mračne i mučne scene nalazi 

se, kao oštar kontrast, završna slika predstave u kojoj slab, ali postojan snop svetla obasjava, reklo bi se, 

ozareno lice protagoniste koji je netom, sa svojim bližnjima, otkrio radost obrađivanja svog vrta, a što je 

prikazano, scenski metaforično, kao zajednički rad na pletenju konopca od traka u šarenim, radosnim 

bojama... Međutim, ovaj dramaturški i scenski okvir, kontrastan u pogledu odnosa prema pitanju optimizma, 

jedina je naznaka rediteljevog koncepta, njegovog stava prema izabranoj građi. Sve između toga iscrpljuje 

se u, manje ili više, samodovoljnoj scenskoj zaigranosti. 

Teren za tu zaigranost pruža vrlo zanimljiva scenografija Svena Jonke: unutrašnjost jedne visoke drvene kule 

sa zidovima čiji se delovi pomeraju ili otpadaju, što sve zajedno stvara, pored mogućnosti za dinamične 

scenske ulaske, izlaske i pojave, i asocijaciju na Volterov Eldorado („planine, koje okružuju moje kraljevstvo, 

visoke su deset tisuća stopa i ravne kao zidovi“), ali i metaforu sveta, tog nadasve nesolidnog i trošnog 

Vavilonskog tornja. Ovaj prazan prostor Popovski je, dakle, oživeo veoma dinamičnom, stilizovanom, često i 

koreografisanom scenskom igrom (autor scenskog pokreta je Sonja Vukićević), uz minamalnu upotrebu 

rekvizite i sitnijih delova scenografije. To je scenski pristup koji se gotovo nametao, imajući u vidu brojne 

promene mesta i neverovatne akcije predviđene u originalnom Volterovom tekstu. 

Bez obzira na mogući razlog – da li su se glumci nekako otrgli Popovskom, ili ih je on zanemario koncetrišući 

se prevashodno na aranžiranje ove scenske razigranosti – ali ostaje činjenica da je u postavci likova 

nedostajala opšta stilska i žanrovska usklađenost, a u pojedinim slučajevima i bilo kakav dramski sadržaj. 

Jednu od najcelovitijih uloga ostvarila je Gordana Đurđević u oštroj, zanatski veštoj i efektnoj persiflaži 

preduzimljive i iskusne Starice, a koju je glumica umela da, u penal-sceni desetominutne ispovesti, naglo 

zameni ozbiljnim tonom i to u pravom trenutku: onda kada se ovaj lik pita zašto čeznemo da sačuvamo 

takav teret kakav je život. Sličnu žanrovsku i dramsku slojevitost postigli su i Bogdan Diklić, koji nimalo nije 

karikirao Panglosa, glavnu Volterovu metu, i Dragan Jovanović u, takođe, komičarski uzdržanom tumačenju 

Doktora, čiji je traktat o lošoj probavi vladara kao uzroku mnogih stradanja uspešno balansirao između 

idiotarije i upozorenja da hirovi moćnih vladaju našim životima. 

Za razliku od ovih, većina drugih uloga bila je komičarski nagažena i/ili dramski ispražnjena. Kunigunda 

Nataše Tapušković bila je nekako kruta, jednolična, komičarski isforsirana, a Martin Gorana Šušljika 

iscrpljivao se u gegu, u spoljašnjem stavu filozofa koji istura bradu i zabacuje kosu. Posebnu grupu čine 

čista komičarska odrađivanja i šmiranja, kao što su Guverner Nikole Simića ili Inkvizitor Dubravka 

Jovanovića. Sam Kandid, u tumačenju Nikole Đurička, imao je komičku naivnost i prostosrdačnost jednog 

momka koji još uvek ima plemenite iluzije, ali glumac kao da nije imao daha i snage za ovako veliku ulogu, 

kao da je samo nabacio kroki... Problem nerazgovetnog stilskog eklekticizma uočava se i u kostimima Lane 

Cvijanović. 


Utisak praznog hoda koji stvara ovakva scenska igra teško može da se pravda činjenicom da se i Volterovo 

delo svodi na nizanje apsurdnih i komičnih etapa junakovog putovanja svetom u potrazi za idealom 

izgubljenog Raja, oličenog u njegovoj Kunigundi. Tako se, zapravo, otkriva ključni problem: zašto Aleksandar 

Popovski i Miloš Krečković, koji su adaptirali dramatizaciju troje čeških autora (!), nisu slobodnije tretirali 

Volterovu građu, a u skladu sa željenim konceptom koji se, ovako, jedva naslućuje. 

Ivan MEDENICA, Vreme, 20. novembar 2008. 

Pitanje i dogovori 

Ta gorka istina je lepo spakovana, prvo u dekor Svena Jonkea. Od palisada malo nakriva kocka, koja liči na 

one tvrđave iz vesterna, s tim što svako malo po neka daska otpadne stvarajući ulaze i izlaze. A tako je 

valjda slično i u životu – previše čvrsto ozidani svetovi koji liče na zatvore, a pucaju odbrambene kad su 

najpotrebnije i kad se najmanje nadaš. Sledeći sloj pakovanja je glumačka igra. Superiorno, šarmantno 

poigravanje persiflažom. U stilu – znam da sam crtić, ali znam da sam neodoljiv, i baš uživam u ovoj igri… 

Može da bude zanosno u svom bezobrazluku, ko ume, kao kad Gordana Đurđević, vođena rediteljem 

naravno, zaustavi čitavu radnju da bi u monologu od petnaestak minuta ispričala dogodovštine svoga života, 

i kao iz „hiljadu i jedne noći“. I dobila aplauz za to… 

Aleksandra GLOVACKI, Večernje novosti 

Povratak vere 

Kao veoma uspela, nameće se igra Nataše Tapušković u ulogama Kandidove drage Kunigunde i Markize, 

zatim nadahnuta i slojevita igra Gordane Đurđević u ulogama Starice i Gospođe, i glumačka bravura Dragana 

Jovanovića u ulozi Doktora. Veoma je bila zanimljiva igra Bogdana Diklića u ulozi učitelja Panglosa, u koju je 

ovaj glumac, čini se, uneo puno simpatija prema tom čudaku. Pored niza drugih uspelih nastupa (Nikola 

Simić i Mihailo Janketić), kao neobična izdvaja se igra Nikole Đurička, tumača naslovne uloge koji je ponudio 

više tačno nego nadahnuto rešenje. 

Bez obzira na to, ovom predstavom na određeni način se vraća vera u značaj pozorišta, ma koliko ono bilo 

malih moći. 

Željko JOVANOVIĆ, Blic 

Današnji Kandid, s pričom o bezazlenosti u Voltaireovo doba najstrašnijih ratova i moralne iskvarenosti, 

pokušava aktualno gledano biti pozitivna predstava u negativnom vremenu a Voltaireove opservacije o lošem 

stanju «najboljeg od svih svijetova» služe redatelju Popovskom za potpirivanje optimizma kojeg u okolici 

nema ni u tragovima. Sam Popovski je u tom smislu nakon premijere bio više nego jasan: «U današnjem 

pragmatičnom svijetu mašta je ukinuta kao neproduktivna kategorija i moja tiha revolucija je pokušaj da se 

ljudi vrate na teren emotivnosti koju će prepoznati u mojoj predstavi i potražiti je u vlastitom životu». Za 

ovakvu ideju Kandid je bogomdani tekst o bizarnoj prirodi ljudskog posrtanja, pitanje je samo da li današnji 

ljudi koji imaju svijest o dosadašnjoj povijesti besmisla, pronalaze snagu za – novo maštanje. U tom smislu 

gluma JDP-ovog ansambla svedena je, grotesknim minimalizmom, na inventuru povijesne štete, dok glavni 

junak – slikovito rečeno – drži nogu u vratima opće kataklizme. Scena (Sven Jonke) izgleda kao kakav 

rasklimani svjetski toranj od dasaka koji se urušava sam u sebe a Nikola Đuričko (Kandid) kao dječko iz 

susjedstva pokušava uz pomoć učitelja Panglosa (Bogdan Diklić) i uz šarenu menažeriju sumnjivih prijatelja: 

starac iz Eldorada (Miša Janketić), propovjednik (Goran Šušljik), guverner (Nikola Simić) i drugi, putovati 

kroz svijet zla tražeći – ljubav. Što je suvremeno u svemu tome U svijetu koji danas ne izgleda nimalo 

dobro... redatelj Popovski nam preko Kandida nudi nadu koja na ovim prostorima djeluje ljekovito, ako ništa 

drugo već zbog činjenice da – jedan čovjek u nju vjeruje. 

Bojan MUNjIN 

U potrazi za najboljim od svih svjetova 

GDK Gavella, Zagreb: gostovanje Jugoslavenskog dramskog pozorišta, Beograd, Francois-Marie Arouet 

Voltaire, Kandid ili Optimizam (Candide), red. Aleksandar Popovski 

Nakon dojmljivog Sna ivanjske noći kojeg je postavio na scenu Gavelle, Aleksandar Popovski istoj se publici 

predstavio komadom slične poetike, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Nakon 

Shakespearea, Popovski u kazališno pismo pretače razigranu prozu Voltaireovog romana Candide ili 

Optimizam, nimalo slučajno odabravši upravo to kanonsko djelo francuskog prosvjetiteljstva. Voltaire je 

naime sa svojom satiričnom potragom za najboljim od svih svjetova idealna popudbina srčanim teatarskim 

revitalizacijama emocije i iluzije Popovskog, a na mladost njegovog beogradskog Candidea, iz kojeg 

optimizam polako silom izbijaju udarci sudbine, bešavno se nadovezuje bezgranično iskustvo zagrebačkog 

Pucka iz spomenutog Sna. Puck Pere Kvrgića i Candide Nikole Đurička tako čine moćan dvojac superheroja u 

borbi za teatarsku iluziju, u kojoj se stvarnost ne prikazuje bolja no što jest, ali se u njoj grozničavo traže i 

najmanji proplamsjaji ljudskog duha. 

Aleksandar Popovski u nekoliko zadnjih režija umnogome je sličan Voltaireovom naslovnom junaku, jer poput 


njega tvrdoglavo juriša na uvriježene teatarske vjetrenjače zatomljenih osjećaja i crnih slutnji. Popovski 

režira vedrinom koja istovremeno izgleda beznadežno zastarjelo i zapanjujuće aktualno, a u takvom radu od 

glumaca zahtijeva bespogovornu predanost krajnjem cilju. Ansambl JDP-a na sreću izražava zanimanje i 

naklonost takvom konceptu, pa je pikarska struktura Candidea ispunjena mahom dojmljivim epizodama 

namjernika koje protagonist susreće u putešestvijama. Zaokruženosti cjeline pomaže i uspjela scenografija 

Svena Jonkea koja se doima poput metafore raspadajućeg svijeta koji se pred našim očima razglobljava, 

izvedena u Jonkeovoj karakterističnoj kombinaciji minimalizma i dojmljive vizualnosti. Lana Cvijanović i Kiril 

Džajkovski stvorili su stilski hibridno i neodređeno okružje kostima i glazbe, što Popovski rado koristi kako bi 

dodatno zameo tragove pojednostavljenim shvaćanjima pojedinih scenskih riješenja. 

Nikola Đuričko kao Candide propustio je priliku napraviti istinski veliku rolu, ali je bez obzira na to bio iskren i 

uvjerljiv kao dječje nevin i dobronamjeran, pristojno odgojen dečko kojem se nakon idile rajskog vrta 

događaju ljudi. Đuričko Candideovu odiseju oslikava dojmljivim, gotovo filmskim glumačkim stilom, kojem 

pridodaje svoj dječački šarm, ali u iznimno teškom zadatku gotovo neprekidnog bivanja na sceni nije smogao 

snage dati liku dozu uvjerljivijeg očaja u trenucima kada voda stvarno dolazi do grla. Nataša Tapušković 

zaigrana je i maštovita kao Kunigunda, a Gordana Đurđević posebno se istaknula dojmljivom 

monodramskom dionicom u sceni na brodu. Bogdan Diklić vrlo je duhovito meandrirao između duhovnih 

stremljenja i tjelesnih potreba u liku doktora Panglosa, a Goran Šušljik i Srđan Timarov nesebično su 

podmetnuli leđa Đuričku kao suputnici Martin i Kakambo. Od ostalih glumaca istaknuli su se i Mihailo 

Janketić, koji je svojim svilenkastim glasom otvorio Candideov svijet iluzija, preslatki Vlasta Velisavljević kao 

jebežljivi svećenik i Dragan Jovanović u znalački odmjerenoj epizodi liječnika koji glavni izvor zala vidi u 

kroničnoj opstipaciji. 

Candide ili Optimizam Aleksandra Popovskog zrelo je djelo redatelja iz izgubljene generacije, koja je 

tridesete provela ratujući teatrom protiv ludila i rata, a danas grozničavo traži nove načine izražavanja u 

vremenu u kojem puške miruju, ali gorčina ne jenjava. Popovski je izabrao put povratka u kazališnu iluziju, u 

razbarušenoj glumačkoj igri tražeći najbolji od svih svjetova. Čini se da je na pravom putu. 

Matko BOTIĆ, Kulisa.eu, 6. februar 2009. 


NEDELjA, 31. maj 

22.00 časa / Pozorište mladih (Ignjata Pavlasa 8) 


ROZENKRANC I GILDENSTERN SU MRTVI 

Tekst: Tom Stopard 

Režija: Jovan Grujić 

Bitef teatar Beograd, Kulturni centar Inđija, Pozorište mladih Novi Sad 

Režija JOVAN GRUJIĆ 

Umetnički direktor projekta NIKITA MILIVOJEVIĆ 

Scenograf mr SAŠA SENKOVIĆ 

Kostimograf MOMIRKA BAILOVIĆ 

Scenski pokret IVAN JEVTOVIĆ 

Premijera: 10. avgust 2008. 

ULOGE 

Rozenkranc MILjAN PRLjETA 

Gildenstern JUGOSLAV KRAJNOV 

Prvi Glumac IVAN TOMAŠEVIĆ 

Hamlet VLADIMIR ĆIRKOVIĆ 

Ofelija ANĐELA STAMENKOVIĆ 

Klaudije ZORAN ANDREJIN 

Gertruda MARINA CINKOCKI 

Polonije DRAGAN ZORIĆ 

Glumci Predrag Damnjanović, Petar Milićević, Mladen Sovilj, 

Miloš Jelisavac, Radan Vilotić, Stevan Piale 

P O Z O R I Š T E - BITEF TEATAR, BEOGRAD 

www.bitef.rs 

Osnovan 1967. godine, BITEF predstavlja jedan od retkih pozorišnih festivala u svetu gde se istovremeno u 

programu pojavljuju eksperimentalne, avangardne i istraživačke forme, zajedno sa velikim klasičnim 

produkcijama. Broj umetnika koji su prvi put učestvovali na BITEF-u kao anonimni ili jedva afirmisani, a 

kasnije postali nezaobilazan deo pozorišne istorije 20. veka je zadivljujući: Jerzy Grotowski, Living Theatre, 

Alwin Nikolais, Richard Schechner, Luca Ronconi, Bread and Puppet Theatre, Nuria Espert, Odin Teatret i 

Eugenio Barba, La Mamma Theatre, Ingmar Bergman, Joseph Chaikin, Pip Simmons, Charles Ludlam, Shujy 

Tarajama, Merce Cunningham, Peter Stein, Peter Brook, Robert Wilson, Pina Bausch, La Fura del Baus, 

Johan Kresnik, Meredith Monk, Vim Wandekeybus, Saburo Teshigavara, Comediants, De La Guarda, Angelin 

Preljocaj, Theatre De Complicite, Hanne Tierney, Phil Soltanoff and Mad Dog, Christoph Marthaler, Sasha 

Waltz, Thomas Ostermeier... BITEF je praktično otkrio veliki broj njih. 

BITEF je jedan od prvih festivala koji je akcenat stavio i na tradicionalne forme istočnjačkog pozorišta, kao 

što je plesno pozorište Kathakali (prva premijera 1. BITEF-a, 1967) ili Pekinška opera. Sve ove godine 


predanog rada na promovisanju interkulturalnih uticaja na pozorište su pomogle da se sačuva BITEF-ova 

antitradicionalisticka tradicija, čak i u poslednjih desetak godina kada je Jugoslavija bila u stanju izolacije, 

gde smo imali slučajeve krijumčarenja umetnosti preko granica. Ali ono što je najznačajnije je da je sam duh 

otkrivanja novih pozorišnih tendencija i istraživačkih disciplina sačuvan u potpunosti. Stoga BITEF još uvek 

otkriva nove pozorišne trupe i reditelje koji će, verovatno, oblikovati istoriju u 21. veku, kao što su trupe La 

Fura Dels Baus, Semola Teatro, De la Guarda, Titanik Co... 

Godine 1989. BITEF je osnovao i svoje pozorište u staroj rekonstruisanoj Evangelističkoj crkvi u blizini 

Bajlonijeve pijace, čija je uloga, pored realizacije Festivala, širenje uticaja BITEF-a tokom čitave godine. 

Koncept BITEF Teatra je da bude otvoren za sve vrste multimedijalne umetnosti i izraza, da istražuje nove 

pozorišne trendove u sopstvenim produkcijama, da radi na međunarodnoj razmeni umetnika, da organizuje 

radionice (workshops) i najrazličitije ulične akcije i hepeninge. Koristeći BITEF kao uzor, BITEF Teatar 

zapošljava mali broj mladih ljudi koji vladaju skoro neograničenim brojem disciplina, veština i funkcija. Od 

svog nastanka BITEF Teatar podržava različite vrste umetničkih koncepcija i najrazličitije tipove umetnika 

razvijajući tako potpuno novu i drugačiju umetničku scenu Beograda. 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE MLADIH, NOVI SAD 

www.pozoristemladih.co.rs 

Jedno od najstarijih dečijih pozorišta, Pozorište lutaka u Novom Sadu, osnovano je spontano. Slučajni susret 

sa "lutkama" u Pragu 1926. godine koji je ostavio dubok utisak na grupu novosadskih sokola, opredelio ih, te 

su oni prionuli na realizaciju ideje da i kod nas zaživi lutkarska umetnost. Neophodno je bilo steći osnovna 

znanja o lutkarstvu, te se nekolicina lutkara upućuje na seminare u Ljubljanu (1930), Novi Sad i Beograd 

(1931), radi savladavanja osnova veštine lutkarstva. Pozorište su osnovali glumci-amateri: Lazar Dragic, 

Živko, Mira i Branka Štrboja, Anđa Kujević, Živko Predin, Branka Češljar, Radmila Sabljar, ilija Vojnović i dr. 

Najverovatnije da se predstava zatvorenog tipa održala već 1930. godine. Za vreme Drugog svetskog rata 

Pozorište lutaka nije radilo. Nakon rata ono odmah počinje sa radom pod imenom Vojvođansko pozorište 

lutaka, ali u teškim uslovima jer su mnoge lutke i inventar pokradeni ili uništeni. Podršku i pomoć u tom 

periodu pružio je Žarko Vasiljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta, tadašnjeg Vojvođanskog narodnog 

pozorišta. U međuvremenu menja se naziv pozorišta u Gradsko pozorište lutaka, zatim u Pozorište lutaka 

(1952-1968), a 23. novembra 1968. dobija sadašnji naziv - Pozorište mladih. Vremenom, zalaganjem 

lutkarskih entuzijasta, popularnost te vrste umetnosti u Novom Sadu sve više raste. I unutrašnja organizacija 

Pozorišta sve više se razvija. Kako se u oblasti pozorišne umetnosti tragalo za novom sadržinom i novim 

oblicima izražavanja, tako se razvija i lutkarstvo. Šezdesetih godina se u predstave našeg pozorišta osim 

marioneta uvode i ginjol i javajka, a ogledaju se sve češce i u tzv. "živim" predstavama, koje se u repertoar 

uvode 1968. godine. Pored predstava na srpskom, davalo je predstave i na mađarskom, slovačkom, 

rusinskom i albanskom jeziku. 1991. godine oformljena je i nova - Dramska scena Pozorišta mladih. 

Odigrana je predstava Slobodana Tomovića Volšebnici u režiji Tibora Vajde. Za 70 godina postojanja na 

scene ovog pozorišta postavljeno je više od 300 naslova, odigrano više 20.000 predstava, a videlo ih je oko 

2.500.000 gledalaca. Za svoj umetnički, društveni i kulturni rad ono je dobilo mnoga priznanja i nagrade: 

Srebrnu medalju "Jovan Đorđević" i Srebrnu plaketu Srpskog narodnog pozorišta (1972); Oktobarsku 

nagradu Grada Novog Sada (1975); Iskru kulture Vojvodine (1978); Nagradu oslobođenja Grada Prištine 

(1974); Veliku povelju i Zlatnu značku Jugoslovenskog festivala djeteta u Šibeniku (1976); na desetine 

pojedinačnih nagrada sa internacionalnih i domaćih lutkarskih i dečijih festivala. Danas je Pozorište mladih 

profesionalno razvijen, moderan i afirmisan teatar. Čine ga dve scene:Scena za decu i Dramska scena. Pored 

iskusnih veterana, kao što mu ime i kazuje - poslednjih godina ansambl je podmlađen sa velikim brojem 

talentovanih, mladih glumaca. Tradicija i potencijal Pozorišta mladih u jednakoj su srazmeri, s toga je 

njegova budućnost sasvim izvesna i jasna - svetla. 


(...) Međutim, posebnu boju premijernom izvođenju dao je ambijent vile na obali Dunava, do koje se stiže 

između bedema. Zdanje je građeno u stilu srednjevekovnog zamka, pa je postalo idealni deo scenografije, 

koju je kreirao Saša Senković. Radnja ove popularne drame, kao i kod Šekspira, dešava se na danskom 

dvoru, samo što je Stopard priču napisao iz ugla sporednih karaktera - Roza i Gila. Oni pokušavaju da budu 

glavni likovi, bar u svojim životima, ali u zadatom sistemu ipak ostaju epizodisti i žrtve. Replika Gildensterna 

na kraju komada - "Mi se možemo kretati, menjati pravac, baškariti se okolo, ali sve to je sastavni deo nekog 

većeg kretanja koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja", daje celoj priči univerzalni značaj i 

gorke savremene konotacije. Grujiću je to bilo polazište za predstavu u žanru tragikomične farse, sa 

elementima teatra apsurda i "uvrnutog" humora, pod motom da "kad se igraju veliki, uvek nastradaju mali". 

RTV, 11. avgust 2008. 



Ono što nazivamo metateatrom u praksi je najčešće poigravanje okvirima, logički oivičenim konturama 

smisla pozorišne, a i svake druge umetnosti, pa i života kao njihovog najšireg konteksta vidljivog na sceni. 

Stopardovo domišljato i bravurozno sekvenciranje iz Hamleta i ono što je izabranoj sekvenci intelektualno 

pridodao posle iskustva teatra apsurda i egzistencijalističke drame može biti predmet i takvih i svakojakih 

drugih opservacija ali je uz to izvesno da je u pitanju scenski izuzetno moćan spoj virtuoznog i kreativnog, 

ujedno i vrstan teatarski izazov na koji ovde nismo imali previše odgovora. Prazninu takve vrste veoma 

dobro puni predstava Jovana Grujića, obeležena sitnim nedaćama poreklom iz koprodukcijsko-ambijentalne 

sfere ali i odličnim tandemskim dejstvom Jugoslava Krajnova i Miljana Prljete koji su bez mane i straha 

nastojali da pariraju onom što su u istoimenom kultnom filmu svojevremeno odigrali Tim Rot i Geri Oldmen. 

Obilato koristeći i motiv trupe putujućih glumaca Grujić sa izvesnom apsurdistički burlesknom merom 

kontrastira temu zlog, iščašenog vremena u kome i junaci i njihovi parodijski parnjaci podjednako neuspešno 

traže svoje mesto pod suncem. To bi ujedno bilo i najbolje u ovoj predstavi, da nije prekrasnog 

čortanovačkog okvira stvarne prirode i čvrstih zidina u sumraku koji guta sve okolno sem opravdane pažnje 

gledalaca i ritmične, žive igre u koju je Stopardov predložak sadenut primerno efikasno. 


R E D I T E L j – Jovan GRUJIČ 

Jovan Grujić (Kovin, 1972) 

Diplomirao je pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti Braća Karić u klasi prof. Nikite Milivojevića i prof. Anite 

Mančić. 

Vodi pozorišne radionice: škola glume u Inđiji i u Kovinu (od 2004). 

Bio je asistent Nikiti Milivojeviću u radu na predstavama Tesla M. Crnjanskog (2005) i Nenagrađeni ljubavni 

trud V. Šekspira (2007). 

Tokom 2006. je ostvario dve zapažene režije: Ivona, kneginja Burgundska V. Gombroviča u Bitef teatru 

(diplomska predstava) i Otelo V. Šekspira u pozorištu Boško Buha. 


U IGRI VELIKIH STRADAJU MALI ... 

"Mi se možemo kretati, naravno, menjati pravac, baškariti se okolo, ali naše kretanje je sastavni deo nekog 

većeg kretanja koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja.“, rečenica je koju izgovara Gildenstern 

na kraju komada i koja opisuje njegovo saznanje da u suštini ne zna ništa, da mu život i događanja izmiču u 

nepoznatom smeru, da znaci koje je pratio uopšte ne mogu da ga dovedu do rešenja. 

Rozenkranc i Gildenstern, dva sporedna lika iz Šekspirovog "Hamleta“ ovoga puta su, vođeni veštom rukom 

Toma Stoparda, postavljena u poziciju glavnih likova. Međutim, to je samo privid, Stopard zadržava 

Šekspirovu liniju i ne menja im sudbinu, on samo razmaštava situacije. Oni ostaju sporedni likovi, epizodiste 

kojima je predodređeno da naprave samo nekoliko poteza, samo ono što im je dato da urade, ne snalazeći 

se u haotičnom svetu u kojem su se našli, nemajući ključ i priključak. Danska je brod koji nezadrživo tone – 

"Nešto je trulo u državi Danskoj“ - puca po šavovima, vremena su veoma loša! To je realno okruženje 

dvojice glavnih junaka, u stvari glavnih epizoda, u kojem oni pokušavaju da povežu konce, ne shvatajući ni 

jednog momenta ozbiljnost situacije u kojoj su se našli. Time se komičnost i apsurdnost događaja u kojima 

se nalaze uvećava. Pateći od nedostatka informacija oni se stalno nalaze na klackalici između stvarnosti i 

fikcije i njihov trud da proniknu u suštinu, shvate i objasne šta se oko njih dešava, stvara tragikomičan 

efekat koji, kao i uvek, na kraju ostavlja gorak ukus. 

Zar nije gorka spoznaja da svoju sudbinu ne krojimo sami, da je samo privid da držimo konce u svojim 

rukama i da smo svi "sastavni deo nekog većeg kretanja“ U suštini, tragikomičnost situacije u kojoj su se 

našli Roz i Gil, ista je kao i tragikomičnost i farsičnost našeg vremena. Ne možemo da predvidimo baš ništa, 

osim da ne možemo da predvidimo baš ništa. Nema odgovora. Samo zapitanost. 

Nas interesuje običan čovek, onaj koga svakoga dana srećemo na ulici, u prodavnici, u prevozu, čovek sa 

svojim malim i velikim ambicijama, željama, pohlepama, žudnjom, čovek koji misli da se pita i da odlučuje, a 

ne pita se ni za šta, čovek koji odbija da shvati da "kad se igraju veliki, uvek nastradamo mi mali“. 

Jovan GRUJIĆ 


P I S A C – Tom STOPARD (Tom Stoppard) 

Tom Stopard (Zlin, Češka, 1937) - Iako rođen i Češkoj, od devete godine, kada je sa porodicom emigrirao, 

živi u Engleskoj. Napustivši školovanje, u sedamnaestoj godini počinje da radi kao novinar, a zatim i kao 

freelance dramski kritičar. Ubrzo i sam počinje da piše; napisao je značajne pozorišne, radio i televizijske 

drame. Najveći uspeh je doživeo sa dramom Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi (1966) koja ga je odmah 

plasirala među vodeće svetske savremene dramske pisce. Prevodi i drame drugih autora: Mrožek, Nestroj, 

Šnicler i Havel, a bavi se i pisanjem filmskih scenarija. Dobija nagradu Oskar 1999. za najbolji scenario za 

film Zaljubljeni Šekspir (1998). Tom Stopard pripada onoj retkoj grupi pisaca koji su za života postali klasici. 

Dobitnik je svih najznačajnijih priznanja za dramski tekst u Velikoj Britaniji. 

K R I T I K A 

Na ruševinama razuma 

Polazeći od likova i motiva iz Šekspirovog "Hamleta”, Tom Stopard je 1966. godine napisao tekst 

"Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, grotesknu farsu koja tumači aspekte Šekspirove tragedije u vrlo 

karakterističnom, apsurdnom, ironičnom, pseudofilozofskom maniru. Možda i više nego Šekspiru, Stopard 

ovde duguje imaginaciji Semjuela Beketa, jer Rozenkranc i Gildenstern predstavljaju i prilično nadahnute 

replike Vladimira i Estragona iz antidrame "Čekajući Godoa”. 

Jedno od prvih Stopardovih dela, ovaj tekst odlučno otkriva raskošni talenat pisca koji se, neprestano, 

neposustajuće ironično, igra sa dramskom tradicijom (od elizabetanske, preko salonskih komedija Oskara 

Vajlda i poetske drame T. S. Eliota, do Pirandelovog teatralizma i Beketovog minimalizma/egzistencijalizma). 

Predstava u režiji Jovana Grujića izvedena je na otvorenom, ambijentalnom, vrlo adekvatnom prostoru "Vile 

Stanković” u Čortanovcima, čiji se impozantni srednjovekovni stil savršeno integrisao u tkivo radnje. Reditelj 

je uspeo da dosledno transponuje i stilsku i idejnu slojevitost teksta. Protagonisti, Rozenkranc (Miljan Prljeta) 

i Gildenstern (Jugoslav Krajnov), postavljeni su tačno, složeno realistički, psihološki iznijansirano, čime se, sa 

jedne strane, uverljivo prikazala njihova tragičnost. Jasno je iscrtana njihova pozicija izmanipulisanih 

marioneta, kao i porazna zakopanost u zaboravu i odsustvu svesti. A drastičnim usporavanjem pojedinih 

scena i insistiranjem na čestom prisustvu zgusnute, metaforičke praznine u njihovoj komunikaciji, 

istovremeno je stvoren i onaj slojeviti beketovski osećaj obespokojavajućeg relativizma. Tako je, sa 

kompleksnim likovima Rozenkranca i Gildensterna, odgovarajuće scenski ostvarena Stopardova dramska 

ambivalencija, subverzivna ironičnost, neumoljiva filozofska skepsa. 

Svi ostali likovi u predstavi su jednostavniji, jasno su teatralizovani, što je, takođe, u skladu sa zahtevima 

teksta. Takvim, krajnje plastičnim, načinom igre, uspostavio se funkcionalan, zabavan, ali i analitičan odmak 

od Šekspirovog narativa. Klaudije (Zoran Andrejin) i Gertruda (Marina Zubić-Cinkocki) kruto su, mehanički 

koncipirani. Svojom grotesknošću podsećaju na Žarijev kraljevski par, a svojom infantilnošću i na 

protagoniste Bihnerove satire "Leons i Lena”. Vladimir Ćirković, uverljivo karikaturalno, nastupa u ulozi 

ofucanog Hamleta, Petar Milićević igra smušenog Horacija, Dragan Zorić Polonija, Anđela Stamenković 

izbezumljenu Ofeliju. Efektno je oblikovan mozaik iskrivljenih odraza Šekspirovih tragičkih likova. 

Ivan Tomašević, kao vođa putujuće glumačke trupe, takođe je sugestivno otelotvorio tipičan Šekspirov, 

kritički, prikaz pozorišta. U tome su mu se razigrano pridružili i Predrag Damnjanović, kao Alfred, kao i 

Mladen Sovilj, Miloš Jelisavac, Radan Vilotić i Stevan Piale, u izrazito izveštačenim ulogama putujućih 

glumaca. Njihova plastična igra postavlja pitanja o značenju pozorišta, njegovim estetskim, zabavljačkim, 

političkim funkcijama. 

U predstavi "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Jovana Grujića, Stopardova zbijena, razorna filozofska ironija 

ubedljivo progovara. Verodostojno je prenet piščev intelektualni humor koji je sredstvo za ublažavanje očaja 

povodom nepremostivih egzistencijalističkih dilema i nemira, ali i konkretnih političkih prilika. Predstava, kao 

i tekst, izgrađena je na ruševinama razuma, kopa po močvari paradoksa i nonsensa, da bi tamo, možda, 

pronašla korene posustale logike, izgubljeni smisao i nekakve odgovore. 

Ana TASIĆ, Politika, avgust 2008. 


PONEDELjAK, 1. jun 



O NASILjU 

Tekst: po Titu Androniku V. Šekspira 

Adaptacija, režija: Anđelka Nikolić 

Narodno pozorište, Kikinda i Hop.la!, Beograd 

Adaptacija i režija ANĐELKA NIKOLIĆ 

Stručni savetnik BOŠKO MILIN 

Dramaturg MILOŠ LATINOVIĆ 

Kostim DEJAN DOŠLjAK 

Prostor JOVANA OBRADOVIĆ 

Scenski govor DEJAN SREDOJEVIĆ 

Šminka DRAGAN JEREMIĆ 

Premijera: 4. oktobar 2008. 

ULOGE 

Saturnijus, BRANISLAV KNEŽEVIĆ 

Rimljanin. Stariji sin preminulog cara, 

kasnije nesposobni muž i otac nacije 

Basijan, NIKOLA JOKSIMOVIĆ 

Rimljanin. Mlađi sin preminulog cara. Dečko koji obećava, 

kasnije posut krečom i bačen u jamu 

Tit Andronik, DRAGAN OSTOJIĆ 

Rimljanin. Heroj pod posttraumatskim stresom. Bezbrižni otac porodice 

Marko Andronik, MARKO GVERO 

Rimljanin. Veliki brat 

Mucije, JORDAN BURSAĆ 

Rimljanin. Poslušni ratnik i neposlušni sin, 

kasnije preklan na javnom mestu 

Mladi Lucije, FILIP JUNGIĆ 

Rimljanče. Titov najmlađi sin. Ne liči ni na koga. 

Kad poraste, počinje da liči 

Alarbus, ŽELjKO TOMIN 

Stranac. Tamorin omiljeni sin, preklan na javnom mestu 

Hiron, MILjAN DAVIDOVIĆ 

Stranac. Tamorin drugi sin. Kasnije lazanja na rimski način 

Aron, ĐORĐE BRANKOVIĆ 

Stranac, Crnac i Budala. Shodno tome, vinovnik svih zala 


Tamora, MARIJA OPSENICA 

Žena i Rimljanka. Majka kopileta i nacije, na određeno vreme 

Lavinija, MINA STOJKOVIĆ 

Žena i Rimljanka. Kasnije sramota na dve noge, bez ruku i jezika 

Čovek u uniformi, SLAVOLjUB MATIĆ 

Vojnik, batler i slično. 

U svakom slučaju i u svakoj ulozi, ćuti i radi svoj posao 

Žena u uniformi, GORDANA ROŠČIĆ 

Vojnik, medicinska sestra, službenica gradske čistoće i slično. 

U svakom slučaju i u svakoj ulozi, ćuti i radi svoj posao 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, KIKINDA 

www.narodnopozoristekikinda.rs 

Koreni pozorišnog života u Kikindi su duboki. Prva pozorišna predstava izvedena je daleke 1796. godine i to 

na nemačkom jeziku, a maja 1834. godine na srpskom. Bio je to komada Jovana Sterije Popovića, "Svetislav 

i Mileva", izveden u kafani "Kod zlatnog pluga". 

Narodno pozorište u Kikindi osnovano je pre više od pola veka, 2. decembra 1950. godine, pod imenom 

Gradskom amatersko pozorište, da bi početkom devedesetih (1993) prešlo u profesionalno pozorište. 

P O Z O R I Š T E - HOP.LA! , BEOGRAD 

http://hop-la.org 

Umetnička grupa Hop.la! osnovana je 2005.godine u Beogradu. Svoj veseli naziv duguje mračnoj drami 

Hop-la, mi živimo! Ernsta Tolera. Glavna polja zanimanja i delovanja Hop.la! predstavljaju autorske 

umetničke produkcije (Saga, Sam sebi žena, O nasilju), programi participativne umetnosti (Ja i Ti, Gordost i 

predrasude) i istraživanja u oblasti estetike i psihologije umetnosti (Proces K, Modusi estetske obrade u 

stvaranju pozorišne predstave). Svoje programe i produkciju ostvaruje kroz saradnju sa institucijama kulture 

i nevladinim organizacijama u zemlji i inostranstvu (CZKD, Centar za kulturu Stari Grad, Bitef Polifonija, 

Galerija Progres, Institut za psihodramu, Gledališče Glej, Narodno pozorište Kikinda ...) 

Aktivnosti Hop.la! do sada su podržali Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Pro Helvetia i Sekretarijat za 

sport i omladinu grada Beograda. 

Od 2007. godine Hop.la! je aktivni član i saradnik Evropske mreže nezavisnih teatara (European Off-Theater 

Network). 


Predstava "O nasilju", rađena prema motivima Šekspirove drame "Tit Andronik", još jedan je pokušaj 

ukazivanja na ovaj ozbiljan društveni problem. Troje mrtvih u mafijaškom obračunu, Muž ubio ženu sekirom, 

Sin ubio oca... vesti su koje svakodnevno slušamo ili čitamo u dnevnim novinama. Nasilje u porodici, nasilje 

na ulici, nasilje kao deo naše svakodnevice, sada je i u pozorištu, ali kao upozorenje. Fenomen nasilja nije 

proizvod savremenog doba. O njemu je pisao i Šekspir, po čijoj je drami o zalužnom rimskom vojskovođi Titu 

Androniku, i nastala ova predstava. Šekspirova tragična povest o zaslužnom rimskom generalu poslužila je 

kao povod za predstavu o pobednicima i poraženima, o ratnicima i političarima, o tranzicionim gubitnicima i 

dobitnicima, o patriotizmu i ideologiji, o saosećanju, i zloupotrebi žrtava, o rasvetljenim i nerasvetljenim 

zločinima, o teritorijalnim, građanskim, medijskim, stranačkim i drugim ratovima koje smo vodili i vodimo... 

Pored "Tita Andronika", predstava je inspirisana i motivima drugih Šekspirovih dela ("San letnje noći", 

"Magbet", "Kralj Lir", "Otelo"), studijama Hansa Majera ("Autsajderi"), Hane Arent ("O nasilju") i Laša 

Svensona ("Filozofija zla"), kao i poezijom i muzikom Nika Kejva. 

Autori predstave temu nasilja sagledavaju u kontekstu savremenog društva, koje osim eksplicitnog, fizičkog 

mučenja i uništenja poznaje, a možda ne priznaje, i čitav niz suptilnijih, manje vidljivih oblika nasilja. 

odbijajući tezu o urođenoj agresivnosti i demonskom zlu, predstava se bavi društvenim mehanizmima i 

nasleđenim, tradicionalnim modelima ponašanja koji dozvoljavaju, ili čak uzrokuju nasilje, koje potom samo 

sebe hrani. 


Nazivom esejistički preimenovan ali inscenacijski primerno dramatičan Tit Andronik kikindskog teatra deluje 

snažno, čisto, pregledno, aktuelno, ne gubeći ništa od svojih šekspirovski upisanih unutrašnjih 


potencija/kontroverzi a uspevajući da ih sredstvima minimalističke usredsređenosti na bitno prevlada, razloži, 

izbalansira bez pacifikacije, izoštri primereno trenutku. Mlada i beskompromisna rediteljka s velikim R na 

umu smisleno ga je svela na prividno teatralizacijsko siromaštvo, sadenula u horror vacui žestoko ogoljene 

pozornice, u mrežu akcija i označavanja gde se total-dizajnirani gestovi, embrionalno-ekspresivne glumačke 

radnje, muzika, mimikrijski podešeni glasovi i sve što se na sceni mora izreći od Tita Andronika sjajno 

začarava u jedinstven obris istog onog mehanizma surovosti koji se i danas poigrava s nama, ma koliko da je 

tehnološki i drugačije uznapredovao kroz vekove. Britko, mladalački hrabro i politično, uz očigledno predan 

kolektivni rad celokupnog ansambla kome je to ujedno i najupečatljivi kreativni domet u tekućoj deceniji. 


R E D I T E L j – Anđelka NIKOLIĆ 

Anđelka Nikolić, rođena 1977, diplomirala je na Katedri za pozorišnu i radio-režiju Fakulteta dramskih 

umetnosti, u klasi prof. Ljubomira Draškića i Slavenka Saletovića, i na Katedri za francuski jezik i književnost 

Filološkog fakulteta u Beogradu. 

Režije: Nisi zaboravila, samo se ne sećaš više Simone Semenič (Gledališče Glej, Ljubljana), Pravila ponašanja 

u modernom društvu Žan-Lik Lagarsa (JDP, Beograd), Sam sebi žena Daga Rajta (Hop.la!), Prevareni po J. 

St. Popoviću (NP "Sterija" Vršac, Scena na rumunskom jeziku), Vučjak M. Krleže (NP Kikinda), Ženidba 

Gogolja (NP Kikinda), Suton Iva Vojnovića (Bitef teatar, Beograd). 

Režirala je više radio-drama na Radio-Beogradu, po tekstovima Džozefa Konrada, Vladimira Simića, Iva 

Vojnovića i Danila Kiša. 

Učestvovala je na festivalima: Vršačka pozorišna jesen, Dani komedije u Jagodini, Bitef Showcase, 

Borštnikovo srečanje u Mariboru (prateći program), Teden slovenske drame u Kranju, Festival profesionalnih 

pozorišta Vojvodine. Za predstavu Vučjak nagrađena je na Vršačkoj pozorišnoj jeseni 2006, za najbolju režiju 

i najbolju predstavu u celini. 

Prevodi s francuskog i engleskog jezika. Član je i jedan od osnivača umetničke grupe Hop.la! 


Šekspirov Tit Andronik klasični je primer brutalnosti na pozorišnim daskama. Toliko je nasilja u ovom 

komadu, da na trenutke preti da postane oda strasti za ubijanjem i mučenjem koja preplavljuje scenu i 

parter. Kao da je nasilje nešto što prevazilazi moć našeg shvatanja, nekakva urođena ljudska sklonost koja 

koristi svaki trenutak neopreza da iz korena ustalasa poredak čitavog univerzuma i pretvori ga u zverinjak. 

Tako je ... ili nam se tako čini 

Predstava O nasilju odbija tezu o urođenoj agresivnosti i/ili demonskom poreklu zla. Nasuprot tome, ona 

ispituje društvene mehanizme i nasleđene, tradicionalne obrasce ponašanja koji dozvoljavaju, ili čak uzrokuju 

nasilje, koje potom samo sebe hrani. 

Anđelka NIKOLIČ 

Kako vi definišete pozorište, šta je i gde je ono zapravo u domaćoj tranziciji 

- Mislim da glavno pitanje savremenog pozorišta jeste gde se ono nalazi u kontekstu društvenog života, 

zajednice, zato što je ono, za razliku od nekih drugh umetnosti, uvek kolektivni čin i uvek vezano za prostor, 

mentalni prostor, i za vreme u kojem se dešava. U tom smislu postoji opasnost da pozorište bude inertno, da 

pomalo kasni za svojim vekom - na planu sadržaja, ali i na planu forme. Ono negde jeste zaduženo za 

čuvanje tradicije i jezika, književnosti, istorije, ali ne mislim da bi trebalo da bude muzejska institucija... 

Govorite o promeni modela, o preispitivanju. Gde će ga to odvesti 

- Najveće pretnje dolaze sa one ideološke strane, možda će biti komercijalizovano kako bi preživelo, ali to 

samo znači da treba biti svestan te opasnosti i prema tome se pametno postaviti. Uz tu pojačanu brigu o 

mladoj publici, nećemo smetnuti s uma da u Zrenjaninu Narodno pozorište “Toša Jovanović” ima širok 

auditorijum, čije različite potrebe treba da podmiri. Ono što je možda trend koji dolazi iz drugih grana jeste 

pomnije vođenje računa o tome kome se obraćamo, sa kojom produkcijom. Jedan od načina jeste da se i taj 

komercijalni način zadovolji. 

Anđelka NIKOLIČ - Lj. BAILOVIČ, Zrenjanin, 8. januar 2009. 

K R I T I K A 

U subotu smo na sceni Beogradskog Dramskog pozorišta videli predstavu O NASILJU koja je u režiji mlade, 

ali već iskusne i hrabre rediteljke Andjelke Nikolić, sva bila okrenuta priči o nasilju i sva scenske sredstva bila 

su prilagodjena što većem doživljaju postavljene teme u publici, dok su glumci već na probama savladali sve 

aspekte likova i situacija, a na predstavi su - po Brehtovom receptu, "samo" - tačno i jasno, IZVODILI priču. 

A priča je zaista bila jako složena - i pozorišno i društveno. Samim tim što je to jedna od najmanje igranih 

Šekspirovih drama i to zato što se smatra najsurovijom od svih - u njoj se odsecaju udovi i ubijaju se ljuidi 


tako zdušno i tako masdovno, da je to teško bilo i Šekspirovoj publici da prihvati. Naravno - ta surovost nije 

bez razloga u ovom delu velikog Vilija, jer radi se o ratnom i poratnom vremenu u kome učestvuju i Rimljani 

ali i surovi Goti, pa je količina nasilja nekako primerena vremenu ali i protagonistima. Rediteljka je vrlo 

savesno pročitala Šekspirovog Tita Andronika i povezala sve što zna i što već godinama prati po našim 

medijima, ili što saznaje iz priča ili svedočenja na Haškim sudjenjima i sklopila je priču sa asocijacijama naših 

lokalnih klanja koja su, po surovosti - daleko nadmašila one surovosti koje Šekspir sa respektom prezentira 

rafiniranoj publici. Dakle - po Šekspiru ali i na sceni - veliki pobednik nad nekim groznim Gotima - dolazi u 

Rim, dovodi pobedjenu Gotsku kraljicu i njena dva sina. Prethodno je na oltar Otadžbine položio živote 

dvadesetak svojih sinova i spreman je da sada na glavnom trgu - zahvalnoj svetini koja kliče - pruži 

satisfakciju u vidu ljudske žrtve - ubiće na licu mesta jednog od dva princa razbijenih Gota, i to pred majkom 

lično!...Naravno, ovo je samo dedo surovosti koji odmotava već započeti lanac ubijanja iz osvete, zbog časti, 

zbog politike, zbog prestiža, zbog ubijanja po sebi...I tako dalje. Surovost u igri ove predstave nije sama sebi 

svrha, nego je svrha SAGLEDAVANJE mehanizama surovosti kojima se država i vlast, ali i svi oni mkoji se za 

tu vlast bore - obilato služe. Kao što se služe i prevarama i otmicama i ucenama, a onda seto sve zajedo 

zove POLITIKA!...Sve je to lapidarno i britko, ali elegantno i vešto - prikazano u ovoj razigranoj ali tačnoj i 

brzoj predstavi. Sloboda sklapanja scenskih slika, naročito u sekvencama vezanim za državni lov u kojoj 

glumci igraju i šumu i lovce i lovinu, ali i u drugim scenama - o nafarbanom crncu koji obljuibljuje lukavu - 

bivšu Gotsku, sada novu Rimsku kraljicu, sa ubistvima ili sa posluženjem od sinovljevog mesa kao surovu 

osvetu za lukavost...ta sloboda umnogome doprinosi višeslojnosti i začudnosti prdstave. Tim sredstvima 

rediteljka je - pored značajnog rada sa glumcima, uspela da postigne totalnu napetost - i to nikako na 

niovou fabuliranja, jer je elemente fabule potpuno ogolila u igri, nego u nivou otkriivanja i tumačenjka jezika 

i rada mašinerije nasilja, i to političkog nasilja koje se vrši u vlasti, od vlasti i zbog vlasti. Svi glumci na sceni 

imali su svoju jaku i jasnu ulogu u ovoj slagalici zločina. Tit Andronik Dragana Ostojić, jedan od nasjtarijih 

glumaca u Kikindskom pozorištu i njegov kolega iz davnih predstava od pre dvadesetzak godina - predstava 

koje još pamtim - RODOLJUPCI ili Pinterov KUĆEPAZITELJ, Nikola Joksimović kao novi Car Rima - oni su, 

obojica, nijansirano i vrlo razudjeno, sa velikim skokovima iz raspoloženja u raspoloženje - vešto i sa 

pokrićem, igrali sve zadate situacije - adekvatno svom iskustvu i znanju - odlično! Gotska Kraljica - Marija 

Opsenica, Marko Gvero kao brat Tita Andronika i opšti mešetar politike, ili Lavinija - Mina Stojković - brza i 

energična. Ili djavolski okretan i U-svakoj- čorbi-mirodjija - rob, crnac - prosto našmoinkan tako da se lako 

čita i kao prototip neprijatelja - onog DRUGOG - nekog Roma, od koga svi zaziru u malogradjanskoj sredini 

danas - tu složenu ulogu bezobraznog osvajača, odigrao je Djordje Branković - savesno i lako. Ali - kao i svi 

ostali glumci - predano i brzo, jasno i precizno - za priču, za diskurs, za disput, za stav, za proveru odnosa 

prema zlu i prema čoveku - radili su svi - a predsatavu - ZA PUBLIKU. Potisnuli su NAMERNO i vidljivo, 

mnoge od svojih osećanja o kojima su mogli mnogo da kažu na sceni, ali su hteli da štede sredstva izraza i 

svoje snage maksimalno posvete publici. Na taj način su - u ovoj predstavi, rešene one dileme PARADOKSA 

glumačke umetnosti. I to je upravo još jedan dokaz o neuništivosti pozorišta i o tome da sva rešenja imaju 

neograničan broj mogućnosti postojanja - i sva su ISPRAVNA, ako se dokažu u sebi, na sceni - pred 

publikom. To se zove vitalnost. Aova predtava iz Kikinde pokazuje i vitalnost pozorišnih kuća u manjim 

sredinama. Ova bi predstava služila na čast SVIM beogradskim pozorištima i zato je ovo gostovanje bilo 

ODLIČNO!..Nadajmo se da će ova presdtava doći na stalni repertoar Beogradskog Dramskog. Ne bi im bilo 

loše, a ni beogradskoj publici, dakako! 

Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 3.novembar 2008. 

Začarani krug zla 

Ako je već opšte mesto da je Šekspirov "Tit Andronik" najkrvavija dramska demonstracija ostrašćenosti 

političkog dejstva, predstava koju je u Narodnom pozorištu Kikinda režirala Anđelka Nikolić se ne može tako 

okarakterisati, i to ne samo zbog činjenice da je ovaj komad veoma retko postavljan na scene domaćeg 

teatra. Zasluge su višestruke - pažljivo pročitana i postavljena drama u duhu novog (pozorišnog) vremena, 

dramaturški koncizno adaptiran (visokokoncentrisano sažet) tekst obogaćen filozofskim čitanjem (Hana 

Arent, Leš Svenson, Hans Majer), ali i "pozajmljivanjem" iz ostalih Šekspirovih dela ("San letnje noći", "Kralj 

Lir", "Otelo"...), pažnje vredan rad sa kikindskim pozorišnim ansamblom (takođe obogaćenim mladim, i 

glumcima iz Beograda) čiji je rezultat nepretenciozan, sveden i, kako se to u pozorištu često kaže - tačan 

izraz, "bez viška". Gotovo u potpunosti bez kulisa, kod rediteljke Anđelke Nikolić na delu je ogoljena priča o 

zaslužnom rimskom vojskovođi Titu Androniku (Dragan Ostojić) koji nakon vojne s Gotima vlast ipak 

prepušta carskoj porodici - Saturnijusu (Branislav Knežević). Do kraja će skoro svi akteri (članovi familija obe 

porodice) u začaranom krugu osvete, ljubomore, ambicioznosti i nepromišljenosti, omiljenih Šekspirovih 

motiva u tragedijama s velikim istorijskim odrednicama, završiti preklani, skuvani, satrti... "Uzrok" ubilačke 

manije je susret civilizovanog (Rim) i varvarskog (Goti), mada su i jedni i drugi, bez obzira na pedigre, vrlo 

talentovani za smrtonosne spletke, sve u vezi s brigom za pretke, bogove i narod, koja niti jednim 

konkretnim činom nije potkrepljena kao stvarna. Narod - publika, pak, kao jedina prava kulisa monstruoznog 

vladalačkog pira, poštujući dobre pozorišne običaje ćutnje i nečinjenja, prava je ilustracija rediteljske 

intencije da se on i prikaže kao pasivna i ravnodušna kategorija. Posebno eksplicitan komentar toga 


sproveden je preoblačenjem Marka Andronika (Marko Gvero) - Titovog brata - u svećeničku odoru, dajući mu 

ulogu i svojevrsnog konferansijea cele priče, u funkciji kritike medijske/ medijatorske "legitimizacije". 

Koristeći bezrazložnost i nefunkcionalnu nakardnost jednog naopakog dejstva prikazanog u Šekspirovom 

"Titu Androniku", nemogućnost da se takve stvari racionalizuju, Anđelka Nikolić vidi mogućnost da 

predstavom provocira filozofski dikurs (upitanost o suštinskom) o zlu koje je u ljudima, ili u najboljem slučaju 

svud oko njih. Rediteljka Šekspirov tekst (tekstove) obilato upotrebljava da u okviru nasilnosti moćnihsnažnih-autoritativnih 

(muškaraca), prikaže i čitav spektar rodne, rasne i nepravde nad najmlađima, kojima i 

pored različitosti ne preostaje ništa drugo do trpnje/ poistovećivanja, ili smrti. Nesrećna Titova kćerka 

Lavinija (Mina Stojković) i gotska, a zatim i rimska carica Tamora (Marija Opsenica), odnosno njihova braća i 

sinovi, tako su predmet velike pažnje u predstavi "O nasilju" Narodnog pozorišta u Kikindi. 





Međunarodni program "Drugovi" 

TURBOFOLK / Pretpremijera 

Autorski projekat: Oliver Frljić 

Hrvatsko narodno kazalište Ivana pl. Zajca, Rijeka (Hrvatska) 



TURBOFOLK / Premijera 

Režija, izbor muzike OLIVER FRLjIĆ 

Dramaturgija BORUT ŠEPAROVIĆ 

Scenografija OLIVER FRLjIĆ, BORUT ŠEPAROVIĆ 

Kostimografija Modni studio Artiđana 

Oblikovanje svetla BORIS BLIDAR 


UČESTVUJU 

ANASTAZIJA BALAŽ-LEČIĆ 

OLIVERA BALjAK 

ANDREJA BLAGOJEVIĆ 

ALEN LIVERIĆ 

JELENA LOPATIĆ 

JASMIN MEKIĆ 

DRAŽEN MIKULIĆ 

DAMIR ORLIĆ 

TANjA SMOJE 

P O Z O R I Š T E - HRVATSKO NARODNO KAZALIŠTE IVANA PL. ZAJCA, RIJEKA 

www.hnk-zajc.hr 

Tradicija kontinuiranog pozorišnog života u Rijeci duža je od dva veka. Prvo teatarsko zdanje u tom gradu 

podignuto je 1765. godine a 1805. otvara se nova zgrada. Kada je 1883. riječka gradska uprava donela 

odluku da se podigne nova zgrada na Rječini, zasigurno je bila svesna čina koji se meri stolećima unapred. 

U svojoj bogatoj istoriji riječki teatar je nekoliko puta menjao naziv: nakon Opštinskog (Teatro Comunale), 

Teatar je 1913. preimenovan u Teatro Verdi, što je i bio logičan izbor, jer je njegova osnovna namena bila, 

pre svega, operski teatar. No, simptomatična je, a istorijsko-političkim okolnostima uslovljena činjenica, da 

hrvatska reč ni hrvatski umetnici nisu imali pristupa teatru, i to sve do kraja 1945, kada je, po uzoru na 

slične stalne nacionalne domaće i strane teatarske institucije, osnovano stalno Narodno pozorište u Rijeci, i 

to sa Hrvatskom dramom, Talijanskom dramom te Operom i baletom. Ubrzo je usledio istorijski datum za 

Teatar: prvi put na njegovoj sceni, 20. oktobra 1946. igrana je predstava na hrvatskom jeziku – Dubravka 

Ivana Gundulića, režija dr Marko Fotez i s Marijom Crnobori u naslovnoj ulozi. Uskoro je usledila i prva 

predstava Opere i baleta. 

Godine1953. teatar dobija novo ime prema još jednom kompozitoru, uz to i slavnom sugrađaninu – Ivanu 


Zajcu. Od 1991. teatar stiče status nacionalnog pozorišta, a 1994. svoj današnji naziv. Od istorijske 1946. do 

danas, sa četiri umetničke grane (Hrvatska drama, Dramma italiano, Opera sa simfonijskom delatnošću i 

Balet) i više od 50 godina njihovog kontinuiranog delovanja, kvalitetom izvedbi riječki HNK je postavio visoke 

pozorišne i umetničke kriterije i izborio se za zasluženo mesto u Hrvatskoj. Njegov repertoar danas se 

odlikuje pomno promišljenom prepoznatljivošću u kojem se uvek izvodi sveže čitana dramska, operska i 

baletska klasika ili dela hrvatske dramske i operske baštine, a praizvode se nacionalna dela, posebno 

savremena. 


"TURBOFOLK" 

Iako ga službena kulturna politika ignoriše, mada još neko vreme neće postati deo redovnog sadržaja 

televizijskog i radijskog programa, turbo-folk je u našoj sredini sve prisutniji. Preko melodija na mobilnim 

telefonima, kroz životni stil novih društvenih elita, te narodnjačke klubove koji sve više učestvuju u kreiranju 

identiteta jedne nove generacije, turbo-folk nezaustavljivo ulazi u sve društvene pore. 

Šta s turbo-folkom, pitaju se dežurni dušobrižnici. Dolazi li nam s turbo-folkom, nakon razdoblja duhovne 

obnove, period duhovne degeneracije. 

Termin je krajem osamdesetih skovao Rambo Amadeus, ali u široku upotrebu ušao je u prvoj polovini 

devedesetih i odigrao važnu ulogu u političkim zapletima i raspletima na ovim prostorima. 

Hit predstava riječkog HNK Ivana pl. Zajca, autorski projekt redatelja Olivera Frljića u okviru scene Zajc off 

"Turbofolk“, tokom aprila, maja i juna, učestvuje na čak tri istaknuta hrvatska festivala (BOK festival u 

Bjelovaru, Marulićevi dani u Splitu i Međunarodnom festivalu malih scena U Rijeci) i na dva inostrana, na 3. 

međunarodnom festivalu SMG-a u Ljubljani i na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Uz to, predstava će u 

Zagrebu otvoriti godišnju konferenciju svetske organizacije Performance Studies International kojoj će 

prisustvovati više od 500 učesnika iz 40 zemalja. Ovu predstavu je do sada u Rijeci videlo gotovo 3 hiljade 

gledalaca. 


S mračnim zaostatkom nasleđa SFRJ na šokantan i veoma rafiniran način suočava se hrabro Hrvatsko 

narodno kazalište Ivana pl. Zajca iz Rijeke svojom zaista nesvakidašnjom predstavom TURBOFOLK. Uz bolnu 

i bizarnu, često i neodoljivo duhovitu analizu svih naših drugarstava, dobićemo snažan pozorišni potres koji 

nam je veoma potreban (po mom mišljenju, naravno)! 


R E D I T E L j – Oliver FRLjIĆ 

OLIVER FRLjIĆ, autor, reditelj 

Rođen 1976. u Travniku. U Zagrebu diplomira filozofiju i religijsku kulturu, te pozorišnu režiju i radiofoniju. 

Tokom studija režira u Istarskom narodnom kazalištu (INK), Teatru &td i trupi KUFER, sarađuje s gotovo 

svim grupama na zagrebačkoj nezavisnoj sceni. 

Učešće na festivalima: Diskurs festival Giesen, Gavelline večeri, Tjedan suvremenog plesa, Karantena 

Dubrovnik, FIAT Podgorica, APAF Salcburg, Freischwimmer Festival (Beč, Berlin, Hamburg, Diseldorf, Cirih), 

Zlatni lav Umag, Zadar snova. 

Za predstavu Bliznakinje Dječjeg kazališta Dubrava dobio tri nagrade za najbolju režiju (Hrvatski centar 

ASSITEJ, Naj, naj, naj festival, Dečji pozorišni festival Pozorište Zvezdarište Beograd). 

Član je Centra za dramsku umjetnost Zagreb, uređivačkog odbora časopisa Frakcija, voditelj edukativnog 

programa "Autoceste znanja". Godine 1995. osniva Teatar Le cheval s kojim realizuje oko 40 projekata 

(performansi, predstave, društvene akcije). 


... Turbofolk prosvjećuje. Turbofolk je istina. Turbofolk je predstava života i život sam. Poput života, 

Turbofolk obećava mogućnost cjelovite priče iz života, ali poput života obećanje ludom radovanje. Do jučer 

još tabu, turbofolk ulazi kroz velika stražnja vrata na veliku pozornicu hrvatske visoke kulture. Turbofolk je 

najbolja stvar koja se dogodila u hrvatskom narodnom kazalištu nakon Pirandella. Turbofolk nije politički 


korektan. Turbofolk je gay friendly. Turbofolk C'Est Moi. Turbofolk ispunjava želje svoje publike. Turbofolk 

je nostalgičan onoliko koliko industrija zabave nostalgiju prepoznaje kao profitabilnu strategiju. Turbofolk 

naslućuje otpore, ali ih lomi. Turbofolk je ranjiv ali nesalomiv i nepobjediv. Turbofolk predstavlja kulturne 

vrijednosti za koje su se borili u ratu. Turbofolk je nada milijuna. Turbofolk je glazbeno kazalište koje sluti 

Operu. Turbofolk uspješno pomiruje razlike unutar kulture i među kulturama. Turbofolk je balkanska 

Mahabharata. Turbofolk je pink. Turbofolk je punk. Turbofolk ne želi biti više od onoga što jest. 

Oliver FRLjIĆ, Borut ŠEPAROVIĆ 

K R I T I K A 

Žestoko uskovitlavanje spavača 

Frljić je trenutno najzanimljivija i najostvarenija autorska osobnost među mladim redateljima koji autorski 

promišljaju kazalište... njegova je pojava osebujne autorske poetike bliske postdramskom kazalištu i 

performansu od iznimne važnosti. 

Turbofolk je najbliži poetici ready madea u kojoj se neprerađeni neumjetnički predmet (u ovom slučaju 

društveni fenomen) smješta u kontekst primjeren umjetničkim djelima. Predstava propituje istovremeno obje 

spojene/sukobljene strane: fenomen turbofolka i koncepciju kazališne umjetnosti. Što se zbiva s jednim, 

odnosno drugim kada se postave u neuobičajeni kontekst koji ih na neki način potire. 

Pravo je uzbuđenje vidjeti glumce nacionalnoga kazališta koji su spremni posve se ogoljeti na pozornici, biti 

poput otvorene rane, znojni i zadihani, ispljuvani i izljubljeni istovremeno. Oni u predstavu upisuju i svoje 

poluizmišljene polustvarne biografije, unose i sebe kao njezine ready made-elemente. 

Tajana GAŠPAROVIĆ, Vijenac, 5. jun 2008. 

Turbofolk kao dijagnoza stanja društva 

...Dobili smo predstavu koja, između ostalog, postavlja pitanje branitelja Vukovara i žrtava Ovčare, 

prebrojavanja krvnih zrnaca, srpskog junaštva i hrvatske kulture, rođendanskih proslava bivšeg predsjednika 

u HNK ili se referira na recentan primjer prijateljstva između hrvatskog predsjednika i dubioznog Pukanića. 

Turbofolk se nameće kao dijagnoza stanja, dok ovaj fenomen postaje mnogo širi i opasniji od čisto glazbenih 

implikacija... 

Kim CUCULIĆ, Novi list, Rijeka 

Hrabri eksperiment 

Ogoljena scenografija u središte postavlja glumca i mogućnosti njegovog izraza, a klaustrofobično ozračje 

rezultira insistiranjem na telesnom, na nasilju i pljuvanju, ali i na očajničkoj potrebi za emocijom i ljubavi. 

Redefinisanje individue i ponovna organizacija kolektiva traži snažnog i eksperimentu sklonog glumca pa ovaj 

konglomerat mržnje, seksa i narodnjaka s jedne strane, odnosno potrebe za istinskim dodirom i nežnošću s 

druge, odaje snažan dramski ansambl kojem nije stran ni skok u fizički teatar. Većim delom improvizovana 

igra težište postavlja na pokretu i telesnosti (na šta ukazuje i sportska odeća) odnosno glumačkoj spretnosti 

da kroz nasilje i galamu proizvedu s jedne strane smeh, a s druge emociju, tužnu sliku izgubljenog 

identiteta. Psovka tako postaje jedini način iskazivanja istine, snažni krik za novu dramu i novo pozorište... 

Rosanda ŽIGO, KULISA.eu 

"Svaka je predstava posebna po tome što iskače iz okvira standardne produkcije i nudi avanturu ulaska u 

nesvakidašnje i začudne svjetove oblikovane snažnim umjetničkim kreacijama." 

Nenni DELMESTRE, selektorka 19. Marulićeve dana u Splitu 

"Turbofolk je nepristajanje na šutnju o narodnjacima koji su nas osvojili." 

Jasen BOKO, selektor 16. Međunarodnog festivala malih scena U Rijeci 



22.00 časa / Gradska plaža "Štrand" 


MOJ OBRAČUN S NjIMA 

Tekst: Miroslav Krleža 

Režija: Dino Radojević 


Igra RADE ŠERBEDžIJA 

Režija DINO RADOJEVIĆ 

Scena ZLATKO KAUZLARIĆ-ATAČ 


Monodrama kritički govori o mnogim društvenim pojavama i političkim pitanjima i problemima o kojima je 

Krleža pisao od 1914. pa do kraja šezdesetih godina prošlog veka. Predstava se ne bavi samo Krležinim 

obračunom s dogmatskim ideolozima komunizma i socijalizma na tadašnjoj jugoslovenskoj levici. Birajući 

tekstove iz raznih Krležinih dela, od romana do političkih eseja iz Deset krvavih godina pa sve do Izleta u 

Rusiju, ona progovara o gorućim društvenim, političkim i nacionalnim problemima obeju Jugoslavija. 

Novo izvođenje Mog obračuna s njima dopunjeno je raznim Krležinim polemičkim, uvek aktuelnim 

tekstovima, koji na svoj način komentarišu našu sadašnjost posle Krleže. 

P O Z O R I Š T E - KAZALIŠTE ULYSSES, BRIONI 

Kazalište Ulysses, međunarodni teatarski projekat, pokrenut je 2001. produkcijom Šekspirove tragedije Kralj 

Lir u režiji Lenke Udovički s Radom Šerbedžijom u naslovnoj ulozi. Već tom prvom grandioznom predstavom 

Ulysses je započeo ostvarenje svoje misije – stvaranje otvorenog pozorišnog prostora u kojem hrvatski 

umetnici mogu da razmenjuju iskustva s umetnicima iz regije, Evrope i sveta, a publika da doživi neponovljiv 

teatarski događaj u predivnom ambijentu brionskog arhipelaga i tvrđave Minor. Ova, prva predstava 

Kazališta Ulysses bio je projekat kojim su Brionska ostrva, nakon svih političkih i društvenih, kroz istoriju 

stečenih konotacija, stekli i atribut teatarskog centra. Interes publike za ovu kultnu predstavu Ulyssesa iz 

godine u godinu ne jenjava. 

Godine 2002, uz reprizu Kralja Lira premijerno se postavlja Medeja (Mira Furlan i Aleksandar Cvjetković u 

naslovnim ulogama). Kazalište je i ovom predstavom pokazalo koliko je teatarsko zbivanje u istarskoj regiji 

tokom letnjih meseci poželjan i kulturni i turistički proizvod. 

Godine 2003, pored repriza Kralja Lira i Medeje Kazalište izvodi i nov projekat – Mara/Sad Petera Vajsa. 

Nakon Lira i Medeje ovim je zaokružena trilogija plovidbe u nemirnim istorijskim vodama. 

Godine 2004. producirana je glumački najjača sezonu: u predstavi Play Beckett zaigrala su četiri glumačka 

barda: Pero Kvrgić, Zijah Sokolović, Ivica Vidović i Rade Šerbedžija, ujedno i reditelj predstave, a u 

teatarskoj radionici “Core Sample – Goli otok 1949–1956“ učestvovale su međunarodne glumačke zvezde: 

Amanda Plummer, Caroline Jones, Lynn Redgrave te dobitnica Oskara Vanessa Redgrave. 

Likovi iz Beketove drame Čekajući Godoa i iz njegovih drugih, manje poznatih dramskih dela i poetskog 

opusa, poslužili su autorima za teatarski dijalog s tim apsurdnim vremenom. Autori Play Becketta Rade 

Šerbedžija i Borislav Vujčić, zajedno s vrsnim glumcima i saradnicima, uprizoruju strah i osećaj stida 

vremena, koji su porazili oni koji su ga proglasili svojom pobedom. 

Godine 2005. premijerno je izveden Hamlet V. Šekspira s Goranom Navojcem i Lucijom Šerbedžijom u 

ulogama Hamleta i Ofelije. 

Godine 2006, u koprodukciji s Pandur.Theaters, uprizorena je predstava Tesla Electric Company Darka 

Lukića, čime je Kazalište na dostojan način obeležilo 150. godišnjicu rođenja naučnog genija. Ovom 

predstavom Kazalište Ulysses i Pandur.Theatres odgovaraju na pitanja o misteriji Teslina života, 

pokušavajući da njegov svet približe pozorišnoj publici. 


Sezona 2007. produkcijski je najbogatija, i u celosti posvećena najvećem hrvatskom piscu, Miroslavu Krleži. 

Održan je Forum 'Krleža danas', premijerno prikazan dokumentarni film Predvečerje puno skepse o M. Krleži 

u režiji Eduarda Galića, objavljen zbornik radova svih učesnika Foruma i tako ostvaren vredan prilog 

proučavanju Krležinog dela. Premijerno su i igrana i dva Krležina naslova: M. Krleža/I. Štivičić Pijana noć 

1918. i Balade Petrice Kerempuha u režiji Darka Rundeka i Rade Šerbedžije. Uz ove naslove, igran je i rimejk 

monodrame Moj obračun s njima u Šerbedžijinom izvođenju. I ova predstava postigla je veliki uspeh i kod 

kritike i kod publike. 

Pored vlastitih repriznih i premijernih naslova, u sezoni 07. Kazalište Ulysses produciralo je i sva gostovanja 

koja su se uklopila u program posvećen Krleži: monodramu Na rubu pameti u izvođenju Dragana Despota i 

Petritza und Militargrenzemuzik u izvođenju Željka Vukmirice. 

U sezoni 2008, uz reprize svojih repertoarskih predstava, Kazalište Ulysses premijerno izvodi dva naslova: 

Alber Kami, Kaligula (režija Tomaž Pandur) i Romeo i Julija '68 (ovom predstavom Ulysses obeležava četiri 

decenije 1968. godine, za koju se s pravom kaže da je promenila svet). 

Pored pozorišnih predstava, Kazalište Ulysses organizuje i druga kulturna događanja, u prvom redu koncerte 

i gostovanja teatarskih umetnika: 

2001 – Koncert Vanesse Redgrave „Pjesma o ljubavi“; 2002 – Gostovanje Glumačke družine Histrion, Romeo 

i Julija; 2003 – Gostovanje Eve Ensler s monodramom The Good Body; 2004 – Koncert Arsena Dedića; 

„Večer poezije i glazbe“, kojom je obeležen završetak radionice „Core Sample“; 2005 – Koncert Šerbedžija- 

Monteno-Kreslin-Morosin; Vlatko Stefanovski i Miroslav Tadić, svetski poznati gitaristi, održali su koncert 

povodom izlaska njihovog albuma 'Treta majka'; 2006 – Koncert Dade Topića, „Apsolutno sve“; 2007 – 

„Nokturno“, koncert Rade Šerbedžije, Miroslava Tadića i Vlade Kreslina; „Between“, koncert Darka Rundeka i 

Isabel; Koncert Josipe Lisac; U sklopu Fažanskog kulturnog ljeta, glumac Branislav Lečić izveo monodramu 

Kontejner s pet zvjezdica reditelja Dušana Kovačevića. 

Treba pomenuti i gostovanja Kazališta Ulysses izvan matične pozornice. Predstave Mara-Sad, Tesla Electric 

Company, Pijana noć 1918, Kaligula, Moj obračun s njima i Balade Petrice Kerempuha gostovale su na 

zagrebačkim pozornicama (Hrvatsko narodno kazalište, Dramsko kazalište Gavella, Satiričko kazalište 

Kerempuh), a te i druge predstave Kazališta gostovale su i u Rijeci, Opatiji, Rovinju, Ljubljani, Beogradu, 

Cividaleu, Budvi, Mariboru, Kopru, Trstu, Puli i Ohridu. 

Kroz proteklih osam sezona na projektima Kazališta Ulysses sretali su se umetnici iz svih krajeva sveta – od 

Kanade i Sjedinjenih Država do Novog Zelanda, od Čečenije i Irana do Velike Britanije i Francuske, od Bosne 

i Hercegovine i Slovenije do Bolivije, a publici – koja na predstave u Tvrđavi Minor pristiže ne samo iz 

Hrvatske nego i iz Slovenije, Italije BiH, Srbije, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, SAD-a, Danske, 

Austrije... – predstavilo se više od 150 umetnika najrazličitijih profila. 

Sve ove reference Kazalište Ulysses čine nezaobilaznom hrvatskom i evropskom kulturnom činjenicom. 

K R I T I K A 

(...) Šerbedžija je tragao više za izgubljenim samim sobom nego za Miroslavom Krležom, s kojim je odavno 

pomiren. – Mladiću, jeste li sigurni da sam ja to napisao – bio je kratki Krležin komentar Mog obračuna. 

Danas znamo da je taj komentar bio upućen nemilosrdnom protoku vremena... Šerbedžija je mahnitom 

hrabrošću suočio svoje zrele godine sa svojom (i našom) mladošću. I jeste, sve je to kazalište, ali i potvrda 

umjetničke žilavosti i prkosa i Krleže i Šerbedžije. 

Želimir CIGLAR, "Obračun i s galebima” 



24.00 časa / Gradska plaža "Štrand" 

Monodrama 

U IME NARODA 

Tekst, režija, izvedba: Josip Pejaković 

Sarajevo (BiH) 

Igra JOSIP PEJAKOVIĆ 

Josip Pejaković 

Rođen u Travniku 1948, gde stiče osnovno i srednje obrazovanje. U Sarajevu je završio Dramski studio u 

klasi Kaće Dorić i Josipa Lešića. Diplomirao ulogom Tuzenbaha u predstavi Tri sestre Čehova i ulogom Filtosa 

u Koncertu u jajetu Arabala, u režiji Kaće Dorić. Bio stpendista Narodnog pozorišta Sarajevo, gde je od 1970. 

do danas u stalnom angažmanu. 

U plodnoj umetničkoj karijeri ostvario je veliki broj uloga, a dobitnik je i mnogih nagrada (izbor): Zlatna 

kolajna na Zemunskom festivalu, l974. (Oj živote), Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva, 1974, Nagrada 

ZAVNOBIH-a za životno delo 1991, Nagrada Udruženja dramskih umjetnika BiH, i niz stručnih priznanja za 

uloge na festivalima u Jajcu i Brčkom. 

Napisao je nekoliko monodrama i filmskih scenarija, od kojih su najznačajniji: Oj živote, On meni nema 

Bosne, Ljudski faktor, tv-film Kuća pored puta – nagrađen na konkursu TV Sarajevo, 1979. 

Značajne uloge u predstavama: Kome zvona zvone, Kuća oplakana, Višnjik, Braća Karamazovi, Tri sestre, 

Woyzeck, Sprovod u Theresienburgu, Veliki vezir, Hasanaginica, Princip G, Balkon, Omer paša-Latas, Kralj 

Lear, Tvrđava, Legenda o Ali-paši, Prvi put s ocem na izbore, Dugo putovanje u noć, Mortal Kombajn. 

Od 2001. do 2003. bio direktor Drame u Narodnom pozorištu Sarajevo. 

Prvak je Drame Narodnog pozorišta Sarajevo. 

Učešće na Sterijinom pozorju i Sterijina nagrada 

1971 – Zajko; Sin hadži-Duhotine, TVRĐAVA M. Selimovića, NP Sarajevo 

1972 – Bosanac, KUĆA OPLAKANA Rodoljuba Čolakovića, NP Sarajevo 

1975 – Čovjek, OJ, ŽIVOTEEE / monodrama, NP Sarajevo, van konkurencije 

1978 – Omer-paša Latas, OMER-PAŠA LATAS, Duška Anđića, NP Sarajevo (Sterijina nagrada za 

glumu) 

1981 – Svetozar Mitić; Janez Mitić, KARAMAZOVI Dušana Jovanovića, Kamerni teatar 55 Sarajevo 

1985 – Pukovnik Varonig, SPROVOD U THERESIENBURGU M. Krleže, NP Sarajevo 


UTORAK, 2. jun 



BURA 

Tekst: Vilijam Šekspir 

Režija: Andraš Urban / Urbán András 

Narodno pozorište, Niš 

Reditelj ANDRAŠ URBAN / Urbán András 

Prevod Živojin Simić, Sima Pandurović 

Scenograf ZOLTAN PEROVIĆ 

Kostimograf DRAGICA PAVLOVIĆ 

Kompozitor SILARD MEZEI / Mezei Szilárd 

Scenski pokret IŠTVAN BIČKEI / Bicskei Istvan 

Dramaturg OLIVERA ĐORĐEVIĆ 

Asistent reditelja DRAGANA JOVANOVIĆ 

Lektor NATAŠA ILIĆ 

Premijera: 11. mart 2009. 

ULOGE 

Alonzo, kralj Napulja RISTO BUKVIĆ 

Sebastijan, njegov brat MLADEN MILOJKOVIĆ 

Prospero, zakoniti vojvoda milanski ALEKSANDAR MIHAILOVIĆ 

Antonio, njegov brat, milanski vojvoda-uzurpator DRAGIŠA VELjKOVIĆ 

Ferdinand, sin napuljskog kralja MILOŠ ANĐELKOVIĆ 

Goncalo, pošten stari savetnik MIROSLAV ĐORĐEVIĆ 

Adrijan, napuljski plemić STEFAN MLADENOVIĆ 

Kaliban, divljak i nakazan rob DEJAN CICMILOVIĆ 

Trinkulo, lakrdijaš ALEKSANDAR KRSTIĆ 

Stefano, pijani podrumar MIROLjUB NEDOVIĆ 

Kapetan broda 

PETAR ANTIĆ 

Miranda, Prosperova kći BORJANKA LjUMOVIĆ 

Arijel, vazdušni duh ALEKSANDAR MARINKOVIĆ 

Duhovi - Sanja KRSTOVIĆ, Snežana PETROVIĆ, Ivana NEDOVIĆ, Vesna STANKOVIĆ, Jasminka HODŽIĆ, 

Maja VUKOJEVIĆ-CVETKOVIĆ, Katarina ARSIĆ, Neđa NEDOVIĆ 


P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, NIŠ 

www.narodnopozoristenis.rs 

Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju srpskog pozorišta. Prvi poznati pozorišni događaj 

zabeležen je 1883. godine na plakatu, za jednu od predstava putujuće družine, koja je izvedena prigodno, 

povodom godišnjice stupanja u brak kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović. Spajanjem pozorišnih družina 

D. Jovanovića i M. Dimića, početkom 1887 godine, osnovano je niško pozorište "Sinđelić". Prva predstava 

bila je "Srpski ajduci", J. Sterije Popovića, 11. marta 1887. godine u gostionici " Knez Mihajlo". Inicijatori 

osnivanja pozorišta "Sinđelić" bili su: Stevan Sremac - niški profesor, Milorad Petrović - učitelj, Stevan Nikšić 

- Lala, Henrih Liler i Špira Kalik. Prvi upravnik bio je Mihajlo Dimić. Igrani su komadi: "Ukroćena goropad", 

"Mizantrop", "Dva cvancika", "Podvala". Pozorište "Sinđelić" je ušlo u drugu etapu razvoja u periodu od 

1890-1900 godine, u vreme velikih partijsko-političkih okršaja u poslednjoj deceniji vladavine dinastije 

Obrenović. Svoje predstave je davalo u gostionici "Evropa". Godine 1892. pozorište je obustavilo svoj rad. 

1893. konačno je osnovano niško pozorište "Sinđelić". Tada je Niš postao treća srpska metropola. Iako se 

stalno govorilo o potrebi podizanja pozorišne zgrade, "Sinđelić" je i dalje izvodio svoje predstave u 

gostionicama: "Evropa", "Kruna", bašti "Maćedonija", "Pariz", kasnije takozvanoj "Zelenoj gimnaziji", 

"Bulevar". 1906. godine sazidana je sala "Ruski car". Posle dvogodišnjeg odsustva, Niš je ponovo dobio svoje 

pozorište pod upravom Koste Delinija (1904-1912). 1915. godine obustavlja rad. Od 1921-1929 životari, 

skoro improvizovano pozorište. Zauzimanjem Branislava Nušića i udruženja glumaca, 1921. godine spojile su 

se družine "Sinđelić" i "Gundulić". Novo pozorište se zvalo povlašćeno gradsko pozorište. 1922. godine na 

sednici niške opštine, na predlog Dragiše Cvetkovića, odeređeno je zelljište za podizanje pozorišne zgrade. U 

periodu 1929-1930 godine pozorište radi pod imenom Pozorište Moravske banovine. U zgradi zanatskog 

doma bilo je 400 sedišta. 1931. godine pozorište je otvorilo sezonu u Nišu, izvođenjem komada "Smrt majke 

Jugovića". Sedam godina pozorište je radilo u Zanatskom domu. 1936. godine prvi put je prenošena preko 

beogradskog radija predstava - drugi čin komada "Zona Zamfirova", S. Sremca - Sime Bunića. Prvog januara 

1939. godine u novosazidanoj zgradi na Sinđelićevom trgu, prikazana je prva predstava "Zidanje Ravanice" ili 

"Zadužbina cara Lazara", u režiji Dragoslava Kandića. Pozorište je imalo 687 sedišta. Prvo veliko obnavljanje 

pozorišne zgrade bilo je 1968. godine; drugo 1986. godine; treće 2002/2003. godine. Plejada izvrsnih 

glumaca, reditelja, scenografa, scenskih radnika, radila je i radi u Narodnom pozorištu. 1993. godine prvi put 

je Sterijina nagrada stigla u Niš. Glumac Dragan Žikić dobio je Sterijinu nagradu za najbolju mušku ulogu u 

predstavi "Koštana" Bore Stankovića, za ulogu Hadži-Tome. 1994. godine glumac Živko Vukojević dobija 

Sterijinu nagradu za ulogu Cara Lazara u predstavi "Zmaj od Srbije" Miladina Ševarlića. Glumica Verica 

Jovanović dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu ARDALION, za ulogu Gine u predstavi "Putujuće 

pozorište Šopalović" u režiji Dejana Mijača, 1997. god na pozorišnom festivalu u Užicu. Preko stotinu 

nagrada je stiglo u Niš sa susreta profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić". 


Bura je poslednja, "najmodernija" Šekspirova drama, možda i najbolja, prožeta idejama našega doba ili ih 

projektuje sve do nas. Drama je opelo renesansnog optimizma; u likovima Arijela i Kalibana, dobro i zlo je 

višeznačno; pitanje ko je slobodan a ko rob, ko je divljak a ko uljuđen - sumnjivo; težnje prema novom i 

boljem svetu - frustrirane... 

Radnja se kreće od privida do zbilje, od slike do suštine. Kad jednom stigne do stvarnog sveta, priviđenje se 

pretvara u ništa (Northrop Frye). S inverzijom znakova u Epilogu, ostrvo se ponovno pretvara u golu 

pozornicu, "istinsko mesto" o kojem će Melville napisati: "Nije zabeleženo ni na kojoj karti: istinska mesta to 

nikad i nisu." Ne samo da je pozorište ponavljanje stvarnog sveta, čitav svet je slika i kopija Theatrum 

Mundi. Oluje su samo ponavljanje teatarskih gromova... Kada oluja iz Prologa prođe, pozornica se pretvara u 

"goli otok". "Moćno Umeće", "priprosta magija", "nebeska muzika" jesu pozorište i njegov dvojnik. I sam 

"zemaljski Globus" je pozorište - novo Čistilište u kojem se sve ponavlja, ali se ništa ne očišćuje. Poslednji 

Prosperov neuspeh jeste nemoć pozorišta. Ni pozorište ne može promeniti svet. 

Jan KOT, Šekspir naš savremenik 

Nijedan komad nije tako varljiv i zbunjujući kao Bura. Ponovo otkrivamo da je jedini put ka iznalaženju 

smisla poimanje u celosti. Kao priča, taj komad je nezanimljiv... Ali kad vidimo da ništa u komadu nije onako 

kako se čini da jeste, kako se on zbiva na ostrvu i ne na ostrvu, po danu i ne po danu, s burom koja pravi 

red u nizu događaja što su uzburkani i kad bura prođe, da ta dražesna idila za decu posve prirodno obuhvata 

silovanje, ubistvo, tajnovitost i nasilje, kad počnemo da iskopavamo teme koje je Šekspir tako brižljivo 

zakopao, vidimo da je to zaokružena autorova poslednja izreka i da se bavi svekolikim bićem čovekovim. (...) 

Koliko god ne nalazimo način za prikazivanje Bure, možemo barem biti svesni smušenih bezuspešnih 


pokušaja hrvanja sa samim tekstom. Premda danas nepodobna za izvođenje, Bura ostaje primer kako 

metafizički komad može da pronađe prirodni idiom koji je uzvišen, komičan i grub. 

Piter BRUK, Prazan prostor 

R E D I T E L j – Andraš URBAN (Urbán András) 

Rođen je 1970. u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je 

istovremeno autor, reditelj i glumac. Formira čuvenu pozorišnu trupu AIOWA koja teatar tretira kao 

specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju. Upisuje odsek režije na 

Akademiji umetnosti u Novom Sadu, klasa prof. Vlatka Gilića. Studira filmsku i pozorišnu režiju i režira u 

subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih prekida studije, napušta rad u pozorištu i godinama 

živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja. Posle pet godina nastavlja studije, u klasi prof. Bore Draškovića, 

kod koga 2000. diplomira. Počinje da režira u pozorištu "Deže Kostolanji", a uz podršku segedinskog MASZKa 

i vlastitog ansambla stvara i "nezavisne“ pozorišne predstave. Radi i u Novom Sadu, u Beogradu, vodi 

umetničke radionice u Rumuniji, preduzima studijsko putovanje u Japan. Od 2005. je direktor pozorišta 

"Deže Kostolanji". 

Režirao je dela Bihnera, Šekspira, Dejana Dukovskog, F. Arabala, J. Pilinskog, Ota Tolnaija, Jordana 

Radičkova, Geze Čata, Slobodana Tišme, Beketa, S. Plat, Brema Stokera.Autor kratkih filmova Neko i neko 

(1991), Staklo (1992), Kao da nas i nema (1993) i knjige pripovedaka Partizan iz zore (2003). 

Nagrade, priznanja: I nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena, Pančevo (Rosa, 1989), Specijalna 

nagrada žirija Bitefa za predstave Woyzeck i Hamlet (1992), Nagrada za najbolju režiju IX smotre 

alternativnih pozorišta, Segedin (Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije X smotre alternativnih 

pozorišta, Segedin (0,1,2004), Sterijina nagrada Okruglog stola 53. Sterijinog pozorja 2008, za najbolju 

predstavu - Urbi et orbi. 

P I S A C – Vilijam ŠEKSPIR (William Shakespeare) 

Vilijam Šekspir (1564 - 1616) 

Drame su pisane u stihu (blank-vers), u petostopnom jampskom desetercu, pretežno bez rime, i s malo 

umetnute proze u dijalogu. Istorijske drame čine povezan ciklus za razdoblje 1399-1485, s "prologom" (Kralj 

Džon, XIII v.) i "epilogom" (Henri VIII, XVI v.), prikazuju metež, bunu i haos koji nastaju kad se povrede 

"red" i "zakonitost" u zemlji. 

Prvo izdanje celokupnih Šekspirovih dela štampano je u Londonu 1623; celokupna dela objavljena su kod 

nas prvi put 1963. 

Viljem Šekspir, Sabrana dela, predgovor Vladislava Ribnikar, prir. Veljko Topalović, Branislav Brkić, Dušan 

Mrđenović, "Službeni list SRJ" : Dosije, Beograd, 1995. Prevodioci: Drame / Velimir Živojinović, Živojin Simić, 

Sima Pandurović, Aleksandar Saša Petrović, Branimir Živojinović, Borivoje Nedić, Trifun Đukić, Hugo Klajn; 

Poeme / Danko Angjelinović, Živojin Simić, Stevan Raičković 

Bura (The Tempest), Ž. Simić, S. Pandurović; Dva viteza iz Verone (Two Gentlemen of Verona), Ž. Simić, T. 

Đukić; Vesele žene vindzorske (The Merry Wives of Windsor), B. Nedić; Mera za meru (Measure for 

Measure), A. S. Petrović; Komedija pometnji (The Comedy of Errors), V. Živojinović, red. B. Živojinović; 

Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing), A. S. Petrović; Nenagrađeni ljubavni trud (Love's 

Labour's Lost), V. Živojinović; San letnje noći (A Midsummer - Night's Dream), A. S. Petrović; Mletački 

trgovac (The Merchant of Venice), V. Živojinović; Kako vam drago (As You Like It), B. Nedić, V. Živojinović; 

Ukroćena zloća (The Taming of the Shrew), Ž. Simić, S. Pandurović; Sve je dobro što se dobro svrši (All's 

Well that Ends Well), V. Živojinović; Bogojavljenska noć (Twelfth-Night; or, What You Will), V. Živojinović, 

red. H. Klajn; Zimska bajka (The Winter's Tale), Ž. Simić, S. Pandurović; Kralj Džon (The Life and Death of 

King John), Ž. Simić, S. Pandurović; Ričard Drugi (The Tragedy of King Richard II), Ž. Simić, S. Pandurović; 

Henri Četvrti, prvi deo (The First Part of King Henry IV), Ž. Simić, S. Pandurović; Henri Četvrti, drugi deo 

(The Second Part of King Henry IV), Ž. Simić, S. Pandurović; Henri Peti (The Life of King Henry V), Ž. Simić, 

T. Đukić; Henri Šesti, prvi deo (The First Part of King Henry VI), A. S. Petrović, B. Živojinović; Henri Šesti, 

drugi deo (The Second Part of King Henry VI), A. S. Petrović, B. Živojinović; Henri Šesti, treći deo (The Third 

Part of King Henry VI), A. S. Petrović, B. Živojinović; Ričard Treći (The Tragedy of King Richard III), V. 

Živojinović, red. B. Živojinović; Henri Osmi (The Famous History of the Life of King Henry VIII), B. Nedić; 

Troil i Kresida (Troilus and Cressida), Ž. Simić, S. Pandurović; Koriolan (Coriolanus), B. Živojinović; Tit 

Andronik (Titus Andronicus), Ž. Simić, S. Pandurović; Romeo i Julija (Romeo and Juliet), A. S. Petrović; 

Timon Atinjanin (Timon of Athens), B. Živojinović; Julije Cezar (Julius Casar), B. Nedić, V. Živojinović; 

Makbet (Macbeth), V. Živojinović; Hamlet, kraljević Danske (Hamlet, Prince of Denmark), A. S. Petrović; 

Hamlet (Hamlet, Prince of Denmark), V. Živojinović; Kralj Lir (King Lear), B. Živojinović; Otelo (Othello, the 


Moor of Venice), A. S. Petrović; Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra), B. Nedić, V. Živojinović; 

Simbelin (Cymbeline), Ž. Simić, S. Pandurović; Perikle (Pericles, Prince of Tyre), Ž. Simić, S. Pandurović; 

Venera i Adonis (Venus and Adonis), D. Angjelinović; Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece), D. 

Angjelinović; Soneti (Sonnets), prepev S. Raičković po proznom prevodu Ž. Simića; Jadovanje zaljubljene (A 

Lover's Complaint), D. Angjelinović; Zaljubljeni poklonik (The Passionate Pilgrim), D. Angjelinović; Feliks i 

grlan (The Phoenix and the Turtle), D. Angjelinović. 

Dodatak / Dela koja nisu objavljivana na srpskom jeziku: Da preminem Il' se vinem (Shall I die), Lidija 

Tonić; Ser Tomas Mor (Sir Thomas More) - odlomak -, Ljubica Bauer-Protić, Dušan Mihailović; Džon Flečer i 

Viljem Šekspir, Dva plemenita rođaka (The Two Noble Kinsmen), Lj. Bauer-Protić, D. Mihailović 

KALIBAN ILI PONAVLjANjE 

Kaliban duguje ime Montenjovom eseju O kanibalima i "Caribu" Nove zemlje. Prirodni čovek podvrgava se 

filozofskom vaspitanju, a istovremeno se redukuje na roba u novim američkim kolonijama. Šekspir 

predstavlja Kalibana kroz dva lingvistička kôda: jedan ga uzima kao čudovište staroga sveta, drugi kao roba 

novoga sveta. 

Kaliban je ujedno mitsko "čudovište" i "divljak" novoga sveta; Arijel je i zarobljeni "duh" (Merkur, božanski 

mistagog, psihopompos) i prikazivač okrutnih predstava; Prospero je i Mag i poslednji od Šekspirovih vladara 

u dvostrukoj ulozi prognanika i uzurpatora... Kaliban pripada zemlji i vodi, Arijel vazduhu i vatri. "Ti, zemni 

stvore", obraća se Prospero čudovištu zarobljenom u pećini. Kaliban, kao i prvi čovek u Knjizi postanja, 

stvoren je od "zemnog praha"; Arijel je duh, "dah života". 

Radnja Bure ne ograničava se samo na mitska ostrva Mediterana. Čovek u "prirodnom stanju" je divljak, ali 

"plemeniti divljak" je "kanibal". Vaspitanje tog "prirodnog čoveka" zbiva se na jednom od ostrva novoga 

sveta. Praiskonska, divlja i od početka izopačena Priroda suprotstavlja se Vaspitanju i Umetnosti. 

Bura se često interpretira kao vaspitanje divljaka. U tom poglavlju kulturne antropologije Prospero uči 

Kalibana, kao što je Prometej učio svoje "ljude-insekte" da razlikuju dan od noći. I opet se vraća jeka 

Postanja (Bog tada stvori dva velika svetla: veće svetlo da vlada po danu, manje, da vlada po noći). 

Nenaseljeno ostrvo je mesto čarolija, okajavanja, očišćenja. Ali Šekspir pretvara mitsko ostrvo, koje 

nastanjuju nimfe, čudovišta i veštice, u koloniju novoga sveta. Reč plantation (kolonija) javlja se samo 

jednom kod Šekspira. Bila je to nova reč, uvedena u engleski jezik samo pola veka pre nastanka Bure 

(Francis Bacon, 1622, glagol kolonizirati). 

Kad bih morao na ovom ostrvu / osnovat koloniju, gospodaru... (Gonzalo), "niko ne bi vladao", "sve stvari 

zajedničke". Na Prosperovom ostrvu postoje i gospodar i rob. Na svom "nenastanjenom ostrvu" Prospero je 

uvideo razliku između "moga" i "tvoga": Moj rob, naša vatra, poslovi koji nama koriste. 

Evokacija bezazlene utopijske zajednice završava se ubilačkim napadom na spavače - vizija Zlatnog doba i 

žetve bez ljudskog truda iznenada se preobražava u hajku na čoveka. Na kraju četvrtog čina Prosperova 

kolonija postala je Kirkino ostrvo, na kojem se Odisejevi drugovi pretvaraju u svinje. Kirkino se ostrvo 

ponovo javlja u kasnoj renesansi, kada se divni novi svet pokazao kao puko ponavljanje svih zločina i ludosti 

staroga. 

(izvor: Jan Kott, "Oluja", ili ponavljanje, Predgovor u: W. Shakespeare, Oluja, prev. A. Šoljan, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1979) 

K R I T I K A 

U nekoliko poslednjih godina ostvarenja Andraša Urbana prepoznatljiva su i po tome što je u njima dramski 

tekst ili literarni predložak najčešće samo inspiracija za inventivna rediteljska nadmaštavanja i krajnje 

nekonvencionalan pozorišni izraz. Niška Bura ne može se, ipak, svrstati u korpus takvih ostvarenja, 

prvenstveno kada je reč o odnosu prema izvorniku. Ostajući u okvirima narativno-tematskog nivoa 

Šekspirove romantične drame, bez prevelikog upuštanja u "kreativno-kritički dijalog" s autorom, uz 

inteligentno korišćenje elemenata neverbalnog teatra, Urban i glumački ansambl grade predstavu prefmjene 

scenske izražajnosti. Značajan doprinos efektnosti i dopadljivosti ovog ostvarenja daju lucidna muzika Silarda 

Mezeija i vrlo precizno osmišljen scenski pokret Ištvana Bičkeija. 

Miroslav Miki RADONjIĆ (Obrazloženje selekcije za 45. festival "Joakim Vujić" Šabac 20-27. april 2009.) 

Ponavljanje ludila bez kraja 

"Bura” je sigurno jedan od najtežih Šekspirovih komada za postavljanje na scenu, zbog svoje neuhvatljive 

čudnovatosti, višeznačne poetičnosti, složenog pretapanja istorije, mita, bajke, romanse, ili, kako piše Jan 

Kot, zbog unutrašnje rascepljenosti, koja do kraja uopšte ne srasta. 

Reditelj Andraš Urban je tekstu pristupio redukcionistički, otvoreno, uslovno, praveći koherentnu, umetnički 

zaokruženu predstavu, koja predstavlja ogroman pomak na repertoaru niškog teatra, ali i reanimaciju 


prilično umrtvljenog pozorišnog života na jugu Srbije (dramaturg Olivera Đorđević). Glumci niškog ansambla 

korektno iznose čvrsto promišljen rediteljski koncept, igrajući na skoro sasvim goloj sceni. Krajnja škrtost 

scenografije, u duhu elizabetanskog teatra, tačno podvlači univerzalnost značenja radnje, njenu gustu 

metaforičnost i gorčinu istine o neprekidnom ponavljanju istorije, večitosti mehanizama otimanja vlasti, 

bezizlaznom krugu progonstva i uzurpacije. 

U predstavu je uvedena grupa duhova, neka vrsta hora, sastavljenog od osam žena, koje komentarišu 

radnju, različitim, košmarnim, glasovima, kricima, dahtajima (Sanja Krstović, Snežana Petrović, Ivana 

Nedović, Vesna Stanković, Jasminka Hodžić, Maja Vukojević-Cvetković, Katarina Arsić, Nađa Nedović). Osim 

što je uzbudljiv na senzualnom planu predstave (produbljuje tenzije i emocije), hor u prvi plan izvlači ritualni, 

iracionalni, mitski aspekt igre, funkcionišući kao neka vrsta metafizičke opomene, pretnje, savesti, kazne. 

Ovaj postupak je efektno sredstvo podvlačenja bitnog dvostrukog statusa radnje u "Buri”, neophodne mitske 

medijacije stvarnosti, koja treba da preispita greške, kako bi sve, možda, moglo da počne iznova, očišćeno 

od opšte, jezive korumpiranosti. 

Predstava pleni magičnošću i šarmantnošću u prikazivanju Arijelovih čuda, nežnošću u iscrtavanju odnosa 

između Ferdinanda (Miloš Anđelković) i Mirande (Borjanka Ljumović), kao i Prospera (Aleksandar Mihailović) i 

Mirande, ali i nizom drugih delikatnih, poetičnih, vizuelno, koreografski, idejno inspirativnih rešenja (scenski 

pokret Ištvan Bičkei). Zarobljenog Ferdinanda, na primer, dovlače u kolicima iz supermarketa, što je vrlo 

zanimljivo rešenje koje sugeriše da je čovek postao roba, obezvređeno i jadno biće, samo sredstvo u 

ostvarivanju individualnih, neumoljivo sebičnih interesa. U nekoliko scena Prospero se ostalim likovima 

obraća preko zvučnika, nevidljiv, što se može shvatiti kao izraz njegove svemoći - svuda je prisutan kao 

nekakav orvelovski Veliki brat. U jednom segmentu te Prosperove posredne, tehnokomunikacije sa 

Mirandom, ona sinhrono, hipnotički, otvara usta, kao da govori njegove reči, kao da sve to dobro zna, što se 

može razumeti kao prikaz ideje o okretanju istorije ukrug, zarobljenosti u repetativnim ciklusima pokvarenih 

političkih igara. Budućnost je, čini se, samo repriziranje tragičnih lomova iz prošlosti, proizvod neiskorenjive 

ljudske sebičnosti. 

U Urbanovoj predstavi su posebno naglašene funkcije dvojice robova, nestašnog, vedrog i simpatično 

detinjastog Arijela (Aleksandar Marinković) i animalnog, nakaznog Kalibana (Dejan Cicmilović), odnosno 

njihove relacije prema Prosperu, koje problematizuju bitan sukob između prirode i civilizacije. Divljak Kaliban 

je naučen ljudskom govoru, dakle, govoru kolonizatora i uzurpatora. Prosperovo napušteno ostrvo, mitski je 

prostor imaginarne utopije, divnog novog sveta. No, umesto nevinosti, imamo ironijsko izobličenje tog novog 

sveta, gomilu unakaženih snova i raščerečenih šansi za novi početak, čisto ponavljanje grešaka, ludila i 

zločina staroga sveta. Bez kraja. 

Politika, 6. april 2009. 




Koprodukcija / Premijera 

MOŽDA SMO MI MIKI MAUS 

Tekst: Maja Pelević 

Režija: Matjaž Pograjc 

Narodno pozorište, Beograd – Sterijino pozorje – Bunker i Betontanc, 

Ljubljana (Slovenija) 

Reditelj i izbor muzike MATJAŽ POGRAJC 

Umetnička i idejna osnova Betontanc 

(Matjaž Pograjc, Tomaž Štrucl, Branko Potočan, Mateja Benedeti, Jure Vlahovič) 

Scenografija i dizajn svetla TOMAŽ ŠTRUCL 

Kostimografija MATEJA BENEDETI 

Scenski pokret BRANKO POTOČAN 

Scenski govor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ 

Dizajn zvuka JURE VLAHOVIČ 

Autor scenskih ilustracija: Milica BUTKOVIĆ 

Producenti: Maja VIŽIN, Milorad JOVANOVIĆ 

Asistent scenografa: Miraš VUKSANOVIĆ 

Asistent kostimografa: Olga MRĐENOVIĆ 

Premijera: 2. jun 2009. 

IGRAJU 

BOJAN KRIVOKAPIĆ 

ANA MARKOVIĆ 

STEFAN BUNDALO 

JELENA ILIĆ 

DAMJAN KECOJEVIĆ 

ANASTASIA MANDIĆ 

PAVLE JERINIĆ 

MILENA PREDIĆ 


P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, BEOGRAD 

www.narodnopozoriste.co.rs 

Delatnost Drame Narodnog pozorišta možemo posmatrati kao razvoj u četiri etape: od 1868. do 1914, od 

1918 do 1941, od 1945 do 1991 i od 1991 godine do danas. 

Prva faza obeležena je velikim brojem tragedija i dramskih prikaza inspirisanih srednjevekovnom i novijom 

istorijom kao što je Smrt Uroša V Stefana Stefanovića. 

Specifičnost repertoara Narodnog pozorišta, posebno krajem 19. veka, predstavljali su komadi s pevanjem 

poput dramatizacije popularnih novela Stevana Sremca: "Zona Zamfirova" i "Ivkova slava". 

U prve dve decenije 20. veka značajno se širi tematika srpskog dramskog stvaralaštva. Tada, pored 

Branislava Nušića, za Narodno pozorište piše plejada mladih stvaralaca, među kojima se naročito ističu: Simo 

Matavulj, Vojislav Jovanović Marambo i Milivoj Predić. 

Na samom početku 20. veka prikazan je u Narodnom pozorištu komad Borisava Stankovića "Koštana" koji će 

do današnjeg dana ostati kultna predstava ovog teatra. 

U prvoj etapi delatnosti Narodnog pozorišta na repetoaru su bila dela najznačajnijih pisaca svih književnih 

epoha: od najranijih (Sofokle), preko Šekspira, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Rostana, Getea, 

Ibzena, Strindberga, Gogolja, Ostrovskog, Čehova i Gorkog. 

U međuratnom periodu, kada je u pitanju domaća dramaturgija, izvođena su dela Jovana Sterije Popovića, 

Branislava Nušića, Milutina Bojića, Borisava Stankovića, Iva Vojnovića, Milana Begovića, Ivana Cankara, 

Todora Manojlovića. 

U periodu 1945-1953 godine igraju se komadi sa jasnom političkom porukom. U prve dve godine ovog 

perioda iz stranog dramskog stvaralaštva primat su imali ruski pisci. 

Političke promene i izvesna liberalizacija obeležava i odnos prema stranoj dramaturgiji i otkrivanje američke 

drame i dela Joneska i Beketa. 

Sedamdesete i osamdesete godine obeležavaju komadi Borislava Mihailovića – Mihiza, Aleksandra Popovića, 

Žarka Komanina, Ljubomira Simovića, i Jovana Hristića. 

Devedesete godine su označile i zaokret u radu Drame Narodnog pozorišta, koja se našla u rascepu između 

nacionalnih i estetskih ciljeva. Sadašnji cilj Drame Narodnog pozorišta je povratak pozorištu, otvaranje ka 

savremenoj svetskoj dramaturgiji i avangardi, a na planu domaće dramaturgije, saradnja sa najznačajnijim 

savremenim jugoslovenskim piscima s jedne i podsticanje sasvim mladih i neafirmisanih autora s druge 

strane. 

P O Z O R I Š T E - BUNKER i BETONTANC - LjUBLjANA 

www.bunker.si/slo/produkcija/betontanc 

Bunker je neprofitna organizacija za realizaciju i organizaciju kulturnih programa. Producira savremene 

pozorišne i plesne predstave, organizuje edukativne programe, uobličava jedan od najuglednijih 

međunarodnih festivala - Mladi levi i upravlja Starom gradskom elektranom - Elektro-Ljubljana, jednom od 

najlepših scena za savremenu performativnu umetnost u Sloveniji, gde se osim plesne i pozorišne produkcije 

dešavaju brojni festivali, koncerti i različni interdisciplinarni sadržaji. 

Cilj Bunkera je provetravanje slovenačkog kulturnog prostora inovativnim pristupom. Podstiče mobilnost 

umetnika i njihovog rada, kako u slovenačkom tako i međunarodnom prostoru. Stvara prostor koji 

omogućava razmenu iskustva, znanja i interesovanja između umetnika i raznolike publike. Bunker nastoji da 

podstiče rasprave o različitim umetničkih praksama i temama, zato i kreira umetničke programe i događaje 

koji reflektuju aktuelne socijalne, ekološke i političko-kulturne teme. 

Betontanc je 1990. osnovao reditelj Matjaž Pograjc, koji je okupio ljude približne generacije, ali s različitim 

iskustvom i bekgraundom (muzičare, igrače, glumce, kostimografe, scenografe), ali ipak sa zajedničkom 

stvaralačkom energijom i zaljubljenošću u pokret i pozorište. Za samo godinu dana Betontanc je postao 

prava slovenačka pozorišno-plesna senzacija. Po rečima Matjaža Pograjca, Betontanc je nastao kao reakcija 

na visokointelektualnu i konceptualnu umetnost osamdesetih. Od tada se grupa fokusirala na fizikalnost 

ljudskog tela, na odnos tela prema elementima koji ograničavaju slobodu pokreta. Ono što pokreće 

protagoniste, možda je samo infantilno ili smešno, možda samo brutalno ili nasilno, ali suočava publiku sa 

stvarnošću koja oduzima dah. Jedro Betontanca danas čine Matjaž Pograjc, scenograf i dizajner svetla 

Tomaž Štrucl, koreograf i igrač Branko Potočan, kostimografkinja Mateja Benedetti, dizajner zvuka Jure 

Vlahovič i glumci Primož Bezjak, Daša Doberšek, Branko Jordan i Katarina Stegnar. Ovaj put reditelj Pograjc 

sa srpskim glumcima stvara plesno-teatarsku magiju na umetnički način Betontanca. 



"Možda smo mi Miki Maus” je inspirisan jednim beogradskim grafitom na kome se nalaze mladić i devojka, 

zagrljeni, sa plastičnim ušima na glavi. U centru zbivanja nalazi se stari aparat za fotografisanje, smešten u 

prolazu "Bezistan” odmah pored Mek Donaldsa, kroz koji prolaze likovi komada. Drama se bavi vremenom i 

odnosom pojedinca prema sopstvenim "zamrznutim” trenucima u životu. Kao polazište uzima fotografiju, 

koja najbolje oslikava želju za večnošću a istvremeno strah od prolaznosti. 

Dramaturška beleška: Tragedija nacrtane aure 

Tekst Možda smo mi Miki Maus odlikuje emotivna snaga, poetika koja pripada postdramskoj formi i izuzetan 

scenski potencijal. Reč je o drami - tačnije, o vrsti postdramskog skripta - u kojem Maja Pelević značenjski 

slojevito, kritički angažovano i na formalno inovativan način progovara o čoveku u današnjem svetu, 

dezorijentisanom usled odsustva boga, morala, ljubavi, tolerancije ili vrednosnih merila - a, ponajviše, 

smisla. 

Sa šireg poetičkog stanovišta gledano, može se konstatovati da je ovaj tekst i logičan, premda poetički 

pomalo i neočekivan korak u opusu jedne od naših najdarovitijih mladih dramatičarki. Sledeći svoj 

nesumnjivi dramski senzibilitet, Maja Pelević u tekstu Možda smo mi Miki Maus upotrebljava jedan od 

ključnih tehnoloških fenomena moderne elektronske, postmoderne i potrošačke civilizacije - automat za 

snimanje i izradu fotografija - kao sredstvo uobličenja dramskog iskaza o praznini automatskog 

postmodernog sveta i jalovom obilju duše koja u njemu obitava, tražeći ispunjenje, ili barem utehu. Pri 

tome, Maja Pelević sledi tendenciju ubedljivog proširivanja liste motiva kojima se bavi, istovremeno 

ostvarujući sve veću složenost, preciznost i ubedljivost forme. 

Dok je njen prvi celovečernji komad Ler cinična melodrama, Beograd-Berlin, pak, sumorna alegorija 

pustolovine, Pomorandžina kora urnebesno satirična parabola o pobuni Tela, a Ja ili neko drugi postmoderna 

tragikomična fuga o slobodi i svim vrstama ropstva, u ovoj drami uočava se novi proces autorkinog 

dvostrukog sazrevanja. S jedne strane, forma ovog teksta korespondira sa sredstvima, metodama i, čak, 

strategijama postdramskog teatra - uzdržavanjem od sinteze, preplitanjem slojeva scenske iluzije, igrama sa 

gustinom i ritmom dramsko-scenskih znakova, simultanošću i sinestezijom. Na drugoj strani, ova drama, 

motivima, likovima i ne-fabuliranom, eliptičnom pričom, na reprezentativan i aktuelan način oličava misao 

Valtera Benjamina o izgubljenoj auri - "jednokratnoj pojavi daljine, ma koliko bila blizu”. Pomenutoj auri, kao 

izgubljenom izvoru i nedostižnom cilju, okrenute su škrte, a emocijama natopljene težnje svih likova - tačnije 

dramskih figura - ove elegične prustovske balade. Svedočeći o dragocenoj prolaznosti života i varljivoj 

večnosti slika, o ljubavi i zaboravu, o sećanju i nerazumevanju, protagonisti teksta Maje Pelević ujedno i na 

nov način upućuju drevni faustovski vapaj snovima koji im izmiču i svakodnevici kojoj oni sami pokušavaju 

da umaknu: "Verweile doch, du bist so schön!” (Nemoj da prođeš! Tako si divan). 

Svetislav JOVANOV (Scena, br. 3-4, 2007.) 

R E D I T E L j – Matjaž POGRAJC 

Rođen 1967. u Ljubljani, pozorišni reditelj i jedan od najistaknutijih slovenačkih pozorišnih umetnika. 

Diplomirao je pozorišnu i radio režiju (AGRFT, Ljubljana) i 1990. osniva "Betontanc“, trupu s kojom razvija i 

istražuje koreografske i fizičke forme pozorišnog izraza, baveći se ideološki orijentisanim temama, posebno iz 

sveta urbane adolescencije. Drugi važan deo njegovog istraživanja posvećen je verbalno-pozorišnoj strukturi; 

uz pomoć ansambla Mladinskog teatra, Pograjc istražuje režijske postavke zasnovane na izvornim 

tumačenjima savremenog dramskog teksta ili na doprinosu glumačke ekipe. Njegov metod interpretacija 

uključuje različite žanrove pop kulture, u okviru kojih on otkriva moderne arhetipske modele izgubljene 

civilizacije, haosa, nasilja i surovosti. 

Priznanja: Gran pri Banjole (1992); Borštnikova nagrada za posebna dostignuća (1992); Nagrada 

Prešernovog fonda za režiju u Mladinskom teatru (1997); Najbolji debitantski koreograf - reditelj u selekciji 

"Pet najboljih u Njujorku Njujork tajmsa" (2000); Nagrada Viljanueva za predstavu Ko se boji Tenesija 

Vilijamsa, za jednu od najboljih stranih produkcija na Kubi (2003); Marulova nagrada za najbolju režiju za 

predstavu Fragile! na Festivalu "Dani Marulića“ (2006); Gran pri Borštnikovih dramskih susreta za predstavu 

Fragile! (2006). 

Značajnije predstave: Roberto Zucco Bernard-Marie Koltes, 1996; Butterendfly (M. Butterfly, David Henry 

Hwang), 1995; Tamo gde nisam bio, 1996; Tirza, D. Z. Frey, 1997; Ko se boji Tenesija Vilijamsa, 1999; 

Dom Bernarde Albe (po Federiku Garsiji Lorki), 2000; Petar Pan ili dečak koji nije hteo da odraste, J. M. 

Barrie - M. Pograjc, 2001; Progonstvo i ubistvo Žan-Pol Mara, Peter Weiss, 2002; Play it Again Caligula (po 

Kaliguli Albera Kamija), 2003; Luluby, Daša Doberšek, Branko Jordan, Nataša Matjašec, 2004; Fragile! Tena 

Štivčić, 2005; Kitov stomak, Fabio Rubiano, 2006; Smrtonosna ljubav, 2007; Poets without Pockets, 

Ljubljana, 1990; Romeo i Julija, Ljubljana, 1991; Svaka reč zlata vredi, Ljubljana, 1992; Wet Hanky Thieves, 

Ljubljana, Angers, 1993; Upoznaj svog neprijatelja!, Ljubljana, 1995; Na tri strane neba, Ljubljana, 1997; 


The Secret Sunshine Schedule, Bunker Productions, Ljubljana, 1999; Midnight Meat Flight, 2000; Kuća 

susreta, Ljubljana, Rennes, 2002; Wrestling Dostoievsky, Vienna, 2004; Svi za Berluskonija, Junghollandia 

and Betontanc, 2004; Pokaži svoje lice!, Betontanc and Umka.L.V, 2006. 

P I S A C – Maja PELEVIĆ 

Dramska spisateljica i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Završila FDU, odsek za dramturgiju u 

Beogradu, 2005. 

Izvedene drame: ESCape - Bitef Art Cafe 2004, režija Jelena Bogavac; Ler - Narodno Pozorište, Subotica, 

2005, režija Slađana Kilibarda; u režiji Miloša Lazina, MTM Mostar; Fake Porno (zajedno sa M. Bogavac, J. 

Bogavac i F. Vujoševićem), režija Jelena Bogavac, Bitef Teatar, 2005; Budite Lejdi na jedan dan, režija 

Ksenija Krnajski, Bitef Teatar, 2005; Beograd-Berlin, režija Ksenija Krnajski, Zvezdara teatar, 2005; režija 

Predrag Kalaba, Volksbuhne Teatar (Parazit project), Berlin 2005; Pomorandžina kora, režija Goran Marković, 

Atelje 212, 2006; režija Bojana Lazić, Centar za kulturu Lazarevac 2008; režija Kokan Mladenović, Ujvideki 

szinhaz, 2009; Ja ili neko drugi, režija Kokan Mladenović, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2007; 

Skočiđevojka, režija Kokan Mladenović, koprodukcija Budva grad teatar i Srpsko narodno pozorište, Novi 

Sad, 2007; Putokaz-beskrajno blizu, beskrajno daleko (Via Balkan), režija Kokan Mladenović, Narodno 

pozorište Sombor, 2007; Hamlet Hamlet Eurotrash (tekst i režija zajedno s Filipom Vujoševićem), Pozorište 

na Terazijama, 2008. 

Nagrade: "Borislav Mihajlović Mihiz" za dramsko stvaralaštvo; "Slobodan Selenić" za najbolju diplomsku 

dramu; nagrada Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst, 2007. 



23.00 časa / Gradska plaža "Štrand" 


BALADE PETRICE KEREMPUHA 

Tekst: Miroslav Krleža 

Režija: Darko Rundek, Rade Šerbedžija 


Režija DARKO RUNDEK 

Scenograf i kostimograf ŽELjKO ZORICA 

Muzika ISABEL & RUNDEK 

Asistent redatelja MARIN LUKANOVIĆ 


GLUMCI 

VILI MATULA 

MLADEN VASARY 

DARKO RUNDEK 

MAJA POSAVEC 

ISABEL 

RADE ŠERBEDŽIJA 


Kritičari ne sumnjaju da je vizionarski pesnički kompendijum, napisan 1936, najznačajnije pesničko 

ostvarenje genijalnog pisca. Krleža je u Baladama stvorio vlastiti jezik, kojim se nikad i nigde nije govorilo ni 

pisalo; savršen hibridni instrument osnovnog kajkavskog idioma u koji su virtuozno i funkcionalno utkani 

latinski, mađarski, nemački, hrvatski štokavski, italijanski i ini leksemi i stilemi. Ova kompozicija ne može se 

okarakterisati ni kao spev, ni kao pesnička drama, niti na bilo koji drugi konvencionalan način. Balade su 

istovremeno korenito nacionalna i univerzalna knjiga: mitografija tragičnog ljudskoga kosmosa, inkarniranog 

ovaj put ne u dogodovštinama kraljeva i velmoža, nego u viševekovnom iskustvu gaženog hrvatskog 

narodnog kolektiva. 

U predstavi Kazališta Ulysses taj jezik i ta mitografija progovorili su na način koji je Krležin stih vratio publici i 

približio joj ga na razumljiv i prihvatljiv način. 

R E D I T E L j – Darko RUNDEK 

Darko Rundek je diplomirao režiju na ADU 1982. godine, ali u pozorištu nije puno režirao. Osamdesetih je na 

radiju realizovao pedesetak radio-drama od kojih su neke nagrađivane i učestvovale na internacionalnim 

festivalima. Komponovao je muziku za tridesetak predstava i više filmova, a kao kompozitor, tekstopisac i 

pevač objavio je 9 albuma. Glumio je u više predstava i filmova. 

www.darko-rundek.com 


P I S A C – Miroslav KRLEŽA 

Miroslav Krleža (1893 - 1981) Najplodniji i najsvestraniji književnik u istorij hrvatske književnosti, Miroslav 

Krleža ostvario je vrhunske domete u svim književnim vrstama. Nije se priklonio nijednom utvrđenom 

modelu pa se ni njegov opus ne može svrstati ni u jednu stilsku formaciju. Osebujnost njegovog stvaralaštva 

su, među ostalim, i iste tematske celine u svim delima, esejima, romanima, dramama, opsesivne teme 

intelektualca suočena s rasapom individualne svesti. Oko Krležina života i dela lomila su se koplja, od 

ideološke pripadnosti do uklopljenosti u društveni sustav. Uređivao je sve, od Legendi preko časopisa do 

Zastava. Na mnogo šta je odgovarao novim književnim delom: Moj obračun s njima, Dijalektički 

antibarbarus. 

Najveću je možda poruku dao savremenim Baladama Petrice Kerempuha. A lucidni eseji i dnevnički zapisi 

aktualno su i živo štivo, koje danas itekako vriedi čitati. Dekade Krležina stvaralaštva obežile su 20. stoleće, 

značila pravu razdelnicu, tematsku, ideološku i estetsku meru svega što je napisano u tom razdoblju u 

hrvatskoj književnosti. No, u skladu s njegovim geslom da je celi život pesma bez poente, Krležina fizička 

smrt 1981. godine nije značila kraj. Osobit kakav je bio, ostavio je naraštajima marginalije, rukopise koji su 

otvoreni tek 20 godina nakon njegove smrti. 

K R I T I K A 

(...) Snažna, dirljiva, glumački, muzički i stvaralački potresna predstava o kmetu i beskućniku Kerempuhu 

Potepuhu s kojim glumac histrion, dobrovoljno ili prisilno, deli sudbinu. Spojivši remek-delo M. Krleže i svoje 

vlastite sudbine i stvaralačku darovitost, akteri su oblikovali modernu i snažnu predstavu podsetivši nas kako 

je kajkavski govor prilika, a ne prepreka za teatarski briljantnu izražajnost. 

Darko Rundek muzički je spojio sve tradicije koje trenutno žive u popularnoj kulturi na našim prostorima. 

Želimir CIGLAR, Večernji list, 23. 06. 2008. 


SREDA, 3. jun 

19.00 časova / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 


LEPET MOJIH PLUĆNIH KRILA 

Tekst: Uglješa Šajtinac 


Narodno pozorište, Sombor 

Reditelj MARKO MANOJLOVIĆ 

Scenograf JELENA NAUMOVSKI 

Kostimograf SVETLANA CVIJANOVIĆ 

Kompozitor muzike i songova VLADA PEJKOVIĆ 

Scenski pokret DAMJAN KECOJEVIĆ 

Dramaturg TIJANA MARKOVINOVIĆ 

Premijera: 14. februar 2009. 

ULOGE 

Mihajlo 

Kristina 

Danica 

Stanko 

Branislava 

Dane 

NIKOLA IVAČKOV 

JELENA GALOVIĆ 

BILjANA KESKENOVIĆ 

RADOJE ČUPIĆ 

IVANA V. JOVANOVIĆ 

SAŠA TORLAKOVIĆ 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE, SOMBOR 

www.npozoristeso.co.rs 

Prva predstava u zgradi Pozorišta u Somboru održana je 25. novembra 1882. godine. Zdanje je sagrađeno 

na inicijativu Deoničarskog društva somborskog pozorišta, formiranog 1879. koje su činili građani Sombora. 

Od tada, Pozorište u Somboru radi kontinuirano. Stalno profesionalno pozorište deluje od 1946. godine, a 

1952. prerasta u Narodno pozorište. 

U Somboru su režirali najistaknutiji reditelji svoje generacije: Mata Milošević, Marko Fotez, Jovan Putnik, 

Slavoljub Stefanović Ravasi, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Madeli, Vida Ognjenović, Dimitrije 

Jovanović, Stevo Žigon, Petar Veček, Zoran Ratković, Ljuboslav Majera, Jagoš Marković, Dušan Petrović, 

Kokan Mladenović, Gorčin Stojanović, Radoslav Milenković, Egon Savin, Ljubiša Ristić. Na našoj sceni su 

izvođeni najznačajniji domaći i svetski pozorišni klasici, ali smo takođe pratili novu i avangardnu dramsku 

literaturu. 

Deo istorije Narodnog pozorišta Sombor su i dva njegova upravnika, Žiga Jasenović i Nikola Peca Petrović 

koji su ga smestili u red najznačajnijih teatarskih kuća u zemlji, čije je granice često prelazilo. 

U protekloj deceniji, naše Pozorište je bilo jedno od najmobilnijih u našoj zemlji. Predstave Slučajna smrt 

jednog anarhiste, Kate Kapuralica, Dekameron - dan ranije, Putovanje za Nant, Sumnjivo lice, Nigde nikog 


nemam, Gospođa ministarka, Mrtve uše, Kadmo kralj gostovale su u Mađarskoj, Austriji, Makedoniji, 

Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru, u Sloveniji, Rusiji, Ukrajini i Crnoj Gori. U istom periodu, sa predstavama 

Ukroćena goropad, Figarova ženidba, Fiškal galantom, Afera nedužne Anabele, Zla žena, Ruženje naroda u 

dva dela, Bogojavljenska noć, Buđenje proleća, Kazimir i Karolina, Opsada crkve Svetog Spasa osvojili smo 

brojne nagrade. 

Od 1993. godine, sezonu završavamo festivalom Pozorišni maraton. Tokom tri dana i noći, jedna za drugom, 

smenjuju se predstave našeg Pozorišta koje su premijerno izvedene u prethodnoj sezoni i predstave 

gostujućih pozorišta, pozorišnih grupa i studenata dramskih fakulteta. 

Narodno pozorište Sombor ima Veliku scenu i Studio 99. Gledalište Velike scene ima trista dvadeset mesta, a 

predstave u Studiju 99 može da prati devedesetdevet gledalaca. Pozorište ima pedeset troje zaposlenih, a 

ansambl čini četrnaestoro glumaca. 


Nova drama Uglješe Šajtinca, Lepet mojih plućnih krila bavi se temom porodice koja tavori u mračnoj 

svakodnevici srpske provincije. Otac je gubitnik bez pravog posla i punog očinskog poslanja, majka je ženski 

kućni robot s peglom u jednoj i varjačom u drugoj ruci, a sin je okrenut naci-nasilju i merkantilnom aspektu 

narko poroka. Pod naletom tranzicije dom prestaje da bude dom. 

Trkači olovnih nogu 

Reditelj Marko Manojlović, dramaturg Tijana Markovinović i krajnje iskreni kreativni angažmani glumaca, vrlo 

vešto fokusiraju ovu dramu na temu i fabulu. Tako nas oporo, bolno, ali i neizbežno suočavaju s realnim 

vremenom u kojem živimo, kao refleksiju posttraumatizovanih roditelja iz poslednje decenije 20. veka. 

Njihova izgubljenost u sopstvenom krhko građenom vrlom novom svetu, njihova ljudska svesna ili nesvesna 

životna priča bez krivice krivih, neminovno se odražava na traume njihove dece koja stasavaju, kao 

samonikli, u prvoj deceniji 21. veka. 

N. MAŠIREVIĆ 


U dijalogu sa vremenom pa i već izgrađenom aurom mladog pisca angažovanog oko nedaća i dilema 

sopstvene generacije Uglješa Šajtinac sastavio je komad sačinjen od likova koji prototipski nalikuju realnim 

utvarama i tvrdog i bolnog sektora one srpske svakodnevice koju sve upadljivije neposredno doživljamo u 

komšiluku a sve posrednije preko medija. U trošnoj porodičnoj šemi koju ta svakodnevica ispunjava 

"tamnom supstancom"otac je fatalnim trenutkom obeleženi gubitnik bez pravog posla i punog očinskog 

poslanja, majka feminini kućni robot s peglom u jednoj i varjačom u drugoj ruci, a sin je njima takvima 

duboko povređeni "lik" okrenut naci-nasilju i merkantilnom aspektu narko poroka. Svet kakav je oko nas im, 

dakle, više nije dom, a ni dom im ni na šta smisleno ne liči, dok sve to ponajpre nalikuje na uglavnom 

pregledno scensko dejstvo sa somborskom licencom (Radoje Čupić, Biljana Keskenović, Ivana V. Jovanović, 

Saša Torlaković), ponajviše ogledalski aktivno u doprinosu mlađih aktera (Nikola Ivačkov, Jelena Galović) sve 

do trenutka žanrovske transgresije u kojoj će do tada rušeno krenuti putem (ne)moguće, teatarski delatne 

vertikale. 

Nesavršeno kao i ono čemu je posvećeno, ali sa energijom i žarom iskoraka u stvarno kao važno, u ono što 

nas se tiče makar da nije uvek ni celo ni lepo. 


R E D I T E L j – Marko MANOJLOVIĆ 

Marko Manojlović: Rođen 1982. u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti apsolvent Pozorišne 

režije, u klasi profesora Slavenka Saletovića. 

2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darijanu Mihajloviću na predstavi Dantonova smrt, a nakon 

toga asistirao mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava Beli 

beli svet), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon 

Piplfoks), Loran Vanson (Rupe)... 

Predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. na sceni Studio, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. 

Usledila je predstava Klopka u Narodnom pozorištu u Somboru, Tri praseta u Pozorištu "Boško Buha", 

Pokondirena tikva, Narodno pozorište Kikinda i Beogradsko dramsko pozorište, Bez maske Atelje 212, U 

Edenu na istoku, Belef 2007, Noć ubica, Jugoslovensko dramsko pozorište, Eling, Beogradsko dramsko 

pozorište, Lažljivci, Gradsko pozorište Podgorica. 



U ovom komadu Uglješe Šajtinca susrećemo neke manje-više poznate junake kao što su otac povratnik iz 

rata, majka alkoholičarka kojoj je brat poginuo u tom istom ratu, i sin skinhed koji je usled nedostatka brige 

roditelja otišao na tu stranu. Ovaj tekst govori i o povratku komunikacije unutar porodice, kao i da li je ona 

uopšte moguća, i da li može da dođe do ponovnog spajanja porodice. To nije realizam u punom smislu te 

reči. Uglješa Šajtinac je napisao kratak komad, s osam-devet scena, tako da smo se unutar svake scene 

trudili da sublimiramo emociju koja je karakteristična za fazu, ili određeni psihološki trenutak junaka, i u 

tome se koristili nečim što su nerealistička sredstva, kako bi nam to pomoglo da što pre dođemo do te 

emocije. Trudili smo se da u glumačkoj igri preskačemo neke realističke tokove i idemo ka onome što nas 

vodi ka nekom emotivnom kontinuitetu, više nego realističkom. 

Marko MANOJLOVIĆ, Dnevnik, 13. februar 2009. 

P I S A C – Uglješa ŠAJTINAC 

Uglješa Šajtinac rođen je u Zrenjaninu 1971. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek 

Dramaturgija, diplomirao 1999, kada postaje i dobitnik nagrade “Josip Kulundžić” za najboljeg studenta 

dramaturgije, kao i nagrade “Slobodan Selenić” za najbolji diplomski tekst – Pravo na Rusa. 

Od 2005. predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2003.do 2005. dramaturg 

Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. U istom periodu kao urednik potpisao izdanje zbirke novih 

dramskih tekstova mladih pisaca „Projekat 3“, čije su drame bile izvedene u okviru istoimenog festivala u 

maju 2005. u SNP-u. Za Hadersfild dobija nagradu “Jovan Sterija Popović” za najbolji savremeni dramski 

tekst na Sterijinom pozorju 2005. Član žirija Bitefa 2005. Laureat nagrade ’’Biljana Jovanović’’ 2008. godine 

za prozu Vok ON!. Član Udruženja književnika Vojvodine. 

Autor drama: Pravo na Rusa, Hadersfild, Govorite australijski, Rekviziter, Banat, Vetruškina ledina, Lepet 

mojih plućnih krila. Predstave po njegovim tekstovima izvođene su na scenama širom zemlje, kao i u 

inostranstvu (Republika Srpska, Velika Britanija, SAD). 

Radio-drame: Đakon Bogorodične crkve (1999), dramatizacija romana Isidore Sekulić; U bunaru, 1998. 

Koscenarista igranog filma Hadersfild, po sopstvenom tekstu. 

Kratku prozu objavljuje u brojnim domaćim književnim časopisima, a redovno u kikindskom Severnom 

bunkeru. Ostala dela: Vok ON! (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2007), roman; Vetruškina ledina (Dirty 

Books / SKC Novi Sad, 2006); Predsmrtna mladost: antologija najnovije srpske drame / 1995-2005 (Novi 

Sad, Sterijino pozorje, 2006), drama Hadersfild; Nada stanuje na kraju grada (SKC, Beograd, 2002), roman; 

Priče za kraj veka (Kikindske novine, 2000), priča: „U liftu“, „Pseći vek“ – Šest pripovedača (Beopolis, 2000), 

naslovna priča; Čemer ("Jefimija" Kragujevac, 1997), zbirka priča; Čuda prirode (KOS, 1993), roman. 


Eto trenutka kad i pisac treba nešto da kaže o svom delu. Cinici bi rekli da bi bilo još bolje da pisci ne pišu pa 

bi onda svet bio pošteđen dvostruke nevolje – ni dela ni komentara! Ali ja sam mnogo veće đubre od 

svakog cinika koji ne piše te ću reći da je Lepet mojih plućnih krila još jedna drama koju sam napisao, kojom 

sam zadovoljan kao i saradnjom sa Somborcima u čijem pozorištu je postavljena njena praizvedba. Posebno 

bih zahvalio Biljani Keskenović, iz čije se lične želje za međusobnom saradnjom sve i izrodilo – nije tajna da 

smo madam Keskenović i ja inače ugledni predstavnici tajnog društva Umetnika Razmaknutih Prednjih Zuba, 

inače veoma moćnog klana unutar međunarodne asocijacije dramskih stvaralaca. 

O čemu se radi u mom komadu Zašto ja to pišem Da li sam ja svestan Čemu sve to vodi... 

Nema odgovora. 

Dakle, evo me tu, pisca komada koji je pretočen u predstavu somborskog Narodnog Pozorišta, onog kojem 

nije preostalo ništa drugo do da glumcima i svima odgovornima za uspešno izvođenje poželi puno sreće na 

Sterijinom pozorju. 

Hvala što ćete doći i odgledati dogodovštine mojih izmučenih junaka. Hvala što ćete biti slobodni da o tome 

svedočite u bilo čiju korist. Svakome ko dođe da pogleda ovo delce, a kojem nije važno ni ko ga je pisao ni 

ko ga igra, najviše i od srca Hvala. 

Uglješa ŠAJTINAC 

Da li je melodrama vaš omiljeni žanr 

- Čovek je melodramatično biće. Rađa se i umire u melodrami. Njoj niko ne može da izmakne, ni najveći 

zlikovac, ni čovek dobar "ko lebac". Daću ti jednostavan primer. Kaubojski film. Dobar momak. Loš momak. 

Onda, odnekud, ušeta zgodna ženska i sve oživi. Dobar postaje loš, a loš dobar. To je zajebanije od svakog 


prstena oko kojeg ratuju trolovi, patuljci, vilenjaci i slična bića. 

Koliko ja znam, u mome romanu, prvi put je u evropskoj literaturi široko citiran Kuran, dok je to sa Biblijom 

učinjeno bezbroj puta... 

Uglješa ŠAJTINAC - Mića VUJIČIĆ, Plastelin, 2005. 

K R I T I K A 

U bojama svastike 

Dramom čudnovatog naslova, Lepet mojih plućnih krila, Uglješa Šajtinac je potvrdio status moćnog 

modernog, savremenog, a ne tamo nekog starmalog pisca zaduženog za pase teme, kako su ispočetka 

pojedinci hteli da ga diskriminišu. Praizvedbom Lepeta, posle Ogovaranja Nebojše Romčevića, somborsko 

pozorište, pak, istaklo se kao jedino koje je ove sezone nove repertoarske odrednice zasnovalo isključivo na 

tekstovima domaćih pisaca. Lepo, a zahvaljujući kvalitetnim rezultatima i opravdano! 

"Lepet mojih plućnih krila" drama je koja se bavi porodicom, dakle usko ličnim planom, ali tematski ipak 

načinje mnoge kolektivne pejzaže. U centru pažnje je mlađani ćelavac Mihajlo, skinhed, čiji su roditelji živimrtvi, 

a i on "nekako" isti takav. U drugom planu, ili bar njegovim implicitnim naznakama, stoje stanja 

nacije, društva, države, ali i sveta, duboko zaglibljenih u "nepravdama" za koje se iznova i iznova okrivljuju 

"drugi". Letentno, prisutna je i tema internet "virtuelizacije komunikacije", koja bitno određuje socijalni 

habitus pripadnika mlađih i srednjih generacija. Prema svemu ovome, Šajtinac zauzima beskompromisnu, 

kritičku poziciju, ali sa zavidnom dozom emotivne bliskosti, odnosno distance kojom se vapi za lepšom, 

boljom i srećnijom realnošću. Melodramtično i tragično, nalazi se u podjednakom, ali dobrom i zanimljivom 

omeru. 

Iako ultramoderan, piščev jezik koji ne preza od oštrine ipak pripada staroj školi, takoreći "strejt" (pank-rok) 

dramaturgiji, sa dosta bluza. Ekstremna mera autentičnosti pripada nasleđu naturalizma ili verizma, koje je u 

velikoj meri sledio i reditelj Marko Manojlović, insistirajući na svedenosti i tačnosti psihološko-emotivnog i 

fizičkog izraza. Odatle je predstava dramaturški u bojama svastike - crno-bela i crvena. Upozoravajuće! Iz 

koncentrisanja materijala i dodatnog sažimanja već sažetih dramskih okvira Šajtinčevog rukopisa (u rezultatu 

gotovo da je reč o inscenaciji dramoleta), na delu je puna doza saspensa, one divne nelagode koja se 

proizvodi u gledaocu/ učesniku jednog pozorišnog čina. Funkcionalnost tišina, providnosti i praznina 

(scenografija Jelene Naumovski), u velikoj meri dorpinose tom osećaju. 

Velika zasluga za uspešno i kvalitetno ostvarenje Narodnog pozorišta Sombora pripada i akterima Biljani 

Keskenović, Radoju ûpiću kao tumačima Danice i Stanka, Mihajlovih posrnulih roditelja, ali i Ivani V. 

Jovanović (impresivna epizoda Branislave kao usamljene, ali za razliku od velike većine likova jedva 

rezignirane profesorke biologije koja traži Muškarca), kao i Saši Torlakoviću (Danicin ljubavnik, biznismen 

Dane), koji su znalački uspeli da uverljivo/ uverljivije razigraju scene u dramskom tekstu ponegde i poprilično 

nategnute ka ilustraciji ili objašnjenju-motivaciji. Tako se dobija uravnoteženiji dramski tok bez u ženskim 

likovima iskakanju sklonijem prosedeu autora komada. Tako, kao što i jeste realno, ženski likovi izranjavani 

iskriziranom muškošću (neki ginu u ratu, neki "umiru" u zatvoru ili karijeri, a najmlađi slede put beznađa), 

efektnije ulaze u centralnu okosnicu tragičke niti komada. U ulogama pogubljene omladine sasvim solidno se 

snalaze i Jelena Galović (Kristina, Mihajlova "devojka", ali ne i simpatizerka), baš kao i Nikola Ivačkov 

(Mihajlo, dete na vetrometini i stranputici) Iako se osnovni motiv drame (mišljenje, govor i akcije mržnje u 

trenutcima krize) gotovo klišeizirano i s malo problemskog naboja donosi u pisanom, a zatim i igranom delu, 

i iako je pozorišna igra u pojedinim sgementima nepotentno i "rustično" donesena, predstava "Lepet mojih 

plućnih krila" značajan je napor da se naznačene nevolje ne samo približe, nego i osvetle s one strane - sa 

strane ljubavi, razumevanja i mogućeg razrešenja. Bravo za izbor! 

Igor BURIĆ, Dnevnik, 24. februar 2009. 

Posle istorijske traume 

Postojanje Uglješe Šajtinca kao dramskog pisca u okviru pozorišnog stvaralaštva u Srbiji značajno je, između 

ostalog, i zbog razbijanja „logocentrične” moći Beograda. Upoređujući najnoviji dramski tekst Lepet mojih 

plućnih krila i, nekoliko godina stariji, Hadersfild, pronalazi se jedan zajednički imenitelj koji se može nazvati 

poetika sadašnjeg naturalizma. U prethodnim komadima, Hadersfild i Banat, fokus Šajtinčevog interesovanja 

je područje Banata te tipski karakteri nastali na ovim prostorima devedesetih godina. Dekonstruktivističko 

fokusiranje margine pruža priliku publici iz centra – koja ponekad ima sklonost da samo sopstveni svet 

doživljava kao stvaran – da sazna nešto više o svetu za koji možda nije znala da postoji. Praizvedba teksta 

Lepet mojih plućnih krila odigrala se na sceni Narodnog pozorišta iz Sombora 14. februara ove godine. 

Gostovanjem u Beogradu 29. aprila na sceni Teatra Bojan Stupica ponovo su se pokrenule teme o 

tektonskim poremećajima u životima ljudi nakon dobro poznatih događaja koji su potresli, u poslednjoj 

deceniji prošlog veka, prostor u kome živimo. Likovi roditelja alkoholičara, sveuviđajućeg deteta koje nema 

jasan cilj (ili je to cilj koji je prikreven ideologijama i teorijama), javljaju se i u obe ranije drame Uglješa 


Šajtinca. U ovoj, pak, sin je zadojen nacizmom, majka i otac, progonjeni sećanjima, više i ne primećuju sina, 

ostvarenje ljubavi je nemoguće, poromećeni su sistemi vrednosti. Sve su to odlike vremena koje dosledno 

prenose i glumci na sceni (Nikola Ivačkov, Jelena Galović, Biljana Keskenović, Radoje Čupić, Ivana V. 

Jovanović, Saša Torlaković). Scenografija Jele Naumovski podsetila je, u prvi mah, na scenografiju predstave 

Paviljoni Milene Marković u režiji Slobodana Unkovskog – kuća podeljena u dve prostorije gde se uporedo 

odvija radnja. Muzika Vladimira Pejakoviće oslikava nabujalu agresiju ponovno vaskrslih opasnih ideologija. 

Poslednjih petnaest godina na scenama pozorišta po Srbiji u predstavama koje se bave ovom tematikom čini 

se kao da hodaju iste pogrbljene lutke/ljudi sa tupim pogledom uprtim u daljinu. Ova slika jeste realna i 

neophodna da bi suočila pojedinca sa posledicama posttraumatskog razdoblja. No to je nedovoljno: 

rezignirani akter na sceni posmatra isto tako rezigniranu i otupelu publiku, bez nagoveštaja pomaka izvan 

stanja pukog samosažaljenja. Da li je neophodno gajiti ovo osećanje na kulturnoj sceni Srbije kako bi došlo 

do oslobođenja od traume napaćenog vremena ili je, pak, došlo vreme za pronalaženje novog jezika i 

promenu pravca misli da bi se iskoračilo van granica učaurenog uma 

Ana ISAKOVIĆ, e-Novine, 5. maj 2009. 


SREDA, 3. jun 



MRTVE DUŠE 

Tekst: Nikolaj Gogolj 

Režija: Ljuboslav Majera 

Narodno pozorište "Toša Jovanović", Zrenjanin 

Režija, dramaturgija i izbor muzike LjUBOSLAV MAJERA 

Scenografija JAROSLAV VALEK 

Kostimografija JASNA BADNjAREVIĆ 


ULOGE 

Čičikov ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ 

Manjilov LjUBIŠA MILIŠIĆ 

Karobačkova 

JELENA ŠNEBLIĆ 

Nozdrjov JOVAN TORAČKI 

Sabakjevič SELIMIR TOŠIĆ 

Pljuškin DRAGAN OSTOJIĆ* 

Mižujev ZVONKO GOJKOVIĆ 

Mavra 

Proška 

ANĐELKA DAVIDOVAC 

IVAN ĐORĐEVIĆ 

Policijski načelnik JOVICA JAŠIN 

Prva dama 

Druga dama 

SANJA MIKITIŠIN 

NATAŠA ILIN 

Sekretar DRAGAN ĐORĐEVIĆ 

Gubernator PRVOSLAV ZAKOVSKI 

*član Narodnog pozorišta iz Kikinde 

P O Z O R I Š T E - NARODNO POZORIŠTE "TOŠA JOVANOVIĆ", ZRENjANIN 

www.tosajovanovic.org.rs 

Dramska scena 

Prvi zapisi o pozorišnoj umetnosti kod Srba vezuju se za Bečkerek još u XVIII veku i za ime domaćeg učitelja 

Jelisejića i njegove diletantske đačke glumačke trupe. Žitni magacin preuređen je 1839. godine u pozorište. 

Po legendi, pozorište je nastalo iz neizmerne ljubavi jednog domaćeg imućnog građanina prema čuvenoj 

peštanskoj glumici; da bi je približio sebi i doveo u grad, izgradio je pozorište. Tako je bečkerečko pozorište 

jedno od najstarijih teatarskih zdanja u Jugoslaviji. Barokni enterijer je izuzetne lepote, akustike i 

funkcionalnosti, a u osnovi je kamernog tipa. Današnji spoljašnji izgled dobijen je temeljnom rekonstrukcijom 

i adaptacijom 1985. godine. Unutrašnjost pozorišta je, zahvaljujući sačuvanim originalnim planovima, 

restaurirana i autentična. Stotinak godina Pozorište nije imalo profesionalnu trupu (u njemu su gostovala 


mađarska, nemačka i srpska pozorišta), a od 1946. godine pozorište ima sopstveni ansambl koji deluje na tri 

scene: dramskoj, kamernoj i lutkarskoj. Pozorište nosi ime čuvenog srpskog glumca romantizma, Toše 

Jovanovića. 

Lutkarska scena 

Pozorišni život Zrenjanina traje još od kraja XVIII veka i nastaje uglavnom iz gostovanja značajnih pozorišta 

iz srednje Evrope. Profesionalno pozorište je osnovano 1839. godine i istovremeno je napravljena zgrada 

pozorišta u samom centru grada, koja sve do danas predstavlja bastion teatarske umetnosti. Današnji izgled 

sale je skoro neizmenjen i zadržao je svoja prvobitna barokna rešenja. Pocetkom XX veka u Zrenjaninu se 

igraju prvi lutkarski komadi, uglavnom u amaterskim družinama. Profesionalno lutkarsko pozorište osnovano 

je 1956. godine i od tada do danas izvodi po četiri premijere na srpskom i dve premijere na mađarskom 

jeziku. Integracijom Dramskog i Lutkarskog pozorišta 1975. godine formirano je Narodno pozorište "Toša 

Jovanovic" sa dve scene Dramskom i Lutkarskom. Svake godine Lutkarska scena izvede oko 250 predstava, 

od čega 100 predstava na gostovanjima. Ansambl lutkarske scene je tokom poslednjih deset godina ostvario 

značajne domete i time postao najistaknutiji lutkarski ansambl u Srbiji. Za svoja umetnička ostvarenja 

Lutkarska scena je osvojila više od 200 nagrada na međunarodnim i jugoslovenskim festivalima. Među 

najznačajnije nagrade spadaju pet nagrada na festivalu "Zlatni delfin" u Bugarskoj, u konkurenciji 25 

pozorišta iz 12 država, zatim nagrada kritike za najbolju predstavu na prvom svetskom festivalu dečjih 

pozorišta u Grčkoj, priznanje UNESCO-a, učešće po pozivu na međunarodnim festivalima BITEF i PIF, kao i 

nagrade na najznačajnijim jugoslovenskim festivalima. Lutkarska scena je svoje najznačajnije predstave 

izvela u Austriji, Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj predstavljajući na najbolji mogući način 

svoje domete u lutkarstvu, otvarajući prostor novoj umetničkoj invenciji u oblasti lutkarstva. Sa svakog 

gostovanja lutkarska ekipa je donela i brojne nagrade i priznanja. 


Gogolj je "Mrtve duše" napisao 1841. u Rimu, kao prvi deo kasnije neostvarene trilogije. Ruski cenzori su 

odmah uočili da je naslov teološki protivrečan, jer "duše su besmrtne". A upravo s tom "smrtnošću" trguje 

Gogoljev Čičikin, došavši na ideju da bi putujući po ruskim selima od vlastele za sitne pare mogao da 

otkupljuje mrtve duše nekad zaposlenih seljaka, za koje su ovi ionako plaćali porez državi. Pored duhovitih 

opisa Čičikovljevih zgoda i nezgoda, Gogoljevo satirično pero bilo je naoštreno protiv sela, gospode i na 

račun države, putem ekscentričnih likova karakterističnih za njegov literarni rad. Drugi i treći deo "Mrtvih 

duša" trebalo je da akcentuje ozbiljnije promišljanje o aktuelnim temama tadašnje Rusije, ali Gogolj je stigao 

da napiše jedva nekoliko poglavlja drugog toma, koja je pre smrti i spalio. 

Reč je o Bulgakovljevoj dramatizaciji Gogoljevog romana, koja govori o potpunom kolapsu moralnih normi, 

izopačenim vrednostima i ljudskoj hipertrofiji poimanja iskrivljenih normi. Gogoljevština odgovara za rad na 

sceni, jer je sve tu pogurano ka preterivanju da bi se uočila suština, a pozorište uvek mora da dotakne i 

racio i emociju, da bi proizvelo validan estetski doživljaj. Gogolj mi je blizak jer on nudi neverovatnu količinu 

pitoresknih likova, od individualne psihologije do psihologij masa. Najviše me dojmi inicijalna kapisla u 

njegovim dramama, postavljena na realnim, sažimajućim stvarima... 

Ljuboslav MAJERA 


Čičikov! Značenjski i ritmički zaista začaravajuće zvučno ime svetske literature. Upravo tako Ljuboslav Majera 

akcentuje svoj dizajn Gogoljeve nedovršene storije o anđelu-demonu-nalik na (pro)putovanju kroz seoski 

krajolik koji bi mogao biti svaki drugi, do i naš, ili njihov, onaj što ga vidimo ili onaj koji osećamo u bićima 

stegnutim i rastegljivim preko svake mere... Krajolik potcrtan onirično kostimiranim ljudskim dušama, 

prozvanim tananim izborom folklora i muzike, finim tkanjem reditelja u valjanoj korespondenciji kako s 

takozvanom gogoljevštinom tako i sa glumcima koji skučeni u groblju scenskog dekora i kostima pronalaze 

dovoljno (van)sceničnog života u sebi i onog koji nas sve vreba, a životom se ne zove. 

Aleksandar Bogdanović kao Čičikov, plus glumački zreli izleti u ekspresije najrazličitijih boja čine da ova 

predstava pogodi tamo gde treba, u vreme kad je metafora i suvišna i dovoljna, kad na teatarskoj sceni i 

spomenici i ekološke, brižljivo odabrane papirne kese služe za hvatanje nevidljivog koliko i za prodavanje 

magle. Naizgled paradoksalna akcija linearno se iscrpljuje u svoj punoći prenesenog značenja dok 

zrenjaninske Mrtve duše postaju efektan putokaz-zamajac danas živima. 

Emocija je ono suštinsko u ovoj predstavi, ali to ne znači da se iz nje ne stiže dalje i lepše. 



R E D I T E L j - Ljuboslav MAJERA 

Rođen u Bačkom Petrovcu 1951. Reditelj i profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dekan na 

Akademiji dramskih umetnosti u Banskoj Bistrici (Slovačka). Obrazovanje: Akademija lepih umetnosti, Odsek 

režija, Bratislava, (1975). Reditelj u Slovačkoj redakciji RTV Novi Sad; Redakcija govorno-umetničkog 

programa RNS; samostalni umetnik; umetnički direktor NP "Toša Jovanović", Zrenjanin. Režirao preko 70 

predstava u profesionalnim i amaterskim pozorištima u Kikindi, Kruševcu, Beogradu, Somboru, Novom Sadu, 

Bačkom Petrovcu, Ruskom Krsturu, Erdeviku, Mostaru, Iloku, Budvi, kao i u Slovačkoj u Prešovu, Njitri, 

Zvolenu, Breznu, Trnavi. Režirao TV drame, TV emisije, dokumentarne filmove i multimedijalne projekte; 

radio scenografiju, kostime i izbor muzike za predstave koje režira. Neke režije: F.G. Lorka: "Jerma"; S. 

Mrožek: "Klanica"; M. Čičvak: "Kuća gde se to dobro radi"; Aristofan: "Lizistrata"; N.V. Gogolj: "Ženidba"; 

A.P. Čehov: "Ujka Vanja"; A.P. Čehov: "Tri sestre"; A.P. Čehov: "Posle pedeset godina" ("Medved", 

"Prosidba", "Jubilej"); A.P. Čehov: "Svadba"; S. Mrožek: "Policajci"; I. Erkenj: "Totovi"; K. Horak: "Put"; J. St. 

Popović: "Rodoljupci"; J. St. Popović: "Kir Janja"; M. Nikolić: "Atentat"; V. Ognjenović: "Je li bilo kneževe 

večere"; J. St. Popović: "Pokondirena tikva"; T. Vilijams: "Mačka na usijanom limenom krovu"; J. Hristić: 

"Sedmorica protiv Tebe"; E. Kočiš III: "Putovanje u Nant"; Sofokle: "Antigona"; V. Savić: "Čuješ li, majko, 

moj vapaj"; J. St. Popović: "Zla žena"; S. Kovačević: "Janez"; Lj. Simović: "Hasanaginica"; B. Kreft: "Balada o 

poručniku i Marjutki"; T. Vilijams: "Putevi"; H. Pinter: "Jezik gorštaka"; E. Jonesko: "Ludilo u dvoje"; T. 

Vilijams: "Tetovirana ruža"; Rucante: "Mušica"; D. Kovačević: "Sabirni centar"; M. Nikolić: "Kovači". Neke 

nagrade: osvajao brojne nagrade na Susretu pozorišta Vojvodine, festivalima amaterskih pozorišta i malih i 

eksperimentalnih scena; Oktobarska nagrada Bačkog Petrovca; Oktobarska nagrada Kikinde; Plaketa 

Narodnog pozorišta u Kikindi; specijalna Sterijina nagrada za režiju "Putovanje u Nant", 1997. 


"MRTVE DUŠE“ – GROTESKA U DESET SLIKA 

Ova dramska adaptacija sastoji se iz 10 slika koje prenose stanje duha i prioritete našeg (i Gogoljevog) 

vremena. Kao i uvek kad se prozno delo adaptira za scenu, nužno se izgubi kvalitet sadržan u izvanrednim 

Gogoljevim opisima, u načinu na koji gradi atmosferu, u poređenjima - sve je to u romanu neizmerno 

bogatije nego što predstava može da pokaže. Na nama je da odaberemo najkarakterističnije tačke i 

ponudimo gledaocima. (...) Priča o potpunom kolapsu moralnih normi, tumbe okrenutim vrednostima – 

duboko se tiče društva u kome živimo. Naša hipertrofija je veća nego kod Gogolja. I što je najgore, tu 

iskrivljenost prihvatamo kao normu. Prilagođavamo se silama haosa kao Čičikov. Ratovi koje nismo, a jesmo 

vodili, ispostavljaju nam se neprestano kao trgovina tim izginulim ljudima, njihovim dušama i imovinom, 

profesionalnim vrednostima koje su imali. U tome učestvuje kler, licemerje i laž se prihvataju kao normalno 

stanje, tolika je korumpiranost duha i tela... svi u tome učestvujemo, svako od nas je deo te opštedruštvene 

groteske. 

Ljuboslav MAJERA - Lj. BAILOVIĆ, Zrenjanin, 3. oktobar 2008. 

P I S A C – Nikolaj GOGOLj 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1. april 1809. – 4. mart 1852.) je bio ruski pisac rođen u Ukrajini. U svojim delima 

je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije. 

Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim 

radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. 

Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste. 

Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, 

koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u 

ministarstvu u Sankt Peterburgu. 

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu 

"Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a 

od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je 

da napiše zbirku pripovedaka "Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831-1832). U pričama je koristio elemente 

folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu. 

Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom 

koji mu je dao ideje za nekoliko dela. 

Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). 

Njegova najpoznatija drama, "Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, 

pa i samog cara. 


Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, "Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija 

kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo "Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. 

Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova. 

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po 

Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno 

šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje 

rukopise, među kojima je bio drugi deo romana "Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo 

đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. 

Pripovetke i romani: Večeri na majuru kod Dikanjke (1831-1832), Zbirka Mirgorod (1835), Taras Buljba 

(1835, 1842), Peterburške priče - Nos (1836), Šinjel (1842), Mrtve duše (1842); Drame: Ženidba (1833), 

Revizor (1836, 1842) 

izvor Wikipedia 

K R I T I K A 

Groteska o(bez)duhovljene telesnosti 

Kažu da je Gogolj bio smrtno ozbiljan kad je pišući svoje "Mrtve duše" hteo da promeni Rusiju, da je povede 

napred i spase od potonuća. Likovi koji promiču u njegovom poslednjem delu slika i prilika su karaktera kakvi 

su se mogli naći po ruskim gubernijama, ali i gradovima, gde se utavorila lenjost, pohlepa, škrtost, glupost, 

neobrazovanost, korumpiranost ili poročnost, kao "kanon" koji je vodio u zastranjivanje. Naravno da 

Gogoljev spisateljski dar vrlo lako može da se prenese i na širu sliku sveta, između ostalog i zato što su baš 

mrtve duše i njihovo otkupljivanje "lepa" figura (ne)moguće stvarnosti, očajanja za duhovnim preporodom 

ljudskog roda. Razočaran što tadašnje sveštenstvo nije podržalo njegov rad, Gogolj praktično umire 

dokazajući vlastitu iskrenost, izglađujući se do smrti. 

Isti takvi ljudi žive i danas, dobrostojeći koji bi po svaku cenu da imaju više, dajući što manje, kao i njihovi 

pognuti nižnji - loše ili dolestojeći, koji i ono malo popiše, raskućiše, oskrnaviše... Pavel Ivanovič îčikov 

prototip je Gogoljevog "mesije", radnika za dobro, koji se u predstavi zrenjaninskoj pozorišta, za koju su 

korišćene dramatizacije Bulgakova, Lasice i Strniska, prihvata "lošeg" ("prljavog") posla, otkupljivanja duša 

preminulih seljaka, kako bi ih vratio državi, zaradio, ali i oslobodio stega jednog naopakog života. Naizgled 

paradoksalna akcija iscrpljuje se u svoj punoći prenesnog značenja, koju nije propustio da uoči reditelj 

LJuboslav Majera, slikajući narodski svet Gogoljevih mrtvih duša kao efektan putokaz onim živućim, 

obogaćujući ga lucidnim i vickastim muzičkim i scenografskim rešenjima (duhoviti nadgrobni spomenici koji 

iskaču iz poda - scenografija Jaroslava Valeka). 

Neposrednom igrom i dubinskim "raskrinkavanjem" lika koji igra, Aleksanadar Bogdanović je izneo najveći 

teret predstave, tumačeći îčikova kao pažnje vrednog sužnja iznad, pre nego ispred svog vremena. Uz 

pomoć kostima (epohe) Jasne Badnjarević, predimenzioniranim telesnim proporcijama ostalih likova "Mrtvih 

duša" dat je nedvosmislen komentar njihove korumpiranosti, grešnosti, ako se baš tako hoće, mada Majera 

nimalo ne apstrahuje priču, ne daje joj religiozne ili religijske proporcije. Iako znatno otežan (kostimima), 

zrenjaninski ansambl je korektno izneo "gogoljevštinu" kako i reditelj Majera označava smisao za satiru i 

ironiju u altruizmu velikog i provokativnog ruskog realiste. 

Nozdrjov Jovana Toračkog i u drami (dramatizaciji), i u predstavi, parira Bogdanovićevom îčikovu, kao 

zaneseni, kompulsivni kockar, vispreni seljanin koji jedini provaljuje o čemu je zapravo reč u misiji îčikova, 

svojevrsnom blefu koji samo radi koristi, s jedva malom rezervom, tačnije prepredenošću, gutaju ostali 

stanovnici/ veleposednici zabite gubernije. Među njima, datom karakteru i scenskom razigravanju u 

iznošenju dvosmislenosti Gogoljevog teksta, dosledno glumačko rešenje, uz Jovana Toračkog, najbolje su 

pronašli LJubiša Milišić, tumačeći srdačno veselog ("gej") Manjilova, Jelena Šneblić, u ulozi uspavane seoske 

"lepotice"/ veštice Karobačkove, i Selimir Tošić, kao prevejani, namćorasti Sabakjevič. Dragan Ostojić, 

gostujući kikindski glumac, u upečatljivoj ulozi ekstremnog cicije i tiranina Pljuškina uspeo je da se istakne 

darom za fizičke i govorne gegove, koji samo da je ispoljio s manje želje, a više mere, u potpunosti bi se 

uklopio u sasvim, sasvim solidno repertoarsko ostvarenje Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" u Zrenjaninu. 


Stvaranje mraka 

Opredeljenje Narodnog pozorišta Toša Jovanović iz Zrenjanina, da na repertoar uvrsti komad nastao prema 

romanu (korišćene dramatizacije Mihaila Bulgakova i Milana Lisice i Vladimira Staniska) Mrtve duše Nikolaja 

Vasiljevića Gogola uporište ima u anegdotskoj fabuli - kupovina mrtvih duša - ali još više u osnovnom motivu 

glavnog junaka Pavla Ivanoviča Čičikova koji služeći se svim mogućim nečasnim sredstvima, prevarama i 

obmanama, zapakovanim u plašt pristojnosti i finoće, učtivosti i uglađenosti, pokušava da ostvari svoj ideal i 

postane bogat i poštovan u društvu. 

Tako savremeno, zar ne, jer dripci u lister odelima i uglancanim mercedesima su neizbežni deo naše 


svakodnevnice. U odnosu na doba u kojem je stvarao Gogolj - roman Mrtve duše (prvi tom) objavljen je 

1841. godine - danas su promenjena su samo materijalna sredstva, ali kolaps moralnih normi i razjedenost 

sistema vrednosti prokleta je konstanta. Te činjenice, da civilizacija od onda, pa i dalje, do danas, u 

duhovnom smislu nije odmaka ni korak, ni pedalj, itekako je svestan reditelj predstave Ljuboslav Majera (od 

ranije poznat kao reditelj suptilni kritičar čovekovog duhovnog sunovrata) pa na toj premisi i bazira svoj 

autorski prosede i scenska rešenja. 

Veoma je dobro što se Ljuboslav Majera vratio poetici koju je promovisao i etablirao na samom početku i u 

zlatnoj fazi svoje karijere (predstave Rodoljubci - NP Kikinda, Hasanaginica NP Kruševac, Kir Janja SNP, 

Antigona NP Toša Jovanović Zrenjanin, Putovanje za Nant, NP Sombor) i koja se očituje u scenskom 

minimalizmu, rediteljskoj imaginaciji i jedinstvenoj umetničkoj inventivnosti koja neminovno provocira 

nepodeljeni glumački angažman i posvećenost, a često rezultira scenskim biserom i i bravurom. I upravo taj 

amalgam iznedrio je veoma upečatljivog Čičikova, virtuoza prevare, u tumačenju Aleksandra Bogdanovića, 

kojem će naredna igranja, verujem, doneti još paket neophodnih sredstava, namenjenih potrošnji u 

mnogobrojnim susretima (Manjilov - Ljubiša Milišić, Korobačkina - Jelena Šneblić, Sabakevič - Selimir 

Tošić…) i na tom dugom (pro)putovanju od zlehudog siromaštva preko varljivog olimpa uspeha i do 

neminovnog pada u bezdan poraza. Upravo u duelima s’ pomenutim tergovcima ljudskih, mrtvih duša 

nedostaje Bogdanoviću tog satanskog začina, tog ritma nečastivog (Majera Čičikova gotovo uvek na sceni i 

obavija višeznačnim oblakom magle) što nije slučaj kada pokušava da omadjija Nozdrjova u dinamičnom i 

slojevitom izvodjenju odličnog Jovana Toračkog ili Pljuškina u tumačenju virtuoznog Dragana Ostojića (gosta 

iz NP Kikinda). 

Ova izdvajanja nužna su jer podcrtavaju značaj kolektivne igre ansambla koja umnogome doprinosi ukupnoj 

pozitivnoj oceni ove predstave pozorišta iz Zrenjanina, kao što tome nedvosmisleno pomažu odlična 

kostimografska rešenja (naglašena grotesknost, dvopolnost, sitničavost…) Jasne Badnjarević i scenografija 

Jaroslava Baleka - skromna, ali inventivna, s’ jasnom aluzijom da nam se sve smanjuje, a samo groblja 

povećavaju. 

Zar i ti Rusijo ne letiš kao kao hitra, nedostižna trojka - pita se na kraju komada Mrtve duše Čičikov, ali ni tu 

njegovu dilemu, niti zvonjavu zvona - alarm ili objava pobede - ni smeh davno pobeđenih - živih mrtvaca, ne 

uzbudjuje nikoga. Imamo snage samo da dunemo u plamen sveće i - stvorimo mrak. 

Nije ni čudo što mrtve duše imaju cenu, a žive idu u bescenje... 

Miloš LATINOVIĆ, 17. oktobar 2008. 


ČETVRTAK, 4. jun 



FLAMINGO / WINNEBAGO 

Režija: Taddeus Phillips 

The Lucidity Suitcase Intercontinental, Philadelphia (SAD) 

Režija i dizajn TADEUS FILIPS / Thaddeus Phillips 

Muziku komponovala i izvodi grupa LE CHAT LUNATIQUE 

Saradnici 

DžEREMI VILHELM / Jeremy Wilhelm 

MUNI KULASINGE / Muni Kulasinghe 

TATJANA MALARINO / Tatiana Mallarino 

ŠARLOT FORD / Charlotte Ford 

Video LARS DžEN / Lars Jan 

Svetlo DRU BIJO / Drew Billiau 

Premijera: 28. jun 2007. 

GLUMCI DžEREMI VILHELM / Jeremy Wilhelm 

MELINDA MCCARTHY / Melinda Mekarti 

MUNI KULASINGE / Muni Kulasinghe 

TADEUS FILIPS / Thaddeus Phillips 

MUZIČARI LE CHAT LUNATIQUE 

(Muni Kulasinghe, John Sandlin, Jared Putnam, Fernando Garavito) 

www.lechatlunatique.com 

P O Z O R I Š T E - LUCIDITY SUITCASE INTERCONTINENTAL, FILADELFIJA 

luciditysuitcase.org 

Kreativni tim 

LUCIDITY SUITCASE Intercontinental je ekipa pozorišnih stvaralaca sastavljena od umetnika iz Kolorada, 

Kolumbije, Ajove, Nju Meksika, Njujorka i Bugarske koji se poigravaju “grubim” medijima, dokumentarnim 

snimcima, improvizacijama i istraživanjem u cilju stvaranja pozorišnih epika i prozora u retko viđene svetove. 

Dela uključuju: Most koji se topi (2008), Flamingo/Winnebago (2007), !El Conquistador! (2006), Noćni za Avr 

de Gras (2005), Oštra ivica zemlje (2002), Izgubljeni đonovi (Lost Soles*, 2001) / *igra reči: izgovara se 

isto kao “Lost Souls”, što bi značilo “Izgubljene duše“. 

Rad trupe Lucidity Suitcase je predstavljen na New York Theater Workshop, Festival de Otono (Madrid), 

Traverse Theatre (Škotska), 4+4 Days Festival (Prag), Mladi Levi (Ljubljana), On the Boards (Sijetl), 

MassMoca (North Adams), Philadelphia Live Arts Festival, La MaMa & Under the Radar (Njujork), Arcola 

Theatre (London), Teatro Calderon de La Barca (Valjadolid, Španija), Festival de Teatro Internacional 

(Malaga, Španija), Teatro Rojos (La Korunja, Galicija), Teatro Garcia Lorca (Victora-Gastiez, Pais Vasco), 

Noorderzon Festival (Groningen, Holandija), Dublin International Fringe Festival (Irska). 


LE CHAT LUNATIQUE naglo postaje jedan od najtraženijih ciganskih džez-rok bendova na američkom 

Zapadu. Nastao 2005, bend spaja cigansku muziku, zapadni sving i takozvani "Hot Club of France" Đango 

Rajnhart džez-stil. 

Le Chat je nastupao širom Novog Meksika, Kolorada i Arizone. Njihov prvi studijski album, DEMONIC 

LOVELY iz 2007. nominovan je za 7 nagrada Novog Meksika, a kompozicija “Miss Lady” osvojila je prvu 

nagradu za najbolju pesmu. 


Nastanak predstave 

U januaru 2007, pozorišna trupa Lucidity Suitcase krenula je na put da prikupi materijal za novo pozorišno 

delo o brzom nestanku nafte (Peak Oil), starim benzinskim pumpama i našoj budućnosti. Koristeći mape 

nacrtane rukom, putovali su zaboravljenim i zatrpanim delovima Puta 66 skupljajući predmete, slike i priče. 

Poseta Las Vegasu omogućila je Tadeusu Filipsu da istražuje o dedi koga nije poznavao, Ejbu Šileru, legendi 

Hotela Flamingo. Takođe su pronašli odličan ciganski džez-bend u Albakerkiju u baru na Putu 66, zvani Le 

Chat Lunatique (Mačka Mesečar). 

Napravljena je scena bazirana na klasičnoj benzinskoj pumpi, i posle mnogo improvizacije i 

eksperimentisanja, stvoreno je novo delo sa grupom glumaca i muzičarima grupe Le Chat Lunatique. 

Predstava 

Flamingo / Vinebago prati priču o Agitu Pradešu (Ageet Pradesh) koji putuje u svom automobilu-prikolici 

Vinebago (Winnebago RV Caravan), napravljen da ga pokreće ulje iz tiganja, preko Sjedinjenih Država, i 

mladom čoveku u potrazi za svojim dedom u Las Vegasu. Predstava ispituje teoriju o brzom nestanku nafte 

(Peak Oil theory) i prekomerno korišćenje energije u SAD, automobilsku kulturu, OnStar navigacioni sistem i 

stare benzinske pumpe, motele i restorane. Usputne atrakcije uključuju: naselja Indijanaca u Novom Meksiku 

(pueblos), Motel Vigvam, Put 66 (Route 66), kampove za prikolice, lasvegaski električni voz i korejski 

karaoke. 

R E Č E L E K T O R A 

Pozorište bi trebalo da bude naše duhov(it)no ogledalo. Da nam pokaže naličije našeg duha. Da se poigra s 

našim očekivanjima i iznenadi nas novim saznanjima o nama samima i svetu koji nas okružuje. Pozorište bi 

trebalo da bude – drugo mi... Ili drugo ja... Ili u slučaju vas koji ćete doći na Pozorje – DRUGO VI! U vezi s 

ovakvim pristupom pozorišnoj formi izdvojio sam dve češke i jednu američku predstavu: 

Lucidity suitcase theatre iz Filadelfije, USA, dolazi s predstavom FLAMINGO / WINNEBAGO, koja je po svojoj 

strukturi bliska filmskom narativu Džima Džarmuša. Duhovita i bolna priča o nestanku i prestanku sveta i 

traženju sopstvenih korena biće ujedno i zvanična premijera ove predstave u Evropi. 


R E D I T E L j – Tadeus FILIPS (Thaddeus Phillips) 

Tadeus Filips je reditelj, glumac i scenograf, diplomirao na Kolorado Koledžu i pohađao DAMU (Fakultet 

alternativnog i lutkarskog pozorišta) na Karlovom Univerzitetu u Pragu. Štićenik je britanskog reditelja 

Patrika Kilija i bugarskog scenografa Enča Avramova, učio je kod step majstora Džimija Pejna i češkog 

reditelja lutkarskog pozorišta Jozefa Krofte. Režirao je, kreirao i dizajnirao Most koji se topi (THE MeLTING 

BRIDgE), Flamingo/Vinebago (Flamingo/Winnebago), Noćni za Avr de Gras (Red-Eye to Havre de Grace) i 

Oštra ivica zemlje (The Earth’s Sharp Edge)za trupu Lucidity Suitcase Intercontinental. Njegov rad je 

predstavljen na Festival de Otono (Madrid), Mladi Levi Festival (Ljubljana), Noorderzon Festival (Groningen, 

Holandija), Traverse Theater (Edinburg), 4 + 4 Days of Movement Theater Festival (Prag), Arcola Theatre 

(London), Battersea Arts Center (London), Festival Internacional de Teatro (Malaga, Španija), On The 

Boards (Sijetl), The Philadelphia Live Arts Festival, La MaMa (New York), The Dublin International Fringe 

Festival (Irska), The New Haven Festival of Arts & Ideas, Buntport Theater (Denver) i Manitou Art Theater 

(Manitu Springs, Kolorado). 

2004. kreirao je rad o Kolumbijskom Vrataru u saradnji sa kolumbijskim TV glumcima iz Telenovela pod 

nazivom !El Conquistador!, koji je prikazan van Brodveja na Njujorškoj pozorišnoj radionici i obišao je 11 

gradova u Španiji. Za svoju ulogu Polonija u toj predstavi nominovan je za nagrade Drama League (izuzetna 

predstava u Njujorku) i Lucille Lortel (izuzetan solo šou van Brodveja), Hewes Award (za scenografiju u !El 

Conquistador!). Drugi radovi uključuju Izgubljeni Đonovi (Lost Soles) (solo step predstava sa događenjem u 

Vajomingu i na Kubi), Henri V – Uživo sa Tajms Skvera (solo adaptacija Šekspirovog Henri V sa ratnim 


igračkama), Planeta Lir (solo adaptacija Šekspirovog Kralja Lira postavljena na igralištu za mini-golf) i Bura 

(postavljena u dečijem bazenu). Napisao je i glumio u Geometriji Čuda (The Geometry of Miracles) Roberta 

Lepaža, igrane u Kraljevskom Nacionalnom Teatru u Londonu koja je obišla Pariz, Singapur, Glazgov, 

Jerusalim, Bogotu, Salcburg, Lisabon, Ajova Siti, Montreal, Njujork, Toronto, Barselonu, Madrid i Udine u 

Italiji. Dobitnik je stipendija Pew za 2002 godinu, Umetničkog Saveta Pensilvanije i Nezavisne Fondacije. Iz 

Denvera je, država Kolorado. Budući projekti uključuju: Mikrosvet(ovi) I i II (Microworld(s) Part I & II) koji 

će se premijerno prikazivati na “Off the Grid” festivalu 2009. i Kitovska optika (WHaLe OPTiCS) koja će se 

premijerno prikazivati 2010. na Philadelphia Live Arts Festival-u. 


KUVANJE NA PLIN 

Tadeus Filips se vraća na Zemlju s alegorijom o brzom nestanku nafte 

Površina ispucalog pustinjskog tla. Plastični flamingo. Zvuci ciganskog džeza i vestern-gitara. Po Tadeusu 

Filipsu, to su zvuci i slike koji obeležavaju njegovu novu predstavu Flamingo / Winnebago. U saradnji s 

Lucidity Suitcase Intercontinental i džez-ansamblom Le Chat Lunatique iz Albakerkija (Novi Meksiko), Filipsov 

multimedijalni pozorišni komad dodiruje kič prošlosti (lasvegaski gangsteri) i turobnu budućnost (teorija o 

naglom nestanku nafte, Zemlja progutana od strane proždrljive propasti). Filips, slobodni skejtborder koji je 

postao umetnik performansa iz Denvera (Kolorado), a sada živi u Filadelfiji (kada ne boravi u Bogoti, 

Kolumbiji), komentarisao je pohlepno korišćenje zemaljskih sirovina u svojim prethodnim scenskim 

produkcijama Oštra ivica zemlje i Henri V uživo. Ali ne s toplinom ni malaksalošću koju Flamingo / 

Winnebago obećava. 

“…Naša poenta u vezi s energijom jeste teorija “peak oil” – da će uskoro sva nafta na Zemlji biti iscrpena i 

zbog toga će svet kakav znamo prestati da postoji. Čovečanstvo nema pojma kako da se bori s ovim 

problemom – ne postoji način da se otkrije druga sirovina kako bi se zadovoljile naše potrebe. Sjedinjene 

Države su stvorene kao automobilska nacija. Nećemo imati čime da pokrećemo te automobile. Mi 

prikazujemo činjenicu da moji unuci neće znati šta znači leteti avionom. Mi žrtvujemo svoju budućnost…” 

Tadeus FILIPS (Iz intervjua u filadelfijskim novinama City Paper-Net) 

K R I T I K A 

Flamingo / Winnebago je ambiciozna tvorevina pisca i reditelja Tadeusa Filipsa. Putevi dva čoveka se 

ukrštaju. Obojica čeznu da otkriju Ameriku, a ono sa čime se susreću je zabrinjavajuće: prirodna okolina je 

ugrožena a budućnost zemlje, i sveta, mračna... Muzika benda iz Albakerkija Le Chat Lunatique je savršena, 

a scenografija i projekcije upečatljivi. 

Broad Street Review 

Pažljivo ukomponovana, inteligenta i maštovita, predstava Flamingo / Winnebago šara po vremenu i 

prostoru s radnjom punom preokreta, teorijom o brzom nestanku nafte (Peak Oil Theory), svežom muzikom i 

neponovljivim likovima... Dizajn svetla i kostimi su upadljivo dobri, a glumačka ekipa, koji je sarađivala pri 

pisanju i stvaranju predstave, višestrana kao i postavka. 

CurtainUp 



19.00 časova / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 


TERAPIJA / Premijera 

Tekst: Kristofer Djurang 

Režija: Olivera Đorđević 

Pozorište "Deže Kostolanji" / Kosztolányi Dezsö Színház, Subotica 

22.00 časa / Novosadsko pozorište–Újvidéki Színház 


TERAPIJA / Repriza 

Pozorište "Deže Kostolanji" / Kosztolányi Dezsö Színház, Subotica 

Reditelj OLIVERA ĐORĐEVIĆ 

Scenografija MARIJA KALABIĆ 

Kostim MIRNA ILIĆ 

Korepetitor AGOTA VITKAI-KUČERA / Vitkay-Kucsera Ágota 

Matrica za Schizophrenic Medley GEZA KUČERA / Kucsera Géza 

Video-materijal ANTAL ERDUDAC / Erdudac Antal 

Majstor svetla EDVARD MEZEI / Mezei Edvárd 

Majstor tona ARPAD TOMO / Tómó Árpád 

Asistent reditelja ROBERT LENARD / Lénárd Róbert 

Premijera: 22. januar 2009. 

ULOGE 

Šarlot MARTA BEREŠ / Béres Márta 

Prudens ANDREA ERDELj / Erdély Andrea 

Bob ARPAD MESAROŠ / Mészáros Árpád 

Endrju GABOR MESAROŠ / Mészáros Gábor 

Brus IMRE ELEK MIKEŠ / Mikes Imre Elek 

Dr Stjuart ČABA RALBOVSKI / Ralbovszki Csaba 

P O Z O R I Š T E - POZORIŠTE "DEŽE KOSTOLANjI" / KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ, SUBOTICA 

www.kosztolanyi.org 

Alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost - to su osnovne odlike Pozorišta “Kosztolányi Dezső” iz 

Subotice. Pozorište je osnovala lokalna samouprava grada Subotice, 1994. U početku radi u zgradi 

subotičkog Narodnog pozorišta. U dosadašnjem istorijatu značajnu ulogu odigrali su Ferenc Peter (Péter 

Ferenc) i Tibor Sloboda (Szloboda Tibor). Od sezone 2006/2007. direktor pozorišta je Andraš Urban (Urbán 

András). U novembru 2006. pozorište otvora sezonu u sopstvenoj sali. Ansambl čine četvoro mladih 

glumaca: Marta Bereš (Béres Márta), Andrea Erdelj (Erdély Andrea), Arpad Mesaroš (Mészáros Árpád) i Imre 

Elek Mikeš (Miker Imre Elek). Izvedeno je pet premijera: Ukroćena goropad Šekspira, Drakula - Svetlosti 

trenutka, TangoS. Mrožeka, Five for Two, Deneša Debreija (Döbrei Dénes) i Henija Varge (Varga Heni), The 

Hardcore MachineBrehta, čija je premijera bila u Berlinu. U sezoni 2007/2008. premijerno su izvedene 

predstave: Urbi et orbi Janoša Pilinskog, Prava priroda ljubavi Breda Frejzera, Iskušavanje jagnjetaAndora 

Silađija, KolekcionarDžona Faulsa, Okuka smrti (po drami Ota Tolnaija), Turbo Paradiso (po pripoveci 

Enciklopedija mrtvih D. Kiša), Sretni ludaciŽolta Požgaja. Ansambl je u ovoj sezoni pozvan na 58. Festival 


profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin), 53. Sterijino Pozorje, Festival “POSZT” (Pečuj), INFANT (Novi 

Sad), “THEALTER” (Segedin), “SZIGET” Festival (Budimpešta). U sezoni 2006/2007. pokrenuta je 

programska serija “Tramvaj Desiré” (Desiré villamosa), jedinstvena u Vojvodini. Cilj programa je prikazivanje 

pozorišnih i srodnih produkcija koje vojvođanska publika nije imala priliku da vidi. Serija želi da upozna 

publiku sa priznatim domaćim kao i s umetnicima iz Mađarske. U ovom programu učestvovale su uglavnom 

alternativne pozorišne produkcije i predstave teatra pokreta, a održavaju se i književne večeri i koncerti. 

Težnja Pozorišta je da obezbedi prostor mladim vojvođanskim umetnicima. Od oktobra 2007. obezbeđen je 

simultani prevod na srpski jezik. 


Terapija je romantično-komična parodija veza, samoanalizirajući-samolečeći duševni pornošou, 

psihoindividualistička nega, romantično-komični-ljubavni triler, radionica koja se zasniva na knjigama, 

časopisima, malim oglasima i ličnom iskustvu, grupno-meditativno-ekspresivni workshop koji obuhvata i 

elemente terapije, hidroterapija sa šamarima (ili i - benzinski - motor - sa - četiri - cilindra - ima - dušu), 

psihološko-dokumentarno-romantična komedija. 

Polazeći od farse Kristofera Djuranga, Olivera Đorđević je napravila multižanrovsku predstavu koja prikazuje 

različite nivoe muško ženskih odnosa, čija je tradicionalna stabilnost popucala zbog fragmentizovanosti i 

šizoidnosti društvenih okolnosti. 

U predstavu su uključeni monolozi glumaca o ličnim iskustvima i bolnim sećanjima, zatim niz songova, kao i 

video-komentari radnje. Zbog ove multimedijalnosti, predstava je scenski vrlo raskošna i uzbudljiva, ali i 

idejno izuzetno inspirativna. 

Ana TASIĆ, Selektor festivala Dani komedije u Jagodini 


Djurangov neurotično-histerični-asimetrični sekstet likova u farsičnoj potrazi za životnim parnjakom i kakvimtakvim 

emotivnim utočištem i sam po sebi predstavlja solidan osnov za komički razigran splet scenskih senzacija, 

a ono što od njega postiže Olivera Đorđević uz orgijastički poletno sadejstvo glumaca stvar je posebnog 

pozorišnog reda, srećno podešena za sjajnu zabavu. Kako to u ovom kolektivu već uhodano ide, izabrani 

tekstualni predložak se dijalektički smelo prazni od svega suvišnog da bi se istovremeno punio upečatljivim 

međuigrama iz sfere medijskih zamena realnosti, živim dijalogom sa publikom, vidno osveženom tradicijom 

burleske i kabarea, "samoanalizirajućim-samolečećim duševnim pornošouom" svih aktera, simultanizmom 

unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena igre u stalnoj nadogradnji i prespajanju. Sve to na malom prostoru i sadenuto 

u malo minuta energetski izvanredno podržava podjednako mali ali odličan glumački kolektiv, tako da se uz malo 

dobre volje i minimum aktivne memorije Terapija može doživeti i kao neka para-vrsta svetlog i nasmejanog 

omaža onom tamnom biseru koji je lanjskom Pozorju pod naslovom Urbi et orbi isporučio subotički teatar, i tada 

pod odličnim, već uveliko prepoznatljivim kreativnim vođstvom Andraša Urbana. 


R E D I T E L j – Olivera ĐORĐEVIĆ 

Olivera Đorđević: Rođena 1974. u Beogradu. Završila Trinaestu beogradsku gimnaziju (tri godine), a zatim 

Jefferson Performing Arts High School u Portlandu, Oregon. Diplomirala na odseku za multimedijalnu režiju u 

klasi prof. Bora Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Radila je u organizacionim timovima 

festivala Bitef, Sterijino pozorje i Radost Evrope. Od 2006. direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog 

pozorista u Subotici. 

Značajnije režije: M. Krouli, Momci iz benda, Pozorište mladih, Novi Sad; A. Popović, Ljubinko i Desanka, NP 

Banja Luka; U. Šajtinac, Pravo na Rusa, SNP; Dž. Heler, Bombardovali smo Nju Hejven, Pozorište mladih, 

NS; V. Šekspir, Otelo, Portal teatar, Novi Sad; B. Menhof, Feliks i Doris, NP Niš; M. Gavran, Pacijent doktora 

Frojda, Argo teatar, Sombor; M. Frejn, Iza kulisa, NP „T. Jovanović“ Zrenjanin; P. Šefer, Mračna komedija, 

NP Sombor; O. Vajld, Važno je zvati se Ernest, NP Sombor; N. Sajmon, Apartman, NP Subotica, Šekspir, 

Mnogo vike ni oko čega, NP Subotica; Nušić, Ožalošćena porodica, NP Subotica, Fejdo, Buba u uhu, NP 

Sombor. 


Zašto je tako teško upoznati ljude, pita se Prudens iz komada Više od terapije... Da li je to zato što zaista 

nikada ne postavljamo prava pitanja, da li je zato što u našem ’fejk’ društvu ni mi nemamo drugog izbora 

osim da i sami budemo ’fejk’, ili zato što smo jednostavno u strahu od najranijeg detinjstva (kada uviđamo 

da su u prodavnici igračaka igračke za devojčice na suprotnoj strani od onih za dečake), pa sve do starosti 


(kada konačno batalimo sve priče o ’onom pravom/onoj pravoj, svojoj ’drugoj polovini’, prinčevima na belim 

konjima i sl. da bismo usvojili besmrtni, svuda primenjivi, moto „daj šta daš“) Da li su ovo uopšte prava 

pitanja i da li uopšte vredi davati ili tražiti odgovore u pozorišnoj predstavi Možda to sve znači samo da je 

traganje za savršenim (ili kakvim god) partnerom i potreba za razumevanjem svojih potreba i sopstvene 

seksualnosti neiscrpna i večita tema Ili da smo toliko zatrpani određenim stereotipima, klišeima i 

podrazumevajućim tradicionalnim ’istinama’ da nam može pomoći samo ogoljavanje čitavog apsurda života 

koji se naziva ’modernim’ (a u suštini je to samo eufemizam za easy way out i legitimno odustajanje od bilo 

kakvog zbližavanja, ukoliko nam posrednici nisu Facebook ili My Space, naravno) Da li se zaista 

zadovoljavamo bilo kakvim, osrednjim, priručnim, kupljenim, potplaćenim, površnim... Da li će nam vreme 

stvarno uzalud proći ukoliko budemo tražili više, bolje, pravo Koga pitati Kome reći S kim pričati S 

terapeutom S profesorom S partnerom Sa nekim u publici Gde tražiti odgovore Kod Frojda Kod 

Froma U Celestinskom proročanstvu Kod Opre Vinfri Kod Milana Tarota U Kosmopolitanu U Men’s 

Health-u Na „Terapiji“... 

Olivera ĐORĐEVIĆ 

Krenuli smo od teksta koji je ponekad pogrešno tumačen, kao romantična komedija sa srećnim završetkom. 

Znamo da mnoge priče krenu kao vesele, kao četrdeset osam sati svadba, a završe se u crnoj hronici, zato 

što ljudi nisu postavljali prava pitanja koja ih zanimaju, odnosno, kako naći pravog ili pravu i da li taj pravi ili 

prava zaista postoje. Komad nam je poslužio kao ilustracija ličnih priča, jer sigurno ne postoji niko ko nije 

imao problema te vrste, ko je celog života srećan i zadovoljan i da ga se ta tema ne dotiče. Drago mi je što 

se to pokazalo kao tačno. 

Olivera ĐORĐEVIĆ, Danas, 22. mart 2009. 

P I S A C – Kristofer DJURANG (Christopher Durang) 

Kristofer Djurang (rođen 1949) je savremeni američki dramski pisac i glumac školovan na Harvardu i Školi 

drame u Jejlu. Predstave su mu izvođene na Brodveju i off Brodveju ... Među njegovim najigranijim 

dramskim tekstovima su: 

Više od terapije, Sestra Meri Ignejšus vam sve objašnjava, Brak Bet i Bua, Bebu sa vodom, Gromko 

smejanje, History of American Film, Betin letnji odmor, Luda božićna avantura gospodina Boba Krečita ... 

Njegove dramske tekstove odlikuje crni humor, satira i parodija. Osvojio Obi nagrade za Sestru Meri Ignejšus 

i Brak Bet i Bua, nominovan je za nagradu Toni za najbolju knjigu o mjuziklu za Istoriju američkog fllma, i 

nominaciju za Drama Desk za Betin letnji odmor. 

Takođe je napisao nekoliko scenarija uključujući Više od terapije, Kaluđerica koja je pucala na zvono 

slobode, Kuća muževa (zajedno sa Vendi Vaserštajn); i Loline Avanture. He has also written several 

screenplays including Beyond Therapy; The Nun Who Shot Liberty Valence; The House of Husbands (which 

he co-authored with Wendy Wasserstein); and The Adventures of Lola. 

Okušao se i kao glumac a po njegovom tekstu Beyond Therapy Robert Altman je snimio istoimeni film 

(1987). 

K R I T I K A 

Razbijanje iluzija 

Tekst „Više od terapije” Kristofera Djuranga je farsičan, lagan i fluidno razigran prikaz lutanja, gubljenja i 

pronalaženja u muško-ženskim odnosima. Polazeći od ove komedije, rediteljka Olivera Đorđević je ostvarila 

kompaktnu, scenski uzbudljivu, multižanrovsku predstavu u koju su, pored delova iz Djurangovog teksta, 

uključene lične ispovesti glumaca, tekstovi inspirisani časopisima tipa „Cosmopolitan” ili „Men’s health”, kao 

ibrojni songovi. Ovim dramaturško-rediteljskim postupkom je u ogromnoj meri usložnjen idejni korpus 

predstave, znatno su produbljene i nadgrađene ideje inicijalnog teksta, mnogo se dobilo na dinamičnosti i 

životnosti radnje. Segmenti Djurangovog teksta izvode se ujednačeno maniristički, izoštreno groteskno, 

negde blisko montipajtonovskoj estetici što jasno uspostavlja apsurdna značenja prema likovima i zapletu. 

Imre-Elek Mikeš igra Brusa, infantilnog, neumereno stidljivog i preosetljivog biseksualca koji očajnički traži 

stabilnu emotivnu vezu. Andrea Erdelj nastupa u ulozi malo homofobične, krajnje nepoverljive i suzdržane 

Prudens koja se zbližava sa Brusom. Marta Bereš, takođe vrlo plastičnoigra Brusovog neurotičnog psihijatra 

Šarlot a nadahnuto je postavljen i lik Prudensinog histeričnog psihijatra Stjuarta (Čaba Ralbovski). 

Izvođenje Djurangovog teksta prekida se dramaturški opravdanimscenama u kojima glumci izlaze iz svojih 

likova i nesputano govore o ličnim iskustvima na polju emotivno-seksualnih odnosa, kopajući po podrumima 

bolnih sećanja, usamljenosti, strahova, skrivenih čežnji. Za razliku od veoma artificijalne inscenacije 

Djurangovog teksta, glumci ovde nastupaju neposredno i direktno, pleneći svojom provokativnom 

iskrenošću. Zbog stalnog napuštanja iluzije u igri, može se reći da je predstava „Terapija” brehtovskog 

opredeljenja (u strukturalnom, ne i u političkom smislu). Izvođači razbijaju iluziju, na različite načine, 

ukidajući tako pasivni status gledalaca. Osim što često ulaze i izlaze iz svojih likova, oni najavljuju scene iz 


Djurangovog teksta, ističući i njihove naslove, ulaze u direktnu komunikaciju sa publikom itd., što su sve 

brehtovski postupci koji podstiču aktivnije uključivanje publike u proces recepcije predstave. Naglašeni su 

konflikti i tenzije između nestajanja stabilnosti u odnosima između polova i istovremene želje za 

kontinuiranim zajedništvom. Ta potreba za uspostavljanjem bliskije komunikacije posebno nežno i 

nostalgično se izražava putem brojnih songova koje glumci grupno izvode, u formi a cappella ili karaoka 

(pesme grupa „Snow Patrol”, „Fool’s Garden” itd.). Muzika ima funkciju kohezije između likova ali je, takođe, 

i oblik njihovog, ličnog, emotivnog utočišta, eskapizma, kao i artikulacije težnji ka emotivno punijim životima. 

Stilizovan, pop-art izgled scene podržava opštu ambivalentnost značenja, u smislu toga da se u predstavi na 

različite načine paralelno prihvataju ali i kritički preispituju fenomeni popularne kulture (scenografija Marija 

Kalabić, kostim Mirna Ilić). Na primer, na video bimu se prikazuju različiti crteži, fotografije i video sekvence 

koji upotpunjuju i komentarišu radnju na jedan pseudopatetičan način; u isto vreme su pomalo sladunjavi, 

ali i suptilno ironično odmaknuti od te zašećerenosti (video materijal Antal Erdudac). Predstava „Terapija” 

Olivere Đorđević nesvakidašnje je zabavna, aktuelna i nestašno komična, zbog ogoljene iskrenosti u 

izražavanju različitih aspekata šizoidnosti savremenih muško-ženskih odnosa. U okolnostima sveprožimajuće 

tehnologizacije, globalizacije i fragmentacije, koje rasparčavaju subjekte i lome naše krhke identitete, ljubav 

se, ipak, ukazuje kao konstanta. Iako strašno fražilna i eluzivna, ona je, izgleda, istovremeno i neuništiva, 

apsolut u svetu relativizma. 

Ana TASIĆ, Politika, 3. februar 2009. 

Grupno, do izlečenja! 

"A sad nešto sasvim drugačije!", komotno bi mogao da bude podnaslov ili najava nove predstave glumaca 

okupljenih oko pozorišta "Deže Kostolanji" u Subotici, koje je ovaj put vodila Olivera Đorđević, a ne Andraš 

Urban, kako je to već uobičajeno i gotovo opšte poznato. Samo, "Terapija" i pored svoje žanrovske 

specifičnosti (komedija) u opusu subotičkog pozorišta u Harambašićevoj, i dalje nosi Urbanov impuls koji je 

zaiskrio još u predstavi "Urbi et orbi" - snažnu prisutnost u aktuelnom, stvarnom, životnom, istinitom... Iako 

predstavu otvara interna šala da glumci i glumice ovaj put neće da se obnažuju, oni to zapravo i te kako 

rade (ne "garderoberski"), jer bez toga u visokim dozama, očigledno nema ni velikog efekta. Ono što se pod 

Urbanovom rediteljskom palicom sad već uredno radi - "postepeno napušta komad" - Olja Đorđević je 

sprovela "još" radikalnije, "terajući" aktere da ne samo napuste komad, nego i brojne druge teatarske 

konvencije, odvodeći "Terapiju" u jedan skoro cirkuski manir. Djurangova klasično američki plošna komična 

tematizacija ljubavnih odnosa u vreme ravnopravnih "bi", "homo", "lezbo" i "hetero" seksualnih tendencija, 

poput neke karaoke matrice služi da predstava preraste u urnebesnu i pozorišno inteligentno raspojasanu 

priču, medli o sukobu polova, odnosno pravom malom ratu, kako se to muškarcu i ženi u potrazi za onim 

pravim/ pravom najčešće čini. U potrazi u kojoj su dozvoljena (i pogrešna) sva sredstva s indikacijama koje 

su istovremeno i kontraindikacije. Šest glumaca, šest vešto intimiziranih "ispovesti", šest maestralno 

karikiranih likova koji uglavnom fizičkom ekspresijom probijaju granice očekivanog. Koliko god da je često u 

pozorištima na repertoar postavljeno jedno delo koje osim lekovitih, humorističnih, i nema nekih većih 

pretenzija, toliko je i retko cilj postignut. ôvek se jednostavno, ne može stalno smejati istim fazonima, istim 

manirima pri izvedbi, istim piscima (uglavnom iz prošlog ili pretprošlog veka)... "Deže Kostolanji" vraća nadu 

ili, bar, nudi izuzetak i svetao primer kako i koliko jedna predstava može da oraspoloži i realno zaoštrenu 

situaciju (slučaj ljubavna veza) otupi i učini pomirujućom. I nekako uvek na kraju, ali kao apsolutni prvaci, 

nižu se fantastično komični Imre-Elek Mikeš/ godinu u vezi, luda, ali baš luda doktorka Marte Bereš/ ne zna 

da li je u vezi i njen još luđi partner i kolega doktor âbe Ralbovskog/ nije u vezi - slobodan, iznenađujuće 

rafinirani gej Arpada Mesaroša (dve i po godine u vezi) i šarmantni konferansije Gabora Mesaroša/ nije u 

vezi. Andrea Erdelj/ it’s complicated se izdvaja zato što, "jadna", zbog uloge strejt devojke nije mogla toliko 

da šmira, ali, verujte, ništa joj nije falilo, naprotiv, ona je bila ženski prototip par ekselans! 

Igor BURIĆ, Dnevnik, 23. januar 2009. 

Terapija 

(...) U malom "Deže Kostolanji" pozorištu bilo je dovoljno da se donesu dva stola i četiri najmanje stoličice iz 

lošeg bara, pa da rediteljka i šestoro odličnih glumaca naprave “predstavetinu” od dva sata u kojoj sve pršti 

od smeha, inteligencije, ironije, samoanalize, veštine, humora, kritike kiča u nama i oko nas u svakom 

trenutku. Imre Elek Mikeš, Andrea Erdelj i Čaba Ralbovski dominirali su brzinom, slobodom tretmana emocije 

na sceni, konceptom lika i nadasve - montipajtonovskom otkačenošću uz svesnu i savesnu samoironiju. (...) 

Lik ćaknute i usamljene psihijatrice odlično je prikazala Marta Bereš, a drugi - još luđi psihijatar sa 

seksualnim problemima bio je najotkačeniji na sceni - Čaba Ralbovski. Arpad i Gabor Mesaroš na kraju su se 

srećno našli u homoseksualnoj vezi koju su ironično i duhovito tražili i spremali kroz niz epizoda u kojima su 

iscizelirali karaktere savremenih homoseksualaca - zvezda TV sapunca. Još jednom moram da spomenem 

vrhunsku tehničku i glumačku veštinu mladih glumaca koji pevaju, igraju, plešu, i naravno - glume, savršeno 

i inteligentno... Svaka čast! 

Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 23. januar 2009. 



22.00 časa / Pozorište mladih 


ROMEO I JULIJA 68. 




Dramaturg TENA ŠTIVIČIĆ 


Scenograf ZLATKO KAUZLARIĆ - ATAČ 

Kostimograf BJANKA ADžIĆ-URSULOV 

Oblikovatelj zvuka DAVOR ROCCO 

Oblikovatelj svjetla DENI ŠESNIĆ 

Oblikovatelj videa MARIN LUKANOVIĆ 


IGRAJU 

MAJA POSAVEC 

KSENIJA MARINKOVIĆ 

LINDA BEGONjA 

KATARINA BISTROVIĆ- 

DARVAŠ 

SLAVICA KNEŽEVIĆ 

BARBARA PRPIĆ-BIFFEL 

DRAŽEN ČUČEK 

DAMIR ŠABAN 

MLADEN VASARY 

DAMIR POLjIČAK 

IVAN ĐURIČIĆ 

NEBOJŠA BOROJEVIĆ 

JOHN FRANCIS KERN 

JESSE SALER 

CHRIS - GERARD HEYWARD 

ADAM HAAS HUNTER 

MUZIČARI 

VEDRAN BOŽIĆ 

BRANKO BOGUNOVIĆ - PIF 

DARKO KRZNARIĆ 

KREŠIMIR RANDIĆ 

AIDAN BURKE 



Godina 1968. – vreme Vijetnamskog rata, prvog direktnog televizijskog prenosa i studentskih protesta koji su 

u jedinom takvom trenutku u istoriji ujedinili gotovo celu planetu. Mladi se bune protiv političkih i društvenih 

autoriteta. Uz nove izraze u muzici i umetnosti, budi se nov senzibilitet, nova osećajnost i senzualnost. 

Istražuje se i otkriva slobodniji politički, verski, seksualni i duhovni izraz. Traži se nov društveni poredak u 

trenutku kad slutnje o društvu sazdanom na potrošačkim vrednostima i svetskoj dominaciji korporacija još 

nisu postale nezaustavljiva stvarnost. 

Uz autentična svedočanstva američkih kulturnih revolucionara, u predstavi su istraženi muzika, umetnost, 

moda i filozofija 68, studentski pokreti Zapadne i Istočne Evrope, tzv. gerilske teatarske tehnike i 

provokacije, a kao večni simbol ljubavi i bunta mladosti protiv autoriteta, u predstavi o 68. pojavljuju se i 

Romeo i Julija. 














K R I T I K A 

U godini obljetnice mnogi se pozivaju na duh i osjećaje 1968, uglavnom prizivajući bolji i pošteniji svijet. Ako 

već nikako drukčije, i kazališnim se sredstvima može stvoriti utopija, što brijunska predstava i pokazuje, ali je 

pritom nemoguće zaboraviti kontekst. Redateljica Lenka Udovički i dramaturginja Tena Štivičić našle su se u 

tom procjepu. S jedne je strane želja za ponavljanjem zajedništva mladih, koliko danas idealiziranog toliko i 

tada naivnog, a s druge zbilja u kojoj je ono, silom ni danas bitno drukčijih prilika, i nastalo; ovogodišnja 

središnja produkcija Kazališta Ulysses pomak je za samo kazalište, jer tijelo ansambla tretira kao izvedbenu i 

kreativnu cjelinu. Uz odustajanje od dramskog predloška i odluku za slobodnim istraživanjem teme, Ulysses 

je ovom predstavom rekreirao i kazališnopovijesno nasljeđe šezdesetih, čime se ne hvali, ali što bi mu moglo 

koristiti u razvoju kojem ipak teži. 



23.00 časa / SNP, Klub "Trema" 


Koncert 

LE CHAT LUNATIQUE 

Albuquerque (SAD) 

www.lechatlunatique.com 

Muni KULASINGHE, violina 

John SANDIN, gitara 

Jared PUTNAM, kontrabas 

Fernando GARAVITO, bubnjevi 

LE CHAT LUNATIQUE naglo postaje jedan od 

najtraženijih ciganskih džez-rok bendova na 

američkom Zapadu. 

Nastao 2005, bend spaja cigansku muziku, 

zapadni sving i takozvani "Hot Club of France" 

Đango Rajnhart džez-stil. 

Le Chat je nastupao širom Novog Meksika, 

Kolorada i Arizone. Njihov prvi studijski album, 

DEMONIC LOVELY iz 2007. nominovan je za 7 

nagrada Novog Meksika, a kompozicija “Miss 

Lady” osvojila je prvu nagradu za najbolju pesmu. 


PETAK, 5. jun 


Dodela Sterijinih nagrada - Zatvaranje 54. pozorja 

Predstava u čast nagrađenih 

PIJANA NOĆ 1918. 

Tekst: Ivo Štivičić - Miroslav Krleža 




Dramaturg TENA ŠTIVIČIĆ 

Scenograf ZLATKO KAUZLARIĆ – ATAČ 

Kostimograf BJANKA ADžIĆ-URSULOV 


Majstor zvuka DAVOR ROCCO 

Oblikovatelj svetla ZORAN GRABARAC 

Koreograf NATALIJA MANOJLOVIĆ 

Asistent režije MARIN LUKANOVIĆ 


ULOGE 

Miroslav Krleža SRETEN MOKROVIĆ 

potpukovnik Kvaternik, građanin SVEN MEDVEŠEK 

Zovka, građanka KSENIJA MARINKOVIĆ 

Zlata, građanka NINA VIOLIĆ 

Olga, građanka LINDA BEGONjA 

potpukovnik Simović BRANISLAV LEČIĆ 

pukovnik Vesović NEBOJŠA GLOGOVAC 

satnik Križanić, gradonačelnik Skrulj, građanin KRUNOSLAV KLABUČAR 

narednik Pintarić, dr. Mate Drinković, građanin DAMIR ŠABAN 

Svetozar Pribićević, građanin ZORAN GOGIĆ 

šef sale Mlinarić, građanin MLADEN VASARY 

Fanika, građanka LUCIJA ŠERBEDžIJA 

domobran Blaž, konobar, građanin, kapetan Terzić IVAN ĐURIČIĆ 

Icek, građanin DAMIR BOROJEVIĆ 

kaplar Petrak, konobar, građanin, domobran Bartol, srpski oficir SVEN JAKIR 

domobran Šime, konobar, građanin, kapetan Ratković, srpski oficir DAMIR POLjIČAK 

gošća umjetnica JOSIPA LISAC 

MUZIČARI 

tambure RANKO PURIĆ 

MOSTAR SINFONIETTA - viola AIDAN BURKE, udaraljke ANTON PEŠIKAN, violončelo BELMA ALIĆ, violončelo CLEA FRIEND 

ZLATNI DEČACI - truba ALEKSANDAR ASANOVIĆ, rog IGOR USINOVIĆ, bubanj BURHAN HUSEINI 



Dramski predložak je poznata novela velikana hrvatske književnosti o dramatičnim zbivanjima s početka 

novembra 1918, kad prvi put u istoriji hrvatskog naroda dolazi do sukoba koncepta bezuslovnog 

južnoslovenskog ujedinjenja i samostalne hrvatske države u praksi – do sukoba idealizma i razuma, iluzija i 

stvarnosti. 

Iako je okosnica novela „Pijana novembarska noć 1918“, predstava je svojevrsna "simfonija" kroz koju se 

provlače i motivi iz drugih Krležinih dela. Dinamična i uzbudljiva predstava o vrlo kompleksnom vremenu u 

kojem je Austrougarska monarhija proživljavala poslednje godine i društvenim, ekonomskim i moralnim 

potopom pretila da povuče na dno i sve ono što se vekovima odupiralo germanizaciji hrvatskog nacionalnog 

identiteta koji se grčevito borio da se izvuče iz porobljenosti i pronađe načine da svoj nacionalni i etnički 

entitet izvede na svetlo dana. 















JOŠ PLAĆAMO CEH PIJANE NOĆI IZ 1918. 

(...) Nažalost, takozvani obični ljudi plate cenu. Zanimljivi su i začudni ti burni trenuci i kako se čovek u njima 

snalazi i koji i kakvi ljudi na brzinu menjaju svoja odličja, kapute, uverenja, kape, šta god treba, ne bi li se 

održali na vlasti ili je, pak, zadobili. Neverovatno, ali istinito – svaki put se desi identičan način i svaki put 

narod to popije. (...) Zapanjujuće je koliko malo znamo o toj, 1918. godini, koja je toliko odredila sve nas. 

Lenka UDOVIČKI - T. NjEŽIĆ, Blic, 27. 09. 2008. 

K R I T I K A 

Krležini rodoljupci 

U zagrebačkim salonima, političkim kuloarima, kao i na javnoj sceni, u toku su pripreme za dolazak srpske 

vojske koja, osim što će oterati Italijane iz Dalmacije i Rijeke, treba i da omogući toliko željeno ujedinjenje s 

braćom Srbima. Taj zadatak zbližavanja pao je u ruke upravo onih koji su koliko malopre bili protiv, koji su 

se isticali u proganjanju i zločinima nad onima koji su bili za ujedinjenje. Hrvatski rodoljupci će radosno 

dočekati srpske vojnike koji će, opet, pored truba, doneti svoja pravila, običaje i rakiju. Tako će obe strane 

udariti temelje budućih sukoba i klanica. Najpre onih tokom Drugog svetskog rata, koje te, 1918. godine 

Krleža sluti, ali i onih kojima smo i sami bili svedoci. Poreklo te stalne sile privlačenja i njihovih smrtonosnih 

posledica Krleža je, kao i Lenka Udovički, tražio u nemoći odupiranju karijeristima i prevrtačima, onima koje, 

nemoćni, pljujemo na svojim ekranima. 

Ž. JOVANOVIĆ, Blic, 4. 10. 2008. 

(...) Zahtjevna zadaća prevođenja žanrovski neodrediva teksta, Krležine prepoznatljvo digresivne i razvedene 

reminiscencije, u vlastito mladenačko buntovništvo, prihvatio se Ivo Štivičić, scenarist s iskustvom upravo u 

pretvaranju Krleže u protočnu filmsku ili televizijsku radnju. S kazalištem pak Štivičić je imao bitno manje 

iskustva, i to se ovdje vidi, unatoč pokušaju redateljice Lenke Udovički da maksimalno razigra danse 

macabre, u što se, iz povijesne perspektive koje je Krleža još tada bio svjestan, pretvorila čajanka koju je u 

čast srpskim oficirima nesretnoga 13. studenog 1918. organiziralo Demokratsko udruženje jugoslavenskih 

žena u dvorani zagrebačkog Sokola. 


Pijana novembarska noć u Krležinu opusu ima posebno mjesto jer je jedan od onih tekstova koji su u gomili 

esejistike i dnevničkih zapisa ostali stršati kao svjedočanstvo iz kojega se čita složeni ideološki oslonac 

cjelokupnog djela, ali i lika koji je, možda i previše, obilježio cijelo prošlo stoljeće hrvatske kulture. Stilski i 

svjetonazorno reprezentativan, taj je tekst već postao žrtvom dramske prerade, kad ga je jednom davno 

Ljubiša Ristić postavio na Splitskom ljetu. Danas je, pak, pitanje koliko je ostalo od konkretnih optužbi koje 

tada mladi Krleža iznosi protiv šetebandjeraškoga građanstva; priglupa, kukavičkog i krvožedna vojnog vrha 

te, na kraju, političara koji se igraju masama kao dječaci mravima. Iako pisan iz retrospektive, dvadesetak 

godina poslije i u bitno promijenjenim okolnostima, Krleža iznosi gomile pojedinosti, kako povijesnih 

činjenica tako i tada aktualnih tračeva, što sve zajedno čini argumentiran i s razlogom zapjenjen galimatijas, 

gotovo neprevodiv na kazališni jezik, osim ako nije riječ o kazališnom timu koji je kadar držati na okupu tako 

raspršen sustav ponekad i slabo povezanih detalja. 

(...) Zaista je zanimljiv tek drugi dio predstave, kad se u dramu razvija susret Krleže i pukovnika Vesovića, 

dopisan kao epilog izvorniku. Ne samo zato što se, prema vlastitom priznanju, Krleža u tom razgovoru napio 

straha za cijeli život nakon što je čuo čuvenu prijetnju o »pomrčini koja jede ljude«, nego i zahvaljujući 

Nebojši Glogovcu, gostu iz Srbije koji je iznimno efektnom ulogom zasjenio sve ostale izvođače, ali i epizodi 

mladog Ivana Đuričića. 

Igor RUŽIĆ

5 4. S T E R I J I N O P O Z O R J E

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?